[Брада]

О теми, али на темама другог наслова:
http://www.pogledi.rs/forum/Thread-jna-i...2#pid54392
http://www.pogledi.rs/forum/Thread-ratne...1#pid54391

[Брада]

Текст је дио рукописа, тј биљежака које је генерал Миле Новаковић годинама записивао како би од њих направио књигу – свједочанство из прве руке. Нажалост, прерана и изненадна смрт, овог српског војсковођу спријечила је да посљедњу битку, битку за истину о уништењу Републике Српске Крајине приведе крају и на начин како то раде стручњаци.
На сајту, Превратwww.prevrat.com су објављена његова свједочења о посљедњим данима РСК и њене војске (са нарочитим освртом на подручје Кордуна), а у знак поштовања према аутору текст „иде“ у оригиналној верзији, без уредничких интервенција.

Миле Новаковић (29.Април 1950.-14.Септембар 2015.)
позиције и дужности које је обављао за вријеме рата 1991-95 у Т.О. и С.В.К.:
-Команданат 4. бриагде ТО Крајине у Вргинмосту (1991—1992);
-Команданат 80. бригаде Посебних јединица милиције РСК у Војнићу (1992);
-Команданат бригаде крајишке војске за пробој "Коридора" (1992);
-Команданат Главног штаба Српске Војске Крајине у Книну (1992—1994);
-Помочник Врховног команданта Српске Војске Крајине за послове националне безбедности и односе са међународним организацијама.

Служба у В.Југославије му је престала 30. децембра 1994. године.

Стварност и измишљотине – умјесто увода

Основна питања, ко их формулише и зашто

Чињеница јe да су у августу 1995 . године ,хрватске оружане формације ,чији су припадници сами себе називали усташе ,а у званичним називима јединица „ ради очувања традиција“ стајали називи „ домобранске пуковније“починиле етноцид, етнички очистиле Кордун , протјерујући Кордунаше са Кордуна , према Туђмановој директиви стенографски забиљеженој на Брионима 30. јула 1995. године ,отвара многа питања , која постављају најприје Кордунаши , други људи жељни истине,али и они који истину желе да сакрију .

Питања су најачешће фокусирана само на ту недјељу дана ,мада је јасно да се узроци догађаја ,у само тих седам дана, не могу пронаћи , а што вријеме више одмиче то је јасније .

Кордунашима се намеће мантра да кривце траже међу собом и да се данас , на радост својих душмана , глођу као жути мрави ,а да непријатељ послије злочина који је учинио ,има и допунско задовољство .

Ми треба да будемо толико блесави да злочинца и кривца , који је опустошио Кордун ,, заборавимо , а ако некима дају и„ хрватске папире“ или их приме за слугане којима се добаци понека кост , тада да их аболирамо , а све што су учинили сматрамо нормалним?!

Ипак , права питања ће неминовно доћи на дневни ред , а међу њима су свакако и овдје наведена .

Да ли је Кордун могао избјећи судбиниу осталих дијелова Републике Српске Крајине ( РСК) и да ли је судбина РСК морала бити такавa каква је ?

По чему је простор Кордуна био специфичан у РСК и како је то утицало на судбину Кордунаша?

Ко су команданти непријатељских јединица које су починиле злочине на Кордуну и које правосуђе – хрватско или српско ће расправити њихову кривичну одговорност ?

Ко је на списку Срба несретника , који су у непријатељским јединицама носили пушку против свог народа , својих пријатеља , браће , сестара или родитеља ?

Зашто већ нисмо направили тај списак ?

Који су то Срби у Хрватској служби безбједности врбовали Србе, и кога су врбовали ?

Зашто не објавимо имена која знамо ?

Да почнемо од Душка Павловића из Кирина ( Поточара ) оног тужног и прежалосног Живковића?

Да ли сви они мисле да ми то не знамо ? .

Ко ће покренути питање затирања трагова постојања Срба на Кордуну на еклатантном примјеру промјене имена Вргинмоста у Гвозд , ако је у дефиницији геноцида наведено да је то „ планско уништавање народа или етничких група , стварање неподношљивих услова за живот или затирање трагова њиховог постојања „?

Која питања и гласине пласирају државни органи Новостворене хрватске државе (НХД) ,а која питања и гласине потичу са српске стране – пилатовског „ прања руку“ пост фестум ?

Коме је најелегантније решење да комплетно руководство РСК па и руководиоце на Кордуну прогласи неспособним , некомпетентним , кукавичким, лоповским…?

Ко је организатор, а ко су извршиоци шверца „На Шентиљу“ са Цазинском Крајином , разорног по борбени морал и погубног дејства на политичко расположење становништва ?

Одакле су се појединици могли на Кордуну у рату обогатити па послије рата имају куће , станове , локале , камионе , љетовања , зимовања ,а прије рата нису имали ?

Ко је убијао по Кордуну , од Дмитра Обрадовића до „Јове Швицарца“ ? Знају ли то власти НХД данас, па уцјењују налогодавце и извршиоце ?

Ко су именом и презименом данас на Кордуну они који шиканирају српску сиротињу када у државним органима желе да обаве обичне управне послове ? Где је списак таквих на интернету?

Зашто је Туђман већ 15. августа тражио од своје владе да ургентно насели босанске Хрвате у Вргинмост и Доњи Лапац?

Да ли ће стићи одговори на ова питања ? Наравно да хоће , то је само питање времена .

1.2.Различити одговори – „шта је баби мило то јој се и снило „

Они који знају одговоре , а не знају питања , већ су о томе написали књиге ,поднијели извештаје и службене забиљешке , „тамо где треба“ дали инструкције „оштрим и вазда будним“ новинарским перима и све објаснили на свадбама и сахранама. Иако без орекстра какав има Г. Бреговић, домогли су се неке цркавице за књигу уградили се бар привремено у неке службице ,или по властитом суду , поправили свој имиџ.

Неки типични примјери , свакако заслужују да буду и овдје наведени . Истоичар др М.Бјелајац , научни савјетник у Институту за новију историју Србије наводи [1] као “ микроилустарцију“ контроверзи и проблема историографских истраживања ,опис предаје 21. корпуса по књизи Д.Куљиша : „Хрватски Бог Марс Петар Стипетић“, како слиједи :“…Стипетић је дао улитиматум , крајњи сат , на шта су одмах попустили и код мотела Бриони у срушеном Топуском , појавила се 8. коловоза команда глинског 21. корпуса (…) .Заповједник , корпуса , нижи , цивилно одебљао , бркат пуковник , већ у годинама пришао је први (…). Стипетић му пружи руку па га и другом потапаша по рамену и рече : “ Раде како је ? (…). Стипетићев предратни помоћник у Петој армијској области :“

Није коректно ни као „микроилустрације „ преузимати наводе из публицистике а нарочито не из еуфоричних хагиографија , строго намјенске производње .Сам наслов упућује на озбиљност садаржаја јер је јасно да је П .Стипетић бог рата онолико колико је олињали мачак сибирски тигар.

Мало шта је истинито у овом наводу . Сви ми знамо да Бриони нису у „Срушеном Топуском “ него десетак километара даље у предграђу Глине , 21. корпус никад није био „глински“ , Глина никад није била у зони одговорности 21. к. По личним досијеима у Персоналној управи ГШ ВЈ , пуковник Булат „ у годинама“ је тачно осам година млађи од П.Стипетића .Чак су и поново крстили Чеду па је од Чедомира постао Раде , а у команди „Пете армијске области никад нису радили заједно , него у команди Сјеверозападног војишта и то у вријеме кад је Стипетић већ тајно сарађивао са М.Шпегељом у формирању тзв „ Збора народне гарде“ шпијунирајући команду у којој ради [2]?

У „срушеном Топуском“ било је порушено само оно што су „храбри хрватски бојовници „ из 2. бригаде ЗНГ и МУП-а , минирали и порушили , прије своје бјежаније из Топуског у августу 1991. године, под притиском југословенске територијалне одбране, а након скоро двомјесечне страховладе : Спомен дом ЗАВНОХ-а , болнички дом -4, вила „Мирна“ и поједине српске куће , које су су претходно опљачкане.

Шта у овом наводу стоји као истина ? Бркови , само бркови Чеде Булата су историјска истина !

Богови , Марсови , доктори , Јупитери, институти , контроверзе „микроилустрације „ и на крају остали су само Чичини бркови .

