[Snake]

И поводом минуле годишњице 27. марта, чуло се исто питање - о узроцима пуча. Један од одговора нуди и реакција мајора - тада пуковника - Драгутина Гавриловића, чувеног браниоца Београда из 1915. године:


Указ југословенског краља Петра II после војног преврата 27. марта 1941.

Мајор Гавриловић – бригадни ђенерал

Из преписке мр Живана Л. Кнежевића с “Ниџом” (Никола Косић) и Манојловићем (Хајделберг, 31.10.1977.) и “Извода из сећања 1910-1941”, сазнаје се да је командант 2. батаљона 10. кадровског пука Војске Краљевине Србије, а тадашњи мајор Драгутин Гавриловић, командант последње одбране Београда 1915, унапређен у чин бригадног ђенерала 30. марта 1941. године.


После завршетка Првог светског (Великог) рата 1918. године у Краљевској југословенској војсци се сазнало за чувену заповест команданта 2. батаљона 10. кадровског пука, мајора Драгутина Гавриловића: “Војници, јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свога бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине... Ви немате више да бринете за своје животе, они више не постоје; зато, напред у славу!”
И полетео је млади Мајор са ордонансима, сеизима, посилнима, добошарима и трубачем... Тешко рањен у врат, извучен је и пренет у превијалиште, да би се само две недеље касније појавио на челу батаљона код Багрдана и ту, поново за храбро држање, добио други орден – Карађорђеву звезду с мачевима III степена. У даљим борбама ка Албанији, у даноноћним хрвањима с непријатељем, мајор Гавриловић биће предложен и унапређен у чин потпуковника.
После рата, Драгутина Гавриловића, тада у пуковнички чин и професор у Војној академији, на испиту, за први ђенералски чин, оборила је ђенералштабна комисија која је, према њеном мишљењу, у задатку, главним снагама требало напасти непријатеља на десном, а не на левом крилу. После војног преврата 27. марта 1941. године, командант копнених превратничких снага мајор Живан Кнежевић, молио је брата Радоја, који тек што је 30. марта примио дужност министра Двора, да се заложи и исправи неправда према Гавриловићу. Уз то дао му је и књигу Ђорђа Роша, који је тада био командир жандармеријске чете и био тешко рањен на дунавском кеју, у којој је цитирао заповест свога команданта батаљона. Тако је министар Радоје започео причу младом Краљу о пуковнику Гавриловићу отварајући страницу у Рошовој књизи у намери да прочита заповест. Међутим, Краљ га је предухитрио рекавши: “Господине професоре, ја ту Заповест знам напамет” и готово је изрецитовао до последње речи.
“Знао је Краљ ту заповест, јер је она била ушла у предмет Историја беседништва, који се предавао у Војној академији. Знали су је напамет сви официри од 50. класе на овамо, који су прве официрске чинове добили 1. октобра 1924. године”, писао је касније Кнежевић у својим “Сећањима”.
Када је, потом, министар Двора донео потписан Указ, и предао министру војске ђенералу Богољубу Илићу, Живан је у пратњи ађутанта, потпоручника Светислава Панића, пошао да пронађе пуковника Гавриловића и да му саопшти радосну вест. Угледао га је у ходнику испред врата његове канцеларије. Међутим, пуковник Гавриловић је био бржи. Долазећи му у сусрет говорио је: “Алал вам вера! Алал вам вера! Ви сте осветлали образ и одбранили част Београда и Отаџбине!” Загрлили су се и плакали. Кроз сузе мајор Кнежевић му је одговорио: “На Вас смо се угледали! Ви сте нам били пример”, а затим му саопштио да је Његово Величанство Краљ Петар II потписао Указ пре једног сата, којим се унапређује у чин бригадног ђенерала, додавши “да смо сви ми, 27-момартовци, а сигуран сам и хиљаде других младих официра, пресрећни што је, најзад, неправда исправљена”, написао је касније Кнежевић у својим сећањима.

Припремио:
Новица Стевановић

Жао ми је што ћу први пут морати да оповргнем те мемоаре нису тачни.

