[Бенито]

Синоћ сам на ХРТ-у, ма колико ми тешко пада да гледам тај канал поготово када се говори о Олуји, видео једну емисију о овој теми. Нисам је гледао од почетка, тако да не знам како се звала.
Но, оно што је упало у очи су следеће ствари: емисија пледира да говори историјску истину кроз сведочења разних хрватских официра који описују шта су радили на реону свог деловања, пажљиво се избегава реч Срби до последњег дела емисије, а као замена користи се реч непријатељ ( чак се и термин четници не употребљава у пежоративном смислу ) и , да скратим, треће је то да се кроз читаву емисију константно наглашава да су за "ослобођење" Крајине заслужни искључиво Хрватска војска и полиција. Упада у очи колико се овом питању даје на значају.( У овом смислу, увек се сетим баке Руже из Светогорске улице у Београду,које се сећају они из зимских протеста 1996/97. године, јер је једина у почетку из те улице поздрављала демонстранте држећи увек тробојку Србије са све Немањића грбом. Причала је једном касније своје сећање "ослобођења" Београда. Тада је рекла да је видела прво три совјетска војника и једно њихово оклопно возило који су се усред борбе зауставили испред њихове зграде, попили неко пиће и наставили борбу са Немцима. Након седам дана, видела је првог партизанског војника, а то је био њен комшија Владимир Дедијер. Кад су га изљубили рекли су му нешто у смислу:" Добро је да сте са Русима, јер су само они могли да нас ослободе." На ово је уследила шамарчина којом је Дедијер частио тада младу Ружу и прекор :" То си сад рекла и никад више док си жива." То није Београд 1949.год. и даље, већ октобар 1944.год., кад су официри НКВД вршљали по Србији и учили Озну како се "ради посао".)
И, још нешто врло важно, навели су тачан број својих изгинулих "часника, дочасника и војника", као и " губитке друге стране". Наглашава се спорије напредовање на сектору СЕВЕР, дакле у подручју Петриње. Тиме се жели показати објективност тумачења овог историјског догађаја, али овде је битно нешто друго, јер се ту догађа крешендо: а то је како пуковник Булат потписује предају свог корпуса Хрв. војсци, и како је то било "учинковито и цивилизирано", са посебним нагласком да су ето и Срби ( тек тада почиње да се користи овај термин, а јасно је и зашто) капитулирали и честитали Хрватима освајање Крајине.
Дакле, ако ово чита неко од млађих историчара, нека за неку годину када осети довољну занатску зрелост за такав подухват, напише ИСТОРИЈУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ. Нека то чини професионално, као да се ради о неком подручју на потпуно другом континенту. Нарочито нека обрати пажњу на следеће три ствари: оснивање РСК и умешаност других држава у овај догађај, Олуја и умешаност других држава или војних савеза у овај догађај и питање капитулације.
Што се професионалније буде ово урадило, биће јасније где су грешке биле те државе. А истина окрепљује, ма колико била тешка.

[Милослав Самарџић]

Иста правила важе и за 2. светски рат. У ствари, за сваки рат.

[Брада]

[6.lickadivizija]

Odmah da ne bune zabune, nisam Licanin, ovaj nick sam preneo sa foruma Mycity military.
Ali, tema je zanimljiva. Interesuje me gde bi mogli da se pronadju podaci vezani za rezultate izbora u Krajini u decembru 1994. godine. Bas me zanimaju rezultati kako globalno, tako i po oblastima.

[Брада]

Odmah da ne bune zabune, nisam Licanin, ovaj nick sam preneo sa foruma Mycity military.
Ali, tema je zanimljiva. Interesuje me gde bi mogli da se pronadju podaci vezani za rezultate izbora u Krajini u decembru 1994. godine. Bas me zanimaju rezultati kako globalno, tako i po oblastima.

па шта си ти земљаче писао овдје па имаш - 18 репутацију, или су те браћа оплела "само" због имена?


а резултати су ти ако си отуд познати: побиједио је наш СДС са М.Бабићем, па нам је објашњено да су то издајници, па је посље побиједио наш СДС са Милом Мартићем . С обзиром шта је посље било кога б.ли .у.ац ! (да простиш)

[Брада]

Војно учешће САД у нападу на Републику Српску Крајину 1995. године
PDF Штампа Ел. пошта
Вељко Ђурић Мишина
среда, 03. август 2011.

Важан амерички политички интерес на Балкану је територија Босне и Херцеговине. А да би то постигли, морали се решити питање Републике Српске Крајине. Избора није било: Крајина је морала нестати.

У Вашингтону и Загребу паралелно су припремане војне операције „Бљесак“, „Олуја“, „Маестрал“ и „Голубица“.

„Бљесак“ је замишљен и спроведен као провера реакције Београда и Пала на акцију етничког чишћења у потоњој операцији „Олуја“.

„Маестрал“ је планиран али није спроведен. Био би спроведен да Радован Караџић, председник Републике Српске, није успео да спречи иницијативу (самовољу) генерала Ратка Младића, начелника Генералштаба Војске Републике Српске да се све снаге усмере и укључе у одсудну одбрану. Сарадњом политичких врхова са Пала и Београда Војска Републике Српске је избачена из игре низом акција од којих је најважнија била смена генерала Младића са места начелника Генералштаба одлуком владе Републике Српске на седници 7. августа 1995. године.

„Голубица“, позната и као „Вуковарска голубица“, би била спроведена у случају да режим у Београду није могао одржати договор, уколико би се одређене структуре у систему командовања Војском Југославије отргле контроли на потезу Барање и Источне Славоније и тиме изазову ланчану реакцију. То би било осујећено најстрожим и моменталним кажњавањем и позивањем на одговорност за показивање и најмање самоиницијативе на терену, усмеране у правцу пружања организованог отпора хрватској офанзиви.

*****

Пуковник Ричард Шафрански, официр Ратног ваздухопловства армије Сједињених Америчких Држава, својевремено први аналитичар у обавештајном сектору Ратног ваздухопловства, потом професор на високим војним школама у САД, постао је познат светској јавности једним научним радом објављеним у „Military riewiw“ новембра 1994. Тај званични часопис је озбиљан, стручан и луксузни месечник у коме се објављују радови и пројекти водећих војних експерата и научника САД, Велике Британије и других чланица НАТО. Постоје две верзије овог часописа: прва је доступна широј читалачкој публици и друга, у виду билтена, намењена за интерно информисање. Рад пуковника Шафранског, који је по његовим речима „мршава скица озбиљног научног пројекта на коме раде тимови стручњака већ пуну деценију“ а који је изазвао велику позорност стручне јавности, објављен је под насловом „Неокортикални рат“.

У том тексту је приказана основа на којој почива савремена војна доктрина САД и суштина офанзивне стратегије XXI века, која је по речима тог пуковника „после низа година провера и експеримената зрела за увођење у праксу како оружаних снага Сједињених Држава тако и армије НАТО“. Убрзо потом, већ 1995. показало се како то није било само мишљење једног научног тима или његовог руководиоца. Савет за националну безбедност је те године одобрио и потписао увођење новог правила о употреби оружаних снага САД под ознаком ФМ 100-5. То правило није ништа друго него упутство за борбену примену теорије неокортикалног ратовања, и није ништа друго него метода компатибилна са планом спровођења спољне политике САД, због чега јој је и дата сагласност за употребу.

