[Јеремија]

Crnogorci после Албанаца највећи душмани.

Нема већег душмамина од бившег Србина.
Црногорци који негирају србство а славе Крсну славу заборављају како једино Срби у васцелом православљу имају своје Крсно име - Славу. Но, одрећиће се "монтенегрини" и крсног имена, ко Његоша што су, само да би Западу доказали своју лојалност.

[Шумадинац]

Ни наши Вучкови сендвичари ништа нису бољи од тих Црногораца.

[Брада]

Crnogorci после Албанаца највећи душмани.

Глупости, нема већих крвника од хрвата.

[Шумадинац]

[Шумадинац]

.
СВЕТИ САВА МЕЂУ ЦРНОГОРЦИМА






Из легенде „Свети Сава у Дукљи“ (можете је наћи у књизи „Свети Сава у народном предању“ чувеног историчара др Владимира Ћоровића,) видимо какво је безбожништво владало у тој проклетој земљи. После осам вјекова, цар Дукљан као да се повампирио, а безбожници поново коло воде. Тако су светитеља и просветитеља који је на Превлаци запалио лучу која је вјековима обасјавала све црногорске куће и школе, избацили из школских уџбеника.

СВЕТИ САВА НА ПРЕВЛАЦИ

Један од најважнијих датума у историји древне Зете, на чијим темељима је касније настала Црна Гора, јесте оснивање Зетске епископије, на Михољској Превлаци, у Манастиру Св. Архангела, јер је управо на тој епископији заснована самосталност Зете. Та епископија коју је основао Свети Сава 1219. године, иако се налазила на територији под великим утицајем Рима, очувала је Предање и слободарски дух народа, те ширила културу, вриједности које ће бити коријен будуће владавине Балшића, Црнојевића и Петровића.

Из те светосавске традиције Зетске епископије, настао је и Октоих, као и све оно што је вриједно у црногорској историји до доласка комуниста, па и устанак који је плануо 13. јула 1941., само дан пошто су Италијани, заједно са присталицама Секуле Дрљевића, на Цетињу прогласили независну Црну Гору, узвикујући “Е вива веро Монтенегро”.

Зато се не треба чудити што је, кроз толике вјекове, у Црној Гори његован култ Светог Саве. На десетине топонима и још више легенди, свједоче о присуству Светог Саве у Црној Гори. Ниједан иконостас у старој Црној Гори, оној у вријеме краља Николе, не постоји, а да на њему нијесу Св. Сава и Св. Симеон. У Катунској нахији постоје двије цркве посвећене Св. Сави, у Ћеклићима и на Његушима. Чак је и слава појединих братстава у старој Црној Гори – Савиндан. Краљ Никола је сваке године, 26. јануара увече, на Цетињу организовао светосавски бал.

Прве црногорске школе, средином 19. вијека, за свог заштитника узеле су Светог Саву. Од 1856. године, званично је Свети Сава био школска слава у Црној Гори, а о прославама те славе, сваке године, крајем јануара, детаљно је писао “Црногорац”, касније “Глас Црногорца”. Тако је 1872. године објавио чланак о прослави Св. Саве на Цетињу: “Јуче прослависмо, по обичају, као и сваке године, достојно празник нашег народног просветитеља Св. Саве.” У истом броју објављен је опширан извјештај и са прославе у Котору.

У броју од 26. јануара 1902., на страни првој, стоји: “Подгорица, 14. јануара 1902. Светосавска прослава. Сваке године обавља се ова прослава како по свој Црној Гори, тако и у Подгорици на најсвечанији начин. На дан Св. Саве, после св. литургије, из цркве, кроз варош, ишла је свечана литија.” Даље се у тексту описује украшеност сале подгоричке Основне школе: “У прочељу бјеше намјештена икона Св. Саве, око које са обадвије стране се виђаху четири слова С, састављена од зеленог ловоровог листа, које свакоме у очи падаху и радо их читаху и објашњаваху: Само слога Србина спасава… Школа је била дупке пуна народа оба пола…”

Као што је Џон Џулијус Норич написао за Византинце да им је Исус Христ био као члан породице, тако је и Црногорцима, вјековима, Свети Сава био стваран као и чланови њихових фамилија!

СВЕТИ САВА У МОНТЕНЕГРУ

Светосавске прославе његоване су у Црној Гори све до 1946., када је нова, безбожничка власт, укинула Светог Саву као школску славу. Митрополит Амфилохије сјећа се тог црногорског оцеубиства: “Они који су били у школи 1946. године, сјећају се те посљедње светосавске школске прославе са радошћу, али и са тугом. Са радошћу због незаборавног дјетињег доживљаја, а с тугом, јер је укидање Светог Саве у школи значило радикални заокрет у нашем цјелокупном образовању, заокрет са катастрофалним посљедицама.”