1) Херој одбране Београда Драгутин Гавриловић је требало да буде унапређен још 1926. године када је комисија проценила да не испуњава услове за унапређене у чин бригадног ђенерала. То је једно тумачење историје српских историчара према каталогу изложбе Радивоје Бојовића.

http://www.cacakmuzej.org.rs/files/nmcac...ilovic.pdf

2) По новинару и публицисти Родољубу Петровићу он пише да је за тај чин полагао испит у Штипу 1930. године и да је нажалост пао. После тога више није хтео да полаже.

http://web.archive.org/web/2013062608341...pski-vitez

Такође ту стоји да му је лично генерал Симовић нудио чин и место министра и да је он то категорички одбио. Тако да ти мемоари и нису тачни. Још нешто књига Генерали и адмирали 1918-1941 од Милета Бјелајца не помињу као бригадног генерала тадашњег пуковника (ратног мајора) Драгутина Гавриловића.

---

Кад смо се већ дотакли 27. марта ево неких снимака Божидара Зечевића>

1) Југославија у рату 1941-1945: снимак са сведоцима епохе од пре 25 година:

2) И Истина од 27. марту новије продукције:

Уживајте.

[Vlad Alekš]

Evo u kakvom kontekstu Borislav Pekić spominje 27. mart:

"Dolazim do jeretičkog uverenja da gradjanski poraz lezi u pogrešno orijentisanom obrazovanju. Umesto da nas uče kako se stiče profit, plodonosno organizuje kapital, kako se unapredjuje proizvodnja i ekonomska snaga zemlje, tera uspešna trgovina i, njoj za volju, nečasna politika, učili su nas kako se, kroz “Panurgijev veličanstveni nakurnjak Kosova i 27. marta” pravi neuspela istorija.

Nisu nas naučili da branimo sebe, nego kako ćemo, braneći druge, misliti da branimo sebe. Učili su nas da se ponosimo svojim porazima, a da podrazumevamo svoje pobede. Učili su nas hrabrosti koju nismo pokazali, a ne pameti koju, jer je nismo naučili, nismo ni mogli pokazati. Nisu nas vaspitavali za ljude koji će biti savremenici Armstronga, odgajili su nas za ispisnike Čučuk-Stane.

Našom genetskom manufakturom nisu vladale isključivo dve mustre ili matrice, račundžijski prepredena romejska i duševno neuračunljiva slovenska. Raspolagali smo i mutantima. Na primer, eksplozivan bućkuriš cincarske gurbetske upornosti i srpskog endemskog mesečarstva."

---

б) 27. Март 1941 није јасан израз непристајања народа да се сврста на страну нациста, већ енглеска ујдурма која је организована за 36 сати преко Земљорадничке странке.

Negde ranije pročitah da je Zemjoradnička stranka bila vrbovana od strane Engleza. Da li je to istina, i ako jeste, šta to zapravo znači? Ko je bio njihov lider tada - Milan Gavilović? Da li je on bio vrbovan?

[Вукашин Петковић]

Указ југословенског краља Петра II после војног преврата 27. марта 1941.

Мајор Гавриловић – бригадни ђенерал

Из преписке мр Живана Л. Кнежевића с “Ниџом” (Никола Косић) и Манојловићем (Хајделберг, 31.10.1977.) и “Извода из сећања 1910-1941”, сазнаје се да је командант 2. батаљона 10. кадровског пука Војске Краљевине Србије, а тадашњи мајор Драгутин Гавриловић, командант последње одбране Београда 1915, унапређен у чин бригадног ђенерала 30. марта 1941. године.

"Политика"" је 02. априла 1941. године, објавила велики војни указ о унапређењу официра, Драгутина Гавриловића нема на списку.
http://www.dodaj.rs/f/18/gQ/kkGb2UM/politika.jpg

[Громовник]

Ајде да се наставим овде:

Да је већина Срба подржала 27. март, то је за мене одавно неко опште место. Сви извори из тога доба оворе у том правцу. Узми нпр. мемоаре потпуковника Боре Тодоровића, ''Последњи рапорт'', прочитај опис расположења у Краљеву после 25. марта (суморно) и после 27. марта (сви славе).

То су ипак мемоари само једног човека и мислим да не могу да се користе као стопостотно веродостојан извор за неку тврдњу.

Заборављаш да постоји анимозитет према Немцима још од прошлог рата . . .

