[Лепи Бора]

Четници поручника Мирка Томашевића су код Крушевца у одбрани своје отаџбине од црвене немани побили 70 војника црвене армије. Слава им и хвала!

Благо Србији са таквима, далеко ће. Теби је видим сада све лепо.

Ajde da mi neko objasni šta je pisac htjeo sa ovom temom koju smo manje više prežvakali jedno 100 puta ,četzništvo i ravnogorski pokret imaju samo par dodirnih tačaka,ovi novokomponovani ravnogorci ne svi ali jedno 85 posto su najveća blamaža i stidim se kad ih vidim...treba početi sa klincima i učiti ih pravom četništvu koje je predvoduio vuk tankosić i drugi.Ovi sadašnji ja ih nazivam pogrebno planinarsko društvo idu po parastosima i planinama,bruka i čude se što mladi bježe u druge organizacije,ovi mogu popiti i pojesti više nego jagnjeće brigade komunjara naravno mufte a činovi se prodaju od 10 evra do 300 za vojvodu...pa kad vidim onog konja živkovića sve je rečeno

Писац је хтео да каже, оно што је написао на неком Српском, ко не зна да чита, или га мрзи, ок.

[Лепи Бора]

Ево кратког одговора на питање, а што народ не занимају четници:

Зато што Дражу "бране" "бивши" титовци и њихова деца који:
- Се боре за демократију, а не Истину и Правду (ту нема паре)
- Се боре за лажног енглеза краља
- Се боре за енглеску, против наравно Срба и Србије
- Користе Дражу као лутка, за њихове титоистичке партије
- Лажу да је ЈВУО био само Српски покрет
- Лажу да Дражи СССР није био савезник
- Лажу да је Дража био револуционар
- Лажу да је Дража био политички обојен, ван циљева борбе ЈВУО
- Слизавају Дражу и ЈВУО са фашистима, љотићем и недићем
...

А успут:
- Боре се за шиптаре, издајнике српства, арапе и лажи
- Боре се за запад и демократију, која је Србима на нос
- Боре се против Руса, Путина, Лукашенка, једине Српске Браће
- Оговарају Дичне Србе, а величају Фуксе и Керове међ Србима
- Малим прстом нису мрднули ЗА Српство када је то требало.
- Само их интересују паре, положаји и да им се тапше
...

Значи, ако има неко луд од Срба, онда можда и заволи оваквог "Дражу" и овако "Четништво", које продају ко?
Комуњаре - ТИТОВЦИ И ЊИХОВА ДЕЦА.

Има и једна стара ствар.
Ко једном погреши - увек ће, јер нема савести, ни покајања.
Тако једном ушавши у титине воде, после се лако прелетело код вука (свој код својих), па у ДС, па у ДСС, па у СНС, Двери, и тако гредом...

Принцип је ићи где те плаћају и где те британија и САД чува.
Таман посла да се лично ратовало, то је за простаке и будале...

Ето тако Дража поста и кукавица, јер побеже од СССР-а у Босну, а остави "Славне и часне" да се боре против СССР-а!
Вероватно раме уз раме са хитлером и љотом (љота шмугно...)!

Фантастично је "Четништво" у оваквом стању, пре бих код комуниста, нико од комуниста не би гутао оваква покварењаштва и безбожништва.

О томен се ради, али јака даму, тако је како је.

[Громовник]

Фантастично је "Четништво" у оваквом стању, пре бих код комуниста

Слободан си.

[Лепи Бора]

...
Слободан си.

Само ми није јасно, шта траже пагани, демократе, бољшевици и расисти у Четништву?

Ваљда их фасцинирају браде, каме, гибанице, ракије и гуњеви из титиних филмова?

Ако, нек науче по нешто...
Ево и ја комунац сазнам по свашта.

---

Јуче погледам марића са његовом кириЛатиницом, кога цене као големог истино-казача!

А тип САВРШЕНИ ИНДИКАТОР, како се Србима испира мозак...

Довео два слинава магарета, један жидов из зобрега, други ваљда овдален.
Кажу:
- Ми за џабе радимо и цео свет нам отвара архиве!
Беееее, беееее....
- Европски стандарди су нама циљ!
Њииииииихххааааа, њииииххххаааа.....
- Не ваља ништа!
Муууууууу.....
- Милошевић крал паре са туђманом, отваро банке на брата!
грок, грок, грок,....
- Путин у кога се народ узда лопов!
пи, пи, пи.....

