[Брада]

Па ово је управо снимак и фотографија са конференције за новинаре одржане у Книну крајем Јула 1995. Након пада Гламоча и Грахова.

[Бенито]

То ти и велим.

[Брада]

Не разумијем те, искрено.

[Бенито]

Дуга и тужна прича. То је, углавном, његова веза са РСК, а та улога није нимало лепа. Мислим на пад тих шест општина у западној Босни.

[Брада]

Младић се прво истакао као официр ЈНА у Книнском Корпусу 1991-92, то му је прва веза са Книнском Крајином и јужном Ликом. У моменту гостовања у Книну у Јулу 1995 он више није главно командујући ВРС, то је након Сребренице био Радован. Међутим главни штаб ВРС и под Младићевом командом је потпуно запоставио 2.Крајишки корпус ВРС. То је био најмалобројнији а корпус са највећом територијом покривања у РС. Сви корпуси ВРС са директни насљедници (у смислу опреме) неке корпусне или дивизијске формације ЈНА, док је 2.КК крпљен и састављан. ЈНА Бањалучки је постао 1.КК, Тузлански је постао И.Босански у Бијељини, Сарајево-Сарајевско Романијски, Мостар-Требињски (херцеговачки).
Док је нпр у операцији "штит" када је 2.КК кренуо на Бихаћ у Окт-Нов 1994. артиљеријску подршку су дале јединице СВК из 7.(Далматинског) и 15.(Личког) корпуса.
Приликом хрватске агресије током Јула 1995 на Босанску Крајину када су заузети Грахово и Гламоч артиљерија послата као испомоћ из СВК на планину Шатор није добила попуну муниције нити било какво сљедовање јер ју штаб 2.КК ВРС није рачунао на стању, а није ју рачунао јер ни сам 2.КК од ГШ ВРС није добијао никакву поноћ од оснивања. Главни штаб ВРС им не шаље помоћ приликом напада на Купрес 1994 а тако ни касније, што доводи до ситуације да се хрвати пењу на Динару више Книна и посље тога са две Гардијске Бригаде на главном правцу и једном на помоћном нападају и заузимају Книн. Книн је на том правцу напада бранила једна комбинована борбена група величине батаљона, јер се СВК није успјела организовати након пада Грахова и доласка хрвата изнад Книна, прошло је 5 дана. Међутим након Сребренице Младић је био начелник главног штаба а не више Командант Војске Републике Српске. Гланокомандујући је био предсједник Караџић. Тако да Ратко Младић има какву такву улогу у историји Р.С.К..

[Громовник]

Приликом хрватске агресије током Јула 1995 на Босанску Крајину када су заузети Грахово и Гламоч артиљерија послата као испомоћ из СВК на планину Шатор није добила попуну муниције нити било какво сљедовање јер ју штаб 2.КК ВРС није рачунао на стању, а није ју рачунао јер ни сам 2.КК од ГШ ВРС није добијао никакву поноћ од оснивања. Главни штаб ВРС им не шаље помоћ приликом напада на Купрес 1994 а тако ни касније

Глуп и јадан разлог пораза, сложићеш се...

[Брада]

Писао сам у контексту Младића као команданта ВРС и веза са РСК. А о пропадању и губицима, околностима и узроцима 1994-95 не би било доста писати ни на неколико страница.

[Брада]

Одломак из романа "Српски рулет" - Небојше Јеврића."
"Минер Марс'' - приче са крајишког ратишта.