Сигурно да нико у то време није са одушевљењем прихватио савез са бившим непријатељем . . .

У праву си. Али с друге стране, који је то савез када ми по одредбама пакта не би нигде ратовали заједно с њима, чак штавише ни један Осовински војник не би крочио на тло Југославије...

[Ђорђе Ивковић]

Evo u kakvom kontekstu Borislav Pekić spominje 27. mart:

"Dolazim do jeretičkog uverenja da gradjanski poraz lezi u pogrešno orijentisanom obrazovanju. Umesto da nas uče kako se stiče profit, plodonosno organizuje kapital, kako se unapredjuje proizvodnja i ekonomska snaga zemlje, tera uspešna trgovina i, njoj za volju, nečasna politika, učili su nas kako se, kroz “Panurgijev veličanstveni nakurnjak Kosova i 27. marta” pravi neuspela istorija.

Nisu nas naučili da branimo sebe, nego kako ćemo, braneći druge, misliti da branimo sebe. Učili su nas da se ponosimo svojim porazima, a da podrazumevamo svoje pobede. Učili su nas hrabrosti koju nismo pokazali, a ne pameti koju, jer je nismo naučili, nismo ni mogli pokazati. Nisu nas vaspitavali za ljude koji će biti savremenici Armstronga, odgajili su nas za ispisnike Čučuk-Stane.

Našom genetskom manufakturom nisu vladale isključivo dve mustre ili matrice, račundžijski prepredena romejska i duševno neuračunljiva slovenska. Raspolagali smo i mutantima. Na primer, eksplozivan bućkuriš cincarske gurbetske upornosti i srpskog endemskog mesečarstva."

---

б) 27. Март 1941 није јасан израз непристајања народа да се сврста на страну нациста, већ енглеска ујдурма која је организована за 36 сати преко Земљорадничке странке.

Negde ranije pročitah da je Zemjoradnička stranka bila vrbovana od strane Engleza. Da li je to istina, i ako jeste, šta to zapravo znači? Ko je bio njihov lider tada - Milan Gavilović? Da li je on bio vrbovan?

Ја сам само са мало ироније цитирао заговорнике тезе да је "27. март" операција енглеске обавештајне службе и да је та операција извршена преко поменуте странке. Негде сам прочитао и сведочења Енглеза са колико мало пара су поткупили неке наше политичаре, искрен да будем не сећам се о којима се ради. То питање ме не тангира сувише. Јасно је да су Енглези били врло утицајни и да има и њихових прстију у свим тим дешавањима. Међутим, стајати на становишту да је шака проданих плитичара могла да покрене толику масу народа у тако кратком времену, које се мери сатима, је кратко речено лудорија.
У осталом, зар и сви други "велики играчи", попут Немаца и у том моменту савезника СССР, такође нису имали јаке обавештајне и лобистичке структуре у држави? Наравно, јесу. Па како онда они нису успели да бар унесу конфузију и поделу у народу, ако не да спрече побуну?

Да направим дигресију, ради пластичнијег скицирања ситуације:
Мој отац је пао у заробљеништво на почетку рата. У лето је бачен у логор са Русима, где су услови били ужасни. Ту је оболео од тифуса. Међутим, касније је пребачен у логор са официрима из западних земаља, и то је било сасвим нешто друго у односу на оно како се нацисти обично приказују. Имали су чак право изласка у град, само под условом да дају официрску реч да неће побећи. Једном позову мога оца, веле има посету. Па наравно, претрно. (Има ту неких момената: ископли мангупи тунелчић, па шврљали у град и мимо правилника...) Ил га воде назад код Руса, ил је дошо неки тата (кхм ). Кад је видео ко га чека, ноге му се одсекле. Можете мислити како је изгледао кад је видео ЅЅ официра у црном кожном мантилу. Овај се смеје, и на чистом српском језику језику: "Г. Ивковићу, зар ме не познајете?". Једва га је познао. Наш Шваба, држао берберницу у Смедереву. Двадесет година радио као брица, и био немачки шпијун средњег или вишег ранга. Отац био редовна муштерија, мал не пријатељи. (Није искључено да га је тај извукао из оног првог логора, мада то не може да се зна). Разговарали мало, и растали се да се више не виде.

Хоћу рећи, колико су све те шпијунске мреже, међусобно сукобљене, биле разгранате.

