16-05-2014, 05:10 PM
ИСТИНОЉУБЉЕ
25-05-2014, 02:37 PM
Ако народ губи веру у Бога сустижу га несреће,а ако се не каје пропада и нестаје са лица земље.Колики народи нестадоше. Молите се, преклињите, покајте се! Господ нас неће оставити и сачуваће земљу нашу.
Света Матрона Московска
Света Матрона Московска
02-06-2014, 05:44 PM
19-06-2014, 08:28 AM
Свети Лаврентије Черниговски:
Пророчанства
Главни „миротворац“
Преподобни старац Лаврентије Черњиговски често је говорио о антихристу:
„Доћи ће време када ће се кошкати, кошкати, и почеће светски рат. А у јеку рата рећи ће: дај да изаберемо једног цара за цео свет. И изабраће! Антихриста ће изабрати за цара целог света и главног „миротворца“ на земљи. Треба пажљиво слушати и бити опрезан! Када буду гласали за једног у целом свету, знајте да је то баш он, и да не треба гласати.“
За кратко
Схи-архимандрит Теофан је причао да је Баћушка Лаврентије, са осмехом на лицу радосно говорио:
„Руси ће се кајати за смртне грехе: што су попустили пред јеврејском нечистотом у Русији и нису заштитили Божјег Помазника Цара, православне цркве и манастире и све руске светиње. Презрели су благочешће и заволели демонску нечистоту. Но, доћи ће до експлозије духовности и Русија ће, заједно са свим словенским народима, образовати моћно царство. Њиме ће владати Цар, православни Божји Помазник. Захваљујући њему, у Русији ће ишчезнути сви расколи и јереси. Православну Цркву више неће прогонити. Свету Русију ће Бог помиловати, зато што је у њој већ било страшно пред-антихристовско време…
Руског православног цара – Самодржца бојаће се чак и сам антихрист. А све друге државе, осим Русије и словенских земаља, биће под влашћу антихриста и подносиће све оне ужасе и муке описане у Светом Писму. У Русији ће, пак бити процват вере и ликовање, али на кратко, јер ће доћи Страшни Судија да суди живима и мртвима.
Још је Баћушка Лаврентије говорио о духовним лицима и ово: „Увек има и Апостола и јуда. Само се лица мењају, а време је увек једно и исто“.
Баћушка је веома жалио због тога што свештенство скраћује црквене службе, па верујући зато не посећују службе и не одлазе у цркве. Такви свештено-служитељи се неће спасти, а не дају ни другима да се спасу.
Уместо недостојних свештено-служитеља служе Анђели, говорио је старац Лаврентије.
Већина свештенства ће погинути
Када би неког рукополагали за свештеника, причала је монахиња А., Баћушка је горко плакао. А на питање сестара зашто тако плаче, он би стугом одговарао: „Многи од ових свештеника ће пропасти због своје небрижљивости и запостављања духовног живота. Већина свештеника ће издати свету Цркву и повућиће народ са собом. Они неће водити бригу ни о свом спасењу, а камоли о спасењу других људи.
На крају ће саблазни доћи (а и већ долазе) преко тзв.“пастира“ и тада ће очигледно бити изузетно тешко да се обичан народ спасава!
Страшно време
„Нешто пре него што се антихрист зацари и затворене храмове ће
поправљати и уређивати, не само споља, него и изнутра. Позлаћиваће, не само куполе храмова, него и звонике; а кад заврше главни, настаће
време зацарења антихриста. Молите се да нам Господ продужи то време ради укрепљења, јер нас очекује страшно време. Обнављање храмова ће трајати све до крунисања антихриста, и код нас ће бити невиђена раскош“ – говорио је старац Лаврентије Черњиговски.
„Видите какво се лукавство спрема?“ – наставио је Баћушка са сузама у очима.
“Сви храмови ће се купати у раскоши, као никад раније, али у те
храмове не треба одлазити, пошто се у њима неће приносити Бескрвна Жртва Исуса Христа. Схватите: цркава ће бити, али православни хришћанин не треба да одлази у њих, јер ће тамо бити све „синагога Сатанина“ (Откр. 2,9)! Опет вам кажем, у те храмове немојте одлазити: благодати у њима неће бити!“
О антихристу на Светом месту
„Блажен је и преблажен онај ко не буде пожелео да види и зато не буде видео богомрско лице антихриста. А ко га буде видео и слушао његове богохулне речи и како људима обећава сва земаљска блага, биће преварен и кренуће да му се поклони. И скупа са њим изгубиће вечни живот и гореће у вечном огњу!“
Упитали смо преподобног: „Како ће се то десити?“ Он нам, плачући, одговори: „На светом месту ће стајати гнусоба опустошења и приказиваће скверне прелешћиваче света, који ће обмањивати људе који су одступили од Бога, и твориће лажна чуда. И после њих ће се појавити антихрист! Цео свет ће га угледати одједанпут!“
На питање: „Где на светом месту, да ли у цркви?“, Преподобни Лаврентије одговори: „Не у цркви, него код нас у дому! Раније се у углу налазио сто са светим иконама, а тада ће се налазити обмањивачке направе за завођење и варање људи. Многи који буду одступили од Истине, рећи ће: морамо да гледамо и слушамо вести. А у вестима ће се и појавити антихрист, и они ће га прихватити.“
О Украјини и Русији
Преподобни Теодосије, игуман Кијево-печерски, је писао, да ми не хвалимо туђу веру и ни у ком случају се не сједињујемо с католицима и не остављамо Православну Веру. Блиски по духу велики архиепископи Лазар Баранович, светитељ Теодосије Черниговски и свети Јован, Митрополит тоболски, — они су се свим силама старали по речи Господа Исуса:
«Да сви буду једно», да се буде са православном Русијом, да би заједно чиинили Свету Рус, и да би се засвагда ослободили од пољског јарма и од гнета јевреја и њихове аренде и да би се избавили од туђег нам католичанства и уније душепагубне, уведене и насађене застрашивањем, насиљем и убиствима. И још је баћушка рекао: «Како не треба делити Пресвету Тројицу, Оца и Сина, и Светог Духа, то је један Бог, тако не треба раздељивати Русију, Украјину и Белорусију. То је заједно Света Рус. Знајте, памтите и не заборављајте.
Царица Јелисавета Петровна је 17. маја 1753. године донела одлуку којом је одредила да се српски граничари населе од Бахмута до Лугања, према Дону. Све олакшице и привилегије које су годину и по дана раније добили досељеници у Новој Сербији биле су потврђене и за оне којима је наложено да се населе у област која је названа Славјаносербија. То је потврђено и указом од 21. маја 1753. године. Насељавање српских граничара у Славјаносербију, са седиштем у Славјаносербску, одвијало се по плану израђеном за размештање српских досељеника у Новој Сербији. Штаб се налазио у тврђави Луганску, коју су Срби подигли 1755. године. „Живот у нашој насеобини прве године био је као, на пример, живот несрећних бродоломаца које су морски таласи избацили на пусто острво, па се тамо хранили земљом, корењем, рибама, птицама и зверкама које улове. Тако смо пали и ми на ту голу степу, на земљиште на коме од створења света нико није живео и где се ни за какав новац ништа није могло набавити. Када је неком нешто затребало, морао је ићи по неколико дана до места где би ту ствар по високој цени најзад нашао“. (Мемоари капетана Симеона Пишчевића).
Пророчанства
Главни „миротворац“
Преподобни старац Лаврентије Черњиговски често је говорио о антихристу:
„Доћи ће време када ће се кошкати, кошкати, и почеће светски рат. А у јеку рата рећи ће: дај да изаберемо једног цара за цео свет. И изабраће! Антихриста ће изабрати за цара целог света и главног „миротворца“ на земљи. Треба пажљиво слушати и бити опрезан! Када буду гласали за једног у целом свету, знајте да је то баш он, и да не треба гласати.“
За кратко
Схи-архимандрит Теофан је причао да је Баћушка Лаврентије, са осмехом на лицу радосно говорио:
„Руси ће се кајати за смртне грехе: што су попустили пред јеврејском нечистотом у Русији и нису заштитили Божјег Помазника Цара, православне цркве и манастире и све руске светиње. Презрели су благочешће и заволели демонску нечистоту. Но, доћи ће до експлозије духовности и Русија ће, заједно са свим словенским народима, образовати моћно царство. Њиме ће владати Цар, православни Божји Помазник. Захваљујући њему, у Русији ће ишчезнути сви расколи и јереси. Православну Цркву више неће прогонити. Свету Русију ће Бог помиловати, зато што је у њој већ било страшно пред-антихристовско време…
Руског православног цара – Самодржца бојаће се чак и сам антихрист. А све друге државе, осим Русије и словенских земаља, биће под влашћу антихриста и подносиће све оне ужасе и муке описане у Светом Писму. У Русији ће, пак бити процват вере и ликовање, али на кратко, јер ће доћи Страшни Судија да суди живима и мртвима.
Још је Баћушка Лаврентије говорио о духовним лицима и ово: „Увек има и Апостола и јуда. Само се лица мењају, а време је увек једно и исто“.
Баћушка је веома жалио због тога што свештенство скраћује црквене службе, па верујући зато не посећују службе и не одлазе у цркве. Такви свештено-служитељи се неће спасти, а не дају ни другима да се спасу.
Уместо недостојних свештено-служитеља служе Анђели, говорио је старац Лаврентије.
Већина свештенства ће погинути
Када би неког рукополагали за свештеника, причала је монахиња А., Баћушка је горко плакао. А на питање сестара зашто тако плаче, он би стугом одговарао: „Многи од ових свештеника ће пропасти због своје небрижљивости и запостављања духовног живота. Већина свештеника ће издати свету Цркву и повућиће народ са собом. Они неће водити бригу ни о свом спасењу, а камоли о спасењу других људи.