-Три да­на смо Ду­шан Ра­да­ко­вић Марс и ја ми­ни­ра­ли ње­го­ву ку­ћу у пред­гра­ђу ис­точ­ног Го­спи­ћа. Зна­ло се да се ис­точ­ни Го­спић не мо­же бра­ни­ти и сви су се већ би­ли по­ву­кли. Остао је са­мо Ду­шан са ко­зом.
Ко­зи­ци је на­пу­нио уста со­љу и за­ве­зао је за ра­ди­ја­тор. Вра­та од ку­ће оста­вио је отво­ре­на. Ко­ме ће па­сти на па­мет да је ку­ћа ми­ни­ра­на кад ви­ди вра­та отво­ре­на и чу­је ко­зи­цу ка­ко ве­чи.
Ве­ли­ки је ми­нер Ду­шан Ра­да­ко­вић, а за ми­не­ре ти је нај­ва­жни­ја ма­шта.
Три да­на је, пи­јан од ра­ки­је и ја­ла, ми­ни­рао сво­ју ку­ћу. Вра­та смо ми­ни­ра­ли на кон­тру, да ак­ти­ви­ра­ју ми­ну ка­да се за­тва­ра­ју, а не ка­да се отва­ра­ју. Пр­о­бу­ши­ли смо ру­пу на сто­лу и ис­под сто­ла по­ста­ви­ли по­те­зну ми­ну. Ве­за­ну си­ли­ком и „смрт-ли­јеп­ком” за дно фла­ше од ви­ња­ка. Из­ва­ди­ли пло­чи­цу из пар­ке­та и ми­ни­ра­ли сто­ли­цу. Ис­ко­па­ли ру­пу на зи­ду и по­ста­ви­ли ми­ну иза сли­ке Ива­на Ге­не­ра­ли­ћа.
На сто­лу су оста­ле до по­ла по­пи­је­не шо­љи­це ка­фе, да по­ми­сле ка­ко смо у жур­би из ку­ће по­бје­гли. Ве­ли­ки је ми­нер Ду­шан Ра­да­ко­вић, а за ми­ни­ра­ње нај­ва­жни­ја је — ма­шта. Ни­шта из ку­ће ни­је хтио да узме. Пи­ли смо ра­ки­ју де­сет го­ди­на ста­ру, пи­ли смо ви­њак, ко­њак, пи­ли смо је­дан цр­ве­ни, па је­дан зе­ле­ни ли­кер. „Мо­ра­мо све да по­пи­је­мо, не­ће­мо ни­шта да им оста­ви­мо”, ре­као је Ду­шан. Бо­јао сам се да она­ко пи­ја­ни не за­ка­чи­мо не­ку од смр­то­но­сних ни­ти, не­ку од ни­ти па­у­чи­не ко­ју је Ду­шан Ра­да­ко­вић Марс по ку­ћи ис­плео.
Ис­ко­чи­ли смо кр­оз пр­о­зор тек ка­да су пла­ну­ле пр­ве ку­ће, ка­да су хр­ват­ски вој­ни­ци по­че­ли да ула­зе у пред­гра­ђе Го­спи­ћа. Ду­го је на иви­ци шу­ме че­као ка­да ће до ње­го­ве ку­ће да стиг­ну. Тре­ну­так ка­да му је ку­ћа од­ле­тје­ла у ва­здух за­би­ље­жио сам ка­ме­ром. О ми­на­ма Ду­шан Ра­да­ко­вић при­ча као што ста­ри по­хот­ни­ци при­ча­ју о же­на­ма:
„Ми­не су пра­ви по­сао за чо­вје­ка од ма­ште, од лу­ди­ла! Кад ми­ну ски­даш, то је као да же­ну свла­чиш. Упла­шиш ли се, ни­шта не ва­ља.”
Не­ка­да је Марс ва­јао. Сад мин­ска по­ља — ни­ти смр­то­но­сног па­у­ка по­ста­вља и ски­да.
„Нај­бо­ље је ми­ну ак­ти­ви­ра­ти ди­на­ми­том и спо­ро­го­ре­ћим шта­пи­ном. Ако ми­ну не по­зна­јеш, не при­ла­зи јој. Ви­диш ову ча­шу. Ја је са­да др­жим у ру­ци и знам да се не­ће раз­би­ти, док је не пу­стим. Та­ко је са ми­на­ма. Док знаш и ако се не бо­јиш, би­ће све у ре­ду.”
Мно­га је мин­ска по­ља Ду­шан по­ста­вљао и ски­нуо и ни­ка­да му ру­ка за­дрх­та­ла ни­је. За­дрх­та­ла му је мно­го ка­сни­је. У Ме­дач­ком џе­пу. Сви су се по­ву­кли, а он је остао, с по­моћ­ни­ком, да по­ста­вља мин­ско по­ље. Па­да­ла је ки­ша, ноћ је би­ла те­шка је­се­ња.