Неокортикални или неокортички рат обухвата психолошко-пропагандни рат, акције посредног наступања, сукобе ниског интензитета, психолошке операције.

Историја човечанства је историја рата, од братоубиства Каиновог. Сви периоди мира су периоди сломљене воље поражених страна и периоди припрема за будући оружани сукоб.

Суштина савременог поимања рата је да се једном постигнути резултат неиспушта и не дозволи фаза примирја и предаха све до потпуног слома, до тачке потпуног предавања безпоговорног и неповратног препуштања вољи противника. Сам пуковник Шафрански у тексту каже: „Мора се онемогућити свака позиција или покушај противничке стране да једном потчињену вољу поврати. Кад год се у историји догађала таква ситуација, обновљена воља је одговарала са много више жестине него пре потчињавања.“

Шта су то конкретно САД урадиле на терену? Једноставно су следиле упутство својих одредби из правила употребе Армије, које се зове ФМ 100-5. Кад је политичка одлука донета, Армија је спроводи у дело по начелима операција ФИД, које су предвиђене у стратегијским и тактичким претпоставкама за Балкан.

1. Операција ФИД

„Операција ФИД“ (Foreign Internal Defence), односно „унутрашња одбрана пријатељске земље“ дефинисана је у Пентагону 1976. године, у правилу ФМ 100-20, на основу искустава из Вијетнама и проверавана у бројним сукобима широм света. ФИД операција подразумева вођење дејства „без формалног ратног стања“ и обухвата читав низ међусобно повезаних и усклађних мера и активности, како од стране заштитника (Владе САД) тако и од стране владе коју САД подржава у одбрани од деструктивног деловања њеног унутрашњег непријатеља.

Такве операције се организују у условима када је нужно уздржавање од отворене и директне војне интервенције. У реализацији својих циљева, према земљи коју стављају под свој „заштитнички скут“, САД најпре пружају дипломатску и политичку подршку, како би се у светској јавности створило уверење у оправданост таквих поступака, затим крену у снабдевање „штићеника“ оружјем и пружање обавештајне и инструкторске помоћи, како би се он одбранио „сопственим“ снагама, да би на крају, баш ако је то изузетно и неопходно, уследило и ангажовање оружаних америчких војних снага. Све се своди са циљем да се оружане формације савезника оспособе и ојачају за самосталну борбу, како би се учешће америчких војника на терену свело на најмању меру.

Операција ФИД заснива се на тајном међудржавном уговору или другој врсти тајног споразума између САД и стицене стране, у цему се ангажује целокупан амерички потнцијал, поцев од дипломатије, економије, обавештајних служби и специјалних снага за реализацију психолоско­-пропагандних активности и других видова подршке. При том се да би се сачувала тајност операције што је више могуће активности, каква је, на пример, инструктажа „војске штићеника“, обављају се преко, наводно, приватних фирми.

2. Операција ФИД у Хрватској

Признавањем Хрватске од стране САД и ЕУ у њеним границама по југословенском Уставу из 1974. године створени су услови за склапање међудржавних уговора између Хрватске и САД а тиме и за отпочињање реализације операције ФИД. Важно је напоменути да је државност Хрватске призната без обзира на чињеницу што нису била решена кључна питања, као што је питање сукцесије и положај српског народа у њој. То значи да су Срби третирани као побуњеници против „легално изабране владе“ и „међународно признате државе“, њихове војне јединице као „паравојне формације“, а Република Српска Крајина као „нелегитимна творевина“, иако је то било у супротности са стварним стањем. Због тога су све активности хрватске војске против Срба биле тумачене као „борба против побуњеника“, у којој савезницима који се боре против „побуњеника“ треба пружити помоћ.

У операцији ФИД коју су САД реализовале на простору Хрватске, а која се завршила сламањем Републике Српске Крајине, прогоном српског становништва из Хрватске и бројним масакрима над њим, једну од главних улога имала је фирма МПРИ.

3.1. Улога фирме за војни консалтинг МПРИ

Америчка приватна фирма за војни консалтинг и пружање професионалних војних услуга МПРИ (Military ­Profesional Resources Incorporates – Војни професионални ресурс) формирана је 1987. године. Њено седиште је у Александрији, Вирџинија (САД) и окупља првенствено пензионисане генерале, адмирале и официре свих рангова из америчке армије, претежно из војно обавештајне службе. На њиховом интернет сајту, али и у проспектима које достављају заинтересованим, наводи се да је МПРИ центар са највећом концентрацијом војних експерата и вештака у свету. Број стално запослених је око 2.000. Међутим, у мисијама пружања војних услуга МПРИ по потреби ангажује и додатне снаге.

Задатак МПРИ у оквиру операција ФИД је да обучи савезничку војску а администрације САД да тој војсци обезбеди најважније услове за ефикасно ратовање: наоружање, муницију, опрему за командовање и везу, психолошко-пропагандну подршку, обавештајне податке и тако даље. Уколико „спонзорисана“ страна, упркос америчкој помоћи, није у могућности да изврши постављени задатак, САД прибегавају ради спасавања својих штићеника и непосредном војном ангажовању, односно оружаној интервенцији. При томе настоје да претходно обезбеде дозволу УН и сагласност и подршку савезника из НАТО. Коорднинарано наступање МПРИ и администрације САД, најпре на простору Хрватске, а затим и у Босни и Херцеговини, пресудно је утицало на успех операција хрватске и муслиманске војске против Српске Војске Крајине и Војске Републике Српске. (Ово координирано деловање настављено је касније и у Македонији и на Косову и Метохији)

Иако администрација САД овакве акције спроводи тајно и настоји да пошто-пото очува њихову тајност, ипак се дешава да њихови званичници у својм јавним иступањима нехотице открију прави смисао и суштину деловања МПРИ. Тако је председник САД Вилијам Бил Клинтон дајући препоруку да МПРИ води програм „Опреми и обучи“ јавно изјавио да су одлично урадили посао за Хрвате и у Босни. (Уговор између фирме МПРИ и Муслиманско-хрватске федерације, у оквиру програма „Опреми и обучи“ потписали су 16. јула 1996. Алија Изетбеговић, Крешимир Зубак и Џејмс Предју, представник владе САД за војну сарадњу на Балкану. Уговор представља још један доказ да администрација САД користи ову фирму као маску за своје прикривено деловање. Ово су само неке од чињеница које аргументују да МПРИ представља офанзивни елемент политике САД и „маску“ за прикривено деловање званичне администрације, јер се ради о приватној а не државној организацији. Њеним посредством остварују се амерички интереси у одређеној земљи или региону.)

3.2. МПРИ у Хрватској

Руководство Хрватске и МПРИ су још 1991. године потписали уговор о обучавању хрватске војске. Министар одбране Хрватске Гојко Шушак је обновио тај уговор 15. новембра 1994, после чега је у Хрватску дошло око 60 експерата МПРИ, који су преузели обуку хрватских специјалних снага и гардијских јединица.

