Оцена Теме:
  • 46 Гласов(а) - 4.52 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

Милослав Самарџић одговара на ваша питања

(16-06-2016, 05:44 PM)Милослав Самарџић Пише:  Добар податак. Можеш ли навести извор?

Лист -Време-, од 6.марта 1940.год, стр.12.
Такмичење је било не у окол. Мостара, већ у м.МОЈСТРАНА, код Крањске Горе и у питању је било смучање, тј. "смучарска утакмица, штафета 4 X 12 км."
IV је била штафета пор. Голуба Андријашевића{беше ли и он у четницима ?}
Такмичење је отворио команд. граничара генер. Ковачевић.
Време је било изузетно неповољно, па је и стаза била тешка.
Одговори

Које јединице су у питању Николај? Не знам да сам ишта лоше нашао о рогатичкој и сарајевској..а вјерујем и калиновичкој. Однос према Добрици Ђукићу нпр. је био потпуно другачији.
То око борбе са партизанима на Романији 1941-2 је било обострано и о четника и од партизана, све до наређења Славиши Вајнеру да се морају уништити четници.
Одговори

Хвала! Није ми познато за Андријашевића.
Одговори

(16-06-2016, 07:33 PM)Романија Пише:  Које јединице су у питању Николај? Не знам да сам ишта лоше нашао о рогатичкој и сарајевској..а вјерујем и калиновичкој. Однос према Добрици Ђукићу нпр. је био потпуно другачији.

Не, ово је било пре формирања бригада, током 1941. године, за време устанка против усташа. Тада су били махом локални, неименовани сељачки одреди. Он је послат већ на почетку устанка да их обједини, организује и предводи, али од тога није било ништа, највише због сујете Аћима Бабића, браће Челоња и неких других. Једноставно, нису подносили да им командује неко са стране. Те проблеме су имали и многи други, Рачић нпр.

А почетком 1942. године, када су комунисти дошли у ту регију, ретко који сељак им се супротставио, то је била општа појава у Источној Босни, јер ту још није било грађанског рата. То им је омогућило да побију доста официра у Борикама, онда код Хан Пијеска, итд.

Ђукић мислим да је касније послат тамо.

"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
Одговори

Вјерујем да је било војничке недисциплине и непослушности. Народ (већина) са лијеве стране Дрине једноставно није имао војничке навике, нити традицију коју је имао народ у Србији. У Србији је војничка традиција (а тиме и поштовање и однос према официрском кадру) била стогодишња, а преко Дрине тек двадесетак година. У таквим околностима овдје је чини ми се народ често више цијенио (ако је ишта цијенио) народне вође (арамбаше), него ли официре који дођу са стране. Што не значи да је та процјена увјек била погрешна.
Одговори

Извини али то појашњење не лежи. Прије би се рекло да је тих "двадесетак година" доприњело хаосу, расулу и недисциплини, него да је то тобоже био период недовољно дуг да се народ са љеве стране Дрине привикне на војничке традиције.
Колко ја знам Босанци и Херцеговци су морали служити Аустро-Угарску војску равно 40 година, тј. готово пола вијека. А Личани, Далматинци, Банијци, Кодрунаши и Славонци по 350 година.

Што се тиче војничке традиције, прочитај шта људи о томе пишу. Аустро-Угарска војска је била позната у свијету по дисциплини и суровости, на нивоу тадашње Легије странаца. Кад се каже "гвоздена дисциплина", е онда, то је то.

Друга ствар, прихватање некога са стране, кад је народ изгубио свако повјерење у ту "војску" након катаклизме 1941., је само по себи објашњиво.
Нити је сваки официр знао шта треба чинити, нити и дан данас се прихвата неко здраво за готово, нпр. специјалне јединице се данас обучавају у раду са народом. Герила је специјална врста рата, није то конвенционални рат. У герили је "рад са народом" важнија ствар, или бар једнако важна, чисто војничком дијелу посла.

Када виђех витешку невољу
забоље ме срце, проговорих:
"Што, погани, од људи чините?
"Што јуначки људе не смакнете?
"Што им такве муке ударате?"
Одговори

Знам ја нас... и нашу дисциплину. Углавном се ја слажем са твојим описом. Хтио сам рећи да однос према српском официру није био исти са обје стране Дрине.