Кад народ овде може да трпи (и уважава) једну проститутку и два безобразна и лажљива балавца, који нису видели батине по туру од "родитеља", све је јасно.

Ни не помињу да европа ДРЖИ овде све те корумпиерт "политичаре" - мафијаше. Лају мртвог Слобу и његовог мртвог брата?

Сад је Слоба отварао банке са туђманом - па добро јутро. Како да прави платни промет за пензије, нпр?

Или паре са Кипра?
Па како их запад СВЕ ОТЕ, ако су биле на Име, а не на Име државе?!?

А Слоба, да је хтео да пљачка, па урадио би као ДОС!

А најјачи ми они што булазне: "Слоба издао Крајне и Космет", а кукају што су бедно живели деведесетих, а ДОС им фини!?

ДОС је деведесетих КОНСТАНТНО вршио притисак на Слобу, да сво Српство ИЗДА и окрене се интересима ЕУ и НАТО! На крају ДОС све то и уради и још милион других гнусоба...

Говорити о неком Српству, а бити више за ДОС, него Слобу?????!!!!!

Ако има ко овакве слине може да гута, нека гута и није за боље.

[Лепи Бора]

Једва нађох ову тему где смо помињали месиће...

Нашао сам доњи текст на сајту видовдан, овде:
http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=2&t=16378
И сама ондашња тема је интересантна...

Текст су писали (кхм) крвати и говори о месићевом стрицу марку. Милим да је и више него поучан за Четништво, наравно узевши у обзир ко га је писао. Па нека свако извлаћи закључке како може и хоће:

На данашњи дан 1942.г. 369. „ хрватски“ пук ушао у Стаљинград где ће након огорчене борбе против руске Црвене Армије бити уништен. Мањи број ће се предати Русима у фебруару наредне године.

Хероји на погрешној страни

Рецимо, приче о двојици посљедњих заповједника 369. пуковније. Након што је, у љето 1942, пуковник Иван Маркуљ повучен у Загреб, на мјесто заповједника постављен је пуковник Виктор Павичић. Он је пуковнију повео у Стаљинград и био је једини хрватски часник који је закићен њемачким Златним крижем за заслуге у борби. Извјештаји говоре да је био храбар и врло способан часник. Околности у којима је предводио легионаре биле су у сваком погледу неподношљиве. Била је зима, опскрбе храном више није било, па су се његове наредбе односиле и на то у којем ће се размјеру водом разрјеђивати војничка мармелада, по каквим ће се правилима клати пуковнијски коњи, како ће се дијелити њихово месо и што ће се чинити с изнутрицама.

Никада нећемо дознати је ли пуковник Павичић вјеровао у оно за што се борио, је ли о томе уопће размишљао и како се осјећао док је дневно губио по десетак војника, али његово држање било је херојско. Да, борио се он на кривој страни, оној која је у најмању руку ратовала на туђој земљи, али зар је доиста херојство нешто што припада само праведнима или побједницима?

Занимљиво би било на ово питање одговорити управо на нашем, хрватском примјеру, као што би било занимљиво, макар и шездесет пет година касније, написати понешто из нашега, хрватског очишта и о стаљинградској битки и о нашој, хрватској вјерној борби уз Хитлерову Њемачку за Еуропу и еуропску културу, а противу азијатско-бољшевичкога непријатеља. Не може се ни о томе до краја свијета само шутјети, као што се до краја свијета није могло устрајавати ни на оној комунистичкој подјели свемира на партизане и на непријатеље и домаће издајнике. Па чак ако је свемир и тако подијељен, зар нисмо дужни знати што су мислили и осјећали домаћи издајници, наши стварни или метафорични дједови и прадједови?

У студеноме и просинцу пуковнику Павичићу изгинула је, или је онеспособљена, већина људства, па је почетком сијечња пуковнијско пјешаштво спало на једну мању сатнију. И тада се догађа нешто што особну драму тог човјека чини тако великом и занимљивом. Након што је 10. сијечња и та малена сатнија разбијена, Виктор Павичић пише очајничко писмо заповједнику 100. ловачке дивизије Вернеру Санеу, у којем му пред крај говори: "Ја немам више ни снаге ни моћи да своје људе увјерим да је потребно да и њих посљедњих 40 жртвујем." А три дана касније од Санеа тражи да га ослободи од заповједништва: "Ја сам у садашњем положају, обзиром на мој чин, постао овдје непотребан и безкористан…"

То је већ вријеме када је пораз сасвим извјестан, па Нијемци полако прорјеђују високи часнички кадар и шаљу људе изван окружења. Осим тога, генерал Сане је десетак дана раније Павичићу већ понудио да одлети с "групом овдје непотребних часника", али је он то тада одбио, јер је сматрао да би се на тај начин ослабио морал бораца.