На крају ће саблазни доћи (а и већ долазе) преко тзв.“пастира“ и тада ће очигледно бити изузетно тешко да се обичан народ спасава!
Страшно време
„Нешто пре него што се антихрист зацари и затворене храмове ће
поправљати и уређивати, не само споља, него и изнутра. Позлаћиваће, не само куполе храмова, него и звонике; а кад заврше главни, настаће
време зацарења антихриста. Молите се да нам Господ продужи то време ради укрепљења, јер нас очекује страшно време. Обнављање храмова ће трајати све до крунисања антихриста, и код нас ће бити невиђена раскош“ – говорио је старац Лаврентије Черњиговски.
„Видите какво се лукавство спрема?“ – наставио је Баћушка са сузама у очима.
“Сви храмови ће се купати у раскоши, као никад раније, али у те
храмове не треба одлазити, пошто се у њима неће приносити Бескрвна Жртва Исуса Христа. Схватите: цркава ће бити, али православни хришћанин не треба да одлази у њих, јер ће тамо бити све „синагога Сатанина“ (Откр. 2,9)! Опет вам кажем, у те храмове немојте одлазити: благодати у њима неће бити!“
О антихристу на Светом месту
„Блажен је и преблажен онај ко не буде пожелео да види и зато не буде видео богомрско лице антихриста. А ко га буде видео и слушао његове богохулне речи и како људима обећава сва земаљска блага, биће преварен и кренуће да му се поклони. И скупа са њим изгубиће вечни живот и гореће у вечном огњу!“
Упитали смо преподобног: „Како ће се то десити?“ Он нам, плачући, одговори: „На светом месту ће стајати гнусоба опустошења и приказиваће скверне прелешћиваче света, који ће обмањивати људе који су одступили од Бога, и твориће лажна чуда. И после њих ће се појавити антихрист! Цео свет ће га угледати одједанпут!“
На питање: „Где на светом месту, да ли у цркви?“, Преподобни Лаврентије одговори: „Не у цркви, него код нас у дому! Раније се у углу налазио сто са светим иконама, а тада ће се налазити обмањивачке направе за завођење и варање људи. Многи који буду одступили од Истине, рећи ће: морамо да гледамо и слушамо вести. А у вестима ће се и појавити антихрист, и они ће га прихватити.“
О Украјини и Русији
Преподобни Теодосије, игуман Кијево-печерски, је писао, да ми не хвалимо туђу веру и ни у ком случају се не сједињујемо с католицима и не остављамо Православну Веру. Блиски по духу велики архиепископи Лазар Баранович, светитељ Теодосије Черниговски и свети Јован, Митрополит тоболски, — они су се свим силама старали по речи Господа Исуса:
«Да сви буду једно», да се буде са православном Русијом, да би заједно чиинили Свету Рус, и да би се засвагда ослободили од пољског јарма и од гнета јевреја и њихове аренде и да би се избавили од туђег нам католичанства и уније душепагубне, уведене и насађене застрашивањем, насиљем и убиствима. И још је баћушка рекао: «Како не треба делити Пресвету Тројицу, Оца и Сина, и Светог Духа, то је један Бог, тако не треба раздељивати Русију, Украјину и Белорусију. То је заједно Света Рус. Знајте, памтите и не заборављајте.
Царица Јелисавета Петровна је 17. маја 1753. године донела одлуку којом је одредила да се српски граничари населе од Бахмута до Лугања, према Дону. Све олакшице и привилегије које су годину и по дана раније добили досељеници у Новој Сербији биле су потврђене и за оне којима је наложено да се населе у област која је названа Славјаносербија. То је потврђено и указом од 21. маја 1753. године. Насељавање српских граничара у Славјаносербију, са седиштем у Славјаносербску, одвијало се по плану израђеном за размештање српских досељеника у Новој Сербији. Штаб се налазио у тврђави Луганску, коју су Срби подигли 1755. године. „Живот у нашој насеобини прве године био је као, на пример, живот несрећних бродоломаца које су морски таласи избацили на пусто острво, па се тамо хранили земљом, корењем, рибама, птицама и зверкама које улове. Тако смо пали и ми на ту голу степу, на земљиште на коме од створења света нико није живео и где се ни за какав новац ништа није могло набавити. Када је неком нешто затребало, морао је ићи по неколико дана до места где би ту ствар по високој цени најзад нашао“. (Мемоари капетана Симеона Пишчевића).
25-06-2014, 08:00 AM
Зоран Чворовић:
Русија у малоруском лавиринту: нада, стварност и избор
Руско историјско искуство, као и савремено искуство српског националног покрета из деведесетих година прошлог века показује да су затечене структуре моћника, звали се они бојари или технократе, највећа препрека за извођење унутрашњег националног препорода. Национална политика подразумева ризик и жртву, категорије које највише прете привилегијама моћника и због којих они редовно бирају пут издаје уместо пута борбе. Зато „кнезови нису ради кавзи”, како „из главе цијела народа” вели песник.
Окупирани и опљачкани од туђина и понижени непрекинутим колом издаје својих великаша, као народ угаслих нада, развејаних илузија и потрошених идеала, људи и добара, Срби од 2000. године своје учешће у драми историје своде на посматрање и ишчекивање. Они међу њима које је захватио опасни вртлог мутне „западњачке реке” симулирају живот, фаталистички убеђени у сопствено ништавило и немоћ, с једне стране, и милосрдну мисију свемоћног Запада, с друге стране. Они међу данашњим Србима који себе виде као изданке на хиљадугодишњем стаблу светиње народног живота, снажних корена, али ретких и крхких грана претеклих после небројених „сеча кнезова”, драму историје посматрају са очима наде упртим ка Истоку.
НАДА – некада и сада…
Пажња и трепет са којом православни Срби прате и преживљавају данашњу малоруску трагедију последица су, не само бола архетипске дубине због рана далеког сродника у Славјаносербији, већ су изнад свега последица мистично-сотериолошког ишчекивања да ће Русија остварити свој историософски призив. Патос „источног надања” код православних Срба може да се објасни само заветним смислом руске историје, јер смисао обнове снаге руске државе није у господарењу светом, већ у спасењу човечанства. Историјска улога Трећег Рима оправдава се и исцрпљује „у задржавању зла”, како би се „свету дала могућност последњег избора између добра и зла пре њихове коначне поделе”.1) Зато што од Русије очекује спасење, а не господарење, српским православним погледом на малоруску кризу доминира мистика, а не реалполитика.
Овакаво савремено српско православно схватање улоге Русије у историји представља само реминисценцију ранијих доживљаја сачуваних у трезору српске националне свести. А историјски извори говоре да је по свој прилици први који се усудио да московског великог кнеза назове царем, био Србин Пахомије. После флорентинског сабора од 1439. и тамошње грчке издаје православља, али и после коначног пада Византије 1459. године, логотет Пахомије 1461. године спомиње „боговенчаннаго Василиья царя всея Руси”,2) осамдесетшест година пре крунисања првог руског цара, Ивана IV Силног.
Ишчекивања Срба од Москве после трагичног слома моћне српске средњовековне државе једнака су и по садржају и по интензитету данашњим очекивањима. Србима обнова православног Царства у Русији није била сама по себи довољна за стицање националне слободе, али јесте за очување смисла историјског страдања и трајања. Без уздизања московског великог кнеза у сверуског и свеправославног цара, Србима би се „надање закопало на Косову у једну гробницу”. Што је положај српског робља под три туђинске тиранске (турске, млетачке и аустријске) власти био гори, ишчекивања од православног цара су била нестрпљивија. Нестрпљење је расло не толико због физичке, колико због моралне угрожености. У борби за голи живот по балканским гудурама и шумама Срби су сами некако претрајавали, али у духовној борби не би претрајали дане исламског и римокатоличког ропства да није било „источног надања” и моћног руског Царства. И данас је православним Србима демонстрација руске моћи у царској величини потребнија ради очување смисла и одбране од евроатлантског конвертитства, него ради одржања голог живота.
То што је руска држава фактички преузела свезаштитни барјак православног Царства у веку сумрака српске средњовековне државности (XV век) умногоме је условило да доцнија српска и руска историја имају сасвим дијаметралне трендове успона и падова. С тим у вези, нису Срби у свим фазама историје били њени пуки посматрачи, већ су ове фазе долазиле тек после свештено-трагичног учешћа у историјској арени које се етапно окончавало и овенчавало свенародним мартиријумом.