У књизи Милисава Секулића „ Книн је пао у Београду“ ,која иначе врви од вредносних судова и пресуда , Кордунаши су приказани на чудан начин , а руководиоци на Кордуну као монструми каквих нема на свијету : “ Зашто[3] би некоме на „српској страни“ требало окружење становништва на Кордуну ?

Није ли у питању очекивање да ће се хрватска војска „наместити“ пред светом и спонзорима кад изврше масован злочин над децом , женама, старцима, окруженим војницима ? !. Да ли је очекивани масакр требало да послужи као крунски доказ да су Хрвати геноцидан народ ,а њихова војска иста као она као из времена Анте Павелића ! И коначно да ли би масакр на Кордуну добродошао као оправдање за одлуку да се народ поведе у бежанију и путем без повратка . Не би ли на крају масакр заувек покрио лажи … којима су Срби у Крајини обмањивани , не само од 1991. године него и раније „’

Оно што је почело као претпоставка , настављено уз украшавње истовременом употребом упитника и ускличника , наставља се ,уз аплаудирање хрватској мудрости , сада већ као чврста необорива чињеница : “ …Иако [4] је на несрећу дошло до окружења , на сву срећу , дошло је до рационалног и сасвим контролисаног понашања хрватске војске . Хрватска је знала шта жели и чврсто је контролисала ситуацију . Није , може се рећи , насела на замку !„

Шта рећи на све ово ?

Када аутор описује јединице које нису чврсто држале положаје оптужује их за кукавичлук , а када Кордунашки корпус не мрда са својих положаја , то неко на тобожњој “ српској страни“ сам себи прави замку и то какву ! Не улазећи у то како неко може да “ води у бежанију“ оне који су масакрирани , суштина овог ступидаријума је да таква „ замисао“ на „ српској страни“ не би могла бити реализована без војног , полицијског и политичког руководства Кордуна .То руководство и нико други , по аутору , намјешта Хрватима да им побију синове , кћери , браћу , сестре , мајке , очеве , родбину , пријатеље , ратне другове из четири године рата па и њих саме , само да би Хрвати били оптужени за геноцид .

Постоје ли такви људи на планети Земљи ? Овако нешто нећете наћи ни у најблесавијим холивудским сценаријима . Који би то филмски жанр био где масакрирани монструми воде масакриране своје најближе , ваљда као фантоме, у фантомској колони у „бежанију“.

Кордунашима не требају усташоидни умови , кавих има међу хрватским ауторима , ако српски аутори постављају овакве конструкције . Можда је ово све само аргументација за тезу покојног Ј.Рашковића да смо ми Срби „луд народ“?

Наравно да ни хрватска пропаганда није жељела да заостане иза оваквих конструкција .

Тако су морбидни креатори међу њиховим пропагандистима лансирали причу поткрепљену видео снимцима ,пласирали је у медије и „окачили“ на Интернет. Генерал Новаковић је , каже прича , тенковима газио свој народ , жртава , додуше нема ,али има аутомобила преко којих су прешли тенкови .Ако претпоставимо да је могао постојати нељудски злочиначки ум , који би тако нешто наредио , очигледно да ни такав ум , чак и да припада српском генералу , не би могао да управља са тридесет тенкова .Тенковима управљају посаде . Те посаде нису биле никави легионари Легије странаца . То су били , све до једног , Кордунаши чији су најближи, као и породица генерала Новаковића били у колони .

Да ли су и тих сто људи газили тенковима своје најближе само да ти тенкови не би пали непријатељу у руке ? Тако нешто није забиљежено у историји ратова ,а сигурно ни неће , јер је супротно еволуцијом формираној људској свијести.

Да иронија буде већа , та прича је заснована на неколико аутомобила, које су српски тенкови прегазили док су Кордунаши тенкисти херојски бранили колону избјеглица .

Осмог августа поподне избјегличка колона је између Жировца и Двора била прекинута нападима 505. бужимске бригаде и муџахединских група .

Једна тенковска чета је , по наређењу генерала Новаковића , без пјешадије , што тенковска јединица не би требало да ради , ништа не питајући и не тражећи објашњења , из Двора на Уни , одакле је претходног јутра избацила хрватске јединице , које су биле ушле у Двор , кренула према Жировцу да нађе мјесто гдје је колона пресјечена и одбаци непријатеља од пута . Живе душе није било на путу . Пут је био закрчен са три колоне напуштених, празних возила свих врста . Тенкови су се због тога кретали ван пута . На самом излазу из Двора у правцу према Жировцу пут се није могао обићи . Десно је стрми пошумљени одсјек земљишта висине неколико десетина метара ,а лијево мочвара и поток иза пилане , која се ту налази.Ту су тенкови прешли преко неколико напуштених возила ,продужили даље ван пута , пробили се до мјеста где је колона била нападнута ,смлавили непријатеља , у ватру и дим претворили пошумљену падину одакле је долазио напад и колона је кренула поново према Двору .Касније се сазнало и било предмет шала међу тенкистима да су неки познали своје аутомобиле прије него што су прешли преко њих.

Умјесто да тенкистима неко бар захвали , што нису као многи други напустили јединицу и узели у руке волан свог аута , трактора или камиона , него управљачке команде тенка и нишанске справе тенковског топа да бране свој народ , данас и међу Кордунашима вјероватно има оних који причају причу хрватске пропаганде . Разлог је једноставан : тешко је признати да је неко бољи човјек од тебе ,а сваки разлог је добар кад правдаш сопствени кукавичлук.

Да не би остало недоречено ! Кад сам ово послије рата причао на једном јавном скупу ,неко из публике ме је питао :“А где си ти био?“ Био сам с њима , а тај што је питао , да је био, не би ни питао .

Поменутом М.Секулићу као оперативцу би ваљда требало вјеровати , када на истој страници наводи : “…корпуси [5] и друге јединице у западном делу РСК, подељене су у две групације . Северну групацију чинили су 21. и 39. корпус затим Корпус специјалних јединица и оперативна група „Паук“. Командовање је обједињавао генерал Миле Новаковић …“

Које то подјелио СВК у западном дјелу и када ?.

Ако је то господин Секулић , као оперативац планирао у Плану употребе „Гвозд“ зашто генерал Новаковић није са тим упознат било када , а није упознат никада . Нормално би било ако је било предвиђено да извршава тако важан задатак да учествује у самој изради плана ,изврши с потчињеним командантима извиђање , изврши обуку команди и старјешина по плану употребе , уреди територију ( утврђивање , запречавње , припрема рушења , уређење артиљеријских наредних ватрених положаја , постављање жичних праваца везе према предвиђеном маневру …) обиђе јединице и упозна се са стањем борбене готовости и да формира команду .

Ако то није било предвиђено планом употребе , кад је то подјељена војска ? Није ваљда да је ратни план кога су израдили оперативци Главног штаба био толико квалитетан , да су након једног дана рата морали да мијењају руковођење и командовање на стратегијском нивоу.

Након ове тврдње оперативац ГШ СВК описује , у наставку , дејства првог дана агресије и даље .

Истина је другачија и опште позната . Генерал Новаковић је на светог Илију одвео делегацију РСК на преговоре у Женеву ,у току првог дана агресије 4. августа вратио се из Женеве , ноћу 4/5. август путовао на Кордун (сви други чланови делегације су остали у Београду ) и стигао ујутро 5. августа .

Тврдња да је Корпус специјалних једница (КСЈ) био на Кордуну није истинита .Познато је да је Гардијска бригада била на Динари , а не на Кордуну . Једина борбена јединица из КСЈ био је оклопни батаљон . На Динари је био и 21. ИДОд.

У вријеме израде ратног плана „Гвозд“ док је Предсједнику РСК Милану Мартићу вјерно и одано служио М.Челекетић , понављајући сваки дан мантру : „Господине Предсједниче војска ће извршити свако ваше наређење“ , основна брига Мартића и Челекетића било је да се генерал Новаковић држи што даље од војске , а камоли да учествује у припреми одбране РСК.

У то вријеме њихов главни војни безбедњак Раде Рашета шаље информацију ( оргинал код аутора још од тог времена ) да је проблем у СВК што дио јединица „ није у систему руковођења и командовања “ него слуша само генерала Новаковића. Начелник безбједности 21.к М. Каран у безбједносној процјени за ратни план „Гвозд“ пише да 21 корпус и Кордун угрожавају смјењени генерали и пуковници . Хрвати му нису проблем [6]

Команданти бригада и батаљона се крсте лијевом руком ,зову, питају и чуде се.