Постоји теорија да се Павичић тако нагло предомислио због свађе с бојником Ролфом и поручником Фијамбером, због чега се погоршао његов положај међу легионарима, али нећемо никада сазнати има ли у томе истине. Докумената је мало, преживјелих више нема, а истина вјеројатно никоме, осим најближој родбини, никада није ни требала.

Генерал Сане одобрио је Виктору Павичићу да напусти Стаљинград, да би потом два пута одгађао његов одлазак. Пуковник се опростио од јединице пред постројеним људством, али никако није могао поћи. Зашто га њемачки генерал није пуштао? Зато што сигурносне прилике нису биле добре, како му је говорио, зато што су се зракоплови спуштали ријетко и тешко, или је постојао неки други разлог? Било је то вријеме када се више није ратовало за побједу, јер је пораз био сасвим извјестан, тако да су се и односи међу војницима почели сводити на односе међу голим људским психологијама. Иако се у домовини још увијек друкчије писало и говорило, Хрватска се више није борила за еуропску културу, него је пролазила кроз своје анонимно мучеништво, о којему се никада ништа неће ни знати, ни рећи.

У књигама и филмовима о Стаљинградској битки хрватски легионари се не спомињу. Ако их се и спомене, онда је то маргинално, уз оне двије румуњске дивизије, да се нагласи како су квислиншки режими, макар и симболично, допуњавали Хитлерову коалицију против Совјетскога Савеза. А истина је, што год ми о њој мислили, да су се војници Виктора Павичића борили баш у средишту онога што је данас митолошки топонимски оквир приче о Стаљинграду. Узбудљиво је, рецимо, читати генијални роман рускога писца Василија Гросмана "Живот и судбина", оне његове дијелове који се догађају у творници Црвени октобар. Иза другога зида творнице били су управо - хрватски легионари. Но, њих Гросман не спомиње, јер за њих вјеројатно и није знао.

Након што му је генерал Сане двапут пролонгирао одлазак из Стаљинграда, Виктор Павичић је 20. сијечња нестао. Неки веле да су Совјети срушили зракоплов с којим је узлетио, други да га је устријелио неки Нијемац, при свађи на узлетишту. Али вјеројатно је како је пуковник Виктор Павичић напросто дезертирао. Дивизијски суд 100. ловачке дивизије издао је тјералицу за њим, након чега је Павичић по свој прилици ухићен и стријељан.

И тако је једним, по опћем суду кукавичким чином, окончана војничка каријера једнога храброга часника, а да не знамо што се заправо догодило, у чему се састојао његов лом и што нам ова хрватска прича заправо говори, ако уопће ишта говори, јер је након свега остала само дуга трагична шутња и полустољетни хрватски осјећај кривње, који се потом претворио у нешто што је супротно томе, али је једнако глупо, празно и иритантно као и та шутња.

Када је од генерала Санеа затражио да га разријеши дужности и пошаље изван опсаде, пуковник Павичић је за свога насљедника предложио потпуковника Марка Месића. Сане га је на то мјесто и именовао, па је Месић 2. вељаче 1943. пао у совјетско заробљеништво као посљедњи заповједник 369. пуковније. Његова прича једна је најдраматичнијих хрватских прича у двадесетом стољећу.

Месићева прича

Био је професионални војник, родом из Бјеловара. Након завршена четири разреда пучке школе родитељи га уписују у кадетску школу, најприје у Печуху, а потом у Карловцу. Затим прелази у војну Реалну гимназију у Марибору. У часу успоставе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца имао је седамнаест година. Уписује Војну академију у Београду и постаје артиљеријски официр. Све до рата уредно, чин по чин, напредује у служби, сели се диљем државе по уобичајеним премјештајима, да би 1940. добио чин артиљеријскога потпуковника и био распоређен на дужност команданта артиљеријскога пука у Нишу. Рат га је затекао на југославенско-бугарској граници. Но, већ двадесетак дана касније био је у Хрватској, гдје се пријавио у домобранство и био постављен за заповједника лаког топништва у Вараждину. А 21. српња 1941. постао је заповједник Топничког одјела 369. пуковније, што је остао, без премјештаја и одмора, све до 14. сијечња 1943. када га је генерал Санне поставио на чело пуковније.