Ду­шан ми је ка­сни­је при­чао да ни­је чуо фи­јук гра­на­те, да екс­пло­зи­ју ни­је чуо. Осје­тио је са­мо удар и по­то­нуо у мрак. Ка­да је до­шао се­би, по­ред ње­га је ле­жао по­моћ­ник, раз­би­је­не ло­ба­ње, ра­су­тог мо­зга. У по­то­ку су се чу­ли гла­со­ви. То­ли­ко су им већ би­ли бли­зу. Сви­та­ло је и ла­веж па­са се чуо. Ни­је мо­гао да оста­ви мо­зак по­ми­је­шан са бла­том да га ли­жу ке­ро­ви. Ни­је мо­гао. И док су се гла­со­ви и ла­веж при­бли­жа­ва­ли, по­ку­пио је мо­зак у дла­но­ве и вра­тио га на­зад у ло­ба­њу. Био је та­да ми­ран. По­ку­пио је све. Ру­ке је при­је то­га опрао ра­ки­јом. Не зна за­што. По­што је мо­зак вра­тио у ло­ба­њу, гла­ву му је за­вио пр­вим за­во­јем. Да мо­зак по­но­во не ис­пад­не. Мр­тва­ца је за­ве­зао се­би на ле­ђа. Да би га лак­ше но­сио. Да би мо­гао да пу­зи.
То му је спа­сло жи­вот. Ме­так, на­ми­је­њен ње­му, по­го­дио је мр­тва­ца. Ни­је се упла­шио. Ру­ке му се ни­су тре­сле. Ка­же, по­че­ле су да се тре­су ка­сни­је, ка­да је от­крио мо­зак мр­твог при­ја­те­ља ис­под но­ка­та.
По­сли­је ви­ше ни­је мо­гао да га но­си. Пре­сје­као је ре­мен и мр­тва­ца оста­вио иза ка­ме­ња. У ло­гор је сти­гао кр­вав. Ру­ке, ли­це, очи, ко­шу­ља, све му је би­ло по­кри­ве­но кр­вљу мр­твог при­ја­те­ља. Ко­шу­љу да­ни­ма ни­је прао. Крв на ње­му по­че­ла је да за­у­да­ра. А он­да ју је јед­не ве­че­ри ски­нуо са се­бе и оти­шао, сам, пре­ко Лич­ког по­ља, ко­шу­љу да са­хра­ни. Ду­го се мо­лио крај ма­ле хум­ке. Мо­лио се по­ред ко­ма­да сви­је­ће ко­ји му је по­кло­нио игу­ман ма­на­сти­ра Кр­ка да му се на­ђе ако бу­де мо­рао не­ко­га без све­ште­ни­ка да са­хра­њу­је. Да му се у џе­пу на­ђе, ако по­ги­не. На­шли су га из­ви­ђа­чи из Мет­ка, Ву­ја и Пу­ћи­на, на из­ла­зу из Ди­во­се­ла.
Пу­ћи­на му је зга­зио сви­је­ћу и по­чео да ви­че на ње­га. „Бу­да­ло, за­ма­ло ни­сам пу­цао на те­бе у овом мра­ку. Ми­слио сам да су уста­ше. Ко­шу­љу са­хра­њу­јеш! Пот­пу­но си пр­о­лу­пао!
„Је­сам”, ре­као је, „је­сам.”
„Ово је рат а не ин­те­ле­ку­тал­на она­ни­ја ва­ја­ра кон­цеп­ту­а­ли­сте.”
„Је­сте, је­сте, ово је рат!”, ре­као је Ду­шан Марс, ми­нер ко­ме су се тре­сле ру­ке.
Ка­сни­је, мно­го ка­сни­је у Ки­ста­њу ски­дао је ми­не по­ста­вље­не око „орка­на”. (тачније 23.марта 1995).
А ми­не­ри је­дан­пут гри­је­ше. Остао је без обје но­ге, јед­не ру­ке и ока.
Али није се предао, са породицом живи у Србији и оном руком што му је остала црта слике, углавном пејсаже родне Крајине и те слике поклања.

