[Potporucnik1]

Наравно да није коначни број. Благоја Паровића је убио накнадно, у време Грађанског рата у Шпанији, Жику Павловића Ждребета је убио у Ужицу, новембра 41, и тако даље....
Није он, по убеђењу, био ни лењиниста, ни марксиста, ни троцкиста, ни стаљиниста.... Није то могао ни да буде, јер књигу у животу није прочитао, па није ни имао никаква убеђења.
Али, написао сам да је био троцкиста јер стојим на тези да је, по благослову Ватикана и папе Пија 12, а даље и ове банкарске интернационале, створио од Југославије једну троцкистичку државу, на чијем челу су били следбеници учења Октобарске револуције и њеног главног идеолога. Та "перманентна револуција" је уништила ту државу, милионе живота њених становника, и уништава и данас у целокупном српском културном и националном простору.
Зато сам написао да је био и троцкиста.

Најобразованијег комунисту, професора Сима Марковића, је управо Броз оклеветао Стаљину.

[Бенито]

Наравно да није коначни број. Благоја Паровића је убио накнадно, у време Грађанског рата у Шпанији, Жику Павловића Ждребета је убио у Ужицу, новембра 41, и тако даље....
Није он, по убеђењу, био ни лењиниста, ни марксиста, ни троцкиста, ни стаљиниста.... Није то могао ни да буде, јер књигу у животу није прочитао, па није ни имао никаква убеђења.
Али, написао сам да је био троцкиста јер стојим на тези да је, по благослову Ватикана и папе Пија 12, а даље и ове банкарске интернационале, створио од Југославије једну троцкистичку државу, на чијем челу су били следбеници учења Октобарске револуције и њеног главног идеолога. Та "перманентна револуција" је уништила ту државу, милионе живота њених становника, и уништава и данас у целокупном српском културном и националном простору.
Зато сам написао да је био и троцкиста.

Често наводе да је Тито наредио убиство Жикице Јовановића, Ратка Павловића Ћићка, Стојана Матића, Саве Ковачевића,... Шта мислите о томе? Не видим неки разлог зашто би их убио, јер му нису били никаква конкуренција за власт. С друге стране, итекако је имао мотив да убије Ивана Милутиновића.

Сви горе поменути су тешки зликовци и толико су полудели од крви да су побијени од својих како би их зауставили. Него су они то "крваво лудило" крили после рата, па су измишљали различите легенде о њиховој смрти.
За Милутиновића стварно не знам ништа осим оне званичне верзије.

[Јужносрбијанац]

Наравно да није коначни број. Благоја Паровића је убио накнадно, у време Грађанског рата у Шпанији, Жику Павловића Ждребета је убио у Ужицу, новембра 41, и тако даље....
Није он, по убеђењу, био ни лењиниста, ни марксиста, ни троцкиста, ни стаљиниста.... Није то могао ни да буде, јер књигу у животу није прочитао, па није ни имао никаква убеђења.
Али, написао сам да је био троцкиста јер стојим на тези да је, по благослову Ватикана и папе Пија 12, а даље и ове банкарске интернационале, створио од Југославије једну троцкистичку државу, на чијем челу су били следбеници учења Октобарске револуције и њеног главног идеолога. Та "перманентна револуција" је уништила ту државу, милионе живота њених становника, и уништава и данас у целокупном српском културном и националном простору.
Зато сам написао да је био и троцкиста.

Често наводе да је Тито наредио убиство Жикице Јовановића, Ратка Павловића Ћићка, Стојана Матића, Саве Ковачевића,... Шта мислите о томе? Не видим неки разлог зашто би их убио, јер му нису били никаква конкуренција за власт. С друге стране, итекако је имао мотив да убије Ивана Милутиновића.

Сви горе поменути су тешки зликовци и толико су полудели од крви да су побијени од својих како би их зауставили. Него су они то "крваво лудило" крили после рата, па су измишљали различите легенде о њиховој смрти.
За Милутиновића стварно не знам ништа осим оне званичне верзије.

И Стојан Матић?

[Бенито]

За то у Лици има нисам сигуран, јер много су лагали после рата. И ко је дигао устанак, и ко је био члан партије, а за кога су накнадно измислили да је био. А углавном су измишљали биографије.
Уопште, то је једна од најдаљих српских покрајина и има још људи пореклом из тог краја који имају бољи увод у мемоарску грађу и литературу, да би све то рашчивијали.