Чињеница је да у току преподнева 5. августа из Книна стиже последња депеша , након које више није било ни везе са Главним штабом ни Главног штаба . У тој депеши се генерал Новаковић , тек стигао из Женеве ,поставља за замјеника команданта Српске војске Крајине за Кордун и Банију .То је значило : Ради шта знаш и како знаш , ми више нећемо урадити ништа .О томе , мало касније. Наводећи примјере гдје се дају одговори , а не постављају питања ,нарочито не битна , суштинска питања ,долазимо до тренутка кад страдалничка кордунашка колона стиже у Србију аутопутем .Нико не може у Београд, али неки могу. Један од тих сједи “ уз кољено“ једном од најмоћнијих људи [7] у Србији тога времена , који телефоном зове Предсједника Милошевића: „Друже Предсједниче , за све ово је крив генерал Новаковић, ево имам свједока с лица места , који Вам може то потврдити „

Наречени свједок чека као запета пушка да изблати генерала Новаковћа, није му ни први ни посљедњи пут , то му дође као занимање , професија , а сада је и свјеже припремљен што треба да каже .Не добија прилику зато што онај с другог краја жице уопште није будала, познаје учеснике догађаја и зна да овај с овог краја жице покушава да са себе скине одговорност која није ни мала., ни безначајна.А овај наш страдалник , несуђени свједок , питате ? Он се пече на тихој ватри , није му лако и ја је нећу потпиривати .

Наша браћа у Републици Српској су у августу 1995. имали брз и једноставан одговор зашто се нама у РСК и на Кордуну десило то што се десило: кукавичлук ,и ( или ) издаја .
Ова врста одговора , који сте тада слушали у Бањалуци трајала је нажалост врло кратко , само око мјесец дана док снаге тзв. Армије Босне и Херцеговине , ХВО и регуларне трупе НХД нису у својој офанзиви избиле на прилазе Бањалуци,на Мањачу , и у Мркоњић Град палећи , рушећи и убијајући све што им је било под руком, а уз ватрену подршку крстарећих ракета „Томахавк“ са Јадрана и авијације НАТО.

Тада су и они схватили да пре одговора треба поставити питање.

У Србији , одговор зашто нам се све то десило је поред оног „кукавичлук“, „побегуље“ „ издаја“ садржало и опште прихваћену „истину“ о неспособности и некомпетентности крајишког руководстава.

У Србији је ова врста „одговора“ потрајала дуже ,све до 1999. године , док НАТО није почео да „милосрдно“ сравњује са земљом земљу Србију. .Други дио, одговора о „неспособности и некомпетентности крајишког руководства “преживио је до данас због тога што је подржан од стране оних који сматрају да је мудра и одговорна политика једино она да немаш сопствене интересе и да до последњег зареза и тачке прихваташ страни диктат све до тренутка , кад им постајеш потпуно безначајан јер су остварили све своје циљеве.

Наставиће се…

Веза:М.Новаковић овако је било

Кордун у РСК, карта:

Закључак

Догађаје на Кордуну у августу 1995. године објашњавају људи, који нису били њихови учесници, а неки никад нису били на Кордуну, што се види из грубих материјалних грешака. Све то се чини у одсуству исказа учесника и очевидаца, јер је наметнуто да су најкривљи они, који су се највише борили, а одсутни због кукавичлука, или личних интереса су прави и све знају. Врхунац ироније је да су шверцери, црноберзијанци и дезертери из српских јединица данас добро ситуирани и позиционирани. Треба ли о њима проговорити поименично? Наравно да треба, пре свега због тога, што је њихово типично објашњење да је нама за све крив Милошевић и Србија, а не хрватска држава, што је лаж. Апсурд је доведен до краја, схватањем које се све више шири, да они који су остали сиротиња треба да су постиђени што нису хтјели да се баве мутним радањама и гледају своје интересе, а фамилију „на вријеме“ „здекују у Србију“.

У недостатку исказа и свједочења учесника на нашој страни, већина аутора се ослања на хрватске изворе, па чак и на писанија њихових аутора чији је званични жанр политички скандализам. Слиједи се хрватски модел селекције чињеница, глорификовања маргиналија, хагиографски приступ њиховим политичким и војним личностима. Суштинска питања се ни не постављају. Од институција НХД се не може очекивати ништа друго. И то је на неки сулуди начин нормално у њиховом настојању да обезбједе постигнути успјех у стварању нове државе, етнички очишћене од Срба и државном потребом да се историја конструише уназад што може даље, чак до Ирана или Гота, одакле „потиче хрватски народ“.
Некритички се преузимају еуфемистички термини (бљесак, олуја), намјерно пласирани да скрију њихову злочиначку суштину. Сама класификација рата се не изводи по основи циља наше стране (Срба Крајишника), него као намјенска антитеза, политичкој конструкцији НХД о агресији Србије. Рат за опстанак, суштина борбе Срба Крајишника 1941-1945. и 1991-1995. тешко је разумљив неким људима, који би требало да знају да су Кордунаши у Другом свјетском рату изгубили око 30.000 људи, а у овом последњем истјерани из својих кућа, а све им опљачкано. Кордунашима је 1945. године украдена побједа, кад су проглашени хрватским партизанима, па их велики број иселило са Кордуна, а оне који су отишли у државну службу научили да добро пазе на своје, да неко не помиње НДХ и усташе и да ћуте и не виде како Кордун остаје у сиротињству одакле бјежи ко год може.

Године 1945. Кордунаши су постали хрватски партизани и ћутали су, зато је Туђман 1991. могао да нас избаци из Устава, а 1995. промовисани смо у окупаторе и агресоре. Српска, кордунашака побједа 1945. релативизована је најпре чињеницом да су разбијене само оружане формације НДХ, али усташтво, његова србождерска суштина, није никада, само је мијењала облике и носиоце.

Кордун је по много чему био специфичан у рату 1991-1995. година. Неке од тих специфичности су од раније, а друге су настале у рату. Чињеница да једино Кордун, на западном дијелу српског етничког простора (СЕП) није на југу повезан са другим дијеловима СЕП, створила је специфичну потребу да се, у постојећим околностима, велика муслиманска групација у Цазинској крајини, претвара од непријатељске у пријатељску, онолико колико је тај интерес могуће остварити.

Са војногеографског становишта, простор Кордуна има значај стратегијског објекта на балканском нивоу, одакле и потиче интерес страног фактора за односе Срба, Хрвата и муслимана на том простору и његову контролу.

Није могла постојати НХД, ако не контролише територију Кордуна, ако су на Кордуну Кордунаши и ако НХД нема власт на том простору. „Никад више“ „пјене се„ Туђман и Валентић (види стенограм) 15. августа 1995. године, док искрцавају на Кордун босанске Хрвате. Етнички инжињеринг у Европи, крајем 20. вијека, а затим и вјерски, римокатоличке цркве ничу тамо гдје није живио ниједан Хрват, нити имао земље да стане стопом.

Кордунаши нијесу имали дилема о карактеру НХД 1990. године, нити о опасностима које пријете од паравојних формација ХДЗ –ове страначке војске и МУП-а, које ствара та НХД. Нису тачна објашњења да су Кордунаши из страха, као и други Крајишници, почели да се самоорганизују. У питању је била ријешеност да се бране од повамипиреног усташтва. Да је био страх побјегли би.Људи су мислили да могу да се бране ослонцем на уставну, државну оружану силу, ЈНА, којој је задатак и да брани Уставом утврђени поредак. Није било тако.Убрзо су Кордунаши могли да виде да ЈНА са Драве код Марибора, иде на Саву, са Саве на Купу, са Купе на Уну (Мраковица), на Босну (Сарјево), па преко Дрине у априлу 1992. године.