Паралелно с тим, 29. новембра исте године, потписан је и војни споразум између министарстава одбране Хрватске и САД, који је садржавао већи број тајних клаузула о обуци хрватске војске, учешћу америчких генерала у оперативном планирању, наоружавању, обавештајној и логистичкој подршци. Тим уговором је било прецизирано и постављење америчких шпијунских беспилотних летилица на Брачу, електронског прислушног центра НАТО на територији Хрватске, коришћење аеродрума и лука на Јадрану и друга питања. Оба уговора означила су директно ангажовање САД у јачању хрватске војске и у њеном припреми за одлучујући обрачун са Србима.

У Генералштабу Хрватске војске били су ангажовани реномирани пензионисани генерали припадници МПРИ: Џон Галвин, бивши командант америчких снага у Европи, Карл Вуно, бивши начелник Генералштаба копнене војске САД у време операција у Панами, Ричард Грифит, бивши помоћник команданта америчких снага у Европи за обевештајна питања, Џејмс Линдзи, бивши командант специјалних снага САД и експерт за сукобе ниског интензитета, Ед Сојстер, бивши начелник Војнообавештајне службе, Сент Крозби, бивши начелник Војне академије у Форт Левенворту, као и низ других нижих официра и подофицира. Активности у Хрватској између МПРИ и владе САД координирао је генерал Џон Свол, војни саветник државног секретара Ворена Кристофера. При амбасади САД у Загребу, према правилима, формиран је „државни тим“ за пружање свих врста помоћи „пријатељској земљи“ са амбасадором Питером Галбрајтом на челу, који је касније, у интервју за загребачки „Вечерњи лист“, признао да су Америкацни знали за припрему „Олује“ али је демантовао да су у њој непосредно учестовали. Све ово сасвим јасно указује на координирано деловање МПРИ и администрације САД: МПРИ – обука а САД – наоружање, опрема, дипломатска и друга подршка.

Тежиште активности МПРИ било је обука хрватских официра и команди у тактичким радњама, организацији јединица, планирању извођења борбених операција, коришћење обавештајних, сателитских и електронских података, компјутерској симулацији и тако даље. За тако кратко време целокупна хрватска војска није могла да буде преструктуирана по западном моделу па је тежиште стављено на обучавање вишег старешинског кадра, команди и штабова и оспособљавање Првог гардијског корпуса са осам елитних бригада, организованих по НАТО стандардима и попуњених добро плаћеним професионалцима. Управо ће ове гардијске бригаде представљати главну офанзивну снагу и ударне песнице у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“, односну сламању Републике Српске Крајине, терору и прогону српског становништва. Том приликом, хрватска војска је демонстрирала модификовану америчку доктрину „ваздушно-­копнене битке“ у којој су, поред осталог, испољена и јака артиљеријско-ракетна дејства по дубини, снажне психолошко-пропагандне активности, обавештајно и логистичко обезбеђење на нивоу НАТО. Сигурно је, међутим, да помоћ МПРИ не би била довољна и одлучујућа за успех хрватске војске да није било снажног и координираног деловања и подршке САД и НАТО снага, под покровитељством УН у корист Хрватске. Наиме, у оквиру хрватског Генералштаба су постојали Амерички центар за командовање, управљање и координацију хрватске војске, органи за психолошко-пропагандно деловање и Центар за обраду обавештајних података о српској војсци Крајине, прикупљених америчким сателитима из васионе и другим средствима из ваздуха (беспилотне летелице и шпијунски авиони).

4. Учешће САД у сламању Републике Српске Крајине

О томе да су САД достављале обавештајне податке хрватској армији сведочи и документарни филм „Велика сторија“, који је 16. новембра 1995. емитовао Трећи канал лондонске телевизије и који припада независној телевизијској мрежи ИТН. Аутор документарца, новинар Дермот Мамахан, своје истраживање о, како је рекао, „једној од најчуванијих тајни балканског рата“ започео је на острву Брачу, где су у једном од испражњених хотела боравили „мистериозни“ Американци, који су се кретали искључиво у пратњи хрватских војних полицајаца.

Мештани који живе у близни аеродрума потврдили су британском новинару да су видели „чудне авионе“ који су се са аеродромске писте уздизали по неколико пута дневно. На основу њихових описа и консултацијама са стручњацима, Мамахан је закључио да се радило о америчким шпијунским летилицама без пилота типа ГНАТ-750, чији су делови су стизали у сандуцима, а Американци су их после састављали у једном од хангара. Летелице су опремљене модерим камерама и уређајима за снимање покрета трупа, распоред наоружања и прикупљање других важних података.

Мамахан је том приликом цитирао и Дејвида Фулгама из часописа „Aviation week“, који је рекао да „читава брачка операција сведочи о ангажовању ЦИА“ а наведена је и изјава пензионисаног генерала америчке обавештајне службе Роџера Цајлса, да Американци деле са Хрватима податке добијене шпијунским летовима. То је Мамахану потврдио и хрватски генерал Мартин Шпегељ.

На основу тога, Мамахам је закључио да су хрватске трупе, извесно, те податке широко користиле у освајању Крајине, када је уследило „масовно убијање цивила српске народности“. Тако је „офанзива која се извргла у масакр спроведена уз америчку подршку“, закључио је Мамахан и додао да су како су официри УН потврдили да су чули звуке америчких авиона непосредно пре него што је напад почео.

Снимци НАТО авиона који полећу из Авијана непосредно пред напад на Крајину, а чији је задатак био да сруше све релеје Српске војске Крајине, чиме су је дезоријентисали јер комуникациони системи више нису могли да функционишу, приказани су својевремено на Хрватској телевизији два пута. Тиме сведочење официра УН из Мамаховог документарног филма добија на тежини и даје још један од доказа да се НАТО машинерија предвођена САД напосредно ангажовала у сламању Крајине а тиме у прогону и масакрима српског становништва.

Осим тога о непосредном ангажовању САД у операцији „Олуја“ говори и Тим Маршал, аутор књиге „Игра сенки“, која је 2001. објављена у Београду и која на директан начин говори о позадини такозваних петооктобарске револуције. Део разговора Маршала и Марка Лопушине, новинара „Недељног телеграфа“ је објављен 4. децембра 2000. У њему, између осталог, Маршал говори да је операција „Олуја“ планирана и финансирана из САД, уз употребу модерног оружја које користи ЦИА, истичући да му је то потврдио један пуковник ЦИА: „Олуја“ је у документацији ове агенције оцењана као врло успешна – америчка акција.

Оно што остаје као отворено питање јесте колико је учешће САД и фирме МПРИ у непосредном планирању ових операција и да ли су амерички планери и саветодавци заједно са својим „ученицима“ планирали масакр и прогон српског становништва или су се „ученици“ отргли контроли и злодела починили на своју руку, настојећи да, по рецепту Анте Павелића, реше српско питање у Хрватској једном за свагда.

5. Хрватске обавештајне службе о америчком учешћу

„Господо, истјерајте нам Србе из Хрватске, ми немамо питања око ваших услова“ рекао је Гојко Шушак Карлу Едварду Вуоноу новембра 1994. приликом потписивања уговора са МПРИ.

Будући да је САД више занимала ситуација у Босни и Херцеговини него у Хрватској, од Хрватске се тражило да омогући инсталирање војне базе с беспилотним летилицама. Основни услов је био да то буде најстрожа тајна, да не би изгледало да се САД сврстава на једну страну.

