[Бенито]

Митке, ајде да Те подсетим, пошто си се расплинуо на сто тема, па су почео да вапиш к'о да си матор к'о ја.
СЕТИ СЕ шта сам писао о чувеном случају "ОГЛАС"!!!!
И Ти си тражио тај оглас.
Да ли је сад јасније?

То знам да си Ти писао о томе на Квизу. 

Да, оглас о венчању ћерке генерала Симовића и о томе да је то била шифра за потписивање споразума са СССР-ом и да је оглас поставио Рибникар у листу "Политика". 

Помињао си и Абвер, а сигурно си још писао о томе.

Тако је.
А зашто је то битно питање?

Ајде пронађи причу о "ОГЛАСУ" коју сам овде писао давно, можда има и 10 година.
Та прича објашњава зашто се ђенерал Симовић те ноћи, између 5 и 6. априла 1941. године, налазио у Топчидеру. Шта је тамо чекао?
Уједно са тим разјашњењем једне од већих лажи комунистичке историографије, која је опстала до данас, и коју и даље ови професори презентују деци као историјску истину, добија се пун смисао његове одлуке да ипак прихвати позив ђенерала Мирковића и приступи пучу од 26. марта.

[Митић]

На уговору о разумевању између СССР-А и Краљевине Југославије, стоји датум 05. 04., а уствари је потписан 06. 04. у 1.15 после поноћи, али је договорено да се стави датум од претходног дана.
Шта се заправо догодило?
Неколико дана су трајали преговори. Наши, у саставу : посланик Гавриловић, Божин Симић и пуковник Савић је мислила да ће обе стране саставити уговор, а дочекао их је готов написан уговор. О овоме је Гавриловић обавестио владу. Симовић му је послао поруку, вероватно по савету Слободана Јовановића, да убаци реч " благонаклон' у тачки 2. уговора, уместо речи "неутралан". То је, иначе, био једини важан члан од 5 чланова уговора. У њему се писало о обавези уговорених страна у случају напада треће стране.
Неколико дана Гавриловић је наваљивао, а Вишински одбијао. Увече, 05.04., Гавриловић је имао задњу размену информација о овоме питању,а тада му је Симовић поручио да више нема чекања:"Потписујте одмах!!!"
После потписивања у пола два ноћу, наша делегација није отишла, већ их је Стаљин задржао на закусци. Треба рећи да је Молотов убацио у члан 2 , на крају, самоиницијативно реч " пријатељско", уместо " неутрално".Били су ту три сата. Нису ни журили због временске разлике. Кад су изашли, договорили су се да се састану око 11 сати по московском времену и пошаљу депешу Симовићу. Међутим, већ у 930х по московском времену стигла им је порука да је Југославија нападнута.( по југословенском око 630х)
Дакле, Симовић није био у цркви, него у центру за везу, вероватно, целе ноћи и чекао депешу из Москве. Краљу су сервирали причу о цркви и венчању.

---

"Политика" од 06. априла 1941. године

Тако је, Вукас. То је извор Дедијеру, а од њега преписао Петрановић, а од њега сви остали.

Али:
Шта је овај оглас?

Ево, нађох баш Твој пост

[Бенито]

Да преформулишем питање:
Напад Немачке и Италије на Србе у априлу 1941. године је уникатан историјски догађај у модерној историји Срба. 
По чему је тај рат био ексклузиван у односу на све друге ратове које су Срби водили против окупатора од Карађорђа Петровића до 1941. године?

Ово као да сам питао колико је дебела кора на Месецу. 

Други светски рат био је први рат у српској модерној историји, од Карађорђа до тада, који су Срби водили против неке Велике силе тога доба, у којем Руси нису стали на страну Срба и активно их војно помогли!!!!
Другим речима, знао је Симовић шта је СССР и да то није Руска Империја, али је био сигуран да и поред тога, Руси не могу остати имуни на напад Германа на Србе. 
И погрешио је. 
ПС знам да ће сад неки да помену Српско-бугарски рат из 1885. године, али он се не рачуна, јер та Срби нису водили против неке Велике силе, а то је уједно и био једини рат који Срби у тих век и по водили против неког суседа, а не против Велике силе.
И то је био разлог зашто Руси нису помогли Србе. Обашка то што је краљ Милан тај рат водио за рачун Беча, по чему је такође то уникатан рат у тих 140 година српске модерне историје.