Треба имати у виду да је рат трајао већ годину и по дана. Срби су избегавали улазак у ту кланицу колико год су могли. Око бановине Хрватске се много може (и треба) разговарати. Поготово око неславне улоге западних Срба у том пројекту. Међутим, остаје чињеница да је та Бановина формирана само три месеца пре почетка WW2, и та чињеница се једноставно не може игнорисати. Никако формирање бановине Хрватске не треба издвајати од ратних претњи и притисака Немачке и Ватикана. Свакако, то је била скупа или прескупа цена (што би историчари требали покушати да извагају, за сада беже од тог питања), да се сачува војна неутралност.

У марту 1941. било је јасно да неутралност не може да се одржи. Било је јасно и да Хитлер не поштује никакве споразуме, јер је већ погазио све што је могао, па и споразум са Чембрленом. Само мало касније, згазио је и споразум са братом/брудером, пијаном будалом Стаљином. Ја не кривим принца Павла што је покушао да изврдава по пословици "трпен-спасен", јер лако је са садашње временске дистанце судити о свему (па нам ни та накнадна памет не иде нешто од руке). Међутим, народу је - по народној реакцији препознајемо - било јасно да од таквог изврдавања нема ништа. Све што би се десило да смо остали при Тројном пакту, је да нам сви постану непријатељи. Као што се Србији десило 1944, када је одбила да се преда аустругарским савезницима Енглеза и Стаљина. Но, то се десило 1944.

У датој ситуацији, народ је једноставно изабрао праву страну, и искрено, мислим да су људи тада били мање збуњени него већина данас, по истом питању.

Отуда, мислим да је Милослав врло мало у праву у ставу да је "27. март" последица лоше управе, чији је врхунац потписивање тројног пакта. Лоша управа је лоша управа, а приступање Тројном пакту је самоубиство. Разлика је у квалитету дилеме.

Да ли би било више или мање жртава, да је прихваћен "сценарио" приступања Тројном пакту? У почетку мањи, на крају већи.

Ово зато што бркамо појмове. Јесу Немци чинили злочине, али ни приближно као у Великом рату, и много мање него други актери у сукобу. Ако је Србија у питању, највише људи су убили комунисти, за њима "савезници", па тек онда Немци.

Усташе би свој посао свакако радиле.

Све што се у Србији догађало је једноставно след историјских неминовности, које су се горе и срамотније испољавале у дугим државама.

Оно што Срби апсолутно нису себи смели дозволити су комунисти, партизани. У Србији је то врло брзо схваћено, али не и на Динари. И та идиотска будалаштина Динараца нас је коштала дефинитивног биолошког колапса.

Енглези су од почетка играли дволичну игру. (Коју су, да се разумемо, Србијанци одавно препознали). Да у Версају не беше Француске, што се Енглеза тиче, Аустроугарска би опстала, а Србија би личила на закржљалу наказу. Зато је "помоћ" коју су Енглези слали Дражи више личило на изругивање. (Пушке из Абисиније и енормне количине змијског противотрова). Када се појавио Тито са својом шестом личком и седмом банијском, судбина Србије је била запечаћена. Енглези су подржали Тита, мада су знали да сарађује са НДХ и Немцима. Њихов рачун је био да ће боље контролисати простор уз помоћ про-аустроугарских партизана него помоћу вечито непокорних Србијанаца.

Овим маневром, "лукави" Британци с помоћу своје имперјалистичке дубоке памети, јесу превеслали Стаљина. Није спорно. Но, на крају су изгубили империју.

Да су подржали Дражу и србоцентричну Краљевину Југославију, далеко боље би прошли у светском политичком покеру. Међутим, то није никакво оправдање за Србе који су следили аустроугаски дериват КПЈ, и који су, понављам, у крајњем скору безусловно одговорни за пропаст српства.

[Милослав Самарџић]

Ниси ми јасан, у основи пишеш што и ја а кажеш да нисам у праву?
Него добро ти је ово за немачке шпијуне и плаћенике. То се некако стално заборавља. Јасно је да су Немци тада имали овде много више агената него Енглези, и не рачунајући фолксдојчере, културбундове итд. А ми чак и не знамо кога су све они финансирали, сем љотићеваца.