САД нису само надзирале комплетну акцију „Олуја“, него су и активно сарађивале с Хрватском војском на њеној припреми, и на крају и директно иницирале. Зелено светло Беле куће, односно председника Клинтона за акцију „Олуја“ пренео је потпуковник Ричард Хериш, тадашњи војни аташе САД у Загребу. Неколико дана пре почетка „Олује“ он је посетио Маркицу Ребића, који је уз Мирослава Туђмана, тада првог човека Хрватске информативне службе, и Миру Међимурца, тада шефа СИС-а, најинтензивније комуницирао с америчким војним и обавештајним службама, због чега је 1996. и добио од Питера Галбрајта, тадашњег амбасадора САД у Загребу, Meritorius service medal. Хериш је Ребићу предао поруку да САД нема ништа против тога да операција „Олуја“ почне, да мора бити „чиста и брза“, односно да је треба завршити у пет дана. Ребић је био изненађен што је тако важна политичка и војна порука пренешена на таквом нивоу, и одмах писаном поруком известио државни врх. Ово је вредно пажње јер је у линији „заповедања“ у потпуности био избачен Галбрајт. Вреди истаћи да је порука пренесена од Клинтона, Ентонија Лејка, тада саветника за националну сигурност, и Вилијама Перија, министра одбране, преко Ребића до Шушка и председника Фрање Туђмана.

То је био врхунац међусобне сарадње САД и Хрватске, која се почела развијати 1992, на почетку српско-муслиманског рата. Клинтон је 1995. био пред другим изборима, а Боб Дол републикански председнички кандидат који је тражио да Конгрес донесе одлуку о укидању ембарга на оружје за муслимане у Босни и Херцеговини. Клинтону је регија постала битна због унутрашњих ствари у САД и цена његова опстанка на власти. У стратегији решавања кризе одлучили су искористити Хрватску да се преко ње удари по српским снагама у Босни и Херцеговини, стога је и потписана Сплитска декларација Алије Изетбеговића и Фрање Туђмана, која је допуштала улазак Хрватске војске под командом генерала Анте Готовине у Босну и Херцеговину и сарадњу с Армијом Босне и Херцеговине. Да би се могла остварити та операција, хрватска војска је морала доћи на Динару изнад Книна и операцијом „Олуја“ ослободити Крајину, па су одмах пребацили своје јединице у Босну и Херцеговину, како би се стиснуло Србе и присилило Слободана Милошевића на потписивање мировног споразума у Дејтону. То је била Клинтонова борба с временом, јер му је требало брзо решење кризе како би зауставио Долову иницијативу и пред својим бирачима показао се као одлучан председник који може решити и тако велике кризе као што је била она на тлу бивше Југославије, а чије су страхоте сваки дан биле приказиване на CNN-у и другим великим америчким ТВ станицама. Да не би имао на леђима Енглезе и Французе, Клинтон је заобишао класичну дипломатију, како би у случају неуспеха могао тврдити да у томе није суделовао. Но, будући да се акција, коју је у његово име водио Ричард Холбрук, добро завршила, обојица су је у својим књигама истакли као врло успешну. Суочен с тешким стањем у Хрватској и Босни и Херцеговини пред изборе за други мандат, Клинтон је одлучио помоћи Хрватску против Крајине.

Први контакти на највишем обавештајном нивоу почели су 1992, када је на челу ДИА (Defence Intelligence Agency – Војна обавештајна агенција) био генерал Џејмс Клапер. У Хрватској су његови људи били потпуковник Ричард Хериш и његов помоћник Иван Шарац. Шарац је имао чин наредника четвртога реда, највиши који је као дочасник могао имати. Рођен у Хрватској, са 17 година емигрирао у САД. Након неколико година пријавио се у војску па је на почетку сукоба у Југославији послан у Загреб, јер је познавао прилике и знао језик. Потпуковник Хериш је био инжињер грађевине, но с временом је постао врло високо позициониран у америчкој војној служби и особа којој је Клапер највише веровао. Убрзо је почела својеврсна трговина између две службе. Хрватска служба је дала америчкој ДИА руске подводне мине од 500 килограма и најмодернија руска торпеда, а затим и криптозаштитне уређаје које је користила ЈНА, односно совјетска војска. Хрватска служба је дала податке о фабрици бојних отрова која се налазила у Србији а премештена из Бијелог Поља код Мостара. САД су убрзо испоручиле опрему за прислушкивање која је уперена према Србији и Црној Гори могла истовремено снимати 20.000 телефонских разговора.

Пре „Олује“ требало је провести акцију „Љето '94“ и „Зима '95“. У планирању операције доласка хрватских трупа изнад Книна САД је помогао у обавештајном делу операције. Да би се тачно могао планирати продор преко босанских планина у залеђе Книна, требало је много информација о кретању српских трупа, саставу веза, крипто заштити, постављеним топовским пунктовима и тако даље. Одабран је оток Брач, који се могао добро чувати. Тамо су били стационирани сва опрема и људство предвођено ЦИА-иним стручњацима с беспилотним летелицама дугог домета, који су покривали целу Босну и Херцеговину до српског коридора на Сави. У њеном домету је било и цело подручје Крајине. У то време нико у Хрватској није знао шта се заправо догађа и скрива на Брачу. То нису знали ни амерички савезници Немци, који су тамо 1. јануара 1994. послали свог војног аташеа. База је измештена после инцидента који је несмотрено изазвао овај Немац. Нова база је направљена у месту Шепурине крај Задра. Опрема из САД довозила се преко ноћи.

Из Шепурина се беспилотним летелицама покривао сваки кутак Крајине и Босне и Херцеговине. Американци су имали прећутан договор са хрватском војском да им уступе све снимке терена и српских трупа, а у реалном времену слика се директно преко сателита пребацивала у Пентагон. У просторијама с екранима непрестано су целу ситуацију надгледала три америчка и три хрватска официра.

Уочи акције „Бљесак“, која је требало бити генерална проба за акцију „Олуја“, тачно у поноћ, шест сати пре почетка операције, у МУП су позвани Хериш и Шарац где им је речено да планирана акција почиње за неколико сати. У МУП је тачно у поноћ био формиран Штаб операције „Бљесак“, који се ујутро у шест сати пребацио у МОРР. Како се селио штаб, тако се селио и амерички војни аташе. Он је непрестано тражио извештаје о догадањима и слао их Клинтону, у Белу кућу. Свакога јутра амерички председник је био обавештен о припремама и свакоме делићу операције. Американце је одушевио начин на који је спроведен „Бљесак“, схватили су да је то изврстан модел сарадње с Хрватима, који би могао бити одлучујући у борби против Срба у Босни и Херцеговини. Пентагон је целу акцију координирао преко Ричарда Хериша, а акцију ЦИА координирао је Марк Келтон, шеф експозитуре ЦИА у Загребу, који је уско сарађивао с Мирославом Туђманом, тада шефом ХИС.

Американци су у време припремања „Олује“ опскрбљивали хрватску војску подацима о кретању Срба у Крајини и покретима Војске Југославије на источној граници с Хрватском. Бојали су се да ће Милошевић направити противудар с две тенковске бригаде у Источној Славонији ако се на јужном бојишту крене на Книн. Интензивним слушањем комуникације Београд-Книн, и у самој Србији, дошло се до закључка да до противудара ипак неће доћи. Ризично је било да Срби из самога Книна не крену у напад када Готовина с јединицама дође на Динару изнад Книна. Да су беспилотне летелице и прислушкивања показивала офанзивне покрете трупа, „Олуја“ би почела десетак дана прије.