[Бенито]

На уговору о разумевању између СССР-А и Краљевине Југославије, стоји датум 05. 04., а уствари је потписан 06. 04. у 1.15 после поноћи, али је договорено да се стави датум од претходног дана.
Шта се заправо догодило?
Неколико дана су трајали преговори. Наши, у саставу : посланик Гавриловић, Божин Симић и пуковник Савић је мислила да ће обе стране саставити уговор, а дочекао их је готов написан уговор. О овоме је Гавриловић обавестио владу. Симовић му је послао поруку, вероватно по савету Слободана Јовановића, да убаци реч " благонаклон' у тачки 2. уговора, уместо речи "неутралан". То је, иначе, био једини важан члан од 5 чланова уговора. У њему се писало о обавези уговорених страна у случају напада треће стране.
Неколико дана Гавриловић је наваљивао, а Вишински одбијао. Увече, 05.04., Гавриловић је имао задњу размену информација о овоме питању,а тада му је Симовић поручио да више нема чекања:"Потписујте одмах!!!"
После потписивања у пола два ноћу, наша делегација није отишла, већ их је Стаљин задржао на закусци. Треба рећи да је Молотов убацио у  члан 2 , на крају, самоиницијативно реч " пријатељско", уместо " неутрално".Били су ту три сата. Нису ни журили због временске разлике. Кад су изашли, договорили су се да се састану око 11 сати по московском времену и пошаљу депешу Симовићу. Међутим, већ у 930х по московском времену стигла им је порука да је Југославија нападнута.( по југословенском око 630х)
Дакле, Симовић није био у цркви, него у центру за везу, вероватно, целе ноћи и чекао депешу из Москве. Краљу су сервирали причу о цркви и венчању.

---

"Политика" од 06. априла 1941. године

Тако је, Вукас. То је извор Дедијеру, а од њега преписао Петрановић, а од њега сви остали.

Али:
Шта је овај оглас?

Ево, нађох баш Твој пост

Е, тако. Хвала!
ПС да напоменем, да не буде да само кудим ове са Филозофског факултета, да је историјску расправу о овом Споразуму, како је он текао и како се завршио, написао проф др Александар Животић и објавио је у гласилу "Војске Србије".
Наравно, овај део око Симовића и Топчидера није ни поменуо, иако је јасно из контекста да је Симовић чекао депешу из Москве. И да је, чак, Стаљин знао да Симовић чека, па је зато замајавао и задржавао Гавриловића и пуковника Савића да не пожуре у посланство у пошаљу му шифровану депешу.

[Душан Вукашиновић]

Операција Михаиловић и њемачке  одмазде су можда одговор на његово питање о "тихом устанку"  у Србији
Само што то није тема ...

У време операције „Михаиловић“ устанак, ако га тако можемо назвати, већ је у великој мери био сломљен. Тачније, од почетка новембра више се не може говорити ни о појачаном деловању против окупаторских снага у Србији, а још мање о некаквом устанку.

До наведених репресалија, односно немачких одмазди, долазило је пре свега услед усложњавања ситуације, до којег је дошло након четничко-партизанског повезивања и заједничког деловања. Немачке окупационе власти настојале су да применом мера одмазде у размери 100 за једног, односно 50 за једног, делују застрашујуће и тиме обесхрабре сваки облик отпора. Тако да нису Немци гушили устанак него спречавали да се неко бори против њихових трупа и ризикује да изгуби сто или педесет симпатизера, па самим тим и народну подршку.

Такође, масовне одмазде коришћене су и као средство оправдавања става да су немачке трупе неопходније у Југославији него на Источном фронту, уз образложење да у земљи воде немилосрдну борбу с циљем бруталног сузбијања комунистичког устанка. Сличну праксу примењивале су и мађарске снаге, чије су активности кулминирале Новосадском рацијом и масовним злочинима, представљеним као одговор на наводну побуну коју је требало угушити. Самим тим, тврдило се да пребацивање трупа на Источни фронт није могуће.

[Душан Вукашиновић]

Нећу те критиковати за назив војске, али, би ли мало детаљније о ''народном отпору''?
Некако ми је то у магли, ако говоримо о оружаном отпору.

  
Народни отпор представљао је спонтани облик деловања, усмерен пре свега на спречавање биолошког уништења српског становништва. Потом је постепено преусмераван ка примарним циљевима војно-четничке команде, посредством официра и војних делегата који су преузимали руководеће улоге.

Један од кључних циљева било је рушење НДХ. Такав приступ подразумевао је комбинацију деловања регуларних војних снага и различитих облика народног отпора или народних устанака. Како сам писао, ова стратегија повезује се са деловањем Д. Михаиловића, а у извесној мери подсећа на принципе које је раније примењивао руски генерал Кутузов.

Сада је друга ствар што је непријатељска сила такав вид деловања сматрала нерегуларним или бандитизмом. У супротном, морала би да призна фактичко ратно стање и после 17. априла 1941. године.