Српско очекивање од руског великог кнеза да понесе царско достојанство и царску одговорност, изражено Пахомијевим речима, имало је морално оправдање у ранијој српској упорној борби да у православној васељени преузме онемоћало и угрожено царско знамење. Пахомијеви преци нису бежали од одговорности коју је носило Царство, већ су се и као кнежеви, велики жупани и краљеви држали царски. У веку пропасти византијске и српске државности српски логотет није ништа друго очекивао од московског владара до оно што је неких сто година раније урадио Душан. Једноставно, православни свет није смео да остане без једног, речју 6. Јустинијанове новеле, од два Богом дарована добра – Царства. Као и код логотета Пахомија и данашње историјско нестрпљење покореног Српства у ишчекивању руског царског ударца којим би се пресекао малоруски чвор има своје морално оправдање. Јер је, по речима Ј. Гускове, „Србија 17 година бранила границе православља и словенства, пружајући могућност успореном медведу, као што је Русија, да постане свестан своје улоге, задатка и могућности”.3)
СТВАРНОСТ – некада и сада. Мистичко Пахомијево ишчекивање руског цара сударало се са ондашњом руском стварношћу. Почетком шездесетих година XV века православни народи Балкана, Мале Азије и Блиског Истока потонули су у мрак османског ропства, али се у северноруским земљама још нису стекли услови да власт московских великих кнежева добије царску пуноћу. Требало је најпре да Иван III окупи око Москве околне удеоне кнежевине (Велики Новгород, Твер, Вјатка, колонизација Перма), потврђујући тако врховну власт московских великих кнежева и ломећи центрифугалне тенденције локалних кнежева. Истовремено је дошло и до коначног ослобађања од татарског јарма 1480. године.4)
Царско крунисање Ивана IV није аутоматски у званични царски наслов редовно укључивало и титулу самодржца. Овом речју, која је представљала словенски превод византијске титуле автократор, у средњем веку се, речју Г. Острогорског, означавао „онај који сам држи своју државу, тј. владалац који влада својом влашћу, односно по милости Божјој, а не по наредби неке стране земаљске власти”.5) Иако руски црквени великодостојници, почев од Иван III, московске велике кнежеве и цареве редовно називају самодржцем, ова титула је постала неизоставни део званичне царске титулатуре тек после уједињења Мале Русије (тзв. Украјине) са Великом Русијом, 1654. године. Тако је повеља, којом се Богдан Хмељницки захваљује цару Алексеју Михаиловичу што је Малу Русију примио под своју заштиту, била адресована на „Божију милошћу Великом Господару Цару и Великом Кнезу Алексеју Михаиловичу свој Великој и Малој Русији Самодржцу”.6) Из угла титуле самодржца може да се закључи да је преломну тачку у дугом процесу сабирања руских историјских земаља око московске врховне власти представљало уједињење старог, предтатарског и новог, послетатарског државотворног центра – Кијева и Москве.
Укључење Малорусије 1654. године у руску државу донело је московским владарима истинску пуноћу независне власти, али их је дуготрајно увукло, по речима Кључевског, „у тамну шуму малоруских односа”.7) Најпре, ондашње прикључење Малорусије више је било плод спољног притиска променљиве устаничке среће Хмељницког и његових козака, него некакве планске делатности Москве. После пораза под Смоленском 1634. године, Москва је избегавала да наруши вечни мир са Пољском, због чега је на позив Хмељницког да цар крене у рат против Пољске и ослободи православне у Малорусији, одговарано да ако пољски краљ ослободи верности хетмана и запорошко козаштво онда ће их московски цар примити у своје поданство. Нестрпљивост православних у Малорусији да се ослободе верског и социјалног терора римокатоличке шљахте, више од пет година се сударала са политичком опрезношћу Москве, којој је у свести још увек био жив смоленски пораз од Пољака.
Са присаједињењем Малорусије, Русија почиње да се активно и живо укључује у европску политику, пре свега зато што је малоруско питање отворило друга два крупна геополитичка питања: балтичко и балканско. Ради решавања ових животно важних питања, на којима је Русија почела да потврђује статус велике европске државе, руска држава по први пут после Андрусовског мира од 1686. године почиње да ступа у европске коалиције и савезе. Укључивање у арену интереса и планова европске политике донело је Русији у 17. веку седам ратова, од тога шест изгубљених, тридест ратних година, унтрашњу економску кризу повезану са снижењем вредности новца и побуне које су претиле новом „смутњом” и губитком националне државности. Уз то, Андрусовским миром препуштена је турском пустошењу десна обала Дњепра, на којој се данас против Руса мобилишу наци-натовске фаланге.
Истовремено, ондашњи моћни московски бојари, тзв. временшчики, који су имали одлучујућу реч у државним пословима, постали су предводници вестернизације Русије. Држава се нашла у рукама оних који су се, како примећује Л. Тихомиров, презриво односили према „своме”, доводећи Русију у духовном смислу у ученички положај према Европи.8) Овакав ученички положај био је у дубокој противречности са мисијом очувања философско-религиозне и државно-правне самобитности Русије. Тако је век у коме је после „смутног времена” и обнове националне државности Русија ушла у арену европске политике, да би се у њој ратовима и дипломатијом афирмисала као велика сила, био истовремено и век највеће сумње у сопствену духовну самобитност, век с којим је отпочео дуг процес духовно-националне апостасије руске интелигенције и бирократије. Овај трагични парадокс резултирао је дубоком подељеношћу руске елите и народа. На почетку епохе вестернизације јединство друштва и државе сачувано је само захваљујући генију Петра Великог, пресађивањем на крхки руски државноправни строј западног апсолутизма. Ипак, бирократизацијом управе и апсолутизмом коначни распад руске државе и друштва је само одложен за три век. Крајњи резултат цик-цак процеса европеизације руске државе, који је отворен у 17. веку малоруским изласком руске државе на сцену велике европске политике, било је цареубиство и долазак на власт узурпатора Керенског и Лењина.
После савремене „смутње” с почетка деведесетих година прошлог века, обновљена путиновска Русија стоји пред малоруским испитом на коме се потврђује у свој пуноћи њен државни суверенитет и свеукупна могућност вођења самосталне националне политике. Без успешно положеног малоруског испита, као и у 17. веку, нема отварања балканског питања, а без њега Русија не може да се афирмише као велика сила.
С друге стране, руско историјско искуство 17. века показује да свако одуговлачење у решавању малоруског проблема дугорочно исцрпљује и дестабилизује Русију, увлачећи је у врзино коло варљивих западних коалиција и савезништава. За разлику од Запада, Русији је исувише скупо да се дипломатски коцка на свом малоруском геополитичком трбуху. За дугорочно успешно решење малоруског питања, данашњој Русији је осим одлучности у успостављању, у некој од форми, своје потпуне доминације над овом исконском руском земљом, потребно да не понови искуство својих предака. Наиме, малоруска офанизива не може успешно да се води без ослобађања од наметнутих западних политичких и вредносних координата. Свако спољно решење малоруског питања у оквиру координатног система западне политике, макар у почетку изгледало и победничко за руску страну, у будућности може произвести штету и опасност за руску државу. Истовремено, то на унутрашњем плану значи да брза и успешно окончана малоруска офанзива мора да се прелије у унутрашњу руску још снажнију контраофанзиву за чишћење државних структура од прозападног либералног кукоља и изградњу аутентичног идеолошког и државноправног поретка утемељеног на историјом освештаним хришћанским вредностима руског народа. Руско историјско искуство, као и савремено искуство српског националног покрета из деведесетих година прошлог века показује да су затечене структуре моћника, звали се они бојари или технократе, највећа препрека за извођење унутрашњег националног препорода. Национална политика подразумева ризик и жртву, категорије које највише прете привилегијама моћника и због којих они редовно бирају пут издаје уместо пута борбе. Зато „кнезови нису ради кавзи”, како „из главе цијела народа” вели песник. У временима прелома држава мора да се приближи народу, од кога га одвајају корумпиране и самовољне бирократско-технократске структуре, те да ослонац пронађе у оним структурама друштва које су и морално и материјално спремне на жртву. Уосталом, из „смутње” с почетка 17. века Русију нису спасили страних канџи бојари, већ средњи слојеви друштва и национална Црква.
ИЗБОР – некада и сада. Избор пред којим се данас у малоруском лавиринту налази Русија није обичан, зато су опрезност и страх од неизвесности сасвим оправдани.
Русија се после четири века неуспелих покушаја да себи у наметнутим оквирима западне цивилизације обезбеди место достојно своје улоге и величине, поново налази пред вечним идалтипским избором са којим су били суочени Свети Александар Невски и кнез Данило Романович Галицки. Бирајући између Истока и Запада, први је ка папском западу окренуо духовни и војни мач, док је свенародно тело оставио на Истоку да се искупљује кроз подвиг татарског ропства. После векова страдања на темељу избора Светог кнеза Александра Невског васкрсло је православно Царство. Други је искрено потражио помоћ од Запада у циљу заштите од Татара. Папа је кнезу Данилу даровао краљевску круну, али је пола века после његове смрти Галицко-Волињско кнежевина била покатоличена „и сви трагови руског и православног избрисани”. И данашњи страх и опрез у коначном окретању духовног и војног мача западном земаљском „рају”, може да буде само израз неспремности да се на Истоку, уз телесни подвиг, сачува духовна слобода. Историјски резултат, како истиче Н. Нарочницка, потврђује мудрост избора Светог Благоверног Александра Невског.9)
После година „смутњи”, путиновска Русија се налази пред историјским изазовом да после више од двеста годна од Француске револуције поведе контрареволуцију у одбрану хришћанских и традиционалних вредности. Сходно њеном историјском призиву Русији је пало у задатак да на месту свог крштења започне одбрану права на Богом даровану слободу сваког крштеног бића. Зато православни Срби са надом и трепетом ишчекују сваки нови царски потез путиновске Русије!
Русија у малоруском лавиринту: нада, стварност и избор
Руско историјско искуство, као и савремено искуство српског националног покрета из деведесетих година прошлог века показује да су затечене структуре моћника, звали се они бојари или технократе, највећа препрека за извођење унутрашњег националног препорода. Национална политика подразумева ризик и жртву, категорије које највише прете привилегијама моћника и због којих они редовно бирају пут издаје уместо пута борбе. Зато „кнезови нису ради кавзи”, како „из главе цијела народа” вели песник.