[Ђорђе Ивковић]

Не, не оспоравам, већ је питње је у "вагању" одређених околности. Шта је колико имало утицаја...? Ја сам изнео шта је по мом виђењу најодлучније деловало на развој догађаја у историјском моменту који гледамо.

[Громовник]

Међутим, стајати на становишту да је шака проданих плитичара могла да покрене толику масу народа у тако кратком времену, које се мери сатима, је кратко речено лудорија.
У осталом, зар и сви други "велики играчи", попут Немаца и у том моменту савезника СССР, такође нису имали јаке обавештајне и лобистичке структуре у држави? Наравно, јесу. Па како онда они нису успели да бар унесу конфузију и поделу у народу, ако не да спрече побуну?

А колика је то "маса народа", имајући у виду да је Београд тада имао не више од 300 000 људи? И колика је то маса народа у односу на све Србе из Србије, а камоли у односу на Србе из свих Српских земаља?

Друго, кад год се у земљи дешавају неке крупне ствари, као што је насилно обарање власти, народ излази на улице, барем да би видео шта се догађа. Уосталом, велика већина народа је превасходно изашла на улице да би поздравила ступање свог Краља на престол, а та прича о "масовној побуни народа против пакта" је најобичнија комунистичка подвала која се одржала до данас. Да је било скандирања против пакта и разноразних испада то стоји, али не верујем да је то било главно обележје тог великог народног окупљања.

И треће, та "народна побуна" је маргинална у односу на побуну официра, која нас је у ствари и завила у црно. Ту побуну лакомислених про-Британских официра није могла да спречи ни једна страна обавештајна и лобистичка структура у држави.

Никако формирање бановине Хрватске не треба издвајати од ратних претњи и притисака Немачке и Ватикана.

Слажем се, али треба имати у виду да је предлог да се оснује бановина Хрватска дала Британија, а не Немачка и Ватикан.

У марту 1941. било је јасно да неутралност не може да се одржи. Било је јасно и да Хитлер не поштује никакве споразуме, јер је већ погазио све што је могао, па и споразум са Чембрленом. Само мало касније, згазио је и споразум са братом/брудером, пијаном будалом Стаљином.

Јесте, али опет треба имати у виду да су и Британија и СССР били због геополитичке ситуације директни непријатељи и конкуренти Немачкој, па стога и не чуди што су се у међусобним односима служили разноразним лукавствима и преварама не би ли задобили предност једни над другима. С друге стране према малим државама које су се сврстале уз Хитлера или остале пасивно-неутралне према њему Немачка се односила сасвим коректно и без кршења било каквих споразума. Једино што су Бугарима при крају рата отровали цара, који је ионако био Немац.

Узмимо само пример Финаца, који су заједно са Немцима кренули у "Барбаросу" али чим су избили на предратну границу (Зимског рата) са СССР, они су стали и одбили да иду даље. Да ли их је Хитлер због тога напао или прекршио неки споразум са њима? Не. Да ли је прекршио неки споразум са Шпанцима, Италијанима, Румунима, Мађарима, Бугарима? Па не. Једино је Швеђане средином рата натерао да додају у споразум клаузулу да војници Осовине могу да пролазе кроз њихову земљу. И то је све.

Е сад што неко мисли да смо ми центар света, па је убеђен да би само и једино према нама важили другачији аршини, то је већ нека друга ствар, мислите то и даље, и оправдавајте наше глупости до бесвести.

Све што би се десило да смо остали при Тројном пакту, је да нам сви постану непријатељи. Као што се Србији десило 1944, када је одбила да се преда аустругарским савезницима Енглеза и Стаљина. Но, то се десило 1944.

Да ли би било више или мање жртава, да је прихваћен "сценарио" приступања Тројном пакту? У почетку мањи, на крају већи.

Ово зато што бркамо појмове. Јесу Немци чинили злочине, али ни приближно као у Великом рату, и много мање него други актери у сукобу. Ако је Србија у питању, највише људи су убили комунисти, за њима "савезници", па тек онда Немци.

Усташе би свој посао свакако радиле.

Већу глупост не прочитах у животу.