[Душан Вукашиновић]

То је у начелу тачно. За мене је устанак био подједнак са обе стране Дрине, а та народна "боја" устанка коју спомињеш је пре резултат недостатка официрског кадра у западним крајевима.

Ако се посматра простор западно од Дрине, уочава се да је појачано деловање против окупаторских снага било превасходно усмерено на неутралисање немачких гарнизона дуж Дрине у периоду од краја августа до средине септембра, а потом и на блокаду значајних дивизијских упоришта у Ваљеву, Краљеву и Крагујевцу, од краја септембра до краја октобра. Поставља се питање: који су били стратешки разлози овакве концентрације активности?

Разлог за такву концентрацију активности лежи у настојању да се успостави слободна територија погодна за прихват савезничке војне помоћи, као и у намери да се немачке дивизије задрже и блокирају у Шумадији, чиме би се онемогућило њихово пребацивање на простор НДХ. На тај начин спречавано је њихово ангажовање у операцијама на подручју Зворника, Бијељине, Тузле, Зенице, Вишеграда и Сарајева, што би у супротном допринело стабилизацији Павелићевог режима, који је у том периоду био значајно дестабилизован.

Уколико се питање детаљније размотри, уочава се да стратегија Д.Михаиловића није била усмерена искључиво на обједињавање деловања народних и четничких снага, већ и на то да се рушењем НДХ посредно нанесе ударац немачким снагама, лишавајући их важне територијалне основе за логистичку подршку.

Друга је ствар што историографија, на жалост, деценијама, не препознаје овако формулисану појаву у научно-аналитичком оквиру.

С тим у вези, може се констатовати да је простор НДХ представљао примарно ратно поприште, на којем су се сукоби одвијали у облику народних устанака и деловања четничких војних формација регуларне Југословенске војске. Поред тога, имајући у виду очекивање могућег савезничког искрцавања на Јадранској обали (нико није знао шта савезници смерају), сматра се логичним да су операције биле усмерене ка том делу окупиране територије, са циљем стварања потенцијалног мостобрана. Притом, комбинована је војна стратегија – напад на НДХ, али и дипломатија – чување Јадранског залеђа преко споразума са Италијанима, који су заузврат штитили Србе од хрватских прогона и, наравно, надали се блажем суду у случају доласка савезника.

Фронт у Србији имао је секундарни значај у оквиру ширих ратних операција, будући да се на том простору није очекивано директно ангажовање западних савезника. Једино су југословенски комунисти полагали узалудне наде у долазак совјетских снага са истока.
У Србији је стварана основа за вођење далеко важних операција у НДХ. 

Устанак у Србији у немачким извештајима добија знатно наглашен значај, при чему га немачка команда није нужно посматрала као јединствен и организован устанак у строгом смислу, већ као безбедносни проблем који је захтевао хитно војно ангажовање. У том контексту, настојало се да се оправда задржавање и појачавање немачких снага у окупираној Југославији, како би се спречило њихово пребацивање на Источни фронт. У појединим случајевима, извештаји о ситуацији били су толико убедљиви да су довели до упућивања додатних јединица, укључујући и формације са Источног фронта, што указује на значај који је овом простору придаван у оквиру ширих ратних приоритета Рајха.

Теза да је нацистичка Немачка тиме већ 1941. изгубила рат у историографији се, међутим, не прихвата као опште важећи закључак, иако се та година често посматра као период у којем су се стратешки ресурси додатно распршивали на више фронтова.

У руској војноисторијској литератури наводи се да је долазак једне свеже немачке дивизије могао имати значајан утицај на исход операција у ширем московском подручју, у контексту већ изузетно оптерећеног фронта.

Такве дивизије биле су распоређене и у Југославији (113. и 342), чиме су немачки команданти посредно допринели сопственом поразу.

С друге стране, у квислиншким изворима и пропагандним текстовима ређе се користи термин „устанак“, а чешће се говори о „комунистичкој побуни“, што одражава различите идеолошке и политичке оквире у интерпретацији истих догађаја.

[Бенито]

То је у начелу тачно. За мене је устанак био подједнак са обе стране Дрине, а та народна "боја" устанка коју спомињеш је пре резултат недостатка официрског кадра у западним крајевима.

Ако се посматра простор западно од Дрине, уочава се да је појачано деловање против окупаторских снага било превасходно усмерено на неутралисање немачких гарнизона дуж Дрине у периоду од краја августа до средине септембра, а потом и на блокаду значајних дивизијских упоришта у Ваљеву, Краљеву и Крагујевцу, од краја септембра до краја октобра. Поставља се питање: који су били стратешки разлози овакве концентрације активности?