У ноћи 3/4. августа 1995. хрватским јединицама била је издана заповест да се између поноћи и четири сата ујутро искључе сви телекомуникацијски уређаји. После се сазнало да су Американци искористили то време за ометање и уништавање српских телекомуникацијских уређаја електронским путем. Хрватској војсци је преостало само сат времена, од четири до пет ујутро, да се служи радио-везом и координира акцију. Уочи „Олује“ поново је у Штаб операције позван амерички војни аташе. У његовој пратњи опет је био Иван Шарац. Дан или два пре „Олује“ Хериша, који је припремао „Олују“ с хрватским официрима и дао у име Клинтона зелено светло за операцију, заменио је пуковник Џон Садлер. Тачно у поноћ дошли су у Оперативни штаб у МОРР-у и оданде непрекидно пратили догађаје на терену. Овај пут цела операција „Олуја“ у реалном је времену преносена преко сателита у Пентагон. Сигнал који је ишао према сателиту од Американаца је преузимала и Хрватска војска, па се помоћу тих снимака могло у милиметар контролисати топовска паљба по српским положајима на Црвеној земљи у околици Книна, где је била смештена касарна војске Републике Српске Крајине. Уз уништавање српских комуникација електронским путем, војска САД и војно је деловала по српским положајима, када је ракетирала противавионску батерију надомак Книна која је радарским снопом обасјала америчке борбене авионе који су надлетали подручје борби. Та је вест била објављена само једном, и то на вестима у 18 сати. Након тога је САД упутио оштар прекор због објављивања те вести, па после она више никада није поновљена. У службено америчко објашњење ракетирања нико није поверовао, него и данас влада уверење да се радило о директној америчкој помоћи Хрватској војсци, само што се то ни петнаест година након „Олује“ не сме признати због односа САД с Великом Британијом, која је имала потпуно другачију концепцију решавања питања на Балкану.

„Олуја“ је завршена а хрватска офанзива је настављена против војске Републике Српске.

САД је био одушевљен брзином и чистоћом спроведене акције и њеним резултатима, који су омогућили муњевит улазак хрватске војске у Босну и Херцеговину и продор до Бањелуке и на крају пристанак Београда на мировни споразум у Дејтону.

[Брада]

ГЕНЕРАЛ Борислав Ђукић је невин човек и он нема никакве везе са браном Перућа. У време када је она оштећена био је на таквом положају да никоме нешто слично није могао да нареди - за "Новости" тврди генерал Миле Новаковић, некадашњи комадант Српске војске Крајине, оружане силе РСК, поводом хапшења генерала Ђукића у Црној Гори, по потерници из Хрватске.

Генерал Новаковић наводи да сада сви само цитирају хрватску оптужницу и на тај начин је пропагирају, док, каже, чињенице остају у другом плану. Објашњава шта се тада тачно догађало.

- Брана Перућа и језеро су били под контролом ЈНА, а после њеног повлачења у мају 1992. године, преузеле су је српске снаге - објашњава Новаковић. - Влада Републике Српске Крајине у преговорима с међународним посредницима прихватила је да контролу над браном преузму снаге Унпрофора, које су то и учиниле септембра 1992. На брани је распоређен кенијски батаљон, а обема зараћеним странама је забрањен и онемогућен приступ. По преузимању бране, Хрвати су тражили да је експерти Уједињених нација прегледају и утврде да ли су Срби можда оставили експлозивно пуњење, које би је могло дићи у ваздух. То је и учињено и они су утврдили да на брани нема никаквог експлозива. И хрватски захтев и извештај експерата УН су доступни јавности и могу се наћи на интернету.

Пензионисани генерал Новаковић наводи да је немогуће да би неко са српске стране могао да донесе 38 тона експлозива и постави га на брану, како пише у хрватској оптужници.

- Једино ако има Срба који не знају колико је то 38 тона, па су узели сав тај експлозив под руку и шуњали се по ноћи око бране - ироничан је Новаковић. - УН су контролисале брану све док хрватске снаге нису напале РСК, зону заштићену од УН, на дужини од 230 километара. На правцу Сињ - Врлика, а поред бране Перућа почео је снажан хрватски тенковско-пешадијски напад масивно подржан артиљеријом и ракетама. Тада су њихови медији јавили да је брана оштећена. Несрећни Кенијци су нестали, а њихове положаје и брану су заузеле хрватске снаге. Брана није порушена како они кажу, а ми се пецамо на то, већ је оштећена, а вода је истекла без икакве опасности по било кога. Није потопила ниједну кућу, није страдала ничија имовина, нити људи. То каже и хрватско правосуђе.

Миле Новаковић наводи да је у то време, јануара 1993, Борислав Ђукић био саветник министра унутрашњих послова Милана Мартића.

- Ђукић је као потпуковник био комадант 220. моторизоване бригаде 9. книнског корпуса ЈНА до маја 1992. године када се ЈНА повукла - објашњава бивши командант СВК. - Тада се пребацио на место саветника, где је остао до краја априла 1993. Претпостављени му је био Милан Мартић и једини му је он могао наредити рушење бране. Мартић је у Хагу осуђен на 35 година и тамо га нико није теретио за Перућу, не зато што га воле, већ зато што нема никаквих доказа. Ако је Ђукић пренео наредбу за рушење својим потчињенима, како оптужницом тврде, онда треба рећи и ко су ти људи. Једини потчињени којег је имао је један стари, шепави човек, који му је био возач. Да ли ће сада хрватско правосуђе доказивати да је тај човек однео оних 38 тона експлозива?

Новаковић каже да је Ђукић априла 1993. прешао на место начелника штаба у Главном штабу Српске војске Крајине, где је руководио штабом и није имао никакву командну надлежност и одговорност.

- Сви комаданти Војске су били мени потчињени, тако да се по командној одговорности може само мени судити - наводи генерал Новаковић. - У тој хрватској оптужници говори се да су се генерали Ратко Младић и Миле Новаковић договарали о рушењу бране, па је хрватско правосуђе као једини доказ за то српском тужилаштву пре пет година доставило фонограм разговора који су наводно пресрели и за који тврде да да разговарамо ја и Младић. Тражио сам од тужилаштва да се узме мој глас и вештачи. Судски вештак је неспорно утврдио да на том фонограму мог гласа нема.

НАСТАВЉАЈУ РАТ

ГЕНЕРАЛ Новаковић каже да ће хрватске истраге и оптужнице опстајати све док су живи поједини Срби, без обзира на то што нема доказа о њиховој кривици.

- Рад хрватског правосуђа је наставак рата другим средствима - каже генерал. - Тиме обезбеђују етничко чишћење, јер шта су урадили ако Срби сада могу да се врате на своја имања. Зато их застрашују и на сваки начин праве проблеме само да се не врате.