[Брада]

Оклоп Српске Војске Крајине

Током маја 1992.г. ЈНА се повлачи са простора Српске крајине, што је било резултат претходних догађаја и постигнутих споразума. Добар део технике јединица у повлачењу остављен је новоформираним јединицама територијалне одбране РСК. Са простора Источне Славоније повлаче се између осталих и 2.мбр у Мачву и касније у Ваљево, 12.мбр. (раније у Осијеку) у Сомбор. Такође се са простора Баније повлачи 51.мбр, оставивиши 1 батаљон са тенковима М-84. Из западне Славоније извлаче се у Републику Српску јединице 5.корпуса: делови 329.окбр, 16.мтбр., 343.мтбр...Ове јединице се одмах укључују у борбена дејства у БиХ. Са осталих делова РСК, повлаче се бројне јединице које су се током борбених дејстава 1991-92. нашле на том простору: делови 329. и 4.окбр, 145, 180, 221, 316, 592, 622.мтбр и бројне друге јединице. У новембру 1992. се након реорганизације формира Српска Војска Крајине. Од јединица ТО, бригада специјалне полиције и остављене технике формирана су 6 корпуса, у чији састав је ушло 26 бригада и 5 пукова. Корпуси су покривали одређене географске регије: 21.Кордунски, 39.Банијски, 18. Западно-Славонски, 11. Истоснославонски, 15. Лицки и 7. Далматински корпус. Иако је коришћен термин "Корпус", ако се сагледа бројно стање људства и технике, можда се пре може рећи да је корпус ВРСК пре одговарао ојчаној бригади. Корпус Војске РСК био је састављен од 3-6 бригада -пукова и мањих корпусних јединица: мешовитог арт. дивизиона, меш. дивизиона ПВО, извиђачко - диверзантског одреда (ИДОд), мањих инжињеријских јединица итд. Под командом Генераштаба била је 75.мабр, по ратном плану предвиђена за артиљеријску подршку 7, 21 и 39.корпуса. Укупно под орузјем је било 38.000 људи, уз резерву од 14.500 и милицију од 4.100 људи (по подацима из 1995.) Унутар корпуса оклопна возила су била махом рапоређена по бригадама без већих самосталних јединица ОМЈ. Лаке бригаде су имале чету тенкова, а моторизоване батаљон, најчешће непотпуне формације. Возила су расута на целом простору крајине, без одређених концетрација или резерви на кључним тачкама.
.....По питању бројности остављених средстава ОМЈ и остале технике не постоје потпуно проверени подаци. Током јуна 1992, према подацима Генералштаба ВРСК, на располагању су била 262 тенка, 56 разних оклопних возила, 1.360 артиљеријских оруђа, 2.573 возила и остало. Бројно стање технике се током постојања мењало. Део технике је изгубљен у борбама или удесима, али је било и одређених испорука из СРЈ. Приликом борби на Миљевачком платоу 21-22. јуна 1992. изгубљено је више тенкова и ОТ (наводи се 3 тенка уништена и 1 заробљен, а 1 тенк и 2 ОТ заробљена). Било је и случајева да су поједини тенкови који су оштећени стајали на првој линији, после дужег времена извлачени и поправљани. Током борби у задарском залеђу, током операције "Масленица" јануара 1993. ХВ је заробила 2 Т-55 и 2 ОТ. У даљем току борби Крајишници су заробили бар један хрватски тенк. Током напада на З. Славонију маја 1995. уништено је или заробљено десетак оклопних возила (по неким изворима 7 Т-55 и 1 ПТ-76). Према документу "Реферисање врховном команданту о плану употребе СВК", изнетим почетком 1995. војска крајишких Срба је имала 301 тенк (наспрам 425 ХВ), 111 оклопних возила (наспрам 223 ХВ).