Разлог за такву концентрацију активности лежи у настојању да се успостави слободна територија погодна за прихват савезничке војне помоћи, као и у намери да се немачке дивизије задрже и блокирају у Шумадији, чиме би се онемогућило њихово пребацивање на простор НДХ. На тај начин спречавано је њихово ангажовање у операцијама на подручју Зворника, Бијељине, Тузле, Зенице, Вишеграда и Сарајева, што би у супротном допринело стабилизацији Павелићевог режима, који је у том периоду био значајно дестабилизован.

Уколико се питање детаљније размотри, уочава се да стратегија Д.Михаиловића није била усмерена искључиво на обједињавање деловања народних и четничких снага, већ и на то да се рушењем НДХ посредно нанесе ударац немачким снагама, лишавајући их важне територијалне основе за логистичку подршку.

Друга је ствар што историографија, на жалост, деценијама, не препознаје овако формулисану појаву у научно-аналитичком оквиру.

С тим у вези, може се констатовати да је простор НДХ представљао примарно ратно поприште, на којем су се сукоби одвијали у облику народних устанака и деловања четничких војних формација регуларне Југословенске војске. Поред тога, имајући у виду очекивање могућег савезничког искрцавања на Јадранској обали (нико није знао шта савезници смерају), сматра се логичним да су операције биле усмерене ка том делу окупиране територије, са циљем стварања потенцијалног мостобрана. Притом, комбинована је војна стратегија – напад на НДХ, али и дипломатија – чување Јадранског залеђа преко споразума са Италијанима, који су заузврат штитили Србе од хрватских прогона и, наравно, надали се блажем суду у случају доласка савезника.

Фронт у Србији имао је секундарни значај у оквиру ширих ратних операција, будући да се на том простору није очекивано директно ангажовање западних савезника. Једино су југословенски комунисти полагали узалудне наде у долазак совјетских снага са истока.
У Србији је стварана основа за вођење далеко важних операција у НДХ. 

Устанак у Србији у немачким извештајима добија знатно наглашен значај, при чему га немачка команда није нужно посматрала као јединствен и организован устанак у строгом смислу, већ као безбедносни проблем који је захтевао хитно војно ангажовање. У том контексту, настојало се да се оправда задржавање и појачавање немачких снага у окупираној Југославији, како би се спречило њихово пребацивање на Источни фронт. У појединим случајевима, извештаји о ситуацији били су толико убедљиви да су довели до упућивања додатних јединица, укључујући и формације са Источног фронта, што указује на значај који је овом простору придаван у оквиру ширих ратних приоритета Рајха.

Теза да је нацистичка Немачка тиме већ 1941. изгубила рат у историографији се, међутим, не прихвата као опште важећи закључак, иако се та година често посматра као период у којем су се стратешки ресурси додатно распршивали на више фронтова.

У руској војноисторијској литератури наводи се да је долазак једне свеже немачке дивизије могао имати значајан утицај на исход операција у ширем московском подручју, у контексту већ изузетно оптерећеног фронта.

Такве дивизије биле су распоређене и у Југославији (113. и 342), чиме су немачки команданти посредно допринели сопственом поразу.

С друге стране, у квислиншким изворима и пропагандним текстовима ређе се користи термин „устанак“, а чешће се говори о „комунистичкој побуни“, што одражава различите идеолошке и политичке оквире у интерпретацији истих догађаја.

Колико се сећам, о овоме на овај начин ниједан српски историчар до сада није писао.
Браво, мајсторе!

[Милослав Самарџић]

То је у начелу тачно. За мене је устанак био подједнак са обе стране Дрине, а та народна "боја" устанка коју спомињеш је пре резултат недостатка официрског кадра у западним крајевима.

Ако се посматра простор западно од Дрине, уочава се да је појачано деловање против окупаторских снага било превасходно усмерено на неутралисање немачких гарнизона дуж Дрине у периоду од краја августа до средине септембра, а потом и на блокаду значајних дивизијских упоришта у Ваљеву, Краљеву и Крагујевцу, од краја септембра до краја октобра. Поставља се питање: који су били стратешки разлози овакве концентрације активности?

Разлог за такву концентрацију активности лежи у настојању да се успостави слободна територија погодна за прихват савезничке војне помоћи, као и у намери да се немачке дивизије задрже и блокирају у Шумадији, чиме би се онемогућило њихово пребацивање на простор НДХ. На тај начин спречавано је њихово ангажовање у операцијама на подручју Зворника, Бијељине, Тузле, Зенице, Вишеграда и Сарајева, што би у супротном допринело стабилизацији Павелићевог режима, који је у том периоду био значајно дестабилизован.