Већину дејстава против хрватских паравојних јединица, које је НХД створила наоружавањем локалног становништва на рубним подручјима и довела из Загреба и из дубине територије, у љето и јесен 1991. извеле су на Кордуну мобилисане јединице Југословенске територијалне одбране, у које су се на позив за мобилизацију одазвали само Срби и понеки Хрват. Ратне јединице довођене из Србије (Шабац, Лозница, Ваљево) су дошле и отишле. Нису били довољно дуго да њихови припадници расправе ко је за Вука, ко је за Слобу, који је циљ, зашто су овдје. Отишли су кући гдје су били бољи услови за овакве расправе, али нису то завршили до данас. За разлику од Хрвата, Срби још међусобно „ратују“ као острашћени четници и партизани, патриоте и издајници, русофили и русофоби, прва Србија и друга Србија ….. Само је Зајечарска бригада била војнички уређена, дисциплинована и организована јединица, а Лозничка бригада, док је била, урадила је онолико колико је могао да уради потпуковник Јовић Милан, сјајан официр, са људима око себе. Погинуо је код Теочака, лично водећи јединице у напад.

580. мјешовита артиљеријска бригада, правовремено извучена из Карловца, пружила је значајну артиљеријску подршку за цијело време. Била је попуњена српским резервним саставом са Кордуна и из Карловца. Дио командног кадра и командант, до повлачења ЈНА, нису били са Кордуна. Када се ЈНА повлачила наредили су да се повуку са Кордуна и сва артиљеријска оруђа, што су Кордунаши у јединицама одбили и спрјечили.

Званична историографија никад не спомиње, као ни мемоаристи у НХД, зимску офанзиву на Кордун, изведену у новембру и децембру око католичког божића 1991. године. Разлог ћутања су невероватни, страшни губици, изазвани прије свега лошим планирањем и шарлатанским командовањем. Тада претрпљени губици су их одвратили од покушаја напада на Кордун осим изолованог неуспјелог покушаја код Брођана преко Купе, што нису покушали ни у августу 1995. Наше командовање је то правовремено предвидјело, па смо за интервенције на угроженим правцима скидали јединице са фронта са Купе, јер друге нисмо имали

Губици су на правцу Карловац–Турањ–Војнић, према изјавама припадника Посматрачке мисије Европске заједнице, били више стотина људи, без помјерања линије фронта.

На правцу Јастребарско–Шишљевић–Утињска долина, према изјавама припадника те јединице, бригада је намјештена на блатњави насип у Дрганићки рибњак, по дану и била уништена.

Јединице у нападу правцем Писаревина–Јамничка Киселица–Ласиња, не знајући да је мост порушен, на римокатолички Бадњи дан у хаосу и гужви, уз велике губитке бјеже према Писаревини.

У Лијевим Штефанкама 14. Новембра („Мартиње дан крштења вина“) углавном алкохолисана групација улијеће под артиљеријску, ракетну и минобацачку ватру, а увече медији у НХД јаваљају да су „храбри хрватски бранитељи“ уз 63 (шездесет три) погинула зауставили четнички напад (кога није било) уз највеће губитке „на свим бојишницама„ тог дана.

На правцу Покупско–Бучица–Табориште (Голиња), 2. Гардијска бригада прелази Купу, српска артиљерија и ракете уништава концентрацију на лијевој обали (око 40 погинулих), креће противнапад и 73 припадника 2.гард.бр. у паници се дави, утапа у хладној надошлој води Купе.

Све ове пропале офанзивне акције, поред утицаја на одвраћање од будућих напада преко Купе, свједоче и да је руководство НХД, већ тада уочило проблем Кордуна због опасности по државне институције у Загребу. Једноставно речено, каква црна држава, ако „мало расположенији“ српски артиљерац може за Нову годину, послати „поклон“ пројектил 130 мм од Ласиње право у резинденцију бившег предсједника. Српски артиљерци то нису радили само због цивилног окружења циља.Чињеницу да су у јесен 1991. године Кордунаши у југословенској ТО држали положаје 27 километар од Загреба, мостове на р. Купа, а простор до Загреба био небрањен, тадашње југословенско и војно руководство није процјенило као битан елеменат на стратегијском нивоу. Девет од расположивих дванаест оклопних и механизованих бригада употребљавало се око Вуковара, 300 километара од Загреба, а на 30 километара од Загреба - ниједна. Да је урађено обрнуто, ратоборно, сепаратистичко руководство НХД, бар они који не би журили према Словенији и Аустрији, било би принуђено на преговоре, чији би основ био једнако уважавање интереса и политичке воље Хрвата и Срба. Рат би био завршен још 1991. у бившој југословенској Републици Хрватској, а у БиХ га не би ни било. Сами преговори могли су бити одржани и у Бечу, јер би се до Беча они вјероватно зауставили.

Ко не вјерује, нек прочита свједочење Ј.Бољковца, како су „оци домовине“ већ били у „ниском старту“ за напуштање Загреба, кад су се само падобранци из Ниша појавили на аеродрому Плесо.

Не знам ко је то пропустио да уради, али посљедице су катастрофалне. Не знам ни ко, ни с каквим аргументима може да тврди, да је тадашње војно и државно руководство било на висини историјског задатка. Крени, стани, 73 примирја, док непријатељ не ојача, спољни противник се организује, нама самима све не дозлогрди, а оскудни материјални ресурси, без икавог савезништва, не нестану. „Паметна“ политика, нећемо ми ово, да не би они нама оно, па нећемо ово да не би они нама оно, доказује непостојање ратоводства као највишег споја стратегије и политике, а за резултат има да ми нисмо урадили ништа, а они нама свеједно јесу и оно, и оно и оно.

За процјену реалности тезе о ефикасности метода свршеног чина, индикативна је изјава једног од челника америчког Сената, након што је добио информацију да су Срби ушли у Бихаћ (били су овладали предграђем Ведро Поље) и разумио да су Срби заузели Бихаћ. Основни ставови су му били да „ми треба да напустимо своје стереотипе о добрим и лошим момцима и прилагодимо се реалности у којој су Срби побједници, јер САД немају виталних интереса у Босни, због којих би требало да погине један, једини Американац“.

Дакле ако смо ми имали највећу моћ на простору гдје су избили сукоби, а имали смо, па је не искористисмо да наши интереси буду уважавани бар једнако као интереси других, не треба ником да се жалимо. У таквој ситуацији Кордунаши не могу сами себи приговарати да нису учинили све што су могли. Чинили су и учинили, до самог краја, кад је ријеч о огромној већини. Били су једна од двије најбоље јединице на пробоју Коридора у јуну 1992. године, зауставили су напад непријатеља на свом дијелу фронта у Сјеверној Далмацији у јануару 1993. године, успјешно се бранили од 5. корпуса тзв Армије БиХ, одбранили се на Купи 1991. године.

Потпуно су бесмислене тврдње да није било никаве користи од ангажовања Кордунаша у подршци снагама НО АП ЗБ у извођењу одбрамбених дејстава према 5.к. Један једини дан не би могао да се брани 21.кк, да снаге 5. к нису биле одбачене, него да су 4. августа истовремено са оружаним формацијама НХД, кренуле у напад са ријеке Глине према Слуњу, Војнићу, у Петрову Гору, Топуском и преко Обљаја према Брезовом Пољу и Жировцу. Не би било никавих преговора у Топуском за извлачење народа, нити изласка цивила преко Двора.

За стабилност одбране 21.кк веома је значајно и борбено искуство стечено у блиским дневним и ноћним дејствима у Цазинској крајини. Кордунаши су се тамо борили за себе, а не за неког другог, а потпуно је легитимна политика Ф.Абдића да бранећи интересе свог народа има, колико је то могуће, добре односе са Србима и Хрватима, не кријући то ни од једних ни од других. Одлука о нашем ангажовању је донијета на основу потпуне процјене политичких, економских, историјских и чињеница војног карактера, што је шире обрађено у једном другом тексту и дато са фактографијом „мистериозне“ операције „Паук“.

Пораз 5.к и побједа НОАПЗБ не побједа Срба, био је једини начин још преостао у 1995. години, да српска стрна добије рат уз обезбјеђење трајног мира Срба и муслимана у Цазинској Крајини, што су западни аналитичари и носиоци одлучивања правовремено закључили, а неки српски нису до данас.

Основни недостатак ратног плана „Гвозд“ је што није имао рјешење за два основна стратегијска проблема : малу дубину територије и непостојање снага за други ешелон одбране и резерве за активна дејства. Ти проблеми су прецизно дефинисани још крајем 1992. године. Могли су да буду ријешени само на нивоу српског ратоводства, које није ни постојало. Политичка воља није постојала, осим као декларативна подршка. Испоставило се да је предвиђање доласка здружених тактичких јединица из ВЈ и ВРС такође само декларативно, а не стварно. Политика је могла да тражи и рјешење да до реализације овог плана употребе ни не дође, али га није нашла, ни у ситуацији кад се јасно видјело да смо ми сваким даном слабији, а непријатељ јачи.