[Ocaus41]

Да ли је била нека њемачка операција зими у долини ријеке Врбање према селу Шипраге - партизанском упоришту ,ту им је била нека болница.Вјероватно 11.дивизије.
Имам изјаве учесника догађаја (цивила) који су бјежали у планине пред колонама ,у зимском периоду.

У петом тому стр. 18 наводе се безуспјешни покушаји четника да се очисти околина Скендер Вакуфа и Шипраге.Да Врањешевић због тога покреће лично војну акцију са искуснијим борцима у фебруар/март 1943. али није наведен исход.

[Почетник]

И Стојан Матић?

Бенитов одговор је сублимирана суштина, да га не цитирам поново, али ме је он "испровоцирао" да се укључим.

Стојана Матића су дефинитивно убили комунисти јер им је био несигуран за тзв. другу фазу револуције.
Комунисти нису подигли устанак у Лици, али су после рата присвојили и њега и његове протагонисте по моделу по ком су присвојили 27. март. Само што у Лици није било камера да забележе 27. јул и почетак устанка као што је забележен 27. март и Пуч у Београду где се види да су главне пароле „Живео Краљ“ а комуниста нема ни на маргини, него су остала сведочења очевидаца, а та сведочења комунисти дезавуишу као „бапске приче“.
За комунисте и партизане је мало ко чуо у Лици до пролећа 1942. и до доласка Тита и Пролетерских бригада у Босанску Крајину, након што су преурањено кренули у тзв другу фазу револуције у Србији, Црној Гори и источној БиХ, одакле су протерани. Главна диференцијација на четнике и партизане у Лици није била по томе ко је за Краља а ко за комунизам, јер тад за комунизам нико није чуо, а за Краља су били сви, нарочито кад су видели како изгледа кад га нема и кад хрвати коло воде.
Главна диферецијација је била по питању да ли одмах ударити на Талијане или се према њима за сад примирити пошто нам не треба још један фронт и сачекати повољнији тренутак.
Е ту се Матић као активни ваздухопловни поручник и учесник Пуча 27. марта, који је избегао заробљавање у Априлском рату, приклонио струји која је била за моментално непријатељство са Талијанима сматрајући да је Италија највећи спољно-политички непријатељ Краљевине Југославије и да су њихови прсти дебело умешани у убиство Краља Александра. Та струја се након доласка комунистичке главнине у Босанску крајину постепено потчињава њима, обзиром да су комунисти „испекли занат“ и кренули код нас са другом тактиком. Није више било јавног дахијања и „пасјих гробаља“, уосталом ту су им усташе већ завршиле пола посла, него су преостале потенцијалне непријатеље убијали тајно и фингирано, или под велом ноћи или за време борбе са леђа од „пријатељске ватре“, а њихову смрт су накнадно гледали да максимално капитализују у својој пропаганди.
Такав је случај био са Стојаном Матићем.
Наиме, почетком 1942. године у Лику са Равне Горе као Дражин делегат стиже поручник Станко Тане Шакић, рођени брат предратног учитеља а послератног Титововог генерала Милана Шакића Мићуна у намери да до тад самоникле и самосталне устаничке одреде у Лици увеже са Штабом Врховне Команде. За тај посао у Лици поручник Шакић би се по логици ствари обратио и поручнику Матићу који је био познат и по томе што је у једном јавном препуцавању почетком устанка свом класићу са Војне академије домобранском сатнику Благомиру Веберу одговорио да не може да му прича о официрској части неко ко је погазио своју војничку заклетву, а заклели су се обојица Краљу и отаџбинии. Претходно је Матић крајем априла поведен у заробљеништво где је успут срео Вебера који га је "посаветовао" да се као и он изјасни за Домобрансто и да не мора у ропство, што је Матић као фол прихватио и избегао Офлаг, али се није јавио у Домобране. У устанку су се нашли на супротним станама па је Вебер "подсетио" Матића на његово обећање од пре пар месеци, где му је Матић одговорио позивајући се на заједничку заклетву коју су дали Краљу Петру, а које се он и даље држи. Због тога му комунисти нису веровали и због тога су га убили са леђа приликом напада на талијански гарнизон у Доњем Лапцу прогласивши га накнадно за свог хероја, док су поручника Шакића претходно ликвидирали уз помоћ његовог брата Мићуна а накндано га прогласилиу за дешператера.
Главни организатор убиства поручника Матића је још један послератни Титов генерал, Ђоко Јованић који се тако „прао“ пред партијом зато што је у августу 1941. године у Отрићу потписао споразум са Талијанима по ком ће Талијани реокупирати своју другу окупациону зону и у њој заштитити српске цивиле од хрватског геноцида, а заузврат ће се српски устаници због тога према Талијанима држати пасивно. И тако је у почетку и било, Талијани су ликвидирали Концентрациони логор Госпић и стратиште Јадовно и Срби у Лици су одахнули. Међутим партија је попреко гледала на тај споразум и притискала је предратног скојевца из суботичке гимназије, Ђоку Јованића чија је породица од стране мађарске окупационе управе из Бачке протерана у завичај, да се изнова и изнова "пере" тако што ће за њу радити најпрљавије послове. Између осталог, организовао је „Одред Чапајев“ који је крстарио по српским селима Лике и под велом ноћи ликвидирао потенцијалне непријатеље и кочничаре револуције (могуће да је тако ликвидиран и Шакић јер се тачно не зна ни кад ни где је убијен) да би на крају преко себи оданих људи из тог одреда удесио и погибију поручника Матића приликом сукоба са Талијанима 27. фебруара 1942. године у Доњем Лапцу.
Разлика између поручника Шакића и Матића је била у томе што се Шакић тазе појавио у Лици, пола године након устанка и био је релативно непознат народу у борцима, а Матић је од почетка један од главних вођа устанка и уживао је огромну популарност на локалу па је због тога метод ликвидације различит, али је мотив исти.
Из ове "погибије" Стојана Матића партија је извукла вишеструку ћар. Решила се потенцијалног Дражиновца који би својим огромним утицајем или лако повукао људе за собом чиме би партија изгубила и српску Лику, или ако се то неби десило би био неупотребљив за другу фазу револуције и борбу против четника, а истовремено је пласирала причу како су његове задње речи  биле како једино за чим у животу жали је што није примљен у партију (!). Е да би иправили тај пропуст, партија ће „великодушно“ под своју команду примити формацију којом је Матић од почетка устанка командовао, само што се од сад та формација више неће звати Лапачки устанички батаљон, него „Партизански батаљон Стојан Матић“ (!) иако се сам Матић за живота никад није сматрао партизаном.