Укупно гледано СВК током свога постојања није се успела уздићи изнад оквира ТО, од које је и настала. Можда и највећи проблем била је мобилност и непостојање резерви. Јединице су биле линијски распоређене, без изграђене друге линије и озбиљнијих резерви у позадини. Војници су били везани за своја подручја и нерадо су пристајали да буду упућени у друге делове РСК, често то исказујући отвореним протестима. Констатан проблем била је хронична несташица погонског горива, минималне резерве су често нерационално трошене. Део ових проблема требало је решити 1993. покушајем да се формира 1.Јуришна бригада, која је требала имати маневарску улогу и у своме саставу 2 окб и најбоље пешадијеске јединице, али је покушај у потпуности пропао. Честе нападне операције хрватске војске, којима су освајани мањи делови РСК, нису утицали на промену стања. Све гора политичка и економска ситуација као и јавашлук државних органа генерисали су осећај опште апатије и безизласности код народа, односно војника. Морал је сваким даном бивао све слабији. Олако стварање и ширење гласина је додатно срозавало морал војника, као на пример у случају заробљавања тенка Т-55 "Црна Удовица" у околини Бихаћа новембра 1994. У јуну 1995. формира се Корпус специјалних јединица,који је требао представљати ударну маневарску јединицу и који је јавности приказан на паради Видовдан95, на полигону Слуњ. У састав новог корпуса ушла је новоформирана 2.окбр и 2.Гардијска бригада, а планирано је формирање специјалне бригаде и осталих јединица. Друга оклопна бригада је била четног састава, са три чете тенкова М-84 и једном четом тенкова Т-55. Током јула 1995. ова бригада је узела учешћа у борбама око Бихаћа у склопу операције "Мач 95". Након пада Грахова операција "Мач" је обустављена те се 2.окбр повлачи на Слуњ.
.....По проценама са почетка 1995. изнетим у документу "Реферисање врховном команданту о плану употребе СВК" сматрало се да у случају радикалне агресаје од стране Хрватске борбена дејства могу потрајати између 25-35 дана, у две етапе. Прва етапа је могла потрајати 15-20 дана и то је требао бити период у коме би ВРСК зауставила офанзивна дејства ХВ, да би у наредној етапи која може потрајати 10-15 дана предузета офанзива према одређеним подручјима, заједно са снагама Војске Југославије и Војске РС. За спровођење овог плана, за период од 30 дана, потребе ОМЈ су износиле 4,5 борбена комплета муниције, а располагало се са 2б/к. Много критичнији је био недостатак горива, јер за поменути период ратних дејстава било је потребно 8п/р (пуних резервоара), а тренутно стање је износило само 0,2п/р ! Недостатак је износио 2.400 тона погонског горива само за ОМЈ. Нешто је била боља ситуација са муницијом за артиљеријска оруђа: по топу М-48Б1 76мм било је на располагању 7,05б/к. за топ-хаубице 152мм било је 8,73б/к, хаубице 122мм имале су 4,05б/к, а топови М-46 130мм 5,32б/к. Много већи недостатак се осећао у минобацачкој муницији и ракетама за ВБР 128мм. Недостајало је 3б/к по минобацачу 82мм, а 2,88б/к за 120мм. Систем Огањ је требало допунити са по 2,13б/к по оруђу, а хаубице 105мм са 1,16б/к. Нарочити велики утрошак муниције је био током ангажовања делова ВРСК током напада на Бихаћ новембра-децембра 1994., под командом ОГ "Паук". У извештају достављеном генералштабу износи се податак да је до половине децембра утрошено око 6 милиона метака пешадијског наоружања, 11.300 арт. граната, 4.700 тенковских граната, 110.000 зрна ПА муниције и 183 ракете. У истом документу напоменуто је и да резерве хране СВК износе 3 – 4 дана рата на нивоу генералштаба, а на нивоу корпуса 7 – 10 дана. Део ових проблема је превазиђен током фебруара - марта већим испорукама оружја, муниције и осталог из ВЈ. Поред материјалних ВРСК је била оптерећена и многим другим проблемима, овде преносимо део текста из извештаја (10.04.1995.) Генералштаба СВК Слободану Милошевићу, Милану Мартићу и Момчилу Перишићу о тренутном стању у ВРСК: "Посебно забрињавајући проблем је криминал свих врста, бахато и силеџијско понашање и напади на органе безбедности. У јединицама се највише краде