У војном смислу, снаге у првом и једином ешелону су биле драматично недовољне за ширину и дубину зоне коју су браниле, тако да је одбрана јединица на тактичком нивоу, посматрано са становишта ратне вјештине, више личила на систем предстражног обезбјеђења, него на одбрану, а ширина зоне одбране бригада, упола мањег бројног стања од стандарног, била 3 до 4 пута већа од тактичких начела. Велики и слабо контролисани међупростори су постојали на десном и лијевом крилу Личког корпуса, што је створило велике проблеме у одбрани Кордунашког корпуса.

Формирање Корпуса специјалних јединица, као ријешење оперативног проблема недостатка снага на споју Личког и Кордунашког корпуса било је потпуно оправдано, али изведено само демонстративно, а не стварно.

Нити је то био корпус, нити су јединице биле специјалне,није гардијска бригада могла бити таква, ако је формирана од немотивисаних, доведених војних обвезника, због чега је командовање имало великих проблема. Оклопни батаљон је то што јесте, без обзира што се прогласио за бригаду. Команда Корпуса је од самог почетка агресије радила доста нервозно, чак уз неке интерне инцидентне случајеве. Није јасно како, када и гдје је испољила свој утицај.

Кордунашки корпус је са отпочињањем агресије потпуно организовано прихватио борбу, успјешно елиминисао ограничене, минорне успјехе непријатеља код с. Брођана на Купи, с. Кестенак и нејасну ситуацију на Полојској Коси.

У суботу, 5. августа, са Мекушја гдје је уведена 104. бр., доведена из ЗП Бјеловар, као ојачање ЗП Карловац, са тенковском четом (8 тенкова) у свом саставу, уочено је извлачење и српско командовање је цијенило да се ради о прегруписавању, чекајући гдје ће сутра бити уведена у борбу. После рата су сазнали да је бригада побјегла до словеначке границе.Улазак становништва и бораца Плашчанске бригаде у зону 21.кк, изазвао је саобраћајну блокаду,онемогућио маневар јединица и иницирало почетак покретања цивилног становништва са Кордуна, које се већ налазило под даноноћном артиљеријском, ракетном и авијацијском ватром, исто колико и јединице на фронту. То потврђује реализацију планске идеје о ратном циљу протеривања народа, јасно израженом (види стенограм) од Туђмана и његових генерала, 31. јула 1995. године на Брионима. До осипања јединица на фронту, које на Кордуну није било јаче изражено, као у неким другим крајевима, настајало је због бриге бораца за своје породице, које су биле у зони убијања. Неуспјеси у зони одбране лијевог и десног сусједа су пријетиле окружењем становништва и бораца, уз чињеницу да за одбрану иза леђа, према 5.к нема расположивих јачих јединица, због чега је у недјељу 6. августа, донијета одлука о пробоју и извлачењу према Двору. Истовремено, УНПРОФОР није нудио никакве гаранције за безбједност цивилног становништва,Организација УН била је срамно понижена, апсолутно беспомоћна да штити основне вриједности из своје Повеље. У суштини, власти НХД су невојним средствима, дејством по насељима. . .

Наставак:
Веза:М.Новаковић-овако је било, закључак

Веза за остале текстове:
https://www.google.com/url?sa=t&rct=j&q=...hXm6tyUVXN
https://www.google.com/url?sa=t&rct=j&q=...qkqYlJUH0D
https://www.google.com/url?sa=t&rct=j&q=...DT3ee32L8t
https://www.google.com/url?sa=t&rct=j&q=...XcFXpElWa2

[Брада]

Саво Штрбац: Стравичан злочин на Коњу
Саво Штрбац, Документационо-информациони центар "Веритас" | 05. август 2016.
ОД неколико до сада процесуираних припадника сопствених оружаних снага за ратне злочине над Србима из времена "Олује", хрватски судови су правоснажно осудили само једну особу (случај "Прукљан и Мандићи"). У аналима правосудног бешчашћа остаће запамћене ослобађајуће пресуде оптуженима за злочине у Гошићу, Вариводама, Груборима и Кијанима.
Један од злочина који још није добио судски епилог је страдање српских цивила и војника на превоју Коњ у близини Книна 5. августа 1995. године.
Тога дана Сава Трифуновић, њен муж Спасе и комшиница Трифуновић Ика, у страху од "блиског" сусрета са хрватском војском, ујутро око три сата напуштају своје село Риђане. У трактор су потрпали најнужније ствари и кренули ка Книну. Колона се споро кретала због гранатирања града које се видело са превоја Коњ. Око седам сати стигли су до Јужне касарне, у којој је био смештен Унпрофор. Ту им се придружио и син Рајко. Тачно у 7.30 колону су засуле гранате. Једна је пала у непосредној близини, од које су јој на лицу места погинули син и муж. Комшиници Ики је гелер избио око. Уз трактор је лежао мртав и лугар из Бискупије Марко Бајић, а тек мало даље поред коњске запреге лежало је још најмање 10 мртвих српских војника и цивила.

Грујо Стеван је истог дана око 16 часова напустио своје село Уздоље. Поред њега на трактору су били супруга Марија, те комшије Пера и Милош Борјан. У Врбник пољу повезли су четири непозната српска резервиста и једног такође непознатог цивила. У близини врбничке Цркве Св. Николе зауставила их је група хрватских војника и наредили им да сиђу са трактора. Након што су им резервисти предали оружје, један хрватски војник је из непосредне близине пуцао у њих и убио сву четворицу. Затим је пуцао и у Милоша Борјана и у оног непознатог цивила те и њих убио. Док су њих преживеле гонили према кампу Унпрофора, онај војник убица пуцао је из непосредне близине у главу још једном рањеном српском војнику.

Један хрватски војник, с којим сам лично разговарао, тврди да се затекао тога истог дана на превоју Коњ, где је у поподневним сатима дрнишка 142. домобранска пуковнија успоставила контролни пункт и да је лично видео када је војник из те јединице Иван Кулушић из аутоматске пушке рафалном паљбом пуцао у наилазеће возило ТАМ и побио 16 српских цивила који су се налазили на том возилу. Кулушићев командир чете организовао је прикривање тог ратног злочина тако што је наредио да се лешеви убијених закопају на необележено место, а убичино оружје сакрије.

Тај војник тврди да је крајем септембра или почетком октобра 2003. све податке о том догађају и о убици лично дао тадашњем државном одвјетнику (тужиоцу) Младену Бајићу, па се и сам чудио зашто о том злочину није покренута истрага. Сведок тврди да је оружје из ког су убијени српски цивили сачувано те како сведоци овог злочина знају ко и где скрива средство извршења овог "стравичног ратног злочина".

Изнервиран што тужилаштво није покренуло истрагу, војник очевидац је 2011. јавно обзнанио овај злочин и прозвао државног тужиоца за неефикасност питајући се "ко штити убицу Ивана Кулушића" претпостављајући да се разлог непоступања тужилаштва налази у чињеници да тела убијених нису у то време још била пронађена.

Војник очевидац злочина прикупио је и јавно објавио и имена већине жртава: Милорад Беадер, Љубомир Ђапић, Ђуро Ераковић, Јован Ераковић, Петар Генераловић, Бошко Кнежевић, Јовица Кнежевић, Милан Лунић, Петар Лунић, Шпиро Лунић, Петар Милета, Јово Самарџија, Милан Сировица... углавном из Дрниша и околних села.

Бивши службеник УН Мареј Доуз, који је био стациониран у кампу Унпрофора у Книну, у свом исказу при сведочењу наводи да је 6. августа те 1995, на врх брда, на једном раскршћу на улазу у Врбник, видео "гомилу незатворених врећа за лешеве у којима је по његовој процени било 8 до 10 лешева".

У међувремену су све поменуте жртве идентификоване међу 301 посмртним остатком ексхумираним са книнског гробља.