Окупирани и опљачкани од туђина и понижени непрекинутим колом издаје својих великаша, као народ угаслих нада, развејаних илузија и потрошених идеала, људи и добара, Срби од 2000. године своје учешће у драми историје своде на посматрање и ишчекивање. Они међу њима које је захватио опасни вртлог мутне „западњачке реке” симулирају живот, фаталистички убеђени у сопствено ништавило и немоћ, с једне стране, и милосрдну мисију свемоћног Запада, с друге стране. Они међу данашњим Србима који себе виде као изданке на хиљадугодишњем стаблу светиње народног живота, снажних корена, али ретких и крхких грана претеклих после небројених „сеча кнезова”, драму историје посматрају са очима наде упртим ка Истоку.
НАДА – некада и сада…
Пажња и трепет са којом православни Срби прате и преживљавају данашњу малоруску трагедију последица су, не само бола архетипске дубине због рана далеког сродника у Славјаносербији, већ су изнад свега последица мистично-сотериолошког ишчекивања да ће Русија остварити свој историософски призив. Патос „источног надања” код православних Срба може да се објасни само заветним смислом руске историје, јер смисао обнове снаге руске државе није у господарењу светом, већ у спасењу човечанства. Историјска улога Трећег Рима оправдава се и исцрпљује „у задржавању зла”, како би се „свету дала могућност последњег избора између добра и зла пре њихове коначне поделе”.1) Зато што од Русије очекује спасење, а не господарење, српским православним погледом на малоруску кризу доминира мистика, а не реалполитика.
Овакаво савремено српско православно схватање улоге Русије у историји представља само реминисценцију ранијих доживљаја сачуваних у трезору српске националне свести. А историјски извори говоре да је по свој прилици први који се усудио да московског великог кнеза назове царем, био Србин Пахомије. После флорентинског сабора од 1439. и тамошње грчке издаје православља, али и после коначног пада Византије 1459. године, логотет Пахомије 1461. године спомиње „боговенчаннаго Василиья царя всея Руси”,2) осамдесетшест година пре крунисања првог руског цара, Ивана IV Силног.
Ишчекивања Срба од Москве после трагичног слома моћне српске средњовековне државе једнака су и по садржају и по интензитету данашњим очекивањима. Србима обнова православног Царства у Русији није била сама по себи довољна за стицање националне слободе, али јесте за очување смисла историјског страдања и трајања. Без уздизања московског великог кнеза у сверуског и свеправославног цара, Србима би се „надање закопало на Косову у једну гробницу”. Што је положај српског робља под три туђинске тиранске (турске, млетачке и аустријске) власти био гори, ишчекивања од православног цара су била нестрпљивија. Нестрпљење је расло не толико због физичке, колико због моралне угрожености. У борби за голи живот по балканским гудурама и шумама Срби су сами некако претрајавали, али у духовној борби не би претрајали дане исламског и римокатоличког ропства да није било „источног надања” и моћног руског Царства. И данас је православним Србима демонстрација руске моћи у царској величини потребнија ради очување смисла и одбране од евроатлантског конвертитства, него ради одржања голог живота.
То што је руска држава фактички преузела свезаштитни барјак православног Царства у веку сумрака српске средњовековне државности (XV век) умногоме је условило да доцнија српска и руска историја имају сасвим дијаметралне трендове успона и падова. С тим у вези, нису Срби у свим фазама историје били њени пуки посматрачи, већ су ове фазе долазиле тек после свештено-трагичног учешћа у историјској арени које се етапно окончавало и овенчавало свенародним мартиријумом.
Српско очекивање од руског великог кнеза да понесе царско достојанство и царску одговорност, изражено Пахомијевим речима, имало је морално оправдање у ранијој српској упорној борби да у православној васељени преузме онемоћало и угрожено царско знамење. Пахомијеви преци нису бежали од одговорности коју је носило Царство, већ су се и као кнежеви, велики жупани и краљеви држали царски. У веку пропасти византијске и српске државности српски логотет није ништа друго очекивао од московског владара до оно што је неких сто година раније урадио Душан. Једноставно, православни свет није смео да остане без једног, речју 6. Јустинијанове новеле, од два Богом дарована добра – Царства. Као и код логотета Пахомија и данашње историјско нестрпљење покореног Српства у ишчекивању руског царског ударца којим би се пресекао малоруски чвор има своје морално оправдање. Јер је, по речима Ј. Гускове, „Србија 17 година бранила границе православља и словенства, пружајући могућност успореном медведу, као што је Русија, да постане свестан своје улоге, задатка и могућности”.3)
СТВАРНОСТ – некада и сада. Мистичко Пахомијево ишчекивање руског цара сударало се са ондашњом руском стварношћу. Почетком шездесетих година XV века православни народи Балкана, Мале Азије и Блиског Истока потонули су у мрак османског ропства, али се у северноруским земљама још нису стекли услови да власт московских великих кнежева добије царску пуноћу. Требало је најпре да Иван III окупи око Москве околне удеоне кнежевине (Велики Новгород, Твер, Вјатка, колонизација Перма), потврђујући тако врховну власт московских великих кнежева и ломећи центрифугалне тенденције локалних кнежева. Истовремено је дошло и до коначног ослобађања од татарског јарма 1480. године.4)
Царско крунисање Ивана IV није аутоматски у званични царски наслов редовно укључивало и титулу самодржца. Овом речју, која је представљала словенски превод византијске титуле автократор, у средњем веку се, речју Г. Острогорског, означавао „онај који сам држи своју државу, тј. владалац који влада својом влашћу, односно по милости Божјој, а не по наредби неке стране земаљске власти”.5) Иако руски црквени великодостојници, почев од Иван III, московске велике кнежеве и цареве редовно називају самодржцем, ова титула је постала неизоставни део званичне царске титулатуре тек после уједињења Мале Русије (тзв. Украјине) са Великом Русијом, 1654. године. Тако је повеља, којом се Богдан Хмељницки захваљује цару Алексеју Михаиловичу што је Малу Русију примио под своју заштиту, била адресована на „Божију милошћу Великом Господару Цару и Великом Кнезу Алексеју Михаиловичу свој Великој и Малој Русији Самодржцу”.6) Из угла титуле самодржца може да се закључи да је преломну тачку у дугом процесу сабирања руских историјских земаља око московске врховне власти представљало уједињење старог, предтатарског и новог, послетатарског државотворног центра – Кијева и Москве.
Укључење Малорусије 1654. године у руску државу донело је московским владарима истинску пуноћу независне власти, али их је дуготрајно увукло, по речима Кључевског, „у тамну шуму малоруских односа”.7) Најпре, ондашње прикључење Малорусије више је било плод спољног притиска променљиве устаничке среће Хмељницког и његових козака, него некакве планске делатности Москве. После пораза под Смоленском 1634. године, Москва је избегавала да наруши вечни мир са Пољском, због чега је на позив Хмељницког да цар крене у рат против Пољске и ослободи православне у Малорусији, одговарано да ако пољски краљ ослободи верности хетмана и запорошко козаштво онда ће их московски цар примити у своје поданство. Нестрпљивост православних у Малорусији да се ослободе верског и социјалног терора римокатоличке шљахте, више од пет година се сударала са политичком опрезношћу Москве, којој је у свести још увек био жив смоленски пораз од Пољака.
Са присаједињењем Малорусије, Русија почиње да се активно и живо укључује у европску политику, пре свега зато што је малоруско питање отворило друга два крупна геополитичка питања: балтичко и балканско. Ради решавања ових животно важних питања, на којима је Русија почела да потврђује статус велике европске државе, руска држава по први пут после Андрусовског мира од 1686. године почиње да ступа у европске коалиције и савезе. Укључивање у арену интереса и планова европске политике донело је Русији у 17. веку седам ратова, од тога шест изгубљених, тридест ратних година, унтрашњу економску кризу повезану са снижењем вредности новца и побуне које су претиле новом „смутњом” и губитком националне државности. Уз то, Андрусовским миром препуштена је турском пустошењу десна обала Дњепра, на којој се данас против Руса мобилишу наци-натовске фаланге.
Истовремено, ондашњи моћни московски бојари, тзв. временшчики, који су имали одлучујућу реч у државним пословима, постали су предводници вестернизације Русије. Држава се нашла у рукама оних који су се, како примећује Л. Тихомиров, презриво односили према „своме”, доводећи Русију у духовном смислу у ученички положај према Европи.8) Овакав ученички положај био је у дубокој противречности са мисијом очувања философско-религиозне и државно-правне самобитности Русије. Тако је век у коме је после „смутног времена” и обнове националне државности Русија ушла у арену европске политике, да би се у њој ратовима и дипломатијом афирмисала као велика сила, био истовремено и век највеће сумње у сопствену духовну самобитност, век с којим је отпочео дуг процес духовно-националне апостасије руске интелигенције и бирократије. Овај трагични парадокс резултирао је дубоком подељеношћу руске елите и народа. На почетку епохе вестернизације јединство друштва и државе сачувано је само захваљујући генију Петра Великог, пресађивањем на крхки руски државноправни строј западног апсолутизма. Ипак, бирократизацијом управе и апсолутизмом коначни распад руске државе и друштва је само одложен за три век. Крајњи резултат цик-цак процеса европеизације руске државе, који је отворен у 17. веку малоруским изласком руске државе на сцену велике европске политике, било је цареубиство и долазак на власт узурпатора Керенског и Лењина.
После савремене „смутње” с почетка деведесетих година прошлог века, обновљена путиновска Русија стоји пред малоруским испитом на коме се потврђује у свој пуноћи њен државни суверенитет и свеукупна могућност вођења самосталне националне политике. Без успешно положеног малоруског испита, као и у 17. веку, нема отварања балканског питања, а без њега Русија не може да се афирмише као велика сила.