Потпуковника Месића заповједник Иван Маркуљ карактеризирао је као чврстог, мирног, озбиљног и скромног, врло добрих опћих и војничких способности. У служби је, каже Маркуљ, предан, савјестан и точан, а у борби је храбар и прибран, те га је препоручио за виши чин и означио га способним за вођење дивизијског топништва. Исте је оцјене Месић добио и од својих њемачких надређених. Одјел којим је пуковник Месић руководио постао је познат по врло учинковитој ватри на бојишту. Приватно, Марко Месић био је миран и неострашћен човјек.

Након што је Главни стан вође њемачкога Реицха 3. вељаче огласио престанак борби око Стаљинграда, поглавник НДХ донио је одлуку о проглашењу петодневне народне жалости, која ће трајати од 4. до 8. вељаче. У свим новинама објављивани су чланци у којима је величан посљедњи заповједник Марко Месић, а у Хрватскоме народу, у поетски понесеном чланку, испуњеном мистиком кршћанскога саможртвовања, истиче се како су до посљедњега изгинули и Месић и сви легионари. Аутору текста, и државној промиџби, било је неприхватљиво и помислити да би итко од хрватских бораца могао пасти у совјетско заробљеништво. У том првом валу еуфорије Павелић је одликовао пуковника Месића Војничким редом жељезног тролиста другог ступња, с правом на наслов витеза, "за изванредну храброст и особито успјешно водство топничког одјела појачане хрватске пјешачке пуковније на източном бојишту, гдје је са задњим остацима славно и јуначки издржао до задњег часа 2. вељаче за обрану еуропске и хрватске културе". Ваљда никада ријечи Еуропа и култура у нашој повијести нису толико спомињане као за хрватскога асистирања Хитлеровом покушају да сломи Стаљинград и освоји Русију.

Партизански борац

Но, прича с домобранским потпуковником Марком Месићем још није била завршена. Скоро би се могло рећи да је тек започела. Након што се предао, скупа с остацима своје војске, дивизији генерала Васиљева, те након мјесеци у заробљеничком логору Бекетовка, гдје се умирало углавном од тифуса, у липњу 1943. Месић је пребачен у логор за часнике у Суздаљу. Тамо се среће с преживјелима из Лако превозног здруга, онога с почетка приче, који је ратовао у саставу талијанске војске. Из Суздаља су сви заробљеници подријетлом с територија бивше Краљевине Југославије пребачени у логор Красногорск, близу Москве.

У том логору догодит ће се нешто необично. Марко Месић послије ће тврдити како је управо он дошао на идеју да се ту формира југославенска јединица за борбу против нацизма. Но, може бити да је то ипак била совјетска идеја, јер су такве јединице и иначе оснивали од заробљених непријатељских војника. У листопаду 1943. у логор је стигао и славни генерал Жуков, да разговара о тој идеји с потпуковником Месићем, јер је он ту био највиши по чину. Већ 17. студенога од бивших легионара из 369. пуковније и из Лако превозног здруга формиран је југославенски одред. Учлањење је било добровољно, па је, пише Милан Појић у својој књизи, било и оних који су одбили ступити под нову заставу. Појић наводи и њихова имена: Мустафа Ћук, Ђулага Бркић, Марко Зељак…

И тако је потпуковник Марко Месић постао командант Самосталног југославенског одреда, који ће касније бити преустројен и преименован у бригаду. Обукао је југославенску краљевску одору, јер је то била једина југославенска војска коју је Совјетски Савез признавао. Али на митинзима и свечаним постројавањима држао је као командант заставу с петокраком, коју је бригади послао маршал Тито.

Нешто мање од годину дана касније он ће у Крајови, у Румуњској, и срести Тита. Маршал ће га примити као команданта бригаде, али умјесто да га пусти да му поднесе извјештај, он га је, по свједочењу комесара бригаде Ђуре Лончаревића, напао и извријеђао због његове припадности Хрватској легији. Али није га смијенио, послао пред пријеки суд и стријељао. Потпуковнику Југославенске армије Марку Месићу судбина је одредила да прође још неколико кругова интимнога пакла.