Генерал Миле Новаковић о хапшењу Генерала Ђукића

[Брада]

Написао сам једну књижицу под претенциозним насловом Историја Републике Српске Крајине. Скромну синтезу утемељену на основу важније литературе и објављених докумената. Њен је значај пре свега у теми која је код нас мало заступљена и наслову који као такав не постоји. Као што не видим научне домете у тој књизи не мислим ни на зараду, а било би је, и те како, бар за издавача… Важно ми је, међутим, да буде објављена у већем тиражу и да не буде затворена у неком магацину. Научне књиге могу да буду успешне са малим тиражом и без рекламе – њихова публика је малобројна и заинтересована. Оваква књига мора да има висок тираж, да буде јефтина и доступна. Пораз и несрећа који су нас снашли имају мало предности, једна од њих је да данас можемо хладне главе да сагледамо све што се догодило.

До сада сам објавио седамнаест књига. Већину њих су ми поручили издавачи. Први ме је чекао годину дана. Књига ми није плаћена само у случајевима када бих се одрекао хонорара. Имао сам девет издавача. До пре два месеца није ми одбијена нити једна књига. Историју РСК до сада су одбила четири озбиљна издавача. Двојица су морала некога да питају, трећи је месецима одлагао разговор, а четврти је заказао састанак за који се испоставило да пада усред његовог одмора који проводи далеко…

То је наше стање. Док у Книну хрватске власти подижу споменик човеку који се дичио што је тај град и земљу учинио чистим као у „Звонимирово доба“ протерујући „људе прљавих гаћа“и оснивају музеј посвећен рату у коме су са седам пута јачим снагама, уз споразум са Србијом и помоћ највеће силе на свету, поразили и протерали народ који им је 1945. омогућио да се врате међу људска бића… У Србији влада незаинтересованост, потиштеност и свесни заборав. То није помирење већ понижење. То није толеранција већ мазохизам. То није суочавање већ иживљавање. Нација која није спремна да се суочи са својим грешкама и злочинима нема извесну будућност. Море, савезници, историјска срећа могу јој пружити привид да нема проблеме који су са нестанком омражене мањине у ствари постали огољени. Међутим, нација која себе не поштује и заборавља своју прошлост не може уопште ни имати будућност…

Пре двадесет година, на јучерашњи дан, Туђман и Изетбеговић – политичари који су признали одговорност за рат („…рата не би било да га Хрватска није хтијела…“ и „…жртвовао бих мир за суверену Босну…“) потписали су споразум чији је исход био заједнички напад на земљу под заштитом УН. У том нападу погинуле су 1.852 особе, већином цивили. Прогнано је најмање 200.000 људи. Уништена је или отета имовина у вредности од око 30 милијарди евра.

Хрватске власти данас представљају Србију као агресора а Крајину као државу терора. Истина је да је Хрватска била та која је започела рат. Да је на шовинистичкој мржњи према Србима исковала национално јединство. Да су Срби чинили мање од шестине становништва и више од трећине жртава овог рата. Да су од три највећа злочина рата (Госпић, Овчара, Пакрачка пољана) два извршена над Србима. Да злочинци над Србима углавном нису кажњени… Да је више цивила убијено у Крајини током и после „Олује“ него за време три године постојања сиромашне и бесудне крајишке државе.

Помирење би било могуће када би хрватске власти једном прихватиле и показале стоти део оног пијетета који српске показују према злочину у Сребреници. До помирења не може доћи ни док Србија не почне да држи до себе. Нама треба истина, каква је да је… Ни национални мит, ни европска утопија у коју ће још мало па веровати само они који из европских фондова примају од десет до сто просечних месечних зарада српске факултетске сиротиње. Понашање наших власти на парастосу Крајишницима 4. августа све показује. Ти учестали, помпезни доласци великодостојника само у време јубиларних годишњица… Сада премештање дана сећања на дан који Хрватска слави. Зар поред свих мука и пораза треба да се понашамо као они који већ годину дана изгореше да и они имају параду као што су председник Николић и министар Гашић имали све са „братом Владимиром“ (Путином)?

Србија нема снага нити значајнију жељу да обнови Српску Крајину. У ту земљу нема ни ко да се врати, осим стараца жељних спокоја. Ипак, овде је реч о принципима слободе. Једном је била Република Српска Крајина. Прибежиште народу коме су одузета права. Израз слободне воље и демократије. Велике силе је нису прихватиле. Србија под тиранином није је заштитила. Она сама није имала снага, ни људи да настане боља, праведнија и некако опстане.

Сећање на Српску Крајину данас је наша дужност. Објавићу ту књигу, кад-тад, сâм ако треба.

Чедомир Антић спомен на Српску Крајину

[гињица]

Када се погледа комплетан период од избијања сукоба на територији Хрватске до момента пада Крајине ,може се видети сва трагична неспособност српске политичке елите тог периода како на територији Крајине тако и у Србији.Неразумевање и незнање времена и догађаја у комбинацији са личним интересима тадашњих српских политичара, довело је до трагедије дела Српског народа .
А хрвати би требало да у Книну поред Туђмановог споменика ставе и Милошевићев ипак је и он заслужан за Хрватску независност и чисту националну државу.Толико је бар заслужио .

[Брада]

upload images free

pictures upload

image hosting no account

[Брада]

Пуковник Бјеливук Миле, из његове књиге "Сјећања са Авале" дио о његовом одласку у СВК

ОДЛАЗАК У ВОЈСКУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
У Републику Српску Крајину сам отишао 15.октобра 1993.године. То је био мој први одлазак у Крајину послије 1990.године. Радовао сам се, прије свега што ћу се видјети с родитељима, а истовремено стрепио како ћу бити прихваћен, јер ми је било познато да Крајишници нерадо прихватају оне који им се нису од почетка прикључили. Након једне ноћи проведене у Книну, упућен сам на Кордун и постављен на дужност Начелника органа безбједности 21.кордунашког корпуса. Командант корпуса је био покојни Чедо Булат, ког сам познавао само из виђења док је био наставник у Центру високих војних школа. Дужност сам требао примити од Сурла Петра, коме се нешто и није одлазило с Кордуна, па је одуговлачио с примопредајом дужности. Након два дана од мог доласка, отишао сам да посјетим родитеље и задржао се до вечерњих сати, када је по мене возилом дошао командир војне полиције и саопштио ми да ме на командном мјесту очекује командант корпуса. Јавио сам се команданту, мада ми је било чудно што ме уопште тражи, кад још нисам био примио дужност. Након оваквог почетка, схватио сам да неће бити ни мало лако ту преживјети, а камоли радити. Ипак ме је командант поново позвао кроз пар дана, дакле још увијек нисам примио дужност, и повео ме са собом у село Рушевица, гдје се окупио један батаљон слуњске бригаде. Знао је мој командант да у том батаљону има највише мојих рођака, школских другова и познаника, па је играо на карту «или да ме испљују или да их смирим», а једно и друго му је одговарало. Стао сам испред њих заједно с командантом, саслушали смо их и обећали нека рјешења, а на моје задовољство били су и прибрани и културни. Међу њима се налазио и један мој, сада већ покојни близак рођак, који ме је видио прије тог састанка и поздравио ријечима «ј..а те Тито који те школова` и Милошевић који те сад посла`, што ћеш нам ти сад, ...». Овом приликом је био веома уздржан и културан. Након овог заједничког наступа, командант ми се више није мјешао у посао све до једног дана, о чему ће бити ријечи у даљем тексту. Након пријема дужности отпочео сам обилазак потчињених јединица и њихових органа безбједности. Начелници органа безбједности и њихови референти били су скоро сто одсто резервне старјешине, с ратним стажом, али без већег оперативног искуства. Сходно томе такво им је било и познавање оперативне ситуације. Међутим, радни елан и мотивисаност су им још увијек били на завидном нивоу, мада су и они негодовали због непредузимања адекватних мјера на вишим нивоима. Због тога сам једног дана отишао у Книн код команданта ГШ СВК генерала Новаковића, иначе мог класића из ВА КоВ и затражио да ми врати оклопне транспортере из 21.кк који су били распоређени у састав батаљона војне полиције ГШ. Новаковић је нешто мудровао, па сам му ја рекао да ћу напустити Крајину, јер не желим да радим у тако мутним околностима. Он је тада издекламовао «господине потпуковниче, Ви немате права да се у тешким тренуцима повлачите...». То ми је изгледало баш смјешно. Обећао ми је Новаковић два транспортера из Личког корпуса, али то никад није спровео у дјело. Из Книна сам се враћао по мраку и десила ми се једна згодица, којој сам се касније често смијао. Возач ми је био мој вршњак из села Милан Царевић, а путовали смо «југићем» који је командант Корпуса купио «специјално» за ОБ 21.кк. Била је зима, велик снијег а са стране наноси као што могу бити само у Лици. Негдје на пола пута, возач је викнуо «сунце ти ј...м, усташе». Ја сам био мало задремао и кад сам се тргао, видио сам испред нас на сред пута црну гомилу која се помјерала. Рекао сам возачу да настави вожњу, а ја сам узео АП и припремио је за паљбу. Кад смо се приближили тој гомили, угледали смо пет шест личких коња, који слободно лутају по природи, како тапкају у мјесту гдје се снијег отопио, глава наслоњених један на другог. Пошто се коњи нису хтјели помјерити, некако смо их заобишли и наставили пут. Послије овог мог одласка у Книн, на сцену је ступио начелник безбједности ГШ СВК пуковник Вук Дмитровић, ког сам познавао од раније, јер смо једно вријеме заједно радили у УБ ГШ ВЈ. Били смо у доста добрим људским односима, мада сам знао да је он увијек у некој комбинаторици, да је комбиновао и око новог начелника УБ прије него је Н.Бошковић извршио пуч, да је у контактима са радикалима и слично. Вук је дошао код мене на Кордун, а био је и сам поријеклом Кордунаш, и дуго и упорно ме убјеђивао да прихватим његов приједлог да идемо код Б.Рајновића и ријешимо наш сукоб. На крају сам пристао и отишли смо код Рајновића у некакву полувилу у ширем рејону Крњака. Рајновић нас је сачекао са својим «горилама», добро изврјеђао називајући нас »комуњарама» које њега ометају у раду. Мој Вучина је све то ладно поднио, пијуцкао ракију и није се узбуђивао. Како смо дошли, тако смо и отишли, без икаквог договора, а какав договор је Вук и очекивао, вјероватно исто оно што и Булат оне описане ноћи, да ја попустим. Касније је у «мировну мисију» из Београда стигао и потпуковник Н.Марић, начелник безбједности 72.спецбр, ког ћу касније као начелник ОБ КСЈ «продати без надокнаде». Он се мало задржао код мене да «чује моје објашњење», а затим у два сата послије поноћи отишао на конак баш код Б. Рајновића. Шверц као масовна појава, или пандемија која је захватила Крајину, а посебно Кордун знатно је нарушавао борбену готовост СВК, па је због тога и био једно од тежишта рада органа безбједности 21.кк, па и мене који сам руководио тим органом. Мени и мојим сарадницима било је битно да утврдимо ко стоји иза тог масовног и по Крајину самоуништавајућег шверца. У том смислу смо прикупили довољно релевантних података, извршили њихову аналитичку обраду и преко команданта СВК доставили на личност тадашњег начелника ГШ ВЈ генерала Перишића. У информацији коју сам лично потписао напоменуо сам да се с подацима не упознаје ни један други генерал у ВЈ. Дакле, нисам ту информацију послао чак ни начелнику УБ ГШ ВЈ, који ће ми касније замјерити што сам ту напомену написао. Међутим, Перишић је ту информацију дао начелнику УБ ГШ, а овај је однио лицу који је, поред неких других, био описан у тој информацији. Убрзо је код мене на ПКМ «Николино брдо» код Топуског дошао један мој колега и добар друг с којим сам одрастао и скренуо ми пажњу да ћу «бити ликвидиран ако и даље наставим да пишем о шверцу на високом нивоу...». Овај мој друг није ништа на памет говорио, јер је био ангажован на неким задацима из те «осјетљиве области». Моја ликвидација би се вјероватно и догодила да сам остао дуже на Кордуну, јер ја на «пола бразде не бих стао». Касније су те претње ликвидацијом биле основно средство застрашивања старјешина у СВК. Изјаве појединих емисара «великог вође» из Београда, попут «ако не будете слушали, биће вам ликвидиране породице у Београду, ви знате ко иза мене стоји...» имале су своју конкретну реализацију на терену. Они су били богови, тужиоци и судије, они су учили Кордунаше бејзбол палицама како треба ратовати за рачун «великог тате», они су дали себи за право да упадну на Командно мјесто банијског корпуса, да пребију Начелника безбједности тог корпуса, а да пуковнику из ОБ ГШ СВК, који се ту затекао нанесу тешке тјелесне повреде, стрпају га у врећу и оставе на отвореној цести у сред ноћи. Они су били господари живота и смрти у Крајини. Толико о шверцу на високом нивоу и о«њима». И данас су неки од «њих» и даље «велики» у мутним пословима у земљи Србији. Преговори са представницима хрватске власти и војске, заузимали су добар дио мог ангажовања, јер сам био члан преговарачког тима у ситуацијама кад су се ти преговори одржавали на тзв. «ничијој земљи» на Турњу код Карловца. Преговори у којима сам ја учествовао отпочели су прије католичког Божића, а сврха им је била да се успостављено примирје одржи за католички и православни Божић, а затим настави за католички и православни Ускрс. Ја сам то примирје затекао кад сам стигао на Кордун, а владало је и кад сам отишао с Кордуна, тако да за тих шест мјесеци колико сам био у СВК нисам ни видио никаква борбена дејства, осим спорадичних рафала с једне на другу страну. Нормално, кад говорим о одржавању примирја, онда мислим на зону одговорности 21.кк, а мислим да је слично било и код других корпуса. Исто тако није се десио ни један злочин, осим што је један брачни пар српске националности извршио убиство брачног пара хрватске националности. Извршиоци злочина су одмах откривени и предати надлежном суду, а о томе је обавјештен и УНПРОФОР. Приликом мог одласка на прве преговоре, схватио сам да с једне и с друге стране сједе дојучерашњи пријатељи, прет-постављени и потчињени, који се нешто и не мрзе. Када ме је генерал Стипетић, вођа хрватског преговарачког тима и дојучерашњи претпостављени команданту СВК и команданту 21.кк, упитао да ли сам ја нови и констатовао да ме однекуд познаје, искористио сам прилику да и ја њему поставим питање. Рекао сам му да сам примјетио како се срдачно поздравио с мојим командантом и упитао га како они могу да ратрују једни против других. Он ми је одговорио да они нису почели рат, већ политичари, али сам га ја подсјетио да, ипак они издају наређења за убијање... Једне прилике, мимо мог знања, процјене безбједносног ризика и предузимања безбједносних мјера, мој командант је отишао на прославу Дана топништва ( артиљерије) хрватске војске у Св.Катарину код Сиска, гдје се добро напио, а затим уз пуцњаву из пиштоља у старом хотелу у Топуском, наставио са слављем. С њим је на прославу ишао и наш Начелник артиљерије, који је почетком ратних збивања у Хрватској био заробљен од стране хрватских оружаних снага и према његовом свједочењу, сурово мучен. Једном приликом, кад смо били на преговорима, тадашњи командант Зборног подручја Карловац, хрватски генерал Павле Миљавец, грлећи мог команданта, говорио је «ајмо се договорити да ти набавиш одојка, а ја ћу пиве, па да организујемо мало дружења...». Са људског аспекта сви ти примјери су позитивни, али се поставља питање како су могли да према својим сународницима буду крволочни, да наређују убијања цивила, одобравају и врше злочине... На то питање одговор би требало да дају психолози и социолози. Сјећам се да је и командант УНПРОФОР-а на те околности постављао питања једној и другој страни Поред шверца, који је био највећи непријатељ Кордунаша, на мене су посебан утисак оставили избори за предсједника РСК, односно одмјеравање снага између Мартића и покојног Бабића. Сјећам се веома добро предизборне кампање коју је водио Мартић уз непосредну помоћ Б.Микелића и максималну медијску подршку од стране средстава информисања из Србије. О тој медијској помоћи из Србије доста је и коректно писано у новије вријеме у штампаним медијима у Србији, па ћу се ја задржати на једном моменту који ме је тада веома забринуо. Пошто се знало да је М.Бабић побједио у првом кругу, силом је издејствованa реприза првог круга, а затим и други круг. Кад кажем силом, онда мислим прије свега на притиске из Милошевићевог окружења и њега лично, на протежирање или боље рећи насилно стварање услова за Мартићеву побједу. Лично сам доживио критику што «штитим команданта Банијског корпуса пуковника Исака, који наговара резервни састав свог корпуса да гласају за Бабића». Нормално да је то била лаж, а једино је било тачно да сам са Исаком био друг из времена заједничког службовања у Приштини. За евентуалну поновну побједу Бабића био је разрађен и План извођења војног пуча. План је радила група старјешина из Главног штаба СВК и 21.кк. У изради тог плана нисам учествовао нити ме је ико званично о томе обавјестио, већ сам за План чуо од непозваног лица које је податак доњело из Београда. Био сам љут и огорчен, јер се о Плану разговарало у једној београдској кафани, па сам од команданта Корпуса затражио објашњење. Он ми је без увијања одговорио да њему нико није рекао да и ја треба у томе да учествујем, те да је и боље што нисам био присутан, јер би се томе супротставио. Кад сам га замолио да ми изнесе како су мислили да могу то да изведу кад је већина резервног састава била за Бабића, одговорио је да је била предвиђена помоћ са стране, конкретније из Србије... Након «побједе» Мартића на овим изборима, наступила је још већа апатија међу народом, не због тога што није побједио Бабић, већ што је Милошевић побједио Крајишнике... Негдје у јануару 1994. године, командант Корпуса и ја смо требали да идемо на неки састанак у Книн. Стигао сам рано на командно мјесто и видио команданта како спава у претсобљу његовог кабинета. Возач ми је рекао да је дошао веома касно(рано) и да је рекао да неће ићи у Книн, То исто ми је поновио и начелник штаба, па смо он и ја пошли у Книн. Кад смо стигли у Книн, видјели смо на окупу све команданте корпуса, као и остале старјешине на високим дужностима у командама корпуса и у ГШ СВК. Обавјештени смо да генерал Младић долази како би нас информисао. То се и догодило, а од свега што сам тада чуо, у сјећању ми је за сва времена остала Младићева изјава «ја сам тренутно најспособнији генерал у Европи и српски народ треба мени да дигне споменик већи него војводи Мишићу...». У току мог боравка у РСК било је разних бисера, али мислим да сам и са овим употпунио слику коју су осликали неки судионици прије мене. Кордун сам напустио крајем марта 1994. године, са горким искуством и осјећајем да сам га изгубио за сва времена. Овај осјећај ће ме још више обузети крајем 1994. године, када сам из Београда дошао приватним послом кући и ту остао седам дана. Тада сам знао да се нешто опасно спрема. Мој отац је добио десетак литара нафте за трактор и био задужен за евакуацију старијих сељана до Петрове горе, кад буде добио сигнал. Струје није било, око Велике Кладуше су се водиле жестоке борбе, кордунашка артиљерија, са ватрених положаја испод моје куће грувала је у правцу Босне, а ја као официр артиљеријске војноевиденционе специјалности нисам видио осматрачницу с које се осматрају артиљеријске ватре. Дакле, грувано је насум`це. Све је личило на ужасан крај, који ће стићи кроз осам мјесеци...