С друге стране, руско историјско искуство 17. века показује да свако одуговлачење у решавању малоруског проблема дугорочно исцрпљује и дестабилизује Русију, увлачећи је у врзино коло варљивих западних коалиција и савезништава. За разлику од Запада, Русији је исувише скупо да се дипломатски коцка на свом малоруском геополитичком трбуху. За дугорочно успешно решење малоруског питања, данашњој Русији је осим одлучности у успостављању, у некој од форми, своје потпуне доминације над овом исконском руском земљом, потребно да не понови искуство својих предака. Наиме, малоруска офанизива не може успешно да се води без ослобађања од наметнутих западних политичких и вредносних координата. Свако спољно решење малоруског питања у оквиру координатног система западне политике, макар у почетку изгледало и победничко за руску страну, у будућности може произвести штету и опасност за руску државу. Истовремено, то на унутрашњем плану значи да брза и успешно окончана малоруска офанзива мора да се прелије у унутрашњу руску још снажнију контраофанзиву за чишћење државних структура од прозападног либералног кукоља и изградњу аутентичног идеолошког и државноправног поретка утемељеног на историјом освештаним хришћанским вредностима руског народа. Руско историјско искуство, као и савремено искуство српског националног покрета из деведесетих година прошлог века показује да су затечене структуре моћника, звали се они бојари или технократе, највећа препрека за извођење унутрашњег националног препорода. Национална политика подразумева ризик и жртву, категорије које највише прете привилегијама моћника и због којих они редовно бирају пут издаје уместо пута борбе. Зато „кнезови нису ради кавзи”, како „из главе цијела народа” вели песник. У временима прелома држава мора да се приближи народу, од кога га одвајају корумпиране и самовољне бирократско-технократске структуре, те да ослонац пронађе у оним структурама друштва које су и морално и материјално спремне на жртву. Уосталом, из „смутње” с почетка 17. века Русију нису спасили страних канџи бојари, већ средњи слојеви друштва и национална Црква.
ИЗБОР – некада и сада. Избор пред којим се данас у малоруском лавиринту налази Русија није обичан, зато су опрезност и страх од неизвесности сасвим оправдани.
Русија се после четири века неуспелих покушаја да себи у наметнутим оквирима западне цивилизације обезбеди место достојно своје улоге и величине, поново налази пред вечним идалтипским избором са којим су били суочени Свети Александар Невски и кнез Данило Романович Галицки. Бирајући између Истока и Запада, први је ка папском западу окренуо духовни и војни мач, док је свенародно тело оставио на Истоку да се искупљује кроз подвиг татарског ропства. После векова страдања на темељу избора Светог кнеза Александра Невског васкрсло је православно Царство. Други је искрено потражио помоћ од Запада у циљу заштите од Татара. Папа је кнезу Данилу даровао краљевску круну, али је пола века после његове смрти Галицко-Волињско кнежевина била покатоличена „и сви трагови руског и православног избрисани”. И данашњи страх и опрез у коначном окретању духовног и војног мача западном земаљском „рају”, може да буде само израз неспремности да се на Истоку, уз телесни подвиг, сачува духовна слобода. Историјски резултат, како истиче Н. Нарочницка, потврђује мудрост избора Светог Благоверног Александра Невског.9)
После година „смутњи”, путиновска Русија се налази пред историјским изазовом да после више од двеста годна од Француске револуције поведе контрареволуцију у одбрану хришћанских и традиционалних вредности. Сходно њеном историјском призиву Русији је пало у задатак да на месту свог крштења започне одбрану права на Богом даровану слободу сваког крштеног бића. Зато православни Срби са надом и трепетом ишчекују сваки нови царски потез путиновске Русије!
04-07-2014, 12:31 PM
МОНАСИ ВЕЧЕРАС ДЕФИНИТИВНО ПОБЕГЛИ ИЗ СВЕТИЊЕ ГРАЧАНИЦЕ И, УЗ ВЛАДИКУ МИЛУТИНА, ПРЕПУСТИЛИ МАНАСТИР БАНДИ СА БРАНЕ СТУБО-РОВНИ
100_2529
МОНАСИ ВЕЧЕРАС ДЕФИНИТИВНО ПОБЕГЛИ ИЗ СВЕТИЊЕ ГРАЧАНИЦЕ и оставили је на немилост багерима богоборне фирме Колубара-Ровни и и још богоборнијих властодржаца Ваљева.
Вечерас, са два камиона хитро натовареним дрвима и овцама, монаси Серафим и Сергије, који су претходних дана већ све своје остале ствари били иселили, срамно су напустили Светињу Грачаницу сада када су јој били најпотребнији. После дугогодишњег непрестаног инсистирања владици Милутину да Грачаницу и раније напусте, сада су се уплашили дебате у среду у скупштини Ваљева о њиховом останку – тако да су овим бекство показали своје право лице и своје жеље.
Владика Милутин ће на себе привући највећу одговорност за све ово ако ли одмах не одреди неко ко ће живети и сведочити о ранама Грачаничким – „док вода не дође до појаса“ како владика воли да сведочи кад је у друштву пријатеља. Сада се владика задовољава тиме што ће банда „само порушити конаке и гробље“ а Цркву, наводно, неће дирати до краја и што ће свештеници моћи да служе празником а да он сам у њој није служио две године. Кад је владика био игуман манастира Каоне позивао је народ да телима својим брани манастирску шуму, а сада му се та скала вредности веома извитоперила…
Сав народ који је увређен понашањем отишавшег јеромонаха Серафима, ваљда више неће имати изговора и почеће посећивати своју Светињу чије конаке и гробље хоће да руше од понедељка. Покушаћемо да стражаримо свакодневно уз вапај Богу али и роду да од сада што чешће посећује своју угрожену Светињу.
Сутра у 12. час на протест испред општине а после ко год може, кад год може нека посећује Светињу Грачаницу а не да иде на службе где му се више свиђа и где се осећа угодније и поштованије… Свештеници би требало служити празником а Колубара-Ровни би требала покушати да сруши манастирске конаке и преостало гробље…
Народе Божији – има ли те где, бар да пожалиш ка да би помога…
ИстиноЉубљу – монах немонах Антоније (Давидовић)
100_2529
МОНАСИ ВЕЧЕРАС ДЕФИНИТИВНО ПОБЕГЛИ ИЗ СВЕТИЊЕ ГРАЧАНИЦЕ и оставили је на немилост багерима богоборне фирме Колубара-Ровни и и још богоборнијих властодржаца Ваљева.
Вечерас, са два камиона хитро натовареним дрвима и овцама, монаси Серафим и Сергије, који су претходних дана већ све своје остале ствари били иселили, срамно су напустили Светињу Грачаницу сада када су јој били најпотребнији. После дугогодишњег непрестаног инсистирања владици Милутину да Грачаницу и раније напусте, сада су се уплашили дебате у среду у скупштини Ваљева о њиховом останку – тако да су овим бекство показали своје право лице и своје жеље.
Владика Милутин ће на себе привући највећу одговорност за све ово ако ли одмах не одреди неко ко ће живети и сведочити о ранама Грачаничким – „док вода не дође до појаса“ како владика воли да сведочи кад је у друштву пријатеља. Сада се владика задовољава тиме што ће банда „само порушити конаке и гробље“ а Цркву, наводно, неће дирати до краја и што ће свештеници моћи да служе празником а да он сам у њој није служио две године. Кад је владика био игуман манастира Каоне позивао је народ да телима својим брани манастирску шуму, а сада му се та скала вредности веома извитоперила…
Сав народ који је увређен понашањем отишавшег јеромонаха Серафима, ваљда више неће имати изговора и почеће посећивати своју Светињу чије конаке и гробље хоће да руше од понедељка. Покушаћемо да стражаримо свакодневно уз вапај Богу али и роду да од сада што чешће посећује своју угрожену Светињу.
Сутра у 12. час на протест испред општине а после ко год може, кад год може нека посећује Светињу Грачаницу а не да иде на службе где му се више свиђа и где се осећа угодније и поштованије… Свештеници би требало служити празником а Колубара-Ровни би требала покушати да сруши манастирске конаке и преостало гробље…
Народе Божији – има ли те где, бар да пожалиш ка да би помога…
ИстиноЉубљу – монах немонах Антоније (Давидовић)
09-07-2014, 01:44 PM
26-07-2014, 09:25 AM
ОБАВЕШТЕЊЕ:
Сабор четника, бораца из последњих ратова и свег православног родољубивог народа у циљу одбране чудотворног манастира Св. Арх. Михаила – Грачанице ваљевске од скоро планираног рушења у склопу радова на погубној брани „Стубо-Ровни“(недеља, 3. август, Литургија у 09.час. а Сабор је одмах потом).
(Ко би дошао дан уочи, нека обезбеди свој шатор, или ћемо пак сви заједно братски пробденисати ту ноћ…)
Нека би Господ дао да четници и сви родољуби који су се својом жртвом добровољног учешћа у минулим ратовима које је водила наша отаџбина схвате и прихвате борбу за православље и Светињу Грачаницу као темељ братског уједињења и заједничког служења Богу и роду. Сабор у одбрану немањићке Светиње Грачанице у недељу 3. августа, дан после Светог Илије, после Свете Литургије у манастиру Грачаница ваљевска одржаћемо братски стражарски Сабор уз прикладно предавање о величини Светиње Грачанице и о штетности бране Стубо-Ровни која прети уништити ову чудотворну Светињу и трајно загадити национално благо изворских вода ваљевског краја.. такође и распоред стражарских и других одбрамбених задатака које ћемо тада договорити.
Молимо Вас да се схвати да је овде врховни војвода око кога ћемо се сви обједињавати – Свети Архангел Михаило, да ће окупљање бити духовно, а за телесно укрепљење свију нећемо баш имати могућности – али ћемо братски поделити све што будемо имали.
100_2504
„Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сила која ми прети, него по томе колику светињу браним. Запис – “ Лазар Хребељановић 1389 „
Богом и Светим Арханђелима нам добродошли!
Сабор четника, бораца из последњих ратова и свег православног родољубивог народа у циљу одбране чудотворног манастира Св. Арх. Михаила – Грачанице ваљевске од скоро планираног рушења у склопу радова на погубној брани „Стубо-Ровни“(недеља, 3. август, Литургија у 09.час. а Сабор је одмах потом).
(Ко би дошао дан уочи, нека обезбеди свој шатор, или ћемо пак сви заједно братски пробденисати ту ноћ…)
Нека би Господ дао да четници и сви родољуби који су се својом жртвом добровољног учешћа у минулим ратовима које је водила наша отаџбина схвате и прихвате борбу за православље и Светињу Грачаницу као темељ братског уједињења и заједничког служења Богу и роду. Сабор у одбрану немањићке Светиње Грачанице у недељу 3. августа, дан после Светог Илије, после Свете Литургије у манастиру Грачаница ваљевска одржаћемо братски стражарски Сабор уз прикладно предавање о величини Светиње Грачанице и о штетности бране Стубо-Ровни која прети уништити ову чудотворну Светињу и трајно загадити национално благо изворских вода ваљевског краја.. такође и распоред стражарских и других одбрамбених задатака које ћемо тада договорити.
Молимо Вас да се схвати да је овде врховни војвода око кога ћемо се сви обједињавати – Свети Архангел Михаило, да ће окупљање бити духовно, а за телесно укрепљење свију нећемо баш имати могућности – али ћемо братски поделити све што будемо имали.
100_2504
„Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сила која ми прети, него по томе колику светињу браним. Запис – “ Лазар Хребељановић 1389 „
Богом и Светим Арханђелима нам добродошли!
04-08-2014, 08:09 AM
Око две стотине народа и православне србске војске – четника дошло је данас да да свој скромни прилог одбрани Светиње Грачанице од уништавања у, насилно планираној за остварење ове године, погубној хидроакумулацији Стубо-Ровни повише Ваљева. Саборна Света Литургија на којој је цела Црква певала основне стихове исповедања Православне Вере, потом обраћање говорника који су говорили о историјату Светиње али и тренутном опасном моменту у којем се Она сада налази под блиском претњом багера са бране Стубо-Ровни и, на крају, апел за уједињење свих православних четничких родољуба у једну братску заједницу и саборну организацију у Христосу Богу…
Четничко-народни одбрамбени сабор одржан у Светињи Грачаници
OLYMPUS DIGITAL CAMERAOLYMPUS DIGITAL CAMERAOLYMPUS DIGITAL CAMERAПрви су нам пристигли Милорад и Маја четникољубци – чак из Кањиже са границе са Мађарском, који су дошли вече пре и преноћили у нашем стражарном шатору. Онда су почели пристизати драги четници из Републике Србске, Лазаревца, Ваљева… и, наравно, врли борац за Светињу Грачаницу у скупштини града Ваљева – одборник Љубомир Брадић…
OLYMPUS DIGITAL CAMERAOLYMPUS DIGITAL CAMERAOLYMPUS DIGITAL CAMERAПосле краћег братског дочека и разговора, сви су присуствовали Светој Литургији…
OLYMPUS DIGITAL CAMERAOLYMPUS DIGITAL CAMERADCIM156GOPRO
Свету Литургију су служили надлежни парох о. Мирослав из Поћуте и о. Драгомир старешина Саборне Цркве у Ваљеву…
OLYMPUS DIGITAL CAMERAOLYMPUS DIGITAL CAMERAПошто смо само скромно послужили драге госте који су нам пристигли у молитвену и делатну помоћ, народу Христовом обратили су се монах-немонах Антоније, представник четника из Ваљева Љубинко Андрић и одборник Победе у скупштини Ваљева Љубомир Брадић. После таксативног подсећања о ономе што је Бог дао да се зна о Светињи Грачаници, о штетности погубне бране Стубо-Ровни и њене пророчке праслике у виду ужичке бране Врутци, о ономе што је до сад учињено да се истина о овој омаловажаваној Светињи шири, о докторима наука који су листом посведочили да ова брана може бити искоришћена само за заштиту од поплава – док су јој све остале функције погубне – оно што је као муња лебдело у ваздуху је позив да се уједине сви родољуби из свих организација, нарочито четничких, под један барјак и стане у борбу за ову нашу велику Светињу… (видео снимак за пар дана)
OLYMPUS DIGITAL CAMERAOLYMPUS DIGITAL CAMERAOLYMPUS DIGITAL CAMERAДа не останемо само на пожутелим сликама поред „дуње у фиоци“, већ да нашу молитву од сада навек прате богоугодни плодови добрих дела, пре свега наслеђа Божијег, у то име договорили смо скоро виђење да би се у саборности духа увидело шта нам је чинити у овим тренуцима великих искушења код Светиње Грачанице. Нека би Свети Арханђео Михаило, Онај који држи саборност Неба у служењу Богу у апсолутном складу и једнодушију – сишао и на земљу и, како Он сам зна, уразумио нас шашаве Србе на једнодушно служење Богу, родној груди и ближњима. Амин, Боже, Светог Михаила нам ниспошљи што пре -да не буде касно…
П.С. Чујемо да неки верници коментаришу зашто се четници позивају у Грачаницу. Одговор је: Зато што верници дигоше руке од чудотворне Светиње и посећују поразно ретко. И још, уколико случајно буде слаба активност и четника на даље, шта мислите да ли да зовемо прво бајкере, навијаче, рокере… о, верници савремени, кога да зовемо место Вас?!
ИстиноЉубље свима Вама!
Четничко-народни одбрамбени сабор одржан у Светињи Грачаници
OLYMPUS DIGITAL CAMERAOLYMPUS DIGITAL CAMERAOLYMPUS DIGITAL CAMERAПрви су нам пристигли Милорад и Маја четникољубци – чак из Кањиже са границе са Мађарском, који су дошли вече пре и преноћили у нашем стражарном шатору. Онда су почели пристизати драги четници из Републике Србске, Лазаревца, Ваљева… и, наравно, врли борац за Светињу Грачаницу у скупштини града Ваљева – одборник Љубомир Брадић…
OLYMPUS DIGITAL CAMERAOLYMPUS DIGITAL CAMERAOLYMPUS DIGITAL CAMERAПосле краћег братског дочека и разговора, сви су присуствовали Светој Литургији…
OLYMPUS DIGITAL CAMERAOLYMPUS DIGITAL CAMERADCIM156GOPRO
Свету Литургију су служили надлежни парох о. Мирослав из Поћуте и о. Драгомир старешина Саборне Цркве у Ваљеву…
OLYMPUS DIGITAL CAMERAOLYMPUS DIGITAL CAMERAПошто смо само скромно послужили драге госте који су нам пристигли у молитвену и делатну помоћ, народу Христовом обратили су се монах-немонах Антоније, представник четника из Ваљева Љубинко Андрић и одборник Победе у скупштини Ваљева Љубомир Брадић. После таксативног подсећања о ономе што је Бог дао да се зна о Светињи Грачаници, о штетности погубне бране Стубо-Ровни и њене пророчке праслике у виду ужичке бране Врутци, о ономе што је до сад учињено да се истина о овој омаловажаваној Светињи шири, о докторима наука који су листом посведочили да ова брана може бити искоришћена само за заштиту од поплава – док су јој све остале функције погубне – оно што је као муња лебдело у ваздуху је позив да се уједине сви родољуби из свих организација, нарочито четничких, под један барјак и стане у борбу за ову нашу велику Светињу… (видео снимак за пар дана)
OLYMPUS DIGITAL CAMERAOLYMPUS DIGITAL CAMERAOLYMPUS DIGITAL CAMERAДа не останемо само на пожутелим сликама поред „дуње у фиоци“, већ да нашу молитву од сада навек прате богоугодни плодови добрих дела, пре свега наслеђа Божијег, у то име договорили смо скоро виђење да би се у саборности духа увидело шта нам је чинити у овим тренуцима великих искушења код Светиње Грачанице. Нека би Свети Арханђео Михаило, Онај који држи саборност Неба у служењу Богу у апсолутном складу и једнодушију – сишао и на земљу и, како Он сам зна, уразумио нас шашаве Србе на једнодушно служење Богу, родној груди и ближњима. Амин, Боже, Светог Михаила нам ниспошљи што пре -да не буде касно…
П.С. Чујемо да неки верници коментаришу зашто се четници позивају у Грачаницу. Одговор је: Зато што верници дигоше руке од чудотворне Светиње и посећују поразно ретко. И још, уколико случајно буде слаба активност и четника на даље, шта мислите да ли да зовемо прво бајкере, навијаче, рокере… о, верници савремени, кога да зовемо место Вас?!
ИстиноЉубље свима Вама!
21-08-2014, 09:02 AM
Одржана конференција за новинаре – Православног кризног штаба у сали општине Ваљева са конкретним предлозима за хитно решавање погубне бране Стубо-Ровни. Чекали смо цео дан али струју данас нису дошли да секу иако је налог у Електро-дистрибуцији написан и тражена асистенција полиције… Тешке машине и дрвосече свуда унаоколо Светог манастира…
Одржана и конференција за новинаре у општини Ваљева – Православног Кризног Штаба – са хитним разумним предлозима решења која се, чак, налазе у склопу самог пројекта „Ровни“…
2014-08-20_162429
Инвазија са бране „Ровни“ на Светињу Грачаницу отпочела јутрос на манастирско окружење!?