Мало након тог сусрета с Титом, потпуковник Месић повео је бригаду преко Дунава, у Југославију. Дочекани су са сумњом и зазором, а прва битка у којој су судјеловали била је битка за Чачак. Гурнути су у њу мимо војне логике, да се као бивши "усташе" докажу у борби, па су доживјели прави покољ. У тродневним борбама имали су 137 мртвих, 330 рањених и 72 нестала. И још су се морали повлачити с положаја. Више заповједништво је за овај дебакл окривило команданта Месића, којега су прогласили неспособним, а његове војнике кукавицама. Потпуковник Месић је смијењен, али опет није ни осуђен ни стријељан.

Посљедњи круг пакла

И након рата остао је активни официр Југославенске армије, и таман када му се можда почела заборављати његова легионарска каријера, стигла је Резолуција Информбироа, а пред Марком Месићем отворио се посљедњи круг пакла. Умировљен је, а затим ухићен. Више пута су га затварали, испитивали, па пуштали. Злостављали су га мјесецима, али није им било важно оно што је Месић радио у Хрватској легији, на Дону, под Харковом и Калачем, у Стаљинграду. Ломили су га да разоткрије како су га врбовали Совјети и призна какав је његов тајни задатак у борби против Титове Југославије. Пустили су га на миру тек након што је 1950, на загребачком колодвору, пао под влак, који му је одсјекао обје ноге. Више и није било важно је ли га тко гурнуо или је покушао бјежати, али идеолошки терор није се тицао оних који би били честито обогаљени.

Ето, таква би била прича о артиљеријскоме потпуковнику југославенске краљевске војске, те пуковнику Хрватскога домобранства, посљедњем заповједнику 369. пуковније, велехваљеном јунаку битке код Стаљинграда, витезу Марку Месићу, и на крају потпуковнику Југославенске народне армије у пензији, који је умро у Загребу 9. вељаче 1982. Вјеројатно му није била никаква утјеха што је његов живот био једна могућа метафора хрватске повијести у двадесетом стољећу и што је, чак и штуро препричан, с мало забиљежених података и без свједока који би нешто рекли, његов живот садржајнији од свих ненаписаних хрватских романа, мемоара и исповијести на тему Стаљинградске битке.

Нема сумње да су Виктор Павичић и Марко Месић, сваки на свој начин, били хероји и мученици. Наравно, већ самим тим што су ратовали за туђу, руску, земљу, одабрали су криву страну. Као што је била крива и њихова борба на страни "еуропских народа" те "еуропске и хрватске културе". Али накнадном шутњом кривње се не исправљају. Из мучеништва поражених о себи више сазнајемо него док без престанка мантрамо мантре побједника.

Миљенко Јерговић (Јутарњи лист)

Нисам одолео да добро не подебљам један део текста...

Ево овако крвати, еврупљани и анти Православни (анти Срби и анти Руси) гледају на неке ствари. А како онда треба да гледају поклоници Драже и Четништва, Православни Срби и Руска Браћа?

[мунгос]

Говорити о неком Српству, а бити више за ДОС, него Слобу?????!!!!!

И за црног врага прије него за Злобу. Чак и килави ДОС је за Злобу био појам српства...

[Лепи Бора]

...
И за црног врага прије него за Злобу. Чак и килави ДОС је за Злобу био појам српства...

Да, да...

Само пар детаља Слобиног времена:
- Православље се Ширило и СПЦ је била најомиљенија у држави.
- наташа кандић је била мања од макова зрна.
- Република Српска је створена.
- Упркос санкцијама, ратовима и притисцима, народ је преживљавао.
- Србија је имала бројну имовину и била независна земља.
- Педери су шилипу у тихоћи и мраку...
...
А после ДОС-а и 2000?

Српство се просто расцвета, као тиква од 20 мм гранате.

Причам ти причу...

[Громовник]

Мунгосе, не вреди црвенима причати... овај је само прешао са Тита на Слобу, и са комунизма на Православље!

[Лепи Бора]

Мунгосе, не вреди црвенима причати... овај је само прешао са Тита на Слобу, и са комунизма на Православље!

И како онда остао црвен, ако је Православан?
Боље и то него као неки, увек су остали исти!

Неки су били црвени (под титем), па прескочили Слобу (јер им се на Српство и Православље повраћало увек), постали намах црни и једва дочекали ДОС, да их ослободи Српства и Православља и врати у братство и јединство, свих потрошача света.

И под титом и под Слобом и данас су остали исти - шљам.

---

Има она парола: "Много сте исти!"
И боља: "Много си провидан!"
...