гориво, мазиво, акумулатори, средства везе, оружје, муниција и МЕС, чиме се умањује борбена готовост и борбена возила онеспособљавају. У сталном је порасту шверц са припадницима 5. К МВ и Хрватима, што њихова власт организовано спроводи, па на тај начин, поред шверца робе, прикупљају се и обавештајни подаци. На сузбијању шверца највише се ангажују јединице ВП, док већи број припадника милиције толерише шверц. Од појединаца у највишим државним органима, вршен је притисак да се легализује шверц и да се ОБ и војна полиција не ангажују. Иде се дотле да се појединим к-тима корпуса и ОБ дискретно саветује да не спречавају шверц, јер могу бити ликвидирани. Због недостатка активних старешина у нижим јединицама и не функционише руковођење и командовање, што погодује јавашлуку. Не предузимају се мере безбедности и безбедносног обезбеђења. Материјално-техничка средства и тајни подаци се слабо штите, а у неким јединицама скоро никако. Присутне су појаве неконтролисане употребе оружја. Карактеристичан је иступ групе од 12 бораца из Обровачке бригаде, који су самовољно напустили положаје на Динари и уз употребу оружја вршили пљачкање приватних угоститељских објеката на путу Обровац-Динара. Ова група је испалила велике количине муниције у самом граду Книну. У становима ухапшених војних обавезника нађена је велика количина наоружања и муниције и артикала везаних за шверцовање. Предузете су дисциплинске и друге законске мере. На издржавању вишемесечних затворских казни, налази се 8 војних обавезника. Лошем безбедоносном стању у јединицама СВК и на територији доприноси и нефункционисање војних судова и цивилног правосу|а које не предузима репресивне мере према носиоцима непријатељске делатности, криминала, шверца и др. Најчешће репресивне мере предузимају к-ти бригада и корпуса што није довољно јер се целокупни државни организам не ангажује, па се стиче утисак да може радити ко како хоће."
Општим нападом хрватске војске рано ујутро 4.августа, започела је операција "Олуја". Углавном је познат убрзани ток догођаја, слом и повлачење војске и народа, ипак поједине јединице ВРСК пружиле су јак отпор. По питању ОМЈ, може се напоменути да су јединицехтватске војске Зборног подручја Госпић у Олуји између осталога изгубиле 3 оклопна возила, а 17 тенкова и 7 оклопних возила је оштећено, највише у минским полима. Задатак овог зборног подручја је био напад на јединице 15.Личког корпуса у широј зони Плитвичких језера и након продора спајање са јединицама 5.корпуса, окруженог у Бихаћу.
.....Пола сата после поноћи 4/5 свгуста снаге 13. пешачке бригаде, ојачане четом из 19.пбр ВРСК извеле су противнапад уз подршку тенкова на одсеку Козлинска главица - Градина, који је запосео 137.домобрански пук. Услед јаког напада главнина пука се повукла, уз троје мртвих и више рањених војника. Ситуацију нису искористиле српске јединице да у потпуности заузму положаје, већ је напад обустављен. Након пристиглих појачања поновљен је напад хрватских снага, при чему су поред неколико рањених војника оштећен и један тенк. Тринеаста бригада се у току ноћи 5/6. августа пребацила на десну обалу реке Коране. Петог августа 110.домобрански пук (З.подручје Карловац) је покушао напад правцем Турањ - слуњска брда, уз подршку тенкова, али је одбијен уз губитке од 1 мртвог, 26 рањених војника и 2 оштећена тенка.
