[Шумадинац]

.
ИЗГЛАСАЛИ СТЕ ГА ВАШИМ МРТВИМ ГЛАСОВИМА




Пише: Јован Пламенац



Њега нијесмо изабрали. Њега сте изгласали. Није га изгласала Његова гласачка машинерија. Изгласали сте га ви који нијесте изашли на изборе.


Они, Његови гласачи, ту су гдје су. И пошто су. Дио Његових гласача ту је од почетка. У ДПС причи су од њеног настанка и прошли су све њене трансформације. Та прича је њихов животни став и то је њихов доживљај слободе, њихов начин употребе од Бога добијене слободе. Они све вријеме користе то што им ДПС пружа.

Други дио Његових гласача, знатно већи, они су који имају цијену, од намјештених послова, запослења, не плаћања струје, па до 50, 30 евра и вреће брашна. Они су погонско гориво Његове гласачке машинерије. Ако би им неко пружио више, пришли би њему. Они ће му бити крвници када се сурва са власти.

Сви они гласали су за Њега. Смртна ура, или нешто слично, могла је једино да им буде оправдање да не гласају.
Али, и из увјерења и из интереса оданих му није натполовично од оних који у Црној Гори имају право да одлучују о својој политичкој судбини. А то што су они који су гласали за Њега превагнули, ваша је заслуга, вас који нијесте учествовали у одабиру своје политичке будућности и политичке будућности своје дјеце и унучади.

Због страха, опортунизма или дефетизма, препустили сте своју политичку судбину другима, да о њој неко други одлучује. Ваш мртви глас Њега је инаугурисао. И преко Њега Његову политику. А Његова политика није Његова. Његова политика је политика западњачке либералне идеологије и интереса крупног капитала.

Његови „стабилност и напредак“ стабилност и напредак су у Његовом материјалном богаћењу, па уз Њега и Његових најближих по крви и по бизнису, у складу са законима и много више противно њима, и стабилност и напредак у урушавању историјских, културолошких, духовних и моралних темеља Црне Горе, у складу са антихришћанском идеологијом Његових тутора за Запада.

Када сте се покрили ушима и из завјетрине незамијерања препустили другима да одлучују о нашој заједничкој будућности, да ли су ваше мисли надмашивале ваш трбух?
Сада вам га ето. Што га ето вама, ни по јада. Боље нијесте ни заслужили. Али ето га и вашој дјеци.


Коначно, ето га и нама који смо изашли на изборе а свој глас нијесмо дали Њему и Његовој политици.
Ето га и мојој унучади, ако ми их Бог да. Вашим нечињењем.
Зато што сте ви ућутали, као да вас се све ово не тиче, моја унучад, па и ваша, и ваша дјеца, у школи ће и даље да уче матерњи језик фалсификованог имена, фалсификовану историју болесног скоројевићког доказивања фалсификоване националне припадности, фалсификовану биологију по којој је пол човјека у његовој надлежности, његово опредјељење… И даље ће морати да својим наставницима, ако хоће да пређу у наредни разред, кажу да су Срби били агресори на Хрватску и Босну и Херцеговину у ратовима деведесетих и да су Немањићи били окупатори Црне Горе, да су Руси који су три вијека обилно помагали Црној Гори њени непријатељи, а НАТО државе које су Црну Гору 1999. године бомбардовале, као што су то, још прије оснивања Сјеверно-атлантског савеза, урадиле и 1943. и 1944. године, њени пријатељи и заштитници, да је Православна црква у Црној Гори под окупацијом Српске православне цркве, да је црква Свете Тројице на Румији пореметила барски међувјерски склад…
И даље ће вашим дјечацима узори бити дилери дроге, а дјевојчицама старлете.

И даље ће вас уцјењивати при остваривању права која вам по законима припадају, па и при добијању социјалне помоћи или локације за киоск или тезгу. И даље ћете, подвијеног репа, да чекате мрве са Његове трпезе. А само је требало да своју политичку, а преко ње и своју животну, судбину узмете у своје руке. Ову шансу сте пропустили. Али, није све изгубљено. Слиједе нове шансе.



ИН4С

[ХраброСрце]

https://www.slobodnaevropa.org/a/crna-go...74517.html


Не знам да ли пратите, али плочу је скинула комунална полиција. Премијер ЦГ је назвао ово покушајем "ревизионизма" и фалсификовањем историје.