А како то мислиш да би усташе (и комунисти) свој посао свакако радили, поред Југословенске војске, граничне службе и Жандармерије, које не би биле поражене, одведене у ропство и распуштене? Ајде молим те објасни, баш ме интересује?

Поред чињенице да су Бугари, директни Хитлерови савезници, и учесници у војној окупацији друге земље у том рату имали 50 пута мање жртава од нас, и Италијани, главни Хитлерови савезници и његова десна рука имали 5 пута мање жртава од нас, која још будала може да тврди да би у случају опстанка војне и политичке неутралности Југославије ми прошли са више жртава од ових које смо фактички имали?

Да није смешно, било би жалосно.

[Ђорђе Ивковић]

То што ти сматраш за највећу виђену глупост у животу је ствар цифара а не било чије памети.

И на овој теми је цитиран изворни Хитлеров програм за Балкан. Пре или касније Хитлер би распарчао Југославију. То знамо зато што знамо да је Хитлер написао да ће распарчати Југославију. Хрвати су имали свој план геноцида над Србима, од кога нису одустали ни 1941 ни песесет година касније. Чим је Хитлер напао СССР, наши комунисти би исто поступили како су поступили. Доказ је што су поступили тако. Шта би утој ситуацији наши цариници радили и како би нешто спречили, стварно не знам.

Бугари... Па увек су били под страном заштитом. УСА је ушла у Први светски рат, али Бугарској није објавила рат, већ се заштитнички понашала. Енглеска се заштитнички понашала према Бугарима иако су били у рату. Српској војсци је под претњом војне одмазде било забрањено 1918 да уђе у Бугарску. ИТД.

Италијани... па ти стварно мислиш да би нас исто третирали као Италијане да смо применили исту превртљивост?

Зашто Тита нису казнили због злочина које је чинио, а сви су знали за те злочине. Па ипак су га гледали благонаклоно.

Ето, на основу искуства, мени се чини да би нас поцепали горе него што су нас овако поцепали. То је тако, УЧИ НАС ИСКУСТВО, ма колико ја глуп био а ти паметан.

[Вукашин Петковић]

Že več kot leto in pol trajajoča vojna v Evropi ter mogočna Hitlerjeva armada na slovenskih mejah je večino tukajšnjega prebivalstva, zlasti tistega nacionalno najbolj zavednega ter protifašistično usmerjenega, navdajala z nelagodjem in zaskrbljenostjo ter se na predvečer začetka vojne na jugoslovanskih tleh prevesila v pretečo slutnjo okupacije in strah pred vsem, kar bo le-ta prinesla s sabo. Čeprav se je kraljevina Jugoslavija na vse načine poskušala izogniti vstopu v vojno, je končno popustila hudemu nemškemu pritisku ter 25. 3. 1941 pristopila k trojnemu paktu. Naslednji dan so beograjski pučisti odstavili vlado, proglasili kralja Petra II. za polnoletnega, po vsej državi pa je prišlo do množičnih protinemških demonstracij v podporo pučistom ter proti sodelovanju v trojnem paktu.

V tem kontekstu je potekala tudi zadnja velika patriotska in protifašistična demonstracija v Celju. Njen potek podrobno opisala celjska Nova doba, iz katere izvemo, da je to bil »praznik, kakršnega Celje še ni doživelo«. Zvečer so se na Glaziji začele zbirati množice in se nato po utečeni hierarhiji in redu odpravile proti magistratu, katerega pročelje so »svečano razsvetlili in okrasili z zelenjem«. Ob prepevanju in vzklikih se je pred mestno hišo zbrala množica prebivalstva in do zadnjega centimetra napolnila prostor. Ali kot je zapisal celjski list: »Tako ogromne množice še ni bilo nikoli zbrane pred poslopjem mestnega poglavarstva. Nikakor ne pretiravamo, če trdimo, da se je tam zbralo blizu 15.000 oseb.«

