Хрвати су покушавали на разнијем странама да упетљају странце у унутрашње проблеме земље. Стојадиновић је то осујетио на тај начин, наприје преко Талијана и Албаније, а онда и преко Њемачке.
Цитат:А тај ''назови'' клуб је створен баш због тога да се омеђе српске бановине... Где си уопште нашао све то?
Јел си чуо да је уочи рата основана Српска радикална странка (Стојадиновић), али да кнежев режим није хтео да је региструје? И она је хтела ово о чену причам.
Само стварање тог Југословенског клуба, само названог "српски", било је потакнуто реакцијом на стварање "бановине хрватске".
Дакле, у питању је реакција групе незадовољника, међу којима је било Југословена интегралиста и Срба националиста.
Прву групу, углавном старији, предводио је (на несрећу изабрани) Слободан Јовановић, који је био и предсједник клуба.
Он је прије свега разводнио све српско што је било у клубу и дао клубу такт, да не постане ништа више од кафански препуцавања и одушка за незадовољство према политици која је створила "бановину хрватску".
Друга група су били национални Срби, углавном млађи, који се јесу залагали за српске националне интересе, али нијесу имали никакав утицај ни у клубу а камоли ван њега. Та група је предлагала стварање српске бановине и оснивање српске политичке странке (на шта је Слободан Јовановић одговорио: "да би то у овоме тренутку била најопаснија ствар по будућност Југославије").
Углавном све се свело на ништа, на кафанска препуцавања, а сам клуб не само да се није политички активирао, него слабо се и чуло за њега ван Београда. У томе је и престао са радом, радећи ништа. Као и каснији рад Слободана Јовановића у влади у Лондону. Ништа од свега, жали Боже времена.