Процес протјеривања Светог Саве трајао је наредне четири деценије, све до последњих дана комунизма, када су антисрпски и антихришћански барјак преузеле присталице Либералног савеза Црне Горе, новостворени црногорски сепаратисти, баштиници идеологије Дрљевића и Штедимлије, који су се, чак и када су формирали тзв. Црногорску цркву, изјашњавали као атеисти. Њихов антисветосавски програм, па и усклик “Е вива веро Монтенегро”, на самом крају прошлог вијека, преузела је, због очувања своје власти и стварања независне Црне Горе на безбожничким и дукљанским темељима, Демократска партија социјалиста, на челу Милом Ђукановићем.

До данас, за 15 година, успјели су да потпуно редефинишу историјску Црну Гору, да потру готово све њене духовне и културне вриједности, а веома добро су знали да ће у том ђаволском науму успјети ако протјерају Светог Саву из државних медија, школа и јавног говора. Тако су светитеља и просветитеља који је на Превлаци запалио лучу која је вјековима обасјавала све црногорске куће и школе, избацили из школских уџбеника, заједно са другим знаменитим српским именима, попут Змаја, Шантића, Радичевића, Скерлића, Десанке Максимовић, па и самог Његоша, а на њихово мјесто убацили локалне квази-писце, чланове Дукљанске академије наука и умјетности и сличних обездуховљених невладиних организација.

Но, у Црној Гори данас постоје и бројни светосавци, на челу са свештенством Митрополије црногорско-приморске СПЦ, који се труде да од безбожника сачувају светосавски дух Црне Горе. Христова, светосавска црква у Црној Гори, данас је разапета, као мало која друга у свијету, што свједочи о њеном правом путу, тачније – колико су јаки темељи које је поставио Свети Сава. Његове ријечи које сам оставио за крај, објашњавају сву нашу муку:

„Понизимо себе овдје, да се тамо узнесемо, плачимо овдје, да се тамо утјешимо, гладујмо и будимо жедни овдје, да се тамо наситимо, будимо скрушени овдје, да милостива Бога тамо нађемо. Ако и дође скрб на нас, сваку радост имајте, браћо моја, или када упадате у различите напасти, да знате да кушање ваше вјере гради трпљење, а трпљење нека има савршено дјело. Јер, блажен је човјек који претрпи напаст, јер ће, пошто је искушан, примити вијенац живота, који је Бог спремио онима који га љубе. Јер изрече: Који претрпи до краја, биће спасен!“

[Шумадинац]

ЕВО КО СУ.....

[luka.luke]

Један наш професор, духовит човјек, боем каже:
"Црногорац ти је мало височији Шиптар"

[Шумадинац]

.
Мандушића више, брате, нема
Пушке су нам из руку избили
Тај суварак од гусала дрема
Народ славни у јасле набили.

[Јеремија]

Један наш професор, духовит човјек, боем каже:
"Црногорац ти је мало височији Шиптар"

Сасвим тачна дефиниција госн професора.

[luka.luke]

Феномен су Црногорци. Населили су велики дио Србије и пола Босне и сви ми смо Срби, док су сад они некакви Црногорци.
Мада нису сви такви. То улива наду да нису изгубљени дефинитивно.

[Шумадинац]

.
ЦРНОГОРСКИ ЈУДА - ВЕЉКО МИЛАТОВИЋ

Он је поцијепао Његошев аманет и обезглавио Ловћен!




Пише: Љубиша Морачанин

Зечеци затирања српског идентитета Црне Горе, сежу у далеку 1926. годину, када је у Резолуцији 3. Конгреса КПЈ (одржаног у Бечу) записано: „Да би КПЈ повратила свој утицај у Црној Гори, треба популарисати садашњи исправан став Партије о црногорском националном питању.“ Темеље црногорској нацији поставио је Милован Ђилас текстом „О црногорском националном питању“, објављеном у листу Борба 1. маја 1945. године, у којем је тврдио да су Црногорци поријеклом Срби, али да су током историје профилисали своју посебну националност.