Уколико се питање детаљније размотри, уочава се да стратегија Д.Михаиловића није била усмерена искључиво на обједињавање деловања народних и четничких снага, већ и на то да се рушењем НДХ посредно нанесе ударац немачким снагама, лишавајући их важне територијалне основе за логистичку подршку.

Друга је ствар што историографија, на жалост, деценијама, не препознаје овако формулисану појаву у научно-аналитичком оквиру.

Свака част за ово!
Неће ово ући у књиге државних историчара још низ деценија.

[Душан Вукашиновић]

Ја нисам историчар већ само правник. Али ме и као правника занима где је "запела" наша историографија.

[Monarhist]

Сјајна анализа. Фале овакве озбиљне дискусије на форуму, подсећају на нека лепша времена.

[Филип Ђукић]

Извињавам се ако нисам добро схватио, али мислим да, бар у ДСР, није постојао нико ко се колоквијално називао војводом. Војвода Пећанац је бројна звања народних четничких војвода доделио на Видовдан 1941. када је још био у дубокој илегали. За војводу Бирчанина не знам, али зато сам питао за разјашњење сукоба између Удружења Четника и Народне Одбране који је избио пре ДСР. Тада је формирано Друштво Четника на челу са Милосавом Јелићем.

Мислим да Мане Роквић, Перо Ђукановић и Аћим Бабић нису добили звања ни од Пећанца ни од Бирчанина. Потоњу двојицу је ако се не варам Дангић прогласио војводама, а Манета је народ "извикао".

Дангић је онда сигурно имао такво овлашћење. Ко је њега прогласио војводом?
За Роквића је разумљиво јер се прича да је био комуниста пре рата.

[Monarhist]

Нико од Бирчанинових војвода које сам поменуо, и који су овде на Погледима већ пописани, није именовао нове војводе. Можда грешим.

[Митић]

Ова књига не може детаљно да се бави прелиминарним приликама за Балкански рат. У основи, нема прелиминарне историје, јер је ова кампања једноставно откинута са дрвета као и други Хитлерови ратни подухвати. Све балканске државе су настојале да одрже мирне односе са Немачком. Међутим, чак и пре француског примирја, Хитлер и Мусолини су се сложили да Италија треба да буде компензована за учешће у кампањи на Западу, не на рачун Француске, већ на Балкану. Постојале би две сфере интереса: Румунија, Србија, Бугарска и Турска у Европи требало би да припадну немачкој сфери; Хрватска, Далмација, Албанија и Грчка италијанској сфери. То је значило да се већ тада разматрала подела Југословенског краљевства. Када је примирје потписано, у Берлину и Риму су почеле припреме за „решавање балканског питања“.

Дана 27. јула, у Салцбургу, Хитлер је примио бугарску делегацију коју је предводио премијер. Договорена је тесна сарадња између две државе, која се протезала чак и на војна питања. Такође је разматрана подела Југославије, а Бугари су захтевали одређена специфична подручја. Разматрано је и уступање грчке Македоније Бугарској. Договорена је тесна сарадња у обавештајним питањима, посебно у служби пресретања. Убрзо је у Софији успостављена немачка станица за пресретање под називом „Борер“. Била је попуњена немачким војним особљем у цивилној одећи и имала је директне телепринт везе са Берлином. Заправо, ова станица је постојала од јануара 1940. године у нешто мањем обиму и Бугари су је толерисали. Првобитно је пресретала војни саобраћај Југославије, Грчке и Турске, али сада је посао проширен и на дипломатски саобраћај.

------------------------------

Управо у време када се Југославија придржавала Пакта три силе, усмени споразум је направљен са др Антом Павелићем и генералом Кватерником о отцепљењу Хрватске од Југославије „у одговарајуће време“. Овде су постојале две могућности:

1) Или би приступање наишло на отпор (као што се и десило), било би одустајање и дошло би до војне акције; у овом случају, Хрватска би требало да се одмах отцепи, а операције Југословенске четврте армије да буду што је више могуће ометене саботажом; или
2) Споразум би „прошао глатко“, у ком случају би се Хрватска отцепила након „мирне окупације“ Југославије од стране немачких и италијанских трупа. Инциденти би могли бити инсценирани како би се пружила потребна основа за овај „нови аранжман“.

https://www.nsa.gov/portals/75/documents...080010.pdf

Izvor: WAR SECRETS IN THE ETHER Part III, By Wilhelm F. Flicke, Translated by Ray W. Pettengill, National Security Agency Washington 25, DC. 1953, str. 21-22, 27