Је си ли сигуран да су Босанци и Херцеговци морали служити Аустро-Угарску војску свих 40 година.
Ја знам да су неки, моји, тек 1914е мобилисани у Аустро-Угарску војску, за потребе ПСР.
Одговори

Мислим да је овдје суштина да би становништво са тих простора много боље прихватило нпр. Јевђевића који је из Праче него неког официра Бог зна одакле. А то је увијек било и сад постоји, стереотипи о Србима из другог краја или града. Још ако су истинити ти пороци Момчиловића, сасвим је јасно зашто су му отказивали послушност.
Одговори

(21-06-2016, 12:50 PM)мунгос Пише:  Друга ствар, прихватање некога са стране, кад је народ изгубио свако повјерење у ту "војску" након катаклизме 1941., је само по себи објашњиво.
Нити је сваки официр знао шта треба чинити, нити и дан данас се прихвата неко здраво за готово, нпр. специјалне јединице се данас обучавају у раду са народом. Герила је специјална врста рата, није то конвенционални рат. У герили је "рад са народом" важнија ствар, или бар једнако важна, чисто војничком дијелу посла.


Значи, уместо да лепо оде код Недића, "гланца лаковане чизме и шета фрајле по Теразијама", човек из релативно безбедне средине оде добровољно у најопаснији део земље, да помогне том народу да не буде истребљен, у ситуацији када сваки крај вапи за официрима, и ми ћемо сада да му прво проверавамо биографију, какве су му командантске и организаторске способности и дал је он дорастао том задатку или не (а то ће да "утврђују" полуписмени "народни прваци").

Наведи ми само један документ којим доказујеш да га нису прихватили јер су били кивни на ту војску, коју ти (а поред тебе и усташе, комунисти и многи други), стављаш под наводнике. А ја ћу да поставим документ из кога се види зашто је он био киван на локане вође и подвође.

(21-06-2016, 12:50 PM)мунгос Пише:  Колко ја знам Босанци и Херцеговци су морали служити Аустро-Угарску војску равно 40 година, тј. готово пола вијека. А Личани, Далматинци, Банијци, Кодрунаши и Славонци по 350 година.

У томе и јесте ствар, што су служили све по страним, туђим војскама, па им је официр постао синоним за нешто лоше, нешто што је против њих, што им ради о глави.

"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
Одговори

(21-06-2016, 01:50 PM)luka.luke Пише:  Знам ја нас... и нашу дисциплину. Углавном се ја слажем са твојим описом. Хтио сам рећи да однос према српском официру није био исти са обје стране Дрине.
У основи је био исти, пусти Мунгоса и његове теорије. У ствари, доминантна оцена је да су и официри и војници из Србије били радо виђени и више цењени него локални. И стално су тражени. Неколико изузетака у Босни је последица политичких интрига, тј. мешања политике. Веома мало је изузетака због тога што се неко ''на локалу'' осећао као цар. Нпр. неки Бижић у источној Босни. Због тога је брзо и погинуо, од партизана. Или Радић, али он је посебна прича, због тога што и није било боље опције од оне коју је спроводио. И наравно због тога што је његов терен био предалеко за брзу реакцију.

Основни проблем у Босни, као и у Херцеговини, Крајини, итд, био је као и у ратовима 1991-1995, дакле елита, или ''елита'', се склонила у Београд. Укључујићи и официре. Јер код Недића је било лагодно, плата, посао као у доба мира...

Свега негде 100, или чини ми се 80, официра из западних крајева, на челу са Врањешевићем, Дража је успео да окупи почетком 1942. и да их пошаље на запад. Половина је изгинула у борбама против усташа и комуниста, док су стигли тамо.

Други, и већи проблем, био је што Дража није смео да шаље превише јединица из Србије, јер је то аутоматски довлачило јаче немачке снаге, од којих би пораз био неминован. А онда и усташки злочини.

Трећи проблем је што тамо заиста није постојала велика војничка традиција. То је био проблем и у Црној Гори. Друго је ратничка или устаничка традиција.
Одговори

(16-06-2016, 07:10 PM)Зоран Недељковић Пише:  
(16-06-2016, 05:44 PM)Милослав Самарџић Пише:  Добар податак. Можеш ли навести извор?

Лист -Време-, од 6.марта 1940.год, стр.12.
Такмичење је било не у окол. Мостара, већ у м.МОЈСТРАНА, код Крањске Горе и у питању је било смучање, тј. "смучарска утакмица, штафета 4 X 12 км."
IV је била штафета пор. Голуба Андријашевића{беше ли и он у четницима ?}
Такмичење је отворио команд. граничара генер. Ковачевић.
Време је било изузетно неповољно, па је и стаза била тешка.
Поручник (капетан) Голуб Андријашевић је био љотићевац колико сам успио да сазнам, а касније се као и сви љотићевци прикључио четницима у Словенији. Био је у Еболију, а емигрирао је 1950. у САД. Умро 1992. године. Иначе Андријашевићи су из Црне Горе.
Одговори

(21-06-2016, 01:50 PM)luka.luke Пише:  Знам ја нас... и нашу дисциплину. Углавном се ја слажем са твојим описом. Хтио сам рећи да однос према српском официру није био исти са обје стране Дрине.