Но, кључни догађај, преломна тачка у расрбљивању Црне Горе, збио се у љето 1972. године када је срушена црква св. Петра Цетињског на Ловћену у којој су били сахрањени Његошеви земни остаци. Тај храм је био симбол историјске Црне Горе и његово рушење је означило државни раскид са традиционалним, његошевским, косовским, немањићким идентитетом. Идејни творац тог ритуалног, комунистичко-масонског чина, био је секретар Идеолошке комисије ЦК СК Црне Горе, Вељко Милатовић. Поред њега, учесници тог удруженог злочиначког подухвата били су: Блажо Јовановић, Владимир Поповић, Веселин Ђурановић, Видоје Жарковић и Жарко Булајић.

Вратимо се, начас, двије и по деценије уназад, у новембар 1968. године, када је у Колашину одржана свечана сједница Скупштине Црне Горе поводом 25-годишњице црногорског партизанског парламента. Уводни реферат је имао управо Вељко Милатовић, тадашњи предсједник Скупштине ЦГ. Већ у првој реченици је рекао да је „Црна Гора два пута капитулирала у својој историји – 1916. и 1918. године...“

Крајем исте године, у Подгорици је одржан Симпозијум о црногорској националној култури, који је имао за циљ стварање климе за убрзано расрбљивање Црногораца. На њему је Вељко Милатовић навео научне области у којима се „мора дјеловати“. То су историографија, етнологија и лингвистика… Евидентно је да је ту ударен темељ ономе што се и данас ради: фалсификовање историје Црне Горе, фалсификовање чињеница о поријеклу Црногораца и конституисање „црногорског језика“.

До поменутог Милатовићевог програмског иступа, већ су биле објављене „библије“ расрбљених Црногораца. Наиме, већ су били угледали свјетлост дана памфлет Сава Брковића „О постанку и развоју црногорске нације“ и пашквила Шпира Кулишића „О етногенези Црногораца“.

У складу са масонским коријенима комунизма, требало је направити и неки ритуални чин раскида са прошлошћу. С обзиром да су Његош и његова завјетна црква на Ловћену, били симбол српске и православне Црне Горе, Вељко Милатовић и његови партијски другови нијесу имали дилему шта им је чинити. Само је требало наћи решење – шта поставити на обезглављени Ловћен. Нијесу се ни ту дуго двоумили – позвали су у помоћ хрватског умјетника Ивана Мештровића и са њим договорили изградњу фараонског маузолоја.

Као главном идеологу, Вељку Милатовићу је припала част да говори на отварању Маузолеја 31. јула 1974. године:

„Дужни смо да тумачење Његошевог дјела, пјесничког и државничког, ослободимо баласти романтичарске и фолклорне наивности, православне и грађанске митоманије… Његошев маузолеј данас постаје нераздвојни дио Ловћен-планине чији је врх сам пјесник изабрао за свој гроб и блиски је знамен који својом отвореношћу и доступношћу служи присном приближавању и повезивању Његоша пјесника са садашњим и будућим генерацијама. Овај маузолеј објашњава присутност и животворност оних Његошевих порука које су у основи нашег односа према свијету и времену“ (према Побједи, од 1. августа 1974. године).

Било је то ново читање Његоша, односно његово свођење на дневно-политичке, комунистичке потребе, брисање његовог националног, хришћанског и васељенског духа којим су прожета два његова највећа дјела – „Горски вијенац“ и „Луча микрокозма“, као и цијели његов владичански живот.

Игнорисане су молбе и петиције бројних српских, али и европских и свјетских интелектуалаца тога времена, да се се не руши црква на Ловћену, што је наjгоре и Његошев аманет који је 1851. године записао војвода Милорад Медаковић, Његошев секретар и биограф: „Ја хоћу да ме сахраните у ону Цркву на Ловћену… То је моја потоња жеља коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учинит’ како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу.“

Под проклетством смо, дакле, сви; на души носимо Његошеву жалост, и тонућемо као друштво све дубље у ад западног свијета, док не вратимо цркву св. Петра Цетињског на Ловћен.

[Шумадинац]

.
СРБИ И ЦРНОГОРЦИ – ДВА СВИЈЕТА!





Све да нема других разлика, однос према ћирилици, православљу, светосављу и Косовском миту, довољно је велика разлика да се не може говорити ни о сличном идентитету Срба и Црногораца. Не спаја нас ни Његош, јер га они тумаче на један, а ми на посве другачији начин. У питању су, дакле, два потпуно различита културолошка, етичка, естетичка, цивилизацијска модела

Пише: Донко РАКОЧЕВИЋ



У вријеме Подгоричке скупштине и уједињења 1918. године, није било национално подвојености између Срба и Црногораца. Постојали су, истина, бјелаши и зеленаши, али су и једни и други били Срби, само што су једни били за присаједињење Србији а други су жељели да сачувају црногорску државотворност. Данас, 99 година касније, готово сви елементи који творе национални идентитет су нам међусобно различити, сем земље којом ходимо и ваздуха који дишемо.

Но, међу српским интелектуалцима и политичарима у Црној Гори, и даље живи теза о једнонационалности Срба и Црногораца, која ме подсјећа на југословенство, у ствари се на њега надовезује и води потпуној асимилацији српског народа у Црној Гори. Многи у том процесу учествују из незнања, ”затровани” западним и комунистичким дефиницијама и теоријама, бркајући обично државност, етничко поријекло и национално опредељење.

Они сматрају да је кључни проблем Црне Горе узрокован вјештачком подјелом једног те истог, државотворног народа, на националне Србе и Црногорце, те се залажу за национално помирење између Срба и Црногораца, констатацијом да се ради о једном истом, недјељивом и државотворном народу у Црној Гори.

Неки од њих стављају апсолутни знак једнакости између Срба и Црногораца, али и између народа и нације, па чак и између држављанства и националности (што је покушај стварања црногорског мелтинг пота, попут америчког), док други говоре о слојевитости једног истог идентитета, искључујући било какву дуалност и амбивалентност.

Међутим, ако уђемо у детаљну анализу главних елемената који творе национални идентитет, доћи ћемо до недвосмисленог закључка да Срби и Црногорци немају заједничких тачака.

ИМЕ: Наше “Срби”, њихово “Црногорци”. С тим да у прошлости појам “Црногорац” није значио исто што и данас. Уосталом, до “Подгоричке скупштине” 1918. године, ова подјела није постојала ни у назнакама, на пописима су се сви изјашњавали као Срби.

Под утицајем Римокатоличке цркве и Аустро-угарске, као и југословенске политике Карађорђевића, а од октобра 1928., када је одржан Четврти конгрес КПЈ у Дрездену, и под утицајем комуниста, почиње стварање црногорске нације, која је своју прокламацију доживјела објављивањем прогласа у “Борби” 1946. године, од стране Милована Ђиласа.

Не треба заборавити ни дјеловање Дрљевића и Штедимлије, док су у новијем времену највећи допринос заокруживању црногорског идентитета дали амерички поданици – Ђукановић и Кривокапић, ослањајући се на програм Славка Перовића, али и на све поменуте претходнике.

ИСТОРИЈСКА СЈЕЋАЊА: Заједничка историја готово да не постоји, односно посматра се на веома различит начин. Црногорци се ”сјећају” Црвене Хрватске, Дукље, Туђемилске битке 1024. године, Божићне побуне, “комунистичког устанка” 1941. године; док Срби памте државу Зету, Битку на Косову, Балканске ратове, Битку на Мојковцу, свенародни устанак 1941. године.

Сходно томе, величају и различите историјске личности. Црногорци тако славе кнеза Војислава, књаза Бодина, краља Николу, Радомира Вешовића, Зрна Поповића, Јосипа Броза; а Срби: Немањиће, Петровиће и славне команданте из Балканских и Првог свјетског рата, а богами и највећег герилског борца Другог свјетског рата – Дражу Михаиловића.

Да не улазим у новију историју – грађански рат у Хрватској и Босни, о којем се црногорски став не разликује много од хрватског и бошњачког.

КУЛТУРНА БАШТИНА: Иако би по овом питању морало да буде најмање разлика, јер културне вриједности имају универзални значај, овдје је другачија ситуација. Црногорци највише држе до “Љетописа попа Дукљанина”, архитектуре старог Котора и других приморских градова, Куле Реџепагића у Плаву, масонског Маузолеја на Ловћену.

Српске светиње су православне цркве и манастири, потом Мирослављево јеванђеље, усмена народна поезија и гусле, дјела Његошева, Стефана Митрова Љубише и Марка Миљанова Поповића.

РЕЛИГИОЗНА ОСЈЕЋАЊА: Црногорци су, у огромној већини атеисти, чак и многи од оних који припадају тзв. “Црногорској православној цркви”, што не крију. Срби су углавном вјерници, а има и нешто безбожника који ’вјерују’ у Јосипа Броза.

На Божић, на десетине хиљада Срба донесу бадњак пред Храм Христовог Васкрсења у Подгорици и пред друге православне храмове широм Црне Горе, док се само пар стотина Црногораца окупи око Мирашевих “логорских ватри” на Тргу на Цетињу и у парку на Крушевцу. За Васкрс, истина, и једни и други бојају јаја, али Црногорцима је то само обичајни ритуал. Све у свему, највећа разлика је управо по питању религиозности, тачније православља, а управо је оно најважнији темељ српског националног идентитета.

Као што је вјерско питање одвојило Муслимане, па и Хрвате, од Срба, тако је и атеизам који је утемељен у четири деценије комунистичке индоктринације, дефинитивно одвојио савремене Црногорце од Срба.

ЈЕЗИК И ПИСМО: Што се језика тиче, до прије неку годину, нијесу постојале значајније разлике, али каквим-таквим (политичким и накарадним) стандардизовањем црногорског језика и његовим увођењем у школе, и по овом питању настају разлике које ће временом јачати.

Писмо је, пак, тачка тоталног раздвајања. Не вјерујем да постоји један Црногорац који пише ћирилицом (иако је ћирилично писмо равноправно по Уставу, а практично било једино у употреби до средине 20. вијека). На жалост, и многи Срби запостављају ћирилицу; срећом Митрополија црногорско-приморска, њена издавачка кућа “Светигора”, српски књижевници, као и просрпски медији, схватајући значај овог питања, сва своја издања пласирају на ћирилици.

СИМБОЛИ: Застава и химна, званични симболи данашње државе Црне Горе, нијесу прихваћени од стране припадника српске националне заједнице. То се најбоље види на свадбама и у другим свечаним приликама, када Срби истичу само тробојку, а на то ће убудуће имати и законско право. Химна коју у текстуалном дијелу чине стихове највећег антисрбина 20. вијека, Секуле Дрљевића, свакако не може ући у срце ниједног Србина док је свијета и вијека. Уз ова два званична симбола, споменимо још традиционални српски поздрав са три прста.

”СПОЉНА ПОЛИТИКА”: Чинилац националног идентитета је и однос према другим државама. Док су Црногорци окренути Западу, Европи и Америци, Европској унији и НАТО пакту; Срби стреме успостављању блиских веза са Србијом, Русијом и другим православним земљама, иако њихови политички прваци имају нешто уравнотеженији приступ, па поред инсистирања на добрим везама са православном браћом, желе и у Европску унију. У актуелној кризи на истоку Украјине, Црногорци навијају за “десни сектор”, а Срби за Русе.

Да не говоримо како је различит однос био према проглашењу независног Косова. Уосталом, Косовски мит је настао у Црној Гори, али га данас баштине само Срби, док Црногорци исмијавају “митолошку српску свијест”.

ЊЕГОШ: Црногорство у Његошево или у било које прошло вријеме, није исто што и црногорство данас. Када би се под црногорством данас подразумијевало оно што се подразумијевало вјековима, или како га је Његош прихватао, наравно да ни мени, а вјерујем нити било којем другом Србину у Црној Гори, не би било тешко да прихвати знак једнакости између Срба и Црногораца.

Црногорци се, истина, нијесу у потпуности одрекли Његоша, али га „читају на нов начин“, тврдећи да „цетињски пустињак“ није хтио да каже то што је написао, да кад помиње српство у ствари мисли на православље, што је омиљена флоскула црногорских националиста. Па чак и када би то било тачно, опет не добијају ништа, јер је кључну улогу у обликовању српског националног идентитета одиграло православље којег се одричу.

Православље, дакле, чини основу српског националног идентитета. Али се између та два појма, ипак, не може ставити знак једнакости (јер православни су и Руси и Грци и Власи и Цинцари), нити га је стављао ни сам Његош, о чему свједоче његови стихови: „Сваки Србин који се превјери, просто вјеру што пригрли другу, но му просто не било пред Богом што се звати Србином не хоће.“

Његошева клетва није тада уразумила потурице, па неће ни данашње Црногорце. Историјски процеси су назаустављиви, Црногорци полако али сигурно заокружују свој културолошки код, односно национални идентитет.

[ПРОСВЕТАР]

А што не црногорче то РОДОВЕРЧЕ!

Он зна који је, са'ће се јави!

[ЛукаЛоко]

Допустите ми да пишем ово, ако није то на штету.
Схватам ту вашу мржњу због Милове политике, али је по мени грешка да проширите тај осећај према свим Црногорцима.
Нисам у току са најновијим трендом, а питам, колико је проценат Црногораца који се даље изјашњавају као Срби? око 40%?
А међутим, колико је проценат национално свесних Срба у авнојевској Србији? 20%? 30%? 37%?
Срби у самој Србији нису бољи од Црногораца.
Вама је наметнута та подела између Србије и Црне Горе и ви сте на жалост некако пристали да их мрзите.