Сава Трифуновић, Стеван Грујо и Мареј Доуз сведочили су и пред Хашким трибуналом у случају "Готовина и др." Претресно веће им је веровало те Готовину и Маркача осудило на дугогодишње казне затвора као чланове "удруженог злочиначког подухвата" чији је циљ био присилно и трајно протеривање Срба из Крајине. Нажалост, Жалбено веће, којим је председавао амерички судија Мерон, ослободило их је оптужбе у једној најконтроверзнијој (по мени и најсрамнијој) пресуди Хашког трибунала.

Хрватско правосуђе, иако, поред документације Хашког трибунала, располаже и исказом свог војника очевица злочина, још ни истрагу није отворило ни против непосредног починиоца ни против некога из командног ланца за "стравичан ратни злочин" на Коњу.

А како ствари данас стоје у Хрватској, убице ће пре добити споменик него казну.

Веза:
5.Август 1995, околина Книна

[Брада]

---

[Брада]

ИСТОРИЈУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ. Нарочито нека обрати пажњу на следеће три ствари: оснивање РСК и умешаност других држава у овај догађај, Олуја и умешаност других држава или војних савеза у овај догађај и питање капитулације. А истина окрепљује, ма колико била тешка.

Веза за читање на скрибиду:

https://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&...zt6OjA4yfw

[Брада]

Прва страница листа "ПОД ЗАСТАВОМ ОТАЏБИНЕ". Лист је изашао само у првом броју 1995. године, поводом 22.Јула дана 70.Пјешадијске (Плашчанске) бригаде 15.Личког корпуса, Српске Војске Крајине, као и дана општине Плашки.

[Брада]

Књига "наша Крајина" , ратни дневник 1990-1995, аутор Душан Главаш



ПДФ Фајл: наша Крајина - ратни дневник

[Брада]

Мали Крајишки музеј на интернету: милитарија, новчанице, бонови, поштанске маркице, регистарске таблице, књиге и остало:



https://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&...dQDuSdhntQ

[Брада]

РВ и ПВО Српске војске Крајине

Повлачење ЈНА из Хрватске маја 1992. године, тадашњу Републику Српску Крајину (РСК) ставило је пред озбиљан проблем. Српско становништво на том, као и на простору бањалучке регије остало је физички одсечено од Србије и без довољних залиха лекова, горива и других средстава за живот. Јединице ЈНА на простору Крајине замењује мировна мисија УН – УНПРОФОР. У то време оружане формације у Крајини биле су организоване у јединице Милиције и ТО. У РСК након повлачења ЈНА остали су делови 56. мешовите хеликоптерске ескадриле, пре свега неколико хеликоптера Ми-8Т и Газела са незнатним бројем пилота и техничког састава. Због међународног договора и присуства снага УН, оружане формације Крајине су сведене на јединице Милиције, ТО је трансформисана у посебне јединице Милиције, док су тешко наоружање и техника стављени у магацине и хангаре под кључ. Хеликоптери су ушли у састав Милиције, префарбани су у плаву боју са ознаком Милиција Крајине.

Дана 18. маја 1992. године, Скупштина РСК усвојила је известан број амандмана на Устав РСК, створивши законску основу за формирање Српске Војске Крајине (СВК). СВК је од видова имала копнену војску (КоВ) и РВ и ПВО. За разлику од ВРС, СВК је за своје ваздухопловство задржала назив ратно. Иако је РСК од 18. маја 1992. године, па све до свог нестанка своје оружане формације називала војском, СВК се ипак не може сматрати класично устројеном војном формацијом попут ВРС, ХВ или ВЈ, већ више као тип војске која је организована попут милиције. Јединице СВК биле су уско организоване по територијалном принципу и нису напуштале своју зону одговорности (у односу на ВРС чије су јединице биле маневарског типа и често су пребациване из једне зоне одговорности у другу, како је ситуација на терену захтевала). Структура СВК осликавала је структуру ТО из пролећа 1992. године. Поред тога што је било проблема са попуном људством, СВК је имала проблема и са попуном школованим старешинама (у односу на ВРС која је имала сличан проблем, у СВК то је било посебно изражено).

Током операције „Коридор-92“, из састава Милиције Крајине у испомоћ 1. КК ВРС упућена је једна бригада јачине 800-1200 људи, батерија артиљеријских оруђа и неколико хеликоптера. После завршетка борби у Посавини, приступило се трансформацији посебних јединица Милиције у СВК. То ипак није протекло успешно, те је током читавог свог постојања формација СВК патила од бројних проблема и мањкавости.

Корене стварања крајишког ваздухопловства треба тражити у настанку хеликоптерске ескадриле Милиције Крајине. Наиме, у центру за обуку у Голубићу, десетак километара удаљеном од Книна, крајем марта 1992. године прикупљени су ваздухопловци из ЈНА – Срби рођени у Крајини. На смотри пред владиним званичницима РСК, 5. априла службено је формирана хеликоптерска ескадрила Милиције Крајине. Хеликоптери Ми-8Т и Газела, у плаво-белој схеми бојења, извршавали су класичне полицијске задатке, пружали ваздушну медицинску помоћ и осматрањем из ваздуха контролисали границе РСК.

Хеликоптерска ескадрила је садејствовала са специјалном бригадом Милиције Крајине која је учествовала у операцији „Коридор-92“, одржавајући везу, извлачила рањенике – често са првих борбених линија. После завршетка операције, ескадрила се вратила у базу на извршење редовних задатака.

Хрватска војска је после дужег примирја јануара 1993. године покренула операцију „Масленица“. Даљи продор ХВ зауставила је СВК створена брзо изведеном мобилизацијом и опремљена наоружањем из складишта која су била под контролом „плавих шлемова“. Као језгро за формирање војних састава послужиле су полицијске јединице посебне намене. Хеликоптери, сада у маскирним бојама, добили су и праве борбене задатке – Газеле наоружане противоклопним ракетама Маљутка зауставиле су продор хрватских тенкова Т-55.

Након пар недеља жестоких борби, линија фронта се стабилизовала и борбена дејства су се свела на артиљеријска. Релативно затишје, СВК је искористила за организовање сопствених ваздухопловних снага – формирана је ваздухопловна бригада и снажне јединице ПВО.
У то време почиње забрана летења изнад БиХ. Хрватска операција „Масленица“ и Резолуција Савета Безбедности УН о потпуној забрани свих летова изнад БиХ, у војном руководству СВК убрзаће одлуку о стварању јединица ваздухопловства која би задовољила потребе и била ваздушна подршка српским копненим снагама.

У марту 1993. најављене су промене којима су дотадашње хеликоптерске јединице и ваздухопловни елементи прерасли у прву Ваздухопловну бригаду РВ и ПВО Српске војске Крајине, да би потом, одлуком Главног штаба Српске Војске Крајине од 10. априла 1993. године, и наредбом о оснивању од 11. априла исте године. године била створена 105. ваздухопловна бригада РВ и ПВО СВК (105. вбр) која се састојала од команде бригаде, вода војне полиције, контроле летења, 249. ловачко-бомбардерско авијацијске ескадриле (249. лбае), 728. мешовите хеликоптерске ескадриле (728. мхе), позадинског батаљона и лаког артиљеријско-ракетног дивизиона (лард) ПВО. Међутим, кадровска, материјално-техничка подршка и основа крајишког ваздухопловства уопште, било је Ваздухопловство ВРС.

Аеродром Удбина после увођења забране летова изнад БиХ, постао је деташман авијације ВРС. Чињеница да је ГШ СВК одлучио да поново активира 105. вбр почетком 1993. године, поклапа се са увођењем забране летова УН изнад БиХ. Очигледно је да та одлука није случајна, и у основи представља дозволу В и ПВО ВРС да користи аеродром Удбина за своје потребе, будући да су аеродром Маховљани и хелидром Залужани у то време били под надзором посматрача ОУН.

Због присуства ваздухопловних компоненти ВРС, тачна организација бригаде није позната и тешко је 105. вбр одвојити од В и ПВО ВРС, пре свега због сличне ронделе коју је користила бригада, као и због већег броја пилота ВРС који су вођени као пилоти СВК (што у основи то нису били). Бригадом је према документима командовао потпуковник Ратко Допуђа. Међутим, одлуку о употреби борбене технике са аеродрома Удбина доносиће командант 92. мабр В и ПВО ВРС. У лето 1993. године, са аеродрома Маховљани прелеће део авиона ВРС на аеродром Удбина.

