20-12-2025, 12:54 AM
(19-12-2025, 08:53 PM)Бенито Пише: "Балкански савез" држава настао је, као што је познато, на основу билатералног споразума између Краљевине Србије и Краљевине Бугарске, односно идејне платформе Милована Миловановића. Потом су Краљевина Грчка и Краљевина Црна Гора, такође, потписали споразум, односно све четири земље понаособ, једне да другима.Већ тада су успостављене везе између Руске Империје и Сједињених америчких држава, додуше не државне - билатералног карактера, које ће решити питање српског народа у периоду Другог светског рата, али ипак јаке везе. Та веза била је очитована, како је то имала обичај да чини подземна руска дипломатија (како је називао Слободан Јовановић), у једном човеку за везу. Тај човек био је Павел Миљуков.
Главни и дугогодишњи проблем у успостављању јединства између Срба и Бугара била је Маћедонија. Различита решења су предлагана и нуђена, а на крају је прихваћена верзија да Космет припадне Краљевини Србији, источно од Родопа да припадне Краљевини Бугарској. Територија између, односно Вардарска Маћедонија, требало је да буде под арбитражом Руског Императора пошто Срби и Бугари истерају Османлије из Европе.
Међутим, Миловановић је, у међувремену, преминуо, рат је углавном добила Српска краљевска војска са несразмерно већим утицајем од остале четири војске.
Срби су избегавали арбитражу Руског Императора по питању Маћедоније.
ЗАШТО?
Павел Миљуков (Москва, 1859 - Француска, 1943) био је историчар и филолог, вишеструко образована личност, племићког порекла. Још од детињства, и времена Српско-турских ратова, интересовао се за "Источно питање" (како га ми називамо, или решавање ситуације на Блиском истоку, како су овај геостратешки простор називали Руси). Још у младости прихватио је идеје Славјенофилије и остао им веран чак и када су оне постале секундарне у односу на нарастајући Пан-славистички покрет.
Миљуков је, у свом интересовању за Балкан, прво дошао у Бугарску. Почео је на тамошњој Високој школи да пропагира своје идеје решења "Источног питања", али је убрзо протеран, због интервенције руских дипломата којима је, својим јавним деловањем, ометао акцију зближавања Бугара и Срба.
Ускоро прелази у САД, где држи низ предавања о Руској Империји. Американци траже од њега да сазнају више о Балкану. Миљуков прихвата, али уз услов да озбиљније пропутује Балкан. Американци прихватају и његову турнеју финансира Карнеги фондација. Нема ни најмање сумње да је о свему овоме, Миљуков редовно извештавао свог министра иностраних дела у Петрограду. Миљуков је обишао: Истру, Далмацију, Дубровник, Боку Которску, Црну Гору, Босну и Херцеговину, затим Загреб, и Словенију.
У то време за њега су већ одавно знали српски дипломати и редовно пратили његове акције. Миљуков временом постаје једна од главних спона на релацији: Вашингтон - Петроград, преко Софије.
Миљуков је водио главну реч у "Information Section of the Carnegie Endowment for International Peace". Руски Император Николај Други Романов би, свакако, прихватио савете те организације, односно посредством сопствене дипломатије, ако би они дали предлог разграничења између Срба и Бугара на новоослобођеним територијама. Српска дипломатија докопала се, чак, и неких мапа које је лично цртао Павел Миљуков. Миљуков у је било важно да сачува руске интересе да се коначно докопају Босфора и Дарданела. То је била полазна тачка.
Зато је границу Краљевине Бугарске стављао неприродно на запад, а да би задовољио Србе, цртао је границу имагинарне Велике Србије у коју је убрајао не само Загреб, него и добре делове Словеније. Комисију коју је том приликом формирао, Миљуков је добро заштитио од различитих Великих сила. Неспорно је да је нашао залеђину и у Уједињеном краљевству и у Хабзбуршкој монархији. Лорд Бакстон у Доњем дому британског парламента, са групом утицајних посланика, сакупљених у "Балкански комитет", био је велики заговорник идеја Павела Миљукова.
И нису Срби, баш, имали неко решење ове ситуације и оправдање зашто не дају руском Императору да буде арбитар у тој ситуацији. По свом старом обичају, бар док је Српска краљевска војска држала већи део новоослобођених територија, Пашић је одлучио да чека. Осећао је да ће неко направити грешку пре њега. И тако је и било. Бугари су, кад су већ могли то питање да реше много елегантније, одлучили да послушају Немце и кренули су агресивно. Српска краљевска војска дочекала их је спремна, иако малобројнија, и разбила на Брегалници. Пре свих, захваљујући беспримерном јунаштву пуковника Милована Недића, команданта Моравске дивизије, и њему потчињених официра и војника.