[Шумадинац]

https://www.in4s.net/beckovic-jedino-su-...kom-video/

[Шумадинац]

.
КО ЈЕ КОМЕ ОПОЗИЦИЈА У ЦРНОГОРСКОЈ ОПОЗИЦИЈИ?




Пише: oтац Јован Пламенац



Што су ближи локални избори у Црној Гори, црногорске опозиционе политичке странке постају све више међусобно опозиционе и самим тим све мање опозиционе политичким странкама на власти.

Политичке странке које су на власти, сабране око доминантне Демократске партије социјалиста, имају стабилно и дисциплиновано гласачко тијело.
За то гласача што је преостало, у иначе малој бари, боре се опозицине политичке странке. Оне не успијевају да преотму гласаче странкама које су на власти, па се боре за оних од четвртине до трећине од укупног броја гласача у Црној Гори који не излазе на изборе. Ловина је ту, сви бацају мреже, али улов је слаб. Зато се окрећу једни другима, али не да би, удружени, били успјешнији у лову, него да би гласаче који излазе на изборе, а не гласају за владајуће странке – преотели једни другима.
Та борба, углавном, није принципијелна, није сучељавање програмâ за које се поједине странке залажу. Она се своди на личне, у суштини приземне интересе оних који те странке предводе и интересе њихових сарадника.

У тој борби „свих са свима“, наравно, једино профитирају странке које су на власти. А опозициони гласачи, стварни и потенцијални, бивају „слуђени“. И умјесто да избори буду њихово опредјељење за неки од путева који воде оздрављењу морално, образовно, културно, духовно… тешко обољелог црногорског друштва, они их проћердају на фирмиране ђинђуве и жваке типа ко је Црногорац, а ко Србин, ко је за Црну Гору, а ко није…

Динстинкција „јеси ли Србин или Црногорац“ у Црној Гори је, након доласка комуниста на власт у Југославији, наметнута као дио идеолошког програма и добро се примила у народу. Комунистичко правило да нијеси оно што јеси, да нијеси оно што су ти били преци, него да си оно за што си се опредијелио на попису становништва („како си се писа“) у Црној Гори данас је нешто нормално. (Надградња овог поимања нације је мондијалистичка доктрина о људском полу: нијеси мушко или женско, како те већ Бог створио, него си оног пола за који се опредијелиш.)

Наравно, никоме не пада на памет да каже: „Он није Србин, него Херцеговац“, или: „Он није Црногорац, него Црмничанин“. Али када каже: „Он није Србин, него Црногорац“ – то је сасвим нормално.

Тако су у Црној Гори настали идеолошки Црногорци, Црногорци који нијесу Срби, али и идеолошки Срби, Срби који су рођени и живе у Црној Гори који нијесу Црногорци.
До ове идеолошке пометње националне припадности није било Црногорца да није Србин. Да није било тако, не би Срби Бокези (Бокељи), Срби Васојевићи, Срби Херцеговци (из Старе Херцеговине)… постали Црногорци још прије комунистичке власти.

Такође, бирачима се на овалу предизборних ђаконија обилно нуди и теза да онај ко није за садашњу власт, или за Европску унију, или за НАТО, или ко је био против одвајања Црне Горе од Србије… није за Црну Гору.
Бацање мамаца бирачима је омиљена – а, показало се, и берићетна – предизборна дисциплина режима који грчевито држи власт у Црној Гори већ десетљећима. У то правило изборне игре, листом, укључиле су се и опозиционе политичке странке.
Нико се не бави, а и ако се бави то ради овлаш, темељним проблемима народа који живи у Црној Гори. Нико не нуди квалитетну санацију оштећене куће, него нуде разне крпеже, више имагинарне него реалне. Безмало, сви предизборни економски програми су понуде без покрића.

Изборна раздјелница у Црној Гори данас је материјална корист коју ће стећи гласач или барем она којој се он нада на основу предизборних обећања. Тако су политички избори у Црној Гори постали мјера анималности гласача.

Зато је на црногорским гласачима огромна одговорност не само пред историјом, него надасве пред њиховим потомством, да одаберу, или оне који ће бити одговорни домаћини Црне Горе, или оне који ће Црном Гором владати у име крупног капитала Запада и либералне идеологије, мурту умјесто курте.