У то време за Крајину су из ВРС пребачене две батерије ракетног система ПВО Куб. Једна батерија је обезбеђивала аеродром Удбине, док је друга батерија била распоређена на подручју између Вргинмоста и Книна. Крајишка 44. ракетна бригада ПВО у свом саставу имала је дивизион ракета Двина и поменуте две батерија кубова из Српске. Овом бригадом командовао је потпуковник Ранко Дашић. Систем ВОЈИН СВК био је организован у 45. батаљон ВОЈИН и увезан са ситемом ВОЈИН ВРС. Радар С-600 налазио се на положају Гола Пљешевица, радари П-35 налазили су се на положајима на Просари и у селу Шушњар, док су код Слуња и Промина били постављени радари П-12 и Жирафа.

Прва два авиона која су се нашла у саставу 105. вбр била су два расходована авиона Г-2 Галеб (Н-60). Авиони Галеб ев. бр. 23122 и 23123 расходовани су 1988. године – први је постао учило, а други макета у кругу Ваздухопловне војне академије (ВВА).

Године 1993. у СВК нису поседовали борбене авионе, па су учинили све да врате у живот старе Н-60. У време продора хрватских снага у Медачки џеп, летови Н-60, под називом „Крајишник“, били су велико изненађење које је СВК приредила противнику.

Септембра 1993. године ХВ покреће операцију против СВК у Медачком џепу. Том приликом један авион Ј-21 дејствовао је по снагама ХВ. По авиону је дејствовала ПВО ХВ, али се авион извукао без оштећења. Авионима којима су управљали пилоти пристигли из Републике Српске извршени су напади и на ширем подручју Госпића.

Хеликоптери Гама наоружани ПОВР Маљутка, напали су артиљеријски положај ХВ на Рамљанима у Лици. Напад хеликоптера био је одговор на хрватски артиљеријски напад на команду 15. Личког корпуса СВК. У близини Госпића хеликоптери су уништили један тенк и један самоходни ПАТ 30/2 мм Прага хрватске војске.

Изнад Вргинмоста 14. септембра 1993. године, ПВО СВК ракетним системом Куб обара авион хрватског ваздухопловства МиГ-21бис ев. бр. 103, пилот гине.

У октобру 1993. године извршено је комплетирање пет авиона Ј-21, док су још четири била у поступку. Овим радњама вршило се устројавање 249. ловачко-бомбардерске авијацијске ескадриле. Поправке авиона обављане су у Залужанима покрај Бања Луке. У децембру 1993. године РВ и ПВО СВК имало је десет авиона Јастреб. Нешто касније, почетком 1994. године, изнесени су подаци према којима је 249. лбае имала тринаест авиона Ј-21, али попуњеност пилотима била је слаба, с тек четири пилота за овај тип авиона. Укупно је СВК располагала са 16 авиона Јастреб, два авиона Г-2 Галеб (ев. бр. 23122 и 23123), четири хеликоптера Газела Хера, четири противоклопна хеликоптера Газела Гама, два хеликоптера Ми-8Т (ев. бр. 12272 и 12367), један авион АН-2 познат и као Старац Вујадин и одређен број авиона УТВА-66, УТВА-75, Ј-20 Крагуј и Злин-526.

Вођство РСК покушало је да обезбеди и властите "Орлове". У једном захтеву од 21. јула 1994. године, послатом Кабинету председника РСК, наводи се да Јастреб, једини борбени авион СВК, има врло мале шансе за преживљавање у дубини хрватске територије, пре свега због мале брзине и ниских маневарских могућности.

Зато се предлаже да се СВК наоружа са 12 авиона МиГ-21бис или са шест Орлова и шест Супер Галебова Г-4. Тај план никада није остварен и на Удбини су само привремено били стационирани Орлови из 92. мабр.

Током хрватске агресије на Славонију, тзв. операције „Бљесак“ авијација СВК није дејствовала по снагама ХВ.

Брз продор ХВ у агресији на РСК тзв. операцији „Олуја“ и пад РСК, СВК није могла да спречи и поред успеха појединих јединица СВК на одређеним правцима продора ХВ.

Одређен број ваздухоплова током хрватске операције „Олуја“ није био у летном стању те су заробљени. ХВ је заробила оба авиона Г-2 Галеб, три авиона Јастреб (два Ј-21 Јастреб ев. бр. 24252 и 24146 и један ИЈ-21 24407), два авиона Крагуј (ев. бр. 30132 и 3150), два авион УТВА-66 (ев. бр. 51109 и 51???) и један УТВА-75 (ев. бр. 53255).

Осим заробљених ваздухоплова, сви остали авиони и хеликоптери прелетели су за Маховљане и Залужане. Део Газела ушао је у састав ВРС, део је прелетео за СРЈ и ушао у састав ВЈ. Хеликоптер Ми-8Т 12272 ушао је у састав ВРС, док је хеликоптер Ми-8Т 12367 ушао у састав ВЈ. За Бања Луку прелетели су Злин-526 и АН-2. Авион АН-2 који је познат још и као Стари Вујадин ев. бр. 01 данас може да се види на Маховљанима, оно што је остало од њега.

Треба знати да је ваздухопловство РСК у суштини, тешко одвојити од В и ПВО ВРС.

Данко Боројевић

Чланак са фотографијама: https://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&...kV7nYfE3vA

[Прст_у_ока_латиници]

http://srbin.info/2017/05/25/hrvatska-da...e-76-srba/

Зашто ово мора да буде само једнострано?

Зашто се не индентификова Хрвата......па да видимо!

[Брада]

Дејства НАТО пакта по Србима у Републици Српској Крајини

Дејства Сјеверноатлантског савеза против Републике Српске Крајине (РСК) отпочела су нешто касније него она против Срба у Р.Српској. Прва мета је био аеродром Удбина, вјероватно зато што се сумњало да су са њега полијетали авиони који су бомбардовали положаје муслиманских снага у околини Бихаћа).

НАТО је узео учешћа и у даљим нападима на РСК све до њеног окупације у љето 1995. године.
У дејству противваздушне одбране (ПВО) Српске Војске Крајине (СВК) ниједан авион НАТО пакта није оборен, мада је оборено неколико хрватских авиона.
Међутим, по незваничним подацима, од бивших припадника ПВО СВК, неколико авиона НАТО пакта је тешко оштећено. Ријеч је о једном оштећеном А-10 и о једном тешко оштећеном Ф-15 (погођеном приликом бомбардовања аеродрома Удбине). Могуће је да је било још лакше или теже оштећених летелица НАТО.

1. акција - Бомбардовање аеродрома Удбина

Дана 21. новембра 1994. године НАТО је извео ваздушни напад на аеродром Удбина у коме је учествовало тридесет и девет америчких, холандских, француских и британских авиона из четири ваздухопловне базе НАТО у Италији. Непојављивање турских авиона објашњено је густом маглом на аеродрому Геди, одакле полећу на задатке изнад бивше Југославије.
Прва на удару била је ПВО аеродрома наоружана противавионским топовима Бофорс Л-70 калибра 40мм и ракетама“Куб-М”. Амерички авиони за електронско ратовање ЕФ-111, праћени са два холандска Ф-16А привукли су пажњу радара ПВО СВК на које су Ф/А-18Д корпуса морнаричке пешадије испалили против-радарске ракете ХАРМ. На ракетне лансере и против-авионске топове француски и британски Јагуари су избацили касетне бомбе БЛ-755 “Белуга” и ЦБУ-87/Б. Напад на писту, рулне стазе и спојнице извршили су Ф-15Е са ласерски вођеним бомбама и два холандска Ф-16А са четири класичне авио-бомбе Мк.84 масе 907 килограма. Резултате напада су снимили француски извиђачи “Мираж Ф-1ЦР” и холандски Ф/Р-16А. Ловачку заштиту акције пружали су десет америчких Ф-16Ц и два француска Миража 2000Ц. Свој допринос дала је и флота авио-танкера, АWАЦС-а и летећи командни центар ЕЦ-130Е.У нападу су погинули Бранко Јерковић и Дарко Галовић а тешко су рањени Ратко Бјелобаба, Ђуро Егић, Жељко Узелац и Жељко Иванишевић.
Интересантно је да су сутрадан, 22. новембра, на два “Си хериера” ФРС.1 из 800 сквадрона британске ратне морнарице испаљене две ракте “Волхов’ у близини Отоке (дио териорије Републике Српске). Ракете нису погодиле своје циљеве и уништене су самоликвидатором. Ова акција ПВО Српске Војске Крајине вероватно је била испровоцирана бомбардовањем аеродрома Удбине.