[luka.luke 1]

Још један класични дезертер (Пук. Бјеливук). Пун ми је ..... оваквих. Мало их нешто изнервира, они зааааа Београд. Кад је рођени Кордунаш, што се није одрекао официрске плате (коју му је ваљда давао велики тата) и остао са својим народом на Кордуну. Није рођен са чиновима, кад је био разочаран, што их није бацио и као обичан војник остао на бранику отаџбине. "Њега би као неко убио, рекао му онај , овај, побили би му породицу", као он је неки важан фактор. Тражи алиби, што није био у рату. Сви такви имају неки разлог што су "манули". Смета им или пљчка или лоповлук или шверц, па разгули за Ужу Србију.

[Романија]

Још један класични дезертер (Пук. Бјеливук). Пун ми је ..... оваквих. Мало их нешто изнервира, они зааааа Београд. Кад је рођени Кордунаш, што се није одрекао официрске плате (коју му је ваљда давао велики тата) и остао са својим народом на Кордуну. Није рођен са чиновима, кад је био разочаран, што их није бацио и као обичан војник остао на бранику отаџбине. "Њега би као неко убио, рекао му онај , овај, побили би му породицу", као он је неки важан фактор. Тражи алиби, што није био у рату. Сви такви имају неки разлог што су "манули". Смета им или пљчка или лоповлук или шверц, па разгули за Ужу Србију.

Питање је што их је било много више било у РСК него у РС. Никад нећу заборавити примјер Рогатице, гдје не да није било ниједног дезертера, већ се на позив у рат одазвало више од 100% људи (одазвали су се они и који нису били позвани).

[luka.luke 1]

Овај је један од оних (уствари готово свих) официра ЈНА, који је изабрао тај позив да би по завршеној школи имао сигурно запослење, добру плату, стан са паркетом више десетина или преко стотину м2. Од оних који су мислили да је војна служба: стројеви корак, поздрављање, сакупљање лишћа, чишћење ципела и чизама. па мало љети у Купаре или Башке Воде, а зими на Јахорину, Копаоник или Златибор, све по дисконтним цијенама.
Кад је требало да први пут стварно заради плату њега нигдје. Тек га крајем '93 једва послали и то пола године, а рата у то доба нигдје у Крајини.