.....Вероватно најефикаснији отпор хрватским јединицама у Олуји пружила је 31.моторизована бригада, која је бранила прилазе Петрињи, као и уопште 39.банијски корпус. Напад на овај град су изводиле јединице Зборног подручја Загреб, на том правцу конкретно ТГ-2 (тактичка група) у чији састав је улазио ојачани батаљон 2.гардијске бригаде и мањи делови 12.домобранског пука, уз подршку артиљеријских и инжињеријских јединица. Након артиљеријске припреме и почетног успеха нападач је заустављен у чешком селу. Хрватска војска је имале озбиљне губитке од 6 мртвих (међу њима и ком. 2.батаљона) и 30 рањених, док су 2 тенка Т-55 и један БВП М-80 уништени, тенк Т-55 са уређајам за разминиравање је остао заглављен и један БВП је заробљен. Тешке борбе су настављене и наредног јутра 5.августа. У новом нападу ТГ-2 изгубљен је један тенк, па су се јединице повукле на почетне положаје. Следио је противнапад ВРСК на Колонију и Чешко село, при чему су хрватске јединице изгубиле још један Т-55 и више погинулих и рањених бораца. Остали делови 2.гардијске бригаде су током дана заузели села Шања, Вилуси, Пецки и пола Лушчана, при чему је један тенк оштећен. Иако су почетни напади на Банију на многим правцима одбијени, а банијски корпус није био разбијен у склопу општег повлачења и овај корпус се извачи према Двору на Уни. Рано ујутро 6. августа Хрватска војска улази у Петрињу.
.....Током 4-7 августа 33.пјешадијска бригада банијског корпуса је бранила Двор на Уни са задатком одбране прелаза за Републику Српску. Већ од 5.августа помешане колоне цивила и војске су пристизале на тај простор. Седмог августа ова бригада се пребацује преко Уне, а у град пристижу делови 13, и 24.пбр са колонама избеглица. Истог дана Хрватска војск изводи напад на ово место али је он одбијен поменутим јединицама, које је подржало 6 тенкова 2.окбр. У касним вечерњим сатима 9.августа у Двор на Уни ушле су хрватске јединице, одмах након извлачења последњих колона избеглица.
.....Одређене губитке оклопне јединице СВК су претрпеле и од ратног ваздупловства Хрватске. За јуришна дејства су коришћени авиони МиГ-21 и хеликоптери Ми-24. Наводи се да су ови хеликоптери између осталога остварили и три полетања у противоклопној улози, при чему су утрошили 7 вођених ракета, 30 невођених ракетних зрна и 400 метака. Наводи се дејство по окопним јединицама 5. августа у рејону села Турња, као и западно од Книна у близини села Биовичино, када је наводно уништен одређени број тенкова и моторних возила.
.....Након повлачења на територију Р. Српске техника која није заробљена, уништена или успут онеспособљена предата је Војсци Републике Српске. Процењује се да су 15 и 39.корпус извукли и предали ВРС око 75% , а Специјални корпус 80-90% технике. Највише технике је заплењено предајом 21.кордунског корпуса. Хрватски изворе наводе укупни ратни плен од 54 оклопна возила, 6 ВБР, 98 разних арт. оруђа калибра 76-152мм, 120 минобацача, 59 ПА топова, 6 авиона, 497 моторних возила, 22 инжињеријске машине и мноштво пешадијског оружја и осталих МТС.
.....Током борбених дејстава нису обухваћена подручја које је контролисао 11.корпус, односно простор Источне Славоније и Барање. По ратном плану овај корпус је требао напредовати према Осијеку и Винковцима у садејству са оклопним јединицама Војске Југославије. Како није било политичке воље за остварење тог плана, 11.к. је остао статичан током операције "Олуја". Мање акције, очигледно покренуте на нижим нивоима командовања, су преузете на правцима Церић - Нуштар и Јанковци - Хенриковац, али су услед лоше организације претрпеле неуспех. Сем овога по линијама раздвајања повремено је дејствовала и артиљерија 11.К. Једанести корпус се у наредном периоду ослањао на снаге 12.корпуса Војске Југославије. Политичким активностима договорена је мирна реинтеграција ових подручја. Техника 11.корпуса је повучена у тадашњу СР Југославију током маја и јуна 1996. Углавном су то били застарели тенкови Т-34, као и самоходна оруђа М-36 и М-18, који су упућени у Сомборски гарнизон ради примопредаје.

