[Шумадинац]

Паз' те ово...

Када је 12. августа 1941. Светозар Вукмановић Темпо добио писмо Ђуре Пуцара о покољу 650 људи, жена и деце у околини Приједора, после чега се очекивало да ће Немци наводно узети Србе у заштиту и укинути усташку власт, он је одговорио:

"Много више ме је забринула вест да су окупатори ишли на укидање усташке власти у Приједору и да је читаву власт у граду преузела регуларна војска НДХ. Уколико окупатор почне стварати стање у коме ће се према Србима примењивати неки праведнији закони, то може да поколеба велики део сељачких маса и да угрози развој оружане борбе."

(Светозар Вукмановић Темпо, Револуција која тече, страна 210.)

[Шумадинац]

https://nova.rs/zabava/showbiz/dokumenta...i-regiona/

[Митић]

СПИСАК ЗАБРАЊЕНИХ КЊИГА ИЗ 1947. ГОДИНЕ

Међу архивском грађом која се чува у Историјском архиву „Средње Поморавље” Јагодина налази се и документ Министарства просвете Народне Републике Србије од 21. јула 1947. године, који сведочи о односу државе према библиотечким фондовима у послератном периоду.

Реч је о допису упућеном среским народним одборима, којим се налаже формирање комисија за преглед књижних фондова народних књижница и библиотека, уз достављање списка забрањених књига које је требало уклонити из употребе.

У документу се наводи да књиге које буду издвојене из библиотека треба прикупити на једном месту и уништити, док је за веће библиотеке, попут оних у Београду, предвиђено њихово чување у посебним фондовима, уз ограничен приступ искључиво у научне сврхе.

Овај архивски документ представља значајно сведочанство о културној и просветној политици послератне Југославије, али и о начинима контроле и обликовања јавног простора, образовања и доступности писане речи у првим годинама након Другог светског рата.

Чувајући оваква документа, архиви омогућавају истраживачима и јавности да боље разумеју друштвене, политичке и културне прилике једног времена и значај писане баштине у историјским процесима.

https://www.facebook.com/share/p/18njAc9Dbv/

Историјски архив „Средње Поморавље“ Јагодина

[Митић]

Шта су Маркс и Енгелс писали о Србима и Русима - Горан Милорадовић

https://x.com/rs_sputnik/status/2073311564514447475

Овај исечак би требало да је из ове емисије

https://odysee.com/@Sputnjik.Srbija:7/SS....06.2026:2

[Митић]

У књизи Жене Голог отока први пут су објављена имена жена које су биле заточене због Информбироа – њих 1.080. Њихове приче су пример шта се деси са друштвом којим завлада идеологија

---------------------------

Репресија је почињала много пре затвора на Голом отоку. Први месеци пролазили су у истражним затворима у Београду, Загребу, Котору, Цетињу и другим градовима. Циљ није био само да се дође до информација. Циљ је био да се човек сломи. Жене су затваране у пренатрпане ћелије без светлости и ваздуха. Нису имале основне хигијенске услове. Косана Милошевић је испричала да у истражном затвору у Загребу током менструалног циклуса није имала ни доњи веш ни хигијенска средства. У Котору су затворенице боравиле у влажним бункерима без дневног светла, а када би их извели напоље, поједине су, ненавикле на светлост, падале у несвест. Воде готово да није било. Када су због тога ступиле у штрајк глађу, услови су тек незнатно поправљени.

Оскудица је била само део система мучења. Љубинка Шкодрић каже да је “психофизичко мучење започињало у истражним затворима и имало је за циљ да осумњичене присталице Информбироа не само казни већ доведе до самопонижења при којем би из корена промениле своје ставове и држање уз безусловну оданост и покоравање”. Тај процес није имао унапред одређена правила. Неке жене биле су месецима у самици. Друге су пребијане или сатима испитиване. Смиља Филипчев оставила је сведочење да је после шамарања била потпуно модра и натечена, а пошто је одбила да говори, два дана је провела у самици из чијих је зидова непрестано цурила вода. Антониа Булат сведочила је о батинању по табанима због којег месецима није могла нормално да хода.

Оно што се најчешће понавља у сећањима жена нису батине. То су звуци. Крици мушкараца које нису виделе, а сатима су слушале како их туку. Повици ратних ветерана који су између удараца дозивали Сутјеску, Неретву или Игман, као последње доказе да нису издали земљу за коју су се борили. Многе затворенице касније су говориле да их је управо то психички највише сломило.

Ако су истражни затвори имали задатак да сломе отпор, логори на Светом Гргуру и Голом отоку требало је да промене човека. Није било довољно признати кривицу. Требало је доказати да је она искрено прихваћена.

-----------------------------------------------

Наставак текста на следећем линку

https://vreme.com/mozaik/zene-bez-proslo...uducnosti/

[Милослав Самарџић]

У 22. веку доћи ће, код званичне, државне, историографије, на ред и највећа група жена жртава комунизма, равногорке.
Ако се не промени систем до тада.

[Mekenzi]

У 22. веку доћи ће, код званичне, државне, историографије, на ред и највећа група жена жртава комунизма, равногорке.
Ако се не промени систем до тада.

Госн. Самарџићу, у 22 веку нико неће знати за жртве комунзима и равногорке као и историју....

Све ће радити роботи и вештачка интелигенција у технократији.

Политички системи какви сада постоје као и национализам, комунизам, и остало типа научни радови и тако  неће постојати.

Постојаће технократија где ћеш на један упит добијати детаљне информације....

[Митић]

Разговор са др Миланом Петровићем, сином др Милоша Петровића, бившег градоначелника Новог Сада који је стрељан у Рајиној шуми, водио сам у његовој кући 17. септембра 2017. године, где смо сатима причали о његовој породици и детињству, али и о Рајиној шуми... Ево неких делова.

„– Причајте ми о Рајиној шуми?

– Мало пре ослобођења тата је водио савремену економију... сећам се увозио је сименталског бика за расне краве, а ја сам провео своје детињство са том мађарском бирошком децом. Економија се налазила на Сајлову, на самој граници аеродрома. Ја нисам осећао окупацију. Ми смо као деца тамо нормално живели, нисмо живели као деца богаташа, мада су нас тако сматрали, за разлику од Дунђерских... сина и кћери, нарочито сина, који је живео у небесима. Пред улазак партизана се видело шта се спрема и прота Алимпије Поповић, који је био школски друг мог оца, рекао је тати да се склони, да напусти град једно време, он је знао шта ће се дешавати, јер је имао сина у партизанима. Рођак нам је био др Александар Моч, који је био адвокат и председник Матице српске, а његова жена Милица је била сестра од тетке моје маме. Милица Моч, која је била позната пијанисткиња, ту је становала преко пута садашње Академије наука, ту на ћошку, ту у Пашићевој, ту су били Јовановићеви. Моч је рекао тати: ’Митоше, дај паре партизанима’, а тата је рекао: ’Не дам ни динара, и тако ће ми све одузети’. Тако је и било. Све су нам одузели, а на крају и татин живот.

Слика 454 – Др Милош Петровић

Odlomak iz knjige "Zapisi novosadskih hroničara" koju po akcijskoj ceni.......

https://www.facebook.com/photo/?fbid=465...0058725187

Извор: Зоран Кнежев