Је си ли сигуран да су Босанци и Херцеговци морали служити Аустро-Угарску војску свих 40 година.
Ја знам да су неки, моји, тек 1914е мобилисани у Аустро-Угарску војску, за потребе ПСР.

Српски официр и југо официр, то никако није исто. О разликама српска војска-југо војска имаш у књизи Бандитско-комунистички логор од Бранислава Ј. Пантића ( http://www.scribd.com/doc/208297061/Band...v-J-Pantic). Замисли, кад један српски, па југо официр, назове књигу о логору заробљених југо официра у Њемачкој "бандитско-комунистички логор!" Креза Писац је учесник ратова 1912-1918, као српски официр, и касније 1918-1941 на служби као југо официр.

Да, војна обавеза за Босанце и Херцеговце је уведена да ли 1881. или 1883. године. Кочић у Јазавцу о томе пише, "Главати царски господине, олободили сте ме сина, али ионако није ваљао" а приповјетка је из 1903. године.

(21-06-2016, 05:52 PM)Николај Пише:  Значи, уместо да лепо оде код Недића, "гланца лаковане чизме и шета фрајле по Теразијама", човек из релативно безбедне средине оде добровољно у најопаснији део земље, да помогне том народу да не буде истребљен, у ситуацији када сваки крај вапи за официрима, и ми ћемо сада да му прво проверавамо биографију, какве су му командантске и организаторске способности и дал је он дорастао том задатку или не (а то ће да "утврђују" полуписмени "народни прваци").

Наведи ми само један документ којим доказујеш да га нису прихватили јер су били кивни на ту војску, коју ти (а поред тебе и усташе, комунисти и многи други), стављаш под наводнике. А ја ћу да поставим документ из кога се види зашто је он био киван на локане вође и подвође.

Ниђе ја нијесам говорио о томе специфичном официру. Јер стварно не знам појединости тога случаја. Само сам истакао могуће проблеме кад је у питању герила и "људи са стране". Па те исте проблеме су имали и официри OSS и SOE кад су радили са народом. Многи су морали поступати строго тактички и преко локални вођа и арамбаша водити народ. О томе проблему је доста писано. Не видим зашто би Срби ту били специфични? Неко са стране је увијек прихваћен са неповјерењем, што је и природно. Треба више или мање времена да се он "наметне" и да буде прихваћен од народа. Опет, пишем о проблемима герилског рада у општем смислу.

Цитат:У томе и јесте ствар, што су служили све по страним, туђим војскама, па им је официр постао синоним за нешто лоше, нешто што је против њих, што им ради о глави.

Не би рекао да је у томе проблем. Војска је војска и свака војска је слична једна другој више него што није. Српска војска је од своји почетака везана за аустријску војну вјештину (прву регуларну војску су организовали аустријски официри, Срби из Лике и Славоније, сам Карађорђе је био аустријски подофицир итд.). Та војска је иза себе имала 400 година војничке традиције. Знам да то теби не значи пуно и да ћеш наћи милион разлога да то оспориш, али то је прије свега неозбиљно.

Коју другу војску су Срби могли служити? Српске није било, тако да су служили у војсци која јест била и њихова - у тој држави су живили 400 година, та војна служба је гарантовала њихов српски начин живота итд. Срби су служили и у турској војсци стотинама година. Па шта? Служили су и као професионалци (јањичари) и још више као плаћеници.

Ваш приступ историји и војсци је превише емотиван за мој укус. Мој је строго рационалан и практичан, па су ми стога више њих "српски емотиваца" приговорили да "нијесам Србин". Креза
Неки су ми чак у рату пријетили "да ће убити".

(21-06-2016, 07:46 PM)Милослав Самарџић Пише:  У основи је био исти, пусти Мунгоса и његове теорије. У ствари, доминантна оцена је да су и официри и војници из Србије били радо виђени и више цењени него локални. И стално су тражени. Неколико изузетака у Босни је последица политичких интрига, тј. мешања политике. Веома мало је изузетака због тога што се неко ''на локалу'' осећао као цар. Нпр. неки Бижић у источној Босни. Због тога је брзо и погинуо, од партизана. Или Радић, али он је посебна прича, због тога што и није било боље опције од оне коју је спроводио. И наравно због тога што је његов терен био предалеко за брзу реакцију.