20.авг.2014., среда, 16. часова: Даљи ток овог искушеничког дана у Грачаници је протекао уз буку тешких машина и дрвосеча које су нас окружили около порте Светиње Грачанице.
DCIM156GOPROОд скретања прилазним путем ка манастиру, па уз пут, па около манастира окружила нас је бука дрвосеча и тешких машина који постепено уништавају све пред собом…
Очекивали смо цео дан да дођу да секу струју из ел. дистрибуције а са њиховом полицијо, ипак, нису данас долазили, иако знамо да је директор дистрибуције потписао налог да се исече струја манастиру Светог Архангела Михаила – Грачаници а ради даљег његовог уништавања. Очигледно је да су радници дистрибуције украли још један дан избегавајући да они буду баш ти који ће бити ти који ће угасити светло у овој великој немањићкој Светињи. Наравно, Христосу Богу верна браћа и сестре, и четници и почетници, десетак људи, очекивало је данас цео дан да протестује против тог богоборног чина…
Одржана конференција за новинаре – Православног кризног штаба – у сали општине Ваљева (данас у 10. часова)
Успели смо, са Божијом помоћју и да скокнемо једни од нас и да са поштованим одборником г. Љубомиром Брадићем одржимо и конференцију за штампу у сали ваљевске општине. Тема: Разобличавање погубности бране Ровни са конкретним предлогом хитног решавања. Опширније ћемо сутра када објаавимо и видео снимак. Од телевизија биле су присутне РТВ Марш, ТВ ВА Плус… Радио Ваљево… Корумпирана, придворичка властима, „регионална телевизија“ Вујић Ваљево, наравно, поново и поново се није појавила.
Укратко предлог за хитно решавање је: 1. Обустава тренуних радова на уништавању Светиње Грачанице и порозног, еколошки погубног, кањона Сушице; 2. Обезбеживање бране Ровни прво за заштиту од поплава; 3. Пошто нико од поменутих општина није ни издалека угрожен водоснабдевањем, да се брана Ровни пуни до испод Светиње Грачанице, тј. еколошки безбедне коте од 333.мнм (тј. од 290.мнм до 333.мнм ); 4. А ако неко баш хоће и даље да малтретира грађане Ваљева са максималном котом пуњења бране од 360. мнм онда нека приступе постепеној изградњи заштитне бране у кањону Сушице која је и била једно од пројектних решења за заштиту отицања воде из бране кроз порозно тло кањона…. Уз таксативно набрајање научно доказаних пропуста и штетних последица бране Ровни, браћа из Православног кризног штаба су животно важну причу о погубности бране Ровни успели да прикажу у новом светлу и новој идеји, насупрот манипулативним медијским кампањама које досађују народу о две потпуно искључиве крајности (једни апсолутно за брану, други апсолутно против ње).
Брани Ровни се хитно мора одредити њена народно корисна улога а не дозвољавати користољубивој мафији да је злоупотребљава у своје личне сврхе – све, како би се, прво, зауставили, па онда и ревидирали, будући планови и радови. (Видео снимак са конференције Православног кризног штаба покушаћемо да Вам представимо сутра)
Ето, кад све саберемо, – Ко нема мислости према Светињама Божијим показује знаке крајње охолости, а „охолост долази пред погибао“… пише као уразумљујућа опомена у Светом писму. До сада према овој Светињи није имало обзира и милости комплетна структура власти ове државе у последњих барем 30 година. А народ, да ли се народа ово све дотиче… тај одговор ће дати свако напосе.
Сутра је нови вид инвазије среброљубивих незнабожаца на Светиње Божије и гробља предака, тако да позив у помоћ, стражарење и Ваше чешће посећивање Светиње Грачанице добија на важности…
ИстиноЉубље свима Вама!
Одржана и конференција за новинаре у општини Ваљева – Православног Кризног Штаба – са хитним разумним предлозима решења која се, чак, налазе у склопу самог пројекта „Ровни“…
2014-08-20_162429
Инвазија са бране „Ровни“ на Светињу Грачаницу отпочела јутрос на манастирско окружење!?
20.авг.2014., среда, 16. часова: Даљи ток овог искушеничког дана у Грачаници је протекао уз буку тешких машина и дрвосеча које су нас окружили около порте Светиње Грачанице.
DCIM156GOPROОд скретања прилазним путем ка манастиру, па уз пут, па около манастира окружила нас је бука дрвосеча и тешких машина који постепено уништавају све пред собом…
Очекивали смо цео дан да дођу да секу струју из ел. дистрибуције а са њиховом полицијо, ипак, нису данас долазили, иако знамо да је директор дистрибуције потписао налог да се исече струја манастиру Светог Архангела Михаила – Грачаници а ради даљег његовог уништавања. Очигледно је да су радници дистрибуције украли још један дан избегавајући да они буду баш ти који ће бити ти који ће угасити светло у овој великој немањићкој Светињи. Наравно, Христосу Богу верна браћа и сестре, и четници и почетници, десетак људи, очекивало је данас цео дан да протестује против тог богоборног чина…
Одржана конференција за новинаре – Православног кризног штаба – у сали општине Ваљева (данас у 10. часова)
Успели смо, са Божијом помоћју и да скокнемо једни од нас и да са поштованим одборником г. Љубомиром Брадићем одржимо и конференцију за штампу у сали ваљевске општине. Тема: Разобличавање погубности бране Ровни са конкретним предлогом хитног решавања. Опширније ћемо сутра када објаавимо и видео снимак. Од телевизија биле су присутне РТВ Марш, ТВ ВА Плус… Радио Ваљево… Корумпирана, придворичка властима, „регионална телевизија“ Вујић Ваљево, наравно, поново и поново се није појавила.
Укратко предлог за хитно решавање је: 1. Обустава тренуних радова на уништавању Светиње Грачанице и порозног, еколошки погубног, кањона Сушице; 2. Обезбеживање бране Ровни прво за заштиту од поплава; 3. Пошто нико од поменутих општина није ни издалека угрожен водоснабдевањем, да се брана Ровни пуни до испод Светиње Грачанице, тј. еколошки безбедне коте од 333.мнм (тј. од 290.мнм до 333.мнм ); 4. А ако неко баш хоће и даље да малтретира грађане Ваљева са максималном котом пуњења бране од 360. мнм онда нека приступе постепеној изградњи заштитне бране у кањону Сушице која је и била једно од пројектних решења за заштиту отицања воде из бране кроз порозно тло кањона…. Уз таксативно набрајање научно доказаних пропуста и штетних последица бране Ровни, браћа из Православног кризног штаба су животно важну причу о погубности бране Ровни успели да прикажу у новом светлу и новој идеји, насупрот манипулативним медијским кампањама које досађују народу о две потпуно искључиве крајности (једни апсолутно за брану, други апсолутно против ње).
Брани Ровни се хитно мора одредити њена народно корисна улога а не дозвољавати користољубивој мафији да је злоупотребљава у своје личне сврхе – све, како би се, прво, зауставили, па онда и ревидирали, будући планови и радови. (Видео снимак са конференције Православног кризног штаба покушаћемо да Вам представимо сутра)
Ето, кад све саберемо, – Ко нема мислости према Светињама Божијим показује знаке крајње охолости, а „охолост долази пред погибао“… пише као уразумљујућа опомена у Светом писму. До сада према овој Светињи није имало обзира и милости комплетна структура власти ове државе у последњих барем 30 година. А народ, да ли се народа ово све дотиче… тај одговор ће дати свако напосе.
Сутра је нови вид инвазије среброљубивих незнабожаца на Светиње Божије и гробља предака, тако да позив у помоћ, стражарење и Ваше чешће посећивање Светиње Грачанице добија на важности…
ИстиноЉубље свима Вама!
22-08-2014, 02:53 PM
Људи којима су ђаво и грех одавно попили елементарна обележја савести и достојанства са бране Стубо-Ровни и полиције дошли су јутрос нешто пре 09. часова и исекли струју у немањићкој Светињи Архангела Михаила – коју, будале, сматрају својим власништвом.
Овом приликом да обавестимо и избеглог из манастира преосвећеног владику Милутина да му је у Светињи коју се обавезао да чува пред Богом Живим – искључена струја из Цркве и конака као етапа у даљем блиском рушењу манастирског комплекса…
Дрвосече и багери са бране Ровни и Хидротехнике, ево, настављају да уништавају последњу природу око саме порте манастира Грачанице
Дакле, ова масонска држава са својом полицијом ти затире Светиње у сред Србије – чисто народе да будеш информисан из прве руке…
Видимо се на великом народно-четничком протесту у центу Ваљева, детаљније за пар дана…
Државна банда са бране Ровни и Полиције јутрос исекли струју Светињи Грачаници као почетак планираног им рушења манастира!!!
OLYMPUS DIGITAL CAMERA5
Десет осионих полицајаца (у два џипа, јутрос, у петак 22.авг.2014., нешто пре 09. часова) су надмено банули, направили шпалир – и у име бандитско-државне бране Стубо-Ровни угасили струју у немањићкој Грачаници у склопу планираног даљег рушења Светиње!?!