Na balkonu mestnega poglavarstva so se ob veliki kraljevi sliki zbrali predstavniki vojaških in civilnih oblasti ter narodnoobrambnih in kulturnih organizacij, po večminutnih ovacijah in državni himni pa je ljudem spregovoril (»Vse govore so oddajali po mikrofonu skozi ojačevalec v zvočnik.«) župan dr. Alojzij Voršič. Ta je v zanosnem rodoljubnem govoru izrekel zvestobo mlademu kralju, na podoben način pa sta množico podžgala tudi naslednja govorca, starešina celjske sokolske župe Jože Smertnik in pa, v imenu podzveze fantovskih odsekov, celjski gimnazijski profesor Mirko Bitenc. Nato je mikrofon ponovno pripadel županu Voršiču, ki je predlagal, da se s te manifestacije kralju Petru II. pošlje vdanostna brzojavka ter jo ob navdušenem odobravanju prisotnih tudi prebral:
»Celjanke in Celjani, zbrani na veličastnem manifestacijskem zborovanju ob prevzemu oblasti po našem mladem kralju, pošiljajo Vašemu Veličanstvu izraze najgloblje vdanosti in zvestobe – zvestobe do groba.«

Vsa reč je bila zanimiva zlasti za otroke, ki so v družbi odraslih s prižganimi baklami vzklikali kralju Petru, poslušali govornike z balkona celjskega magistrata ter sodelovali pri povorki po glavnih celjskih ulicah. Pisatelj Miloš Mikeln se demonstracij takole spominja:
»Seveda se je tudi Celje odzvalo: zvečer sedemindvajsetega marca, bolje rat nego pakt, smo otroci stali na trgu za minoritskim samostanom in Starim piskrom, starejši so nam prižigali bakle, ki so nam jih prej razdelili, in moj oče je govoril: 'Kličite samo živel kralj Peter, nič drugega, živel kralj Peter, bognedaj živel knez Pavle kakor zadnjikrat, da se mi kdo ne zmoti, bognedaj knez Pavle!' Pa smo šli pred magistrat s svojimi baklami, poslušali govore z balkona magistrata, ki smo jih slabo slišali in še manj razumeli, nato pa živel kralj Peter proti Narodnemu domu, po Dečkovem trgu in v Gosposko ulico, kjer so nam bakle dogorele in smo se razšli domov.«

[Snake]

Указ југословенског краља Петра II после војног преврата 27. марта 1941.

Мајор Гавриловић – бригадни ђенерал

Из преписке мр Живана Л. Кнежевића с “Ниџом” (Никола Косић) и Манојловићем (Хајделберг, 31.10.1977.) и “Извода из сећања 1910-1941”, сазнаје се да је командант 2. батаљона 10. кадровског пука Војске Краљевине Србије, а тадашњи мајор Драгутин Гавриловић, командант последње одбране Београда 1915, унапређен у чин бригадног ђенерала 30. марта 1941. године.

"Политика"" је 02. априла 1941. године, објавила велики војни указ о унапређењу официра, Драгутина Гавриловића нема на списку.
http://www.dodaj.rs/f/18/gQ/kkGb2UM/politika.jpg

Хвала Вукашине на овој новини, примећујем да ниједан пуковник није унапређен у бригадног генерала. Моја је претпоставка да је Драгутин био планиран па да је како сведочења кажу одбио и зато је и обрисан из великог војног указа. Обично када су била тако велика унапређења ишло се хронолошки од армијског преко дивизијског, бригадног итд.

[Милослав Самарџић]

Že več kot leto in pol trajajoča vojna v Evropi ter mogočna Hitlerjeva armada na slovenskih mejah je večino tukajšnjega prebivalstva, zlasti tistega nacionalno najbolj zavednega ter protifašistično usmerjenega, navdajala z nelagodjem in zaskrbljenostjo ter se na predvečer začetka vojne na jugoslovanskih tleh prevesila v pretečo slutnjo okupacije in strah pred vsem, kar bo le-ta prinesla s sabo. Čeprav se je kraljevina Jugoslavija na vse načine poskušala izogniti vstopu v vojno, je končno popustila hudemu nemškemu pritisku ter 25. 3. 1941 pristopila k trojnemu paktu. Naslednji dan so beograjski pučisti odstavili vlado, proglasili kralja Petra II. za polnoletnega, po vsej državi pa je prišlo do množičnih protinemških demonstracij v podporo pučistom ter proti sodelovanju v trojnem paktu.