ИН4С

[Шумадинац]

.
ИЗБОРНЕ ЛИСТЕ КАО ГЛАДИЈАТОРСКЕ АРЕНЕ




Пише: отац Јован Пламенац



Политички избори у Црној Гори (вјероватно је тако и другдје) прилика су да изађемо из своје љуштуре којом код других стварамо представу о себи и покажемо се какви уистину јесмо.
Формирање изборних листа прилика је да видимо какви су они из понуде за гласање. И ових дана смо, тако, слушали о борбама за виша мјеста на изборним листама.

Та борба није надметање у поштењу, витештву, знању, организационим способностима… То је борба за позицију у друштву из које се, барем потенцијално, може извући нека корист за себе и своју породицу: одборничка платица, хонорар у неком одбору, дневнице за путовања, боља могућност запосљења дјетета, медијски наступи и могућност утицаја на неке друштвене процесе, па, ма колики они били, и позиција у друштву коју они доносе…, али и задовољење своје сујете, свог вељања, „ко је као ја“, у ствари своје гордости.

Што је јачи егоизам у тим људима, то је и борба за више мјесто на изборној листи жешћа. Она зна да буде безобзирна, чак и сурова, као када је у питању бити или не бити. Тако кандидати за виша мјеста на изборним листама, она мјеста која значе могућност уласка у скупштину, општинску или републичку, постају гладијатори у демократским процесима, а изборне листе гладијаторске арене.

Ова борба је видљивија у опозиционим странкама и њиховим коалицијама. Има је и у владајућим странкама, па и Демократској партији социјалиста, али они то боље крију од јавности. Дакле, борба за улогу „народног представника“ није борба за општи интерес; она је приземна. Кандидат за одборника (или посланика) има своје штитоноше и другу логистику која од свог ангажмана има такође користи, све до 10-20 евра дневнице за лијепљење плаката. Тако је у опозиционим странкама, тако је и у владајућим. Само што су код странака које држе власт, па са њоме и државне фирме и установе, квоте веће.

Политички избори су, такође, прилика да се каквим уистину јесмо покажемо и ми који гласамо, ми који смо, на неки начин, топовско месо онима са изборних листа. Да ли ми гласамо за оне за које сматрамо да ће, ако буду изабрани, донијети истински бољитак овој згужваној држави, или за оне од којих очекујемо личну материјалну корист? Да ли гласамо за оне који би барем покушали да овај унижени народ, ампутираног достојанства, извуку из блата западњачке либералне идеологије, или нам се то блато навукло на очи, па нам је у њему угодно као свињи у брлогу?

Да ли када на дан избора уђемо у ону кабиницу, сами са оловком у руци и испред себе списком понуђених политичких странака и коалиција, од којих је свака већ јавно понудила свој вриједносни систем наших политичких (а самим тим и животних) судбина, размишљамо о свом трбуху или својој души? Да ли је наша слобода новац којим можемо купити добру храну, платити љекара (легално или илегално), купити добра кола и скупо се обући, раскалашно се провести и видјети свијета или нам је ослобођење разваљивање окова који нашу душу држе заточену у анималним потребама нашег тијела и наше сујете?

Да ли нам је мјера слободе углед у друштву мјерен нашим материјалним иметком и друштвеним утицајем, или наша потенцијална боголикост? Овог опредјељења на политичким изборима није ослобођен ниједан друштвени слој, од потказивачâ и сплеткарошâ па све до свештеникâ. Не каже се узалуд да сваки народ има власт какву заслужује. Власт коју има, народ заслужује и када је вољно одабере, али и када допусти да му буде наметнута мимо његове воље. Навикли смо да политичарима, посебно уочи избора, са усана теку мед и млијеко. Када прођу избори, када буду изабрани (стварно или преварно), када се устоличе на власти, гледамо како се мед и млијеко сливају у њихове џепове. И пресрећни смо ако нас се дотакне нека капљица.

Али, и међу политичарима је честитих људи. На бирачима је да их препознају. Још ако бирачи гласају вођени честитим мотивима, ето нам – живота.



ИН4С

[Шумадинац]

.
ЊЕГОШ ЈЕ ПРОКЛЕО ЦРНОГОРЦЕ КОЈИ СЕ ОДРИЧУ СРПСТВА!



