Цитат:Опширни изводи из Павловићевог и Марковићевог чланка, јуче у Блицу
Мени се код њих не свиђа да исмејавају Самарџића са тим изразима „представља се као историчар“, „наш нови колега“.
Да човек напише књиге по историји, о неким дешавањима, да ли треба да добије неку званичну дозволу, државну или академску?
У свим земљама света има људи, новинара, публициста, који нису дипломирали историју, а ипак причају и пишу о историји.
Још једном се универзитетски професори показују како нека академска каста.
Кад је реч о научним пољима, о медицини, о инжењерству, наравно да људи који се баве тим професијама морају да буду дипломирани, да се не појаве врачеви или излечитељи...
А када је реч о хуманистичким предметима, зна се да велика већина великих уметника није дипломирала у академији уметности...
Да човек буде добар историчар или да добро прича о историји, мора да тражи по архивама и да чита пуно књига и разних извора, а свакако мора да буде знатижељан, паметан, мора да буде свестан за замршеност људских појава и осећајан према људским судбинама. Мора да уме да препознаје у садашњости оно што је увек било у прошлости, и да води паралеле између разних историјских појава, у једној реченици мора да буде мудар и искусан у људским стварима, а то се не учи у универзитетима (можда има неких професора који то уму да уче, али не уопште), то човек научава сам од себе, са временом и животним искуством.
Такав њихов став би био исто као рећи Марадони: „ Не смеш у репрезентацију, научио си да играш на улицама а ниси похађао фудбалску школу!“.
Барем ја овако видим ствари.