https://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&...t-6Dw7fB96

[Брада]

[Брада]

[luka.luke]

јер ни сам 2.КК од ГШ ВРС није добијао никакву поноћ од оснивања.

Мало ми је чудна ова тврдња. Зар није други човјек ВРС, генерал Миловановић претрходно био командант тог корпуса. Звучи невјероватно да он који је ту дошао директно из ГШ није могао обезбиједити помоћ у људству и МТС, ако је била потребна
Друго, поуздано знам да су војне и полицијске јединице из других крајева РС одлазиле у помоћ 2ККу , конкретно на купрешко и бихаћко ратиште

Треће, приликом хрватске агресије на Босанску Крајину у јулу 1995 , агресије се дешавала таквом брзином да помоћ из других крајева практично није ни могла доћи на вријеме. Поросто речено, настала је општа бјежија.

[Брада]

јер ни сам 2.КК од ГШ ВРС није добијао никакву поноћ од оснивања.

Мало ми је чудна ова тврдња. Зар није други човјек ВРС, генерал Миловановић претрходно био командант тог корпуса. Звучи невјероватно да он који је ту дошао директно из ГШ није могао обезбиједити помоћ у људству и МТС, ако је била потребна

Он никада није био командант било које јединице 2.КК, у једном моменту је био делегат ГШ ВРС на бихаћком ратишту, практично командант фронта. Можда зато мислиш да је он из 2.КК.

Друго, поуздано знам да су војне и полицијске јединице из других крајева РС одлазиле у помоћ 2ККу , конкретно на купрешко и бихаћко ратиште

То је тачно, међутим није их било у моментима пуцања линија и пробијања тих фронтова, дакле крајем 1994 на Купресу и у Септембру 1995 према Турцима из Бихаћа. Дакле није до војске и воље него до руководства.

Треће, приликом хрватске агресије на Босанску Крајину у јулу 1995 , агресије се дешавала таквом брзином да помоћ из других крајева практично није ни могла доћи на вријеме. Поросто речено, настала је општа бјежија.

То баш и није скроз тачно, око Купреса су борбе трајале 10ак дана, помоћ није долазила, стигла је наредба о повлачењу до Новог Села и Благаја, исто тако код напада на Грахово и Гламоч, гдје су Хрвати нападали око 7-8 дана, линију је бранила Граховска бригада и пола Гламочке, друга половина је била на Бихаћу, сам град Грахово је дан прије пада преузела СВК, једна чета бораца која је била у саставу борбене групе "Вијуга" (1994-95 држали су положаје само на Динари) да би заштитила становништво у повлачењу као и крило Граховској бригади чији је најјачи дио био у окружењу 2 дана. СВК је дала и своју Артиљерију која је попета на Шатор и која управо у току напада, након дан два остаје без муниције, а пјешадијску заштиту није имала уопште.

[luka.luke]

Он никада није био командант било које јединице 2.КК, у једном моменту је био делегат ГШ ВРС на бихаћком ратишту, практично командант фронта. Можда зато мислиш да је он из 2.КК.
Свеједно, која је функија био, али је како кажеш био делегат ГШ и други човјек ВРС и први Младићев човјек, што значи да ако је помоћ била потребна и могућа требало је да је он могао обезбиједити. Друга је ствар, да ли је он био способан.

То је тачно, међутим није их било у моментима пуцања линија и пробијања тих фронтова, дакле крајем 1994 на Купресу и у Септембру 1995 према Турцима из Бихаћа. Дакле није до војске и воље него до руководства.

Ја бих прије рекао да је то до обавјештајних структура војних и цивлних

То баш и није скроз тачно, око Купреса су борбе трајале 10ак дана, помоћ није долазила, стигла је наредба о повлачењу до Новог Села и Благаја, исто тако код напада на Грахово и Гламоч, гдје су Хрвати нападали око 7-8 дана, линију је бранила Граховска бригада и пола Гламочке, друга половина је била на Бихаћу, сам град Грахово је дан прије пада преузела СВК, једна чета бораца која је била у саставу борбене групе "Вијуга" (1994-95 држали су положаје само на Динари) да би заштитила становништво у повлачењу као и крило Граховској бригади чији је најјачи дио био у окружењу 2 дана. СВК је дала и своју Артиљерију која је попета на Шатор и која управо у току напада, након дан два остаје без муниције, а пјешадијску заштиту није имала уопште.

Ако ћемо икрено, у том периоду нису нам ни на другим ратиштима цвјетале руже, да би се помоћ могла тако једноставно упутити. Једоставно није било такве резерве нарасполагању. Десетак дана и није тако много да би се у таквим околностима формирале јединице за помоћ из других корпуса и упутиле тамо. Можда је једино 1.КК раније реаговати са помоћи, кажем можда.

---

...једино 1.КК могао раније...