2. акција - Бомбардовање положаја ПВО СВК

Дана 23. новембра 1994. године 24 авиона НАТО пакта су у 10:30 часова за одмазду (вјероватно због гађања Херијера) напали положаје ПВО СВК у околини Крупе, Отоке (дио териорије Републике Српске) и Двора. Тридесет и два авиона су учествовала у поновљеном нападу у посљеподневним часовима.
Интересантно је да су ове акције изведене готово синхронизовано са акцијама регуларне Хрватске Војске (ХВ), Хрватског Вијећа Обране (ХВО) и Армије Босне и Херцеговине (АБиХ), тачније њеног 5-корпуса из Бихаћа. Наиме, припадници 5-корупуса АБиХ су тада покренули велику офанзиву коју су српске снаге (ВРС заједно са јединицма СВК) ипак успјеле да сломе. Током борби у подручју Бихаћа и Цазинске крајине Срби су користили и авијацију (авионе "Орао"), мада то никада није званично потврђено.
Представници НАТО пакта су изјавили да су ови напади одмазда међутим, тешко је у то поверовати јер се у исто време одвијала хрватско-муслиманска офанзива на готово свим фронтовима. А у акцијама око Бихаћа учествовале су и јединице СВК, тако да су ова бомбардовања вјероватно била упозорења Србима из Крајине шта их чека. Сјеверноатлантски савез је овај пут био ваздушна подршка српским непријатељима.

3. акција - Бомбардовање положаја СВК

Нови удари НАТО-а на Српску Крајину изведени су 23. новембра 1994. године, у три наврата,
у 19:05, 20:20 и 21:45 часова у подручју Рипча, Крупе, Дрвара и Петровца (гађан је и дио териорије Републике Српске). На нападачке авионе су испаљене ракете са ПВО система “Куб”, али нису познати резултати дејства ПВО.

4. акција - Асистенција НАТО пакта при операцији “Олуја”

У агресији Хрватске Војске (ХВ) против СВК у Западној Славонији (тзв. акција “Бљесак”) није било асистенције авијације НАТО. Међутим при отпочињању напада у августу 1995. године (тзв. акција “Олуја”) НАТО пакт је пружио директну подршку јединицама ХВ. То је и била последња акција против Срба у Крајини.
Није саопштен тачан списак циљева, али је познато да је НАТО гађао центре везе, радаре, ПВО системе, командна мјеста, као и репетиторе српске телевизије.

https://www.youtube.com/watch?v=ygdU6TUD48c

[Брада]

Формација

Српска војска Крајине (август 1995):

105. ваздухопловна авијацијска бригада - аеродром Удбина - потпуковник Ратко Допуђ
44. ракетна бригада ПВО - шири рејон Книна и Петрова Гора - потпуковник Ранко Дашић
75. мјешовита артиљеријско-ракетна бригада - у зони 7., 21., и 39. корпуса - пуковник Ђорђе Миликшић
мјешовита хеликоптерска ескадрила - мајор Живко Јанковић

Оперативна група „Паук“ - генерал-потпуковник Миле Новаковић
1. пјешадијска бригада Народне одбране
2. пјешадијска бригада
3. пјешадијска бригада
101. одред
Корпус специјалних јединица - генерал-мајор Милорад Ступар
2. оклопна бригада - у рејону Петрове Горе - пуковник Станко Летић
2. гардијска бригада - Книн - пуковник Милош Цвјетићанин

7. сјевернодалматински корпус - генерал-мајор Слободан Ковачевић
1. лака пјешадијска бригада - Врлика - капетан Небојша Поповић
2. пјешадијска бригада - Кистање - мајор Раде Дрезгић
3. пјешадијска бригада - Бенковац - потпуковник Јанко Ђурица
4. лака пјешадијска бригада - Обровац - капетан Радивоје Паравиња
75. моторизована бригада - Дрниш - пуковник Владимир Давидовић
92. моторизована бригада - Бенковац - потпуковник Мирко Узелац
7. мјешовити противоклопни артиљеријски пук - Книн - Мајор Милош Остојић
77. позадинска база - Книн - потпуковник Драгић Стојановић
борбена група "Вијуга" - Динара - потпуковник Радић

15. лички корпус - генерал-мајор Стево Шево
15. пјешадијска бригада
18. пјешадијска бригада - Кореница - пуковник Мирко Радаковић
50. пјешадијска бригада - Врховине - пуковник Стеван Штрбац
70. пјешадијска бригада - Плашки - пуковнк Милан Миливојевић
103. пјешадијска бригада - Доњи Лапац - пуковник Славко Студен
9. моторизована бригада - Грачац - пуковник Јово кордић
9. гранични батаљон
81. позадински батаљон за обезбјеђење корпуса - Потпуковник Милорад Вујиновић

21. кордунашки корпус - од 5.Августа 1995. пуковник Чедо Булат, прије тога Пуковник Вељко Босанац
11. пјешадијска бригада - Војнић - потпуковник Драган Ковачић
13. пјешадијска бригада - Слуњ - пуковник Марко Рељић
19. пјешадијска бригада - Топуско - пуковник Божа Бијелић
81. позадинска бригада

39. банијски корпус - генерал-мајор Слободан Тарбук
24. пјешадијска бригада - Глина - пуковник Милан Беко
26. пјешадијска бригада - Костајница - пуковник Васо Вукмировић
31. пјешадијска бригада - Петриња - пуковник Милорад Јанковић
33. пјешадијска бригада - Двор - пуковник Перица Колунџија
75. позадинска база - пуковник Јанко Гвозденовић
39. лаки артиљеријско-ракетни дивизион ПВО

18. западнославонски корпус - пуковник Лазо Бабић (до маја 1995. године)
ТГ-1 - Јасеновац - потпуковник Боривоје Павловић
98. пјешадијска бригада - Новска - потпуковник Милан Бабић
51. пјешадијска бригада - Пакрац - потпуковник Стеван Харамбашић
54. пјешадијска бригада - Окучани - потпуковник Стево Бабић
59. одред - Дарувар
63. одред - Подравска Слатина
18. мјешовити артиљеријски пук - Стара Градишка
91. позадинска бригада

11. источнославонски корпус (стање из септембра 1995. године) -генерал-мајор Душан Лончар
35. моторизована бригада - Даљ
40. пјешадијска бригада - Вуковар
43. пјешадијска бригада - Тења
45. пјешадијска бригада - Мирковци
55. пјешадијска бригада - Илок
Гардијска бригада - Српска Добровољачка Гарда - Ердут - Жељко Ражнатовић Аркан
11. мјешовити артиљеријски пук - Бобота-Ћелије-Пачетин
11. оклопни пук - Вуковар
11. мјешовити противоклопни артиљеријски дивизион
11. Барањска дивизија - 3 бригаде

Наоружање

303 тенкова 1995. године (од чега су 31 М-84, 2 Т-72, док остатак чине углавном Т-55 и Т-34 као и мањи број лаких тенкова ПТ-76)
160 оклопних возила (већином оклопних транспортера ОТ М-60, БВП М-80/М-80А, БОВ, као и БТР-50 и БРДМ-2)
560 артиљеријских оруђа
28 вишецјевних бацача ракета (од чега су 11 М-77 Огањ, 1 М-87 Оркан, док остатак чине М-63 Пламен)
230 противоклопних оруђа
72 лансера противоклопних ракета
280 ракетних ПВО система (2К12 Куб , С-75 Дивна, Стрела-1М, Стрела-2М)
360 цјевних оруђа ПВО (БОВ-3, М53/59 Прага, ЗСУ-57-2, М-55, Бофорс Л/40)
22 авиона ([Од чега су: два Г-2 Галеб, два Ј-22 Орао , дванаест Ј-21 Јастреб , Ј-20 Крагуј, Утва 66 и један Ан-2)
18 хеликоптера (Соко Газела и Ми-8)
оклопни воз Крајина експрес

Са сајта крајина форс, разно: http://www.krajinaforce.com/dokumenti/index.html

[Брада]

[Бенито]

Не знам зашто си поставио Младића на овој теми. Знам да његова улога у смрти Крајине још увек није расветљена.