Стихови који свједоче да је Његош јасно раздвајао национално и вјерско, те да није постовјећивао српство са православљем, како сматрају црногорски националисти. Опраштао је онима који промијене вјеру, али није опраштао онима који се „звати Србима не хоће“…

Начело народности (нације) кроз историју Црне Горе представљало је значајан елемент јер се тиме чувала свијест о себи, свом поријеклу, својој улози и удјелу у доприносу у општим српским циљевима. То се јасно види и из Његошевог дјела „Лажни цар Шћепан Мали“, у коме он, на једном мјесту, ријечима Танасија Мркојевића, јасно каже:

„Сваки Србин који се превјери

Просто вјеру што пригли другу

Но му просто не било пред Богом

Што оцрни образ пред свијетом

Те се звати Србином не хоће...“

Народ је оваквим мислима, преко начела народности, стварао и одређивао свој систем вриједности, богатио своје културно наслеђе, чувао свој историјски континуитет, а појединац испуњавао обавезе према заједници којој је припадао и она према њему.

Тако је Његош, обликовањем и чувањем начела српске народности у Црној Гори откривао и описао најдубља етичка начела народа и средине у којој је поникао.

„Треба служит чести и имену!“ – каже Његош. Ова одлука значи ријешеност служењу српском имену, што значи – опстанку; а то служење је уједно највећа част, независно од цијене којом се плаћа та доследност.



Седмица

[Шумадинац]

.
РЕЖИМ НИКАД НИЈЕ ПРЕСТАО ДА РАТУЈЕ ПРОТИВ НОВИНАРА



Пише: отац Јован Пламенац



Ко каже да режим Мила Ђукановића није у рату. Јесте, и то од свог успостављања.


Режим Мила Ђукановића све ово вријеме ратује против – новинара. И то му, поред изборних превара, иде најбоље од руке. Ако тачно пише на семафору, тренутни резултат, са рањавањем новинарке „Вијести“ Оливере Лакић, је 25:0! У сваком случају, у свом обрачуну са новинарима који указују на његова непочинства, режим Мила Ђукановића води са нулом.

Овај рат није равноправан: новинари имају компјутер, камеру, микрофон…, слободу изражавања, право на слободу и безбједност, право на живот, законе, конвенције, декларације…, а режим Мила Ђукановића има полицију и параполицију и друге механизме насилног владања народом. Али, режим Мила Ђукановића има и подршку оних којима су уста пуна слободе и људских права, оних који су вриснули и на метак у Оливериној нози, као да је њих погодио. Али тај врисак је као димна бомба: експлодира, задими и убрзо све утихне, као да ништа није ни било.

Управо у тој подршци је тајна импресивног резултата режима Мила Ђукановића у рату са новинарима.

Медији су оружје, раме уз раме са бомбама и капиталом. Тим оружјем се боре, на свим нивоима моћи, и они који моћ имају и они који би да је стекну. У тој борби, која је и интермедијска, страдају многи. Неко страда тако што му живот загорчају, а понеко живот и изгуби. Ријеч је о својеврсном геноциду – духовном, културном, егзистенцијалном – који се спроводи по цијелом свијету медијима. А новинари страдају као шрафчићи на оружју, који бивају оштећени или, пак, уништени.

Новинари, углавном, појма немају каквог качамака су зрнца. Најчешћи мотив њиховог ангажмана је плата. Мотив им може бити и, рецимо, слава, која ће им донијети друштвени утицај, задовољење ега, али и додатни новац, као и повјерење и додатна финансијска подршка власника медија, са сцене или иза ње. Наравно, има и новинара који свој посао раде часно. Њихова часност проистиче из њиховог морала. Они су идеалисти.

Новинари који страдају колатерална су штета у много дубљим обрачунима. Отуда и та фарса бриге за новинаре које смо се наслушали и ових дана, сада повом страдања Оливере Лакић.

Новинарство је професија високог ризика. У пракси, она је, доминантно, нечасна. У њој понеко страда животом, а много више њих – душом.

Брига експонената антихришћанске западњачке демократије по мјери крупног капитала за право црногорских новинара на живот, које је основно право сваког човјека, из које проистиче и њихова брига за право црногорских новинара на слободу изражавања, лажна је. Њихове ријечи неће ништа промијенити у Црној Гори, јер они чији су они експонентни већ деценијама, жмурећи на његову злоупотребу институције политичких избора, одржавају на власти режим Мила Ђукановића који им је вулгарно сервилан у њиховом обрачуну са Русијом, насиљу над Србијом којој су де фацто, силом оружја, отели Косово и Метохију и сада су упрли да то учине и де иуре, у наметању црногорском народу либералне идеологије дугиних боја.