После два дана лажних дојава да ће дођи полиција са радницима ел. дистрибуције да искључе струју у Светињи Грачаници, тек данас када се нисмо баш надали и кад нас је било шесторо људи и три жене, банули су на препад у Светињу Арханђела Михаила. Јуче су требали да дођу али је народа на стражи овде било око 25. па би се јуче деранжирали са бар још неколико џипова и комбија са полицајцима, овако све покушавају да представе рутинским…
Под командом Момчила Глигоријевића група полицајаца са два џипа је дрско упала у порту манастира Грачанице и, са два електричара из дистрибуције се упутила право на терасу конака ка струјомеру где је седело нас деветоро верника-стражара. Дрско су направили шпалир и нису се освртали ни најмање на речи монаха-немонаха Антонија који их је опомињао да не гасе светло у Светињи јер је то чин етапе рушења Светиње које следи, да струја треба и за Богослужење и за народ када долази на недељне Литургије… Померили Антонија који је тражио разговор и оградили раднике дистрибуције око струјомера где су Светињи искључили струју ради наставка радова на уништавању дрвећа унаоколо и рушењу манастирских конака. М-нм Антоније је десетак минута непрестано причао о величини Светиње и погубности овог недела које су Јој данас причинили у склопу свог рушилачког плана. Нико од њих није реч проговарао… Само је командир Глигоријевић наредио да нас све попишу „како би знао ко је овде био“ – иако за то од нас није имао повода, али шлихтање и јурење чинова је прече од Светиња Божијих, зар не, г. Глигоријевићу… Тако нас Глигоријевић и на папиру стави насупрот ове бандитске државе – и пред Богом и пред људима. Тек после обављеног недела командир Глигоријевић је покушао, као, да буде љубазан уз речи: „Неће ваљда ово да руше, ваљда ће се пре тога нешто десити“… иако одавно тачно зна све планиране богоборачке акције бране Ровни. Антоније му је додао да идући пут када дођу да руше нека поведу јаче снаге јер им ми то са овом вером и овим разумом нећемо дозволити…
Да буде још смешније и жалосније, иста ова банда је пресрела на улици једнога од синова војводе Момчила Грковића после једног сата у манастиру и дрско га питала где си ти био пре три сата. Момак је одговорио да је био кући, али полицајцима се „причинило“ да су га видели код Грачанице а да им је умакао из тефтера… То је савесна држава, држава која се савесно труди да угоди Ђаволу!?
Са обзиром на народну немаштину, на лажи преко медија, на плашљивост, маловерје… Ни они најодлучнији у одбрани Светиње нису могли овде сваки дан у великом броју доћи, јер супротна страна никад овде не напада када нас има много… већ лукаво чекају вести од радника са проклете бране Ровни када нас је мање… Тако да је наш планирани циљ и са оволико људства испуњен, наш планирани циљ је ширење истине оДржавном Голијату који распиње Грачаничког Давида, а Голијат се и данас препознао јер је био приморан и у светињу упадне на превару и у својој препознатљивој државној одори полиције.
Масонска држава са својом полицијом ти затире чудотворне Светиње у сред Србије – чисто, Народе да будеш информисан…
Потом, оде полиција, а други део ове организоване масонске криминалне организације која је окупирала народ овај, онај са бране Ровни и хидротехнике, уз заглушујућу буку багера и дрвосеча, ево, наставља да уништава оно мало природе што је остало око саме порте Светиње Грачанице… Ћераћемо се још, док Свети Арханђео међу нама не пресуди…
Браћо, не мојте се плашити ових који данас јесу а сутра не, већ се плашите само одговорности да сте се крштењем пријавили у војску Христову а да нисте (до сада) били на бојишту на које сте позвани, на бојишту пред Светињама Божијим. Зато, буђење савести и вере нека се од сада покрене и да се, ако Бог да видимо на скором великом народном протесту улицама Ваљева о коме ћемо Вас обавестити ускоро. Ако немате средстава да дођете овде многи – видимо се у центру Ваљева пред одајама рушитеља Грачанице. Амин, Боже дај и благослови сваки корак наш Верним Небесним Војсковођом Твојим – Светим Арханђелом Михаилом!!!
Пише: монах-немонах Антоније Давидовић
(бр.лк. 81 923, чисто да имате при руци,
да не претурате по архиви
јер сте ме данас прескочили у тефтеру – мафијо полицијска)
ИстиноЉубље свима Вама!
Овом приликом да обавестимо и избеглог из манастира преосвећеног владику Милутина да му је у Светињи коју се обавезао да чува пред Богом Живим – искључена струја из Цркве и конака као етапа у даљем блиском рушењу манастирског комплекса…
Дрвосече и багери са бране Ровни и Хидротехнике, ево, настављају да уништавају последњу природу око саме порте манастира Грачанице
Дакле, ова масонска држава са својом полицијом ти затире Светиње у сред Србије – чисто народе да будеш информисан из прве руке…
Видимо се на великом народно-четничком протесту у центу Ваљева, детаљније за пар дана…
Државна банда са бране Ровни и Полиције јутрос исекли струју Светињи Грачаници као почетак планираног им рушења манастира!!!
OLYMPUS DIGITAL CAMERA5
Десет осионих полицајаца (у два џипа, јутрос, у петак 22.авг.2014., нешто пре 09. часова) су надмено банули, направили шпалир – и у име бандитско-државне бране Стубо-Ровни угасили струју у немањићкој Грачаници у склопу планираног даљег рушења Светиње!?!
После два дана лажних дојава да ће дођи полиција са радницима ел. дистрибуције да искључе струју у Светињи Грачаници, тек данас када се нисмо баш надали и кад нас је било шесторо људи и три жене, банули су на препад у Светињу Арханђела Михаила. Јуче су требали да дођу али је народа на стражи овде било око 25. па би се јуче деранжирали са бар још неколико џипова и комбија са полицајцима, овако све покушавају да представе рутинским…
Под командом Момчила Глигоријевића група полицајаца са два џипа је дрско упала у порту манастира Грачанице и, са два електричара из дистрибуције се упутила право на терасу конака ка струјомеру где је седело нас деветоро верника-стражара. Дрско су направили шпалир и нису се освртали ни најмање на речи монаха-немонаха Антонија који их је опомињао да не гасе светло у Светињи јер је то чин етапе рушења Светиње које следи, да струја треба и за Богослужење и за народ када долази на недељне Литургије… Померили Антонија који је тражио разговор и оградили раднике дистрибуције око струјомера где су Светињи искључили струју ради наставка радова на уништавању дрвећа унаоколо и рушењу манастирских конака. М-нм Антоније је десетак минута непрестано причао о величини Светиње и погубности овог недела које су Јој данас причинили у склопу свог рушилачког плана. Нико од њих није реч проговарао… Само је командир Глигоријевић наредио да нас све попишу „како би знао ко је овде био“ – иако за то од нас није имао повода, али шлихтање и јурење чинова је прече од Светиња Божијих, зар не, г. Глигоријевићу… Тако нас Глигоријевић и на папиру стави насупрот ове бандитске државе – и пред Богом и пред људима. Тек после обављеног недела командир Глигоријевић је покушао, као, да буде љубазан уз речи: „Неће ваљда ово да руше, ваљда ће се пре тога нешто десити“… иако одавно тачно зна све планиране богоборачке акције бране Ровни. Антоније му је додао да идући пут када дођу да руше нека поведу јаче снаге јер им ми то са овом вером и овим разумом нећемо дозволити…
Да буде још смешније и жалосније, иста ова банда је пресрела на улици једнога од синова војводе Момчила Грковића после једног сата у манастиру и дрско га питала где си ти био пре три сата. Момак је одговорио да је био кући, али полицајцима се „причинило“ да су га видели код Грачанице а да им је умакао из тефтера… То је савесна држава, држава која се савесно труди да угоди Ђаволу!?
Са обзиром на народну немаштину, на лажи преко медија, на плашљивост, маловерје… Ни они најодлучнији у одбрани Светиње нису могли овде сваки дан у великом броју доћи, јер супротна страна никад овде не напада када нас има много… већ лукаво чекају вести од радника са проклете бране Ровни када нас је мање… Тако да је наш планирани циљ и са оволико људства испуњен, наш планирани циљ је ширење истине оДржавном Голијату који распиње Грачаничког Давида, а Голијат се и данас препознао јер је био приморан и у светињу упадне на превару и у својој препознатљивој државној одори полиције.
Масонска држава са својом полицијом ти затире чудотворне Светиње у сред Србије – чисто, Народе да будеш информисан…
Потом, оде полиција, а други део ове организоване масонске криминалне организације која је окупирала народ овај, онај са бране Ровни и хидротехнике, уз заглушујућу буку багера и дрвосеча, ево, наставља да уништава оно мало природе што је остало око саме порте Светиње Грачанице… Ћераћемо се још, док Свети Арханђео међу нама не пресуди…
Браћо, не мојте се плашити ових који данас јесу а сутра не, већ се плашите само одговорности да сте се крштењем пријавили у војску Христову а да нисте (до сада) били на бојишту на које сте позвани, на бојишту пред Светињама Божијим. Зато, буђење савести и вере нека се од сада покрене и да се, ако Бог да видимо на скором великом народном протесту улицама Ваљева о коме ћемо Вас обавестити ускоро. Ако немате средстава да дођете овде многи – видимо се у центру Ваљева пред одајама рушитеља Грачанице. Амин, Боже дај и благослови сваки корак наш Верним Небесним Војсковођом Твојим – Светим Арханђелом Михаилом!!!
Пише: монах-немонах Антоније Давидовић
(бр.лк. 81 923, чисто да имате при руци,
да не претурате по архиви
јер сте ме данас прескочили у тефтеру – мафијо полицијска)
ИстиноЉубље свима Вама!
![[Слика: 2vdo6xk.jpg]](http://i57.tinypic.com/2vdo6xk.jpg)
10-09-2014, 12:48 PM
« Старије Теме | Новије Теме »
Корисника прегледа ову тему: 3 Гост(а)