Основни проблем у Босни, као и у Херцеговини, Крајини, итд, био је као и у ратовима 1991-1995, дакле елита, или ''елита'', се склонила у Београд. Укључујићи и официре. Јер код Недића је било лагодно, плата, посао као у доба мира...

Свега негде 100, или чини ми се 80, официра из западних крајева, на челу са Врањешевићем, Дража је успео да окупи почетком 1942. и да их пошаље на запад. Половина је изгинула у борбама против усташа и комуниста, док су стигли тамо.

Други, и већи проблем, био је што Дража није смео да шаље превише јединица из Србије, јер је то аутоматски довлачило јаче немачке снаге, од којих би пораз био неминован. А онда и усташки злочини.

Трећи проблем је што тамо заиста није постојала велика војничка традиција. То је био проблем и у Црној Гори. Друго је ратничка или устаничка традиција.

Нијесу то моје теорије, него неке опште ствари специфичне за герилски рад и рад са народом. Регуларни официр је превише крут за герилски рад, ту је потребна мјешавина између војника, полицајца и политичара, тј. "народног човјека". Сад ја нећу улазити у појединачне случајеве. Проблеми су били грдни и свако их је ријешавао најбоље како зна и умије. Наравно да се тим људима не море замјерити ако неки пута нијесу знали прави или најбољи начин да ријеше те проблеме, али исто тако стављати у исту раван регуларног официра и четника из времена 1903-1918 никако не иде. То се видило најбоље како су крути и неспремни људи ријешавали проблеме 1918-1929 на Косову и Маћедонији. Док специјалисте за тај рад нико није ни питао "како се то уствари ради и шта функционише, а шта не".

Ратничка и устаничка традиција је била јака код свију Срба. Не видим како то аутоматски елиминише и војничку традицију? Требало би да је ојачава. Још у вријеме ускочке епопеје, то нијесу били обични хајдуци, него војничке јединице које су редовно тукле "професионалце" и вођене од арамбаша и војвода, који су по свом војничком знању били често пута бољи него крути регуларни официри. То је био начин живота. Нпр. за Војну Крајину се говорило да је то једна велика војничка касарна.

Још од времена пропасти српске државе и Матије Корвина, Срби су стотинама година чинили бар половину угарски и аустријски војска.

Када виђех витешку невољу
забоље ме срце, проговорих:
"Што, погани, од људи чините?
"Што јуначки људе не смакнете?
"Што им такве муке ударате?"
Одговори

Одошмо далеко са овом дискусијом, али ме навела на друго питање.
Да ли можемо закључити да је политичко крило четниког покрета у ДСР било недовоњно јако? Мени се чини преслабо.

Недовољно
Одговори

Да је Дража слушао Мољевића и Васића, било би јако. Овако, остао је слабашни и кужни југо пут (Милан Шијачки, "Наш пут, историјска разматрања о равногорском покрету и његовим непријатељима" - све врви од југо-кретенизма).
Јаки српски пут, и килави "југословенски".

Милан Шијачки, са Википедије:

Емиграција
Са женом и ћерком је прешао у Аустрију у Салцбург, тамо се налазио логор југословенских ратних заробљника. У логору је радио на стварању Југословенског националног комитета Краљевине Југославије. Пребачен је у логор у Минхену, у западној зони безбедности, ту се оснива „Југословенска колонија“ којој одмах приступа, покреће се и лист „Југословенска отаџбина“. Пролећа 1946. логор се размешта у Ландштул одакле Шијачки одлази у САД. У емиграцији ствара удружење бораца „Дража Михаиловић“ и активно се бори против љотићеваца. Објавио је 1969. дело „Наш пут, историјска разматрања о равногорском покрету и његовим непријатељима“. Умире у Чикагу 26. јула 1985.

Наставили су смрад ширити и у емиграцији. Титовци и њихове тајне службе нијесу имали никакви проблема са српском емиграцијом, јер њу су разбијали "југовићи" под лажним српским именом изнутра.

У емиграцији су била четничка удружења, српска и југословенска. Шта су ови све радили и заговарали, то ни крме појело не би.

Када виђех витешку невољу
забоље ме срце, проговорих:
"Што, погани, од људи чините?
"Што јуначки људе не смакнете?
"Што им такве муке ударате?"
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: Chetniks, 26 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним