[Зоран Недељковић]

На јучерашњи дан 13.12. 2014 године, на дан Светог Андрије Првозваног скромно смо обележили Седамдесет година од гнусног уморства ђака четника, припадника Првог Ђачког батаљона у селу Попови у Семберији. Одржали смо парастос на градском Доњошорском гробљу у Шапцу у непосредној близини костурнице где су похрањени земни остаци шабачких омладинаца. Права годишњица је у ствари 16 децембра (16.12 1944 године). Верујем да си упознат са тим случајем. Захваљујући средствима једног дела фамилије, припадника шабачких равногораца заједно са покојним Душаном Трбојевићем из Чикага, тек 2001 године обновили смо мало заједничку гробницу ових мученика. На левом спољнем зиду храма Светог Архангела Михаила том приликом је постављена и спомен плоча са именима побијених младића. Списак је додуше непотпун. Мислим да би требало да има 64 имена, а на плочу је уклесано 59. Можда ће се то исправити у нека будућа времена ако се буде имало пара. Планирана је и поставка мање спомен-плоче потпоручнику Трбојевићу па сам мислио да тад додамо и преостала имена.

Да ли има још података везано за овај случај?
На сајту ДКТГ наводе само нека имена, а као извор - Погледе бр. 2 из 1991, без осталих података.

Тимотије А. Рељић :"Четнички ђачки батаљон-Подрињски-", 2001. Рељић је био један од њих, преживео и после рата, мислим, био проф. у некој средњој школи у Шапцу.

[ватхра]

Тимотије А. Рељић :"Четнички ђачки батаљон-Подрињски-", 2001. Рељић је био један од њих, преживео и после рата, мислим, био проф. у некој средњој школи у Шапцу.

Хвала!
Књига има да се нађе, а од њега сам нашао интервју из 2010-е:

Timotiju Reljiću (87), penzionisanom profesoru Ekonomske škole, pao je kamen sa srca kada je donet Zakon o pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, kojim se status boraca, pored partizana, priznaje i pripadnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini i Ravnogorskog pokreta. Verovao je da će i njemu, članu četničkog Đačkog bataljona, biti priznat staž. Reljić ima i „potvrdu“ za svoj četnički staž - vojnu knjižicu tadašnje Jugoslovenske armije, u kojoj je upisano da je u Đačkom bataljonu proveo osam meseci.
- Zahtev za priznavanje boračkog statusa podneo sam 2006. godine. U Drugi đački bataljon stupio sam u avgustu 1944. godine. Taj bataljon regrutovan je od Nedićeve Nacionalne službe iz Šapca. Drugoj četi pripojen je i ostatak rasformiranog Prvog bataljona. Ovo spajanje izvršeno je na brdu Vučjaku u Bosni. Kada je došlo do raspada četničke organizacije i Đačkog bataljona, na drugi dan Uskrsa, nalazili smo se u Bosni, na planini Visočici. Rečeno nam je da se snalazimo kako znamo i umemo jer ne postoji ni komanda ni vojska - priča Reljić.

Ако је регрутован од Недићеве службе, онда је касније прешао у СУК-ЈВуО?

[Miloje]

У Рибашевини код цркве је 2014 г. подигнут спомен србима тога села што су од комунистичких злочинаца стрељани и убијени.


--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------



Укупно 43 убијени и стрељани.

списак страдалих

http://ribasevina-podsetnik.tumblr.com/

[Милослав Самарџић]

Хвала! Има 16 особа које бих уврстио на списак жртава комуниста, да је реч о КГ округу (стрељани, умрли од последица мучења, и сл), дакле не и пали у борби. Такође има десетак несталих.
Да ли знате колико на сајту комисије има уписаних из Рибашевине?

[Милослав Самарџић]

Тимотије А. Рељић :"Четнички ђачки батаљон-Подрињски-", 2001. Рељић је био један од њих, преживео и после рата, мислим, био проф. у некој средњој школи у Шапцу.

Хвала!
Књига има да се нађе, а од њега сам нашао интервју из 2010-е:

Timotiju Reljiću (87), penzionisanom profesoru Ekonomske škole, pao je kamen sa srca kada je donet Zakon o pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, kojim se status boraca, pored partizana, priznaje i pripadnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini i Ravnogorskog pokreta. Verovao je da će i njemu, članu četničkog Đačkog bataljona, biti priznat staž. Reljić ima i „potvrdu“ za svoj četnički staž - vojnu knjižicu tadašnje Jugoslovenske armije, u kojoj je upisano da je u Đačkom bataljonu proveo osam meseci.
- Zahtev za priznavanje boračkog statusa podneo sam 2006. godine. U Drugi đački bataljon stupio sam u avgustu 1944. godine. Taj bataljon regrutovan je od Nedićeve Nacionalne službe iz Šapca. Drugoj četi pripojen je i ostatak rasformiranog Prvog bataljona. Ovo spajanje izvršeno je na brdu Vučjaku u Bosni. Kada je došlo do raspada četničke organizacije i Đačkog bataljona, na drugi dan Uskrsa, nalazili smo se u Bosni, na planini Visočici. Rečeno nam je da se snalazimo kako znamo i umemo jer ne postoji ni komanda ni vojska - priča Reljić.

Ако је регрутован од Недићеве службе, онда је касније прешао у СУК-ЈВуО?

Да, с тим што је ово други ђачки батаљон, први је од раније био у шуми.

[ватхра]

Да, с тим што је ово други ђачки батаљон, први је од раније био у шуми.

Рељић је у то време имао 21 годину, да то није превише за ђака?
Које су годиште били остали, на сајту ДКТГ нема података.

[Бенито]

Требало би да су ове момке побили неки из једне од санџачких дивизија.
Ватра, верујем да знате одговор на ово.
Причао ми је један мобилисани сељак из Драгачева о овом злочину. Каже да су га нудили да стреља и да је одбио, па због тога умало касније није убијен "у борби". Такође, рекао је да су се неки мобилисани добровољно пријављивали да ово раде. Сви су аванзовали у комунизму, и имали касније тешке случајеве у породици( умирали у тешким мукама, деца им се убијала, дрогирала итд...). Овај човек је још жив, има 92 године.

[Зоран Недељковић]

Да, с тим што је ово други ђачки батаљон, први је од раније био у шуми.

Рељић је у то време имао 21 годину, да то није превише за ђака?
Које су годиште били остали, на сајту ДКТГ нема података.

Тачно, Рељић је годиште 1923.
Спасоје В. Димитријевић 1926.
Драгиша Р. Прењин 1925.
Сава Б. Радошевић 1928.
Ђорђе Б. Радошевић 1920.
Михаило И. Јанковић 1922.
Сава Љ. Жабаљац 1927.
Драгољуб К. Константиновић 1927.
Кузман А. Кузминац 1927.
Момчило А. Кузминац 1925.
Слободан В. Ђурђевић 1923.
Ђорђе М. Петровић 1924.
Сретен М. Живановић 1923.
Радован Љ. Пауновић 1924.
И тако даље, 1920-1928.

На ту тему још боља је књига проф.Белића из Ваљевске гимназије, о четницима-омладинцима из Ваљевске гимназије. Постављена је и спомен плоча у гимназији.

---

Хвала! Има 16 особа које бих уврстио на списак жртава комуниста, да је реч о КГ округу (стрељани, умрли од последица мучења, и сл), дакле не и пали у борби. Такође има десетак несталих.
Да ли знате колико на сајту комисије има уписаних из Рибашевине?

Само 3.

[luka.luke 1]

Црква у Прачи?

Био сам у екипи која је снимила кума војводе Јевђе,одмах је код цркве то и није тешко доћи.
Хвала брату Милославу што је поставио снимак.

---

Што се тиче цркве коју су саградили требевићки четници,постоји тачна прича мјештана с Лука која гласи да је црква саграђена на земљи једног што је прешо код партизана и онда су му четници саградили цркву на његовој земљи.Користивши прилику да је био партизан ријешио је да ангажује црвене другове и они су је срушили.
Остало се све зна када је обновљена и како.

Види, Игмански четниче, беспредметна ти је теза и прича да су четници као у инат некоме саградили цркву на његовој земљи , јер је прешао у партизане. Твоја (твог извора са Лука) верзија је помало исконструисана од више информација које нису склопљене у праву варијанту. Има сасвим довољно живих и разумних Лучана и мјештана околних села који знају све детаље везане за цркву. Зато ћу ти сада предочити причу која је много прецизнија варијанта.
УВОД:
Цијели Требевићко-Јахорински плато је већи дио рата био слободна територија под четничком контролом. На Лукама је био смјештен четничких командни штаб, као и сједиште цивилних органа власти. Зашто су изабране Луке, мислим прије свега из стратешких разлога, затим смјештајних капацитета и логистичке подршке, јер су Луке посједовале неколико врло имућних домаћина, који су у могли смјестити и нахранити војску. Све цркве које је из вјерских разлога посјећивао народ овога краја у току рата су остале у мјестима (Сарајево, Пале, Трново) под непријатељском контролом. Иако је било ратно вријеме, народ је имао потребу да се моли богу у цркви, да се крштава, да се вјенчава, да прекађује, да се сахрањује онако како је то вјековима радио, а како су српске цркве биле на територији по усташком контролом то није било могуће. Тако се родила идеја да се прави црква на Лукама и код народа и код војске, односно то је за мене и било једно. Цркву су значи заједнички правили народ и војска, понављам то је било једно те исто, кад војник није на борбеном задатку -положају, попусти пушку, узме сјекиру и теше грађу, мајсторише.

- локалитет цркве је изабран, просто јер се мислило да је то најбоља локација за цркву ( и били су у праву, мјесто је заиста прелијепо)

- земљу је поклонила ташта (пуница) човјека на којег си мислио ( у то вријеме он се тек био оженио и призетио у ту породицу). Земљу је дала добровољно, а мислим да би и сваки тадашњи домаћин са Лука исто поступио и пожелио да црква буде на његовој земљи, тако да није било потребе да се земља било коме "узима"

- човјек о коме говориш није био ни партизан ни четник, тачно је да је након рата пришао комунистичкој власти, био одборник и био сарадник удбе. Међутим, да је хтио могао је са црквом "завршити" још и раније у четрдесетим, није морао чекати 55-у, могао је имати утицаја, али свакао не одлучујућег.

- зашто је оној власти црква толико засметала да је сруше тек десет година након рата. Већ сам писао да се у недјељу по Илиндану одржава народни сабор код цркве. Педесетих године стасавају нове генерације момака са тог подрчија, четничких потомака, горштаци су то, врло дрчни, који много немаре за репресију власти, која је битно попустила у односу на четрдесете (није више за пјесму метак у потоку, нити три године, него 3-6 мјесеци). Ти момци се на тим саборима понашају знатно слободније наго би власти то хтјеле и зато власт одлучује да укине разлог окупљања, односно сруши цркву.

- човјек кога помњеш је, иако комуниста, на тим саборима, држао тезгу, продавао пиће-

- мислим да би се у архивама могла (уколико су то комунисти записивали) наћи директива за рушење цркве. Ручење није било кампањско, него организаовано,
плаћено радницима који су то радили.

- кћерка (супруга помињаног човјека) жене која је тада поклонила земљу, је заједно са сином за нову цркву поново поклонила земљу и судски превела

[Романија]

мислим да би се у архивама могла (уколико су то комунисти записивали) наћи директива за рушење цркве. Ручење није било кампањско, него организаовано,
плаћено радницима који су то радили.

Црква је срушена на основу наредбе "Комунистичке партије за Град Сарајево" - свакако Муслимана, али је првенствено срушена зато што су је четници правили.

[Милослав Самарџић]

Хвала! Има 16 особа које бих уврстио на списак жртава комуниста, да је реч о КГ округу (стрељани, умрли од последица мучења, и сл), дакле не и пали у борби. Такође има десетак несталих.
Да ли знате колико на сајту комисије има уписаних из Рибашевине?

Само 3.

Три од 16, дакле ни 20% жртава из тог села није уписано.

[luka.luke 1]

мислим да би се у архивама могла (уколико су то комунисти записивали) наћи директива за рушење цркве. Ручење није било кампањско, него организаовано,
плаћено радницима који су то радили.

Црква је срушена на основу наредбе "Комунистичке партије за Град Сарајево" - свакако Муслимана, али је првенствено срушена зато што су је четници правили.

Ne vjerujem u muslimanski uticaj , imaš li neki konkretan izvor

[Романија]

Не, већ претпостављам. Знам да су и четнике после 1945. хватали и убијали често Муслимани. Али свакако је пресудно било то ко је изградио цркву.

[luka.luke 1]

Не, већ претпостављам. Знам да су и четнике после 1945. хватали и убијали често Муслимани. Али свакако је пресудно било то ко је изградио цркву.

Не би се сложио са твојом предпоставком, мислим да је црква много више сметала комунистима Србима, него комунистима Муслиманима. Што се тиче прогона четника и њихових симпатизера на овој територији након 45-е, ни ту се не слажемо. Наиме наслушао сам се много препричавања тих догађаја (готово свакодневно), нисам чуо ни једно муслиманско име да је битно учествовало у тим прогонима. Прогони се углавном везују за удбашка имена: Боро Лучић, Ђорђо Кутлача, Томо и Душан Међо, Вељко Терзић ..., значи све Срби .