[Милослав Самарџић]

Поручник Матић није носио петокраку.

[Darx99]

https://www.jutarnji.hr/vijesti/svijet/p...a-15366450

Ovdje pise da su partizani spasili oko 2000 pilota. Da li je to tacno?

[Vanza]

https://www.jutarnji.hr/vijesti/svijet/p...a-15366450

Ovdje pise da su partizani spasili oko 2000 pilota. Da li je to tacno?

Ово је смејурија,постављаш бесмислена питања,

[ватхра]

Ovdje pise da su partizani spasili oko 2000 pilota. Da li je to tacno?

Ту цитирају америчке податке из History of the MAAF, где наводе око 2000 евакуисаних од партизана и 350 од четника.
Ти подаци су непотпуни, број евакуисаних са обе стране је већи. Плус је било и евакуисаних британских авијатичара.

[Vanza]

Ovdje pise da su partizani spasili oko 2000 pilota. Da li je to tacno?

Ту цитирају америчке податке из History of the MAAF, где наводе око 2000 евакуисаних од партизана и 350 од четника.
Ти подаци су непотпуни, број евакуисаних са обе стране је већи. Плус је било и евакуисаних британских авијатичара.

Немогиће је да су партизани спасили толике пилоте, јесу,али не верујем да су толико

[ватхра]

Нема шта да се верује, не верује или нагађа.
Бројао сам човека по човека. За скоро свако име имамо изјаву авијатичара, документ који каже како и где је пао и ко га је евакуисао.


-----

За америчке авијатичаре, пописано је укупно 4780 авијатичара, на основу чега су добијени следећи подаци:
– приликом напада и напуштања авиона погинуло је 804 авијатичара. Непосредно по паду је, од стране немачких или квислиншких формација, убијено 7 авијатичара;


–– непосредно по спуштању заробљено је 1146 авијатичара од стране Немаца и квислиншких формација, који су потом упућени у заробљеништво у Немачку, односно 96 авијатичара које су заробиле бугарске снаге (до 9. септембра 1944. као окупатори) и упутиле у заробљеништво у Бугарску,
–– код партизана је пало и евакуисано 2010 авијатичара (од тога 15 из 12AAF);
–– код четника је пало и евакуисано 382 авијатичара (највећи део из Прањана - 30 крајем маја и 343 током мисије Халијард).