Бог је човјека створио као слободно биће. Слобода је својство човјековог бића. А слобода којом барјачи Запад тековина је злочиначке Француске буржоаске револуције с краја 18. вијека. Она је средство за потчињење људи либералној демократији.

Истинска слобода је Божије уважавање човјека. А слобода скројена у декларације, конвенције, законе… је сурогат који човјека лишава истинске слободе, самим тим и достојанства Божијег створења.

И тако, грчевито се држећи у сједлу либералне демократије, режим Мила Ђукановића умало да на Марковдан превазиђе свој досадашњи највећи успјех у борби против новинара – убиство Душка Јовановића.

Режим Мила Ђукановића је одговоран за покушај убиства новинарке Оливере Лакић, био он његов организатор или не. Одговоран је зато што своју моћ црпи из вриједносног система којем је слобода насиље над слободом оних који нијесу дио тог вриједносног система, или су, пак, његов дио, али су у сукобу са интересима овог режима.



ИН4С

[Шумадинац]

Слободарски односно српски дух у Црногораца је насилно ломљен од 1945. године и народ у Црној Гори је у страху, па му је потребнo „сливање страве“, јер на братоубиству и богоубиству се не да изградити ишта добро до још већих и бројнијих подела на Србе и „монтенегрине“, муслимане и Бошњаке, апеловао је Високопреосћени митрополит црногорско-приморски др Амфилохије.

[Ултрадесничар]

Слободарски односно српски дух у Црногораца је насилно ломљен од 1945. године и народ у Црној Гори је у страху, па му је потребнo „сливање страве“, јер на братоубиству и богоубиству се не да изградити ишта добро до још већих и бројнијих подела на Србе и „монтенегрине“, муслимане и Бошњаке, апеловао је Високопреосћени митрополит црногорско-приморски др Амфилохије.

Шта Вам би Преосвећени ? Какав српски дух ? СРПСКА КРВ , СРПСКИ ДНК...

[Шумадинац]

https://www.in4s.net/bivsoj-braci-junacima-crnogorcima/

[Шумадинац]

.
ОД 1918. ДО 2006. - ОД "ОБИЛИЋА" ДО "БРАНКОВИЋА"



Пише: О. Јован Пламенац


Вељи рат је безмало читав земаљски шар учинио Косовим пољем. У њему се српски сељак показао неуништивим војником. У судару са Голијатом прошао је голготско страдање, да би давидовским богоукрепљењем васкрсао у сили и слави.

Под Србиновом кућом и имањем трву се тектонске плоче цивилизација, Истока и Запада. Србин је сламка међу вихорове. И вјековима су Србиново народно биће раскубали, као звјери, али оно је зацјељивало и опстајало.


Само зато што се у једном међувремену претакања моћи након великог ратног сукоба то поклопило са интересима тог тренутка великих, Србин сељак-војник, након библијског страдања и васкрснућа, добио је прилику да се, као народ, скући и предахне. Та природна тежња једног народа остварена је уједињењем 1918. Великима је тог тренутка било потребно нешто као балкански кинески или берлински зид, саздан од кремен-камена српског сељака-војника.

Али, српско државотворно јединство истински је заживјело једино у срцима Срба. У њихову кућу убрзо су уселили оне који су се против њих борили у Вељем рату, и још много пута раније. Срби су их посадили за своју трпезу, у коју су они ударили ногом кад год би им се указала прилика. Коначно, подајући се интересима у ово вријеме великих и јашући на њиховој моћи, у балканском грађанском рату деведесетих, ту трпезу су преврнули, као свиње корито.

Србин није опстајао кроз вјекове, гажен војскама и туђим културама, својом физичком снагом. Никад Србин није био бројан као они који су му у кућу упадали са мачем у руци. Србин је опстајао грчевито се држећи своје духовности, своје вјере, и свога језика и писма.