V tem kontekstu je potekala tudi zadnja velika patriotska in protifašistična demonstracija v Celju. Njen potek podrobno opisala celjska Nova doba, iz katere izvemo, da je to bil »praznik, kakršnega Celje še ni doživelo«. Zvečer so se na Glaziji začele zbirati množice in se nato po utečeni hierarhiji in redu odpravile proti magistratu, katerega pročelje so »svečano razsvetlili in okrasili z zelenjem«. Ob prepevanju in vzklikih se je pred mestno hišo zbrala množica prebivalstva in do zadnjega centimetra napolnila prostor. Ali kot je zapisal celjski list: »Tako ogromne množice še ni bilo nikoli zbrane pred poslopjem mestnega poglavarstva. Nikakor ne pretiravamo, če trdimo, da se je tam zbralo blizu 15.000 oseb.«

Na balkonu mestnega poglavarstva so se ob veliki kraljevi sliki zbrali predstavniki vojaških in civilnih oblasti ter narodnoobrambnih in kulturnih organizacij, po večminutnih ovacijah in državni himni pa je ljudem spregovoril (»Vse govore so oddajali po mikrofonu skozi ojačevalec v zvočnik.«) župan dr. Alojzij Voršič. Ta je v zanosnem rodoljubnem govoru izrekel zvestobo mlademu kralju, na podoben način pa sta množico podžgala tudi naslednja govorca, starešina celjske sokolske župe Jože Smertnik in pa, v imenu podzveze fantovskih odsekov, celjski gimnazijski profesor Mirko Bitenc. Nato je mikrofon ponovno pripadel županu Voršiču, ki je predlagal, da se s te manifestacije kralju Petru II. pošlje vdanostna brzojavka ter jo ob navdušenem odobravanju prisotnih tudi prebral:
»Celjanke in Celjani, zbrani na veličastnem manifestacijskem zborovanju ob prevzemu oblasti po našem mladem kralju, pošiljajo Vašemu Veličanstvu izraze najgloblje vdanosti in zvestobe – zvestobe do groba.«

Vsa reč je bila zanimiva zlasti za otroke, ki so v družbi odraslih s prižganimi baklami vzklikali kralju Petru, poslušali govornike z balkona celjskega magistrata ter sodelovali pri povorki po glavnih celjskih ulicah. Pisatelj Miloš Mikeln se demonstracij takole spominja:
»Seveda se je tudi Celje odzvalo: zvečer sedemindvajsetega marca, bolje rat nego pakt, smo otroci stali na trgu za minoritskim samostanom in Starim piskrom, starejši so nam prižigali bakle, ki so nam jih prej razdelili, in moj oče je govoril: 'Kličite samo živel kralj Peter, nič drugega, živel kralj Peter, bognedaj živel knez Pavle kakor zadnjikrat, da se mi kdo ne zmoti, bognedaj knez Pavle!' Pa smo šli pred magistrat s svojimi baklami, poslušali govore z balkona magistrata, ki smo jih slabo slišali in še manj razumeli, nato pa živel kralj Peter proti Narodnemu domu, po Dečkovem trgu in v Gosposko ulico, kjer so nam bakle dogorele in smo se razšli domov.«

Добро си ово ископао!

[Громовник]

Италијани... па ти стварно мислиш да би нас исто третирали као Италијане да смо применили исту превртљивост?

Ма јок, бацили би 3 атомске бомбе на нас, чисто за сваки случај

Ето, на основу искуства, мени се чини да би нас поцепали горе него што су нас овако поцепали. То је тако, УЧИ НАС ИСКУСТВО, ма колико ја глуп био а ти паметан.

Јел'де? Па шта их је то спречавало, рецимо, 1999. да нас бомбардују тепих системом и да овде не остане камен на камену? И шта их то спречава да нас управо сада, у овом тренутку нападну са свих страна, пошто смо јелте окружени НАТО, и да заврше с нама једном за свагда, кад нас већ толико мрзе?

Чим је Хитлер напао СССР, наши комунисти би исто поступили како су поступили. Доказ је што су поступили тако. Шта би утој ситуацији наши цариници радили и како би нешто спречили, стварно не знам.

Значи, кажеш комунисти би исто поступили као што су поступили - кренули би да пале архиве и пљачкају благајне општина по Србији, да вешају угледне домаћине и убијају по селима, а наши жандари и војници би седели и све то - гледали?

Добар си.

[Ђорђе Ивковић]

У праву си.