Додатних 5 авијатичара прешло је у Италију из Боке, 1 је прешао у Румунију, а 3 у Италију копном. Сви су били праћени мисијама ЈВуО које су ишле код савезника;
–– код четника је пало додатних 127 авијатичара који су касније, под разним околностима, прешли код партизана који су их евакуисали. Још једна група од 11 авијатичара и неколико заробљеника је ослобођена од Немаца код Лепосавића крајем 1944. и предата бугарским војницима (тада као савезничкој војсци), који су их проследили за Италију;
–– из суседних земаља за Југославију су пребачена 84 авијатичара и евакуисано преко партизана. Највише је пало код италијанских партизана у околини Удина (укупно 70), који су пребачени у Словенију и даље евакуисани. На граничном појасу у Аустрији пала су 4 авијатичара који су сами прешли преко границе. Код бугарских партизана пао је 1 авијатичар који је пребачен у Србију, док је преко Албаније евакуисано 8 авијатичара;
–– - један авијатичар пао са румунске стране Дунава, али су га локални грађани (вероватно шверцери) пребацили одмах у Србију код четника;
–– само је један авијатичар пребачен возом из Италије уз помоћ симпатизера партизана, преобучен у цивилну одећу. По доласку у Задар контактирао је партизане у околини града;
–– из заробљеништва је побегло или ослобођено укупно 75 авијатичара. Највише по ослобођењу Загреба, њих 53. Група од 5 авијатичара ослобођена је у Ливну октобра 1944. године, док је неколико авијатичара успело да побегне од војника који су их заробили;
–– губици авијатичара по ступању у контакт са герилским покретима били су мали. Од рана је преминуло 12 авијатичара, углавном због тога што су тешко повређени пали у забачене крајеве;приликом евакуације код партизана погинула су 4 авијатичара, а 4 су заробљена, у свим случајевима приликом преласка близу непријатељских положаја или од потере;
код четника је заробљено 18 америчких авијатичара. Четворица су вероватно покушали да сами пређу код партизана па су били заробљени, док су двојица била у тешком стању и прешли су код Немаца да би добили здравствену помоћ. Група од 12 америчких авијатичара и неколико британских бегунаца била је са четницима у Словенији. Постојао је покушај да се договори њихова евакуација са ACRU. Међутим, 22. јануара 1945. године, док су бегунци спавали у једној кући, четници су у тишини напустили стражу, а потом су дошли Немци, опколили кућу и заробили бегунце.5 Ово упућује да су бегунци били по договору предати Немцима.



Статистички подаци су врло занимљиви. Од преживелих авијатичара који су пали на територију Југославије, мање од трећине је пало код окупационих снага, док је преко две трећине завршило код герилских покрета и евакуисано. Ово упућује да су герилци контролисали већи део земље, поготово унутрашњост.
Сигурност евакуисаних била је на великом нивоу. Код партизана су погинула 4 авијатичара током бекства (мање од 0,2% који су пали код њих), а још толико је заробљено. Код четника је заробљено 18 авијатичара (више од 3% који су пали код њих), али ниједан током потере или борбе.


-----

За RAF-ове авијатичаре сам пронашао следеће податке:
–– За 134 авијатичара пронађене су изјаве о бекству, а за додатних 20 поуздани подаци. Од њих је:
–– 122 авијатичара евакуисано од стране партизана;
–– 6 евакуисано од стране четника из Прањана;
–– 12 је пребачено од стране четника партизанима;
–– 6 је прешло из Италије, а 1 из Аустрије;
–– 7 је ослобођено из заробљеништва, највише по ослобођењу Загреба.

На основу осталих извора може се проценити да је преосталих 60-ак RAF-ових авијатичара евакуисано највећим делом од стране партизана, а мањи део је био код четника и касније пребачен код НОВЈ. У литератури и документима пронађено је неколико навода о евакуисаним британским авијатичарима који се нису могли повезати са доступним документима. Међу њима су, на пример, и југословенски авијатичари из 351. и 352. сквадрона, као и британски авијатичар евакуисан 29. маја из Прањана, односно 5. јануара 1945. из Санског моста.

[РежисерСтари]

Ок.Колико је пало у Србији и Босни на територију под контролом четника и колико је укупно евакуисаних да су претходно спашени/чувани/брањени/покупљени од јвуо?

Колико на истој територији Србијс и Босна је спашено/чувано/брањено евакуисано од партизана?


Искрено ко их је и где спашавао по Загорју,Словенији,Македонији мање ми је важно.

Поздрав

[luka.luke]

Ватра. Колико је евакуисано из Бољанића?