Србин овог времена спржен је напалмом идеологија. Од писма су му остале жице сагорјеле гуме, језик је умуљао у кашу туђица, а вјера му је идентитетско питање, без Бога. И тако, незаштићен, а већ одавно оболио од неслоге, нашао се на путу својим непријатељима. Србинови непријатељи не би му могли нанијети зла колико су му нанијели и наносе без сагласности њега самог.


„…Ја с мојом највишом жалоћу и плачем и видим да сте ви сами себе и својој дјеци највише крвници и непријатељи душевни и тјелесни и да сви ђаволи и сви ваши непријатељи од свијета не би могли толико зла, ни толико штете и срамоте вам учинити, колико ви сами себе чините…“, завапио је свети владика Петар Цетињски у „Посланици Црногорцима и Брђанима“ 1825. године.


ТАКО СМО ДОБИЛИ 2006.

Србинов пад 2006. је стравичан, бранковићевски. И умјесто да устане, Србин је наставио да се ваља у блату: Србијанска власт одмах је признала резултат лажираног референдума о независности Црне Горе, црногорска власт је узвратила признањем Косова за државу…, србијанска власт је пред истим непочинством…

Подрепној муви нигдје није лијепо и сигурно као под репом.



ИН4С

[Шумадинац]

.
КНЕЖЕ!




Пише: отац Јован Пламенац

У 17. вијеку у околини Никшића, не у Растоцима, али ту негдје, жарио и палио је кнез Раич. Свакако да су му леђа држали Турци, јер не би могао да се понаша тако осионо у свом народу без подршке оних који су имали глобалну моћ.


Кнез Раич је отимао од својих сународника. Било му је мало, као свима који отимају, па се навалио и на имовину Цркве, чак и на добро острошке поснице у којој је у то вријеме себе на дар Богу приносио будући надалеко чувени светитељ Василије Острошки Чудотворац.

Говорили су му попови, као ово сада ја Теби, Кнеже – не по мржњи, не дај Боже, него с пастирском бригом за палу душу, те бригом за народ који је од њега страдао и бригом за Цркву, па и њену имовину – немој, јадан не био, имаш шест синова, не знаш који ти је од којега љепши. Али, кнез Раич, узбичио, као у фотељу уваљен у ласке оних којима је понешто од његовог богатства капало, није марио. Чак је и синове увео у свој бизнис.

И, оде му један син, други, трећи… свих шест погибоше.
Тек тада дође себи кнез Раич и паде пред ноге острошком Василију, кајући се за своја недјела. Видјећи искреност његовог покајања, још за земаљског живота Чудотворац, наравно, опростио му је.

Након тога, кнез Раич се смирио. Наставио је да живи као и други људи, радећи на свом имању. Добио је и нову породицу. Али, оних шест синова није могао да врати…
Судбина кабадахије кнеза Раича већ три вијека кола Црном Гором, Брдима, Боком… свуда гдје људи на спомен имена Светог Василија Острошког устану и кажу: „Слава Му и милост“.

Вријеме безбожне и противбожне марксистичке идеологије, којој си и Ти служио, Кнеже, и којој, трансформисаној у еуфемизме: глобализам, мондијализам, либерализам…, служиш, ову причу-упозорење је забашурило. Али, то није аболирало оне који су, у свом невјерју живјећи без страха од Бога, у цркве угонили стоку, рушили их, отимали црквену имовину, чупали попове за браду и на било који други начин ратовали против Цркве Христове.

Пуна су гробља тих ратника и њихових најближих.
Једно од најупечатљивијих ововремених свједочанстава страдања оних који су ударили на Цркву је страдање Цетињанина Боба Богдановића, резервног црногорског полицајца и команданта паравојне „Црногорске војске“. Идеолошки национално укријепљен као вељи Црногорац, физички снажан, био је предводник Цетињанима у рату против Митрополије црногорско-приморске деведесетих. Посебно се истакао у боју кршима на Цетињски манастир.

Није се Бобо наситио живота. Након не пуно времена погибе му и син.
И нема данас мајчиног сина који ће једног Цетињанина наћерати да удари на ћивот Светог Петра Цетињског. Штовише, многи Цетињани, као и њихови преци, са страхом Божијим иду на поклоњење Светом Петру Цетињском.

Ја, Кнеже, оволико. На вријеме да Ти кажем.

И молим се Богу да Твоме сину подари дуг вијек. Није он крив.



ИН4С

[Брада]

http://crnogorska.me/rukovodstvo/

[Шумадинац]

.
МИТРОПОЛИТ У ОТВОРЕНОМ ПИСМУ МАРКОВИЋУ: КО БРИНЕ О ПРАВИМА РАДНИКА?



Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије у писму предсједнику Владе Црне Горе г. Душку Марковићу указао је на кршење вјерских права радника у Црној Гори. Писмо је упућено почетком маја и прослијеђено је и: министру рада и социјалног старања г. Кемалу Пуришићу, министру за људска и мањинска права г. Мехмеду Зенки, заштитнику људских права и слобода Црне Горе г. Шућку Баковићу, као и Савезу Синдиката Црне Горе.

Текст писма преносимо у цјелости:



Поштовани г. Предсједниче,

У овим данима када се цио свијет сјећа права и достојанства радника, бројних мушкараца и жена широм свијета запослених на разним мјестима, да чувају и обрађују Божију творевину и свијет у ком живимо, са пастирском бригом скрећем пажњу на крајњу обесправљеност запослених у Црној Гори.

Данас се у Црној Гори тешко долази до радног мјеста и до прилике да, нарочито млади људи, буду ангажовани на пословима који одговарају њиховој стручној спреми и стеченом образовању. Нажалост, још већи проблем у односу на ову чињеницу, представља питање елементарних људских права оних који јесу запослени, и који раде у разним, приватним и државним црногорским предузећима.

Као православни Митрополит и духовни поглавар бројних хришћанских вјерника у Црној Гори, са забринутошћу констатујем да савремени црногорски радник нема могућност да користи право на слободан дан. Овога слободног дана нема ни у току једне недјеље, а чак и у периоду који је дужи од седам дана. Тиме је радник лишен оног права које је имао и има како у прошлом, чак антицрквеном систему, тако и у садашњим европским демократским земљама.

Једна од основних Божијих заповјести, и један од главних библијских постулата, на ком су стасавале генерације трудбеника евро-америчке цивилизације, гласи: ”Шест дана ради и завршавај све своје послове, а седми дан посвети Господу”. Велики је број грађана данашње Црне Горе који би жељели да овај један дан у седмици посвете Господу, а самим тим и својим породицама, најближима око себе. Тај дан на крају радне седмице, тај недјељни дан, представља темељну моралну потребу и лично вјерско право сваког хришћанина, али и сваког радног човјека.

Запањени смо сазнањима, које наши свештеници добијају на парохијама, кроз разговоре и исповјести, да је већина вјерника спријечена да дође на недјељно богослужење јер им њихов послодавац не дозвољава ни тај један једини слободан дан. А да ствар буде компликованија, често се испостави, да се ти послодавци јавно декларишу као вјерујући људи!

Међутим, ми данас у Црној Гори немамо проблем само са недјељним даном, него и са периодом одмора радника (запослених) на нивоу године. Теме попут боловања и годишњих одмора су скоро па забрањене у бројним фирмама које послују у нашој држави. Готово све црногорске продавнице, маркети и угоститељски објекти радили су у пуном радном времену на Божић, Бадњи дан, Васкрс и Велики петак! Па каквим онда породицама и каквој омладини да се надамо, ако родитељи и домаћини наших фамилија нијесу са дјецом бар на те дане? Да би неко предузеће радило на велики вјерски празник, било је довољно да уплати пар евра локалне таксе и да тако обесправи десетине или стотине својих радника!

О висини примања и биједној заради, коју под поменутим условима имају наши радници сувишно је и причати! Бојимо се, да је послије двије хиљаде година постојања Цркве Христове, велики број наших вјерника дошао у ситуацију да се бори са роболасничким третманом људи, најчешће од оних послодаваца који ни сами на својој кожи нијесу осјетили шта значи мукотрпно зарадити кору.

Која је сврха Закона о државним и вјерским празницима, ако тај закон нико не поштује? Могу ли надлежни у Министарству рада и социјалног старања, као и они у инспекцији рада Црне Горе, да заштите право радника на слављење великих празника и крсне славе, као и на њихово породично окупљање, у онај седми дан, прихваћен као дан одмора и у савременој, посебно – евроамеричкој цивилизацији?

Надајући се да ћете се својим ауторитетом заложити да се ова неправда исправи и радницима у Црној Гори омогући испуњавање њихових вјерских и породичних права, остајемо с поштовањем,


АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ



ИН4С