---

...
И за црног врага прије него за Злобу. Чак и килави ДОС је за Злобу био појам српства...

Нисам пажљиво читао. Па "добро", добили сте (смо) црног врага, а од њега до вражје дивизије - нема много.

То није Четништво, нема везе са тим...

---

И да завршимо више са тим причама Слоба лош. Ако је био лош Слоба, имало је, бар у Србији (у Босни забранио окупатор) Четничка СРС да се гласа за њу. Али и то смета титинцима (наравно), па су морали да изаберу своје: ДОС.

Једну педерско - окупаторску гомилу ОЛОША: Коштуница - кандић - ђинђић - стамболићи - вук - капичић - соња бисерко - усташе - Двери - мађари - ЛГБТ - веља - НАТО - чанак,...

Ко је гласао за ТО, да нису Четници???

Који донесоше Српству и (наравно) Четништву убиства, забране, затварања, оплене, пљачке, сраћке,...

А да се ДЕПОС, СПО, ДОС питао 1991. Срби у крватској и Босни и на Космету, не да не би имали ИКАКВУ помоћ (док је била блокада на Дрини, силни вагони муниције одоше преко...), него би имали одавде "НАТО" (из "србије") диверзанте иза леђа, гранатирања и бомбардовања...

Али родитељи титовци, како ће ђецу своју учити него за тита?
Па такви се пресамитише од муке, када је Слоба дошо, а место им тите.

Зато оставите ви приче и причице, бар за неког другог...

[Громовник]

И како онда остао црвен, ако је Православан?

Ух, тешко ти је било да замениш једну догму другом. У то време је ионако то било модерно. Где сви комунци, ту и мали Бора. Ил' се догма комунизма мењала догмом Православља ил' се ишло код Сороша на курсеве.

Углавном, сви сте Тита љубили у дупе.

Неки су били црвени (под титем), па прескочили Слобу (јер им се на Српство и Православље повраћало увек), постали намах црни и једва дочекали ДОС, да их ослободи Српства и Православља и врати у братство и јединство, свих потрошача света.

Има и такијех, не спорим.

Ко је гласао за ТО, да нису Четници???

Многи су преварени тада, па и поштоваоци четника. Толико нам је Слобица био добар, да је народ пре гласао за "олош", него за њега.

И да завршимо више са тим причама Слоба лош. Ако је био лош Слоба, имало је, бар у Србији (у Босни забранио окупатор) Четничка СРС да се гласа за њу. Али и то смета титинцима (наравно), па су морали да изаберу своје: ДОС.

Значи имали смо избор између Слобе и Слобиних четника? То му дође нешто као у САД - демократе - републиканци?

Али родитељи титовци, како ће ђецу своју учити него за тита?
Па такви се пресамитише од муке, када је Слоба дошо, а место им тите.

Зато оставите ви приче и причице, бар за неког другог...

То што сте се ви црвендаћи осамдесет и неке поделили, па се део вас премаскирао у националисте и патриоте, а до тада сте сложно са истим тим левичарско либералистичким олошем певали песмице Титу и вирили му из дупета, то је само ваша брука и срамота. Можете да глумите до прекосутра да сте највеће патриоте и Православци на свету, џабе, проваљени сте до сржи.

[Лепи Бора]

...
Можете да глумите до прекосутра да сте највеће патриоте и Православци на свету, џабе, проваљени сте до сржи.

Ух бре, скрозиро си ме нема шта, немој толико тачно погађати, мош се мањка...

[мунгос]

Мунгосе, не вреди црвенима причати... овај је само прешао са Тита на Слобу, и са комунизма на Православље!

Проблем је што је тај "прелаз" немогућ.

Злобизам је само наставак Титовштине, спрдање и са српством и са православљем. До јуче пријављивали људе због "србовања" и "четниковања", као савјесни другови, а данас највећи Срби, не дају онима који су били Срби да буду Срби. До јуче нијесу попу дали прећи прага а данас у првом реду у цркви, у скупим одјелима, побожни Светосавци.

[Лепи Бора]

...
1) - Проблем је што је тај "прелаз" немогућ.

2) - Злобизам је само наставак Титовштине, спрдање и са српством и са православљем.

3) - До јуче пријављивали људе због "србовања" и "четниковања", као савјесни другови, а данас највећи Срби, не дају онима који су били Срби да буду Срби. До јуче нијесу попу дали прећи прага а данас у првом реду у цркви, у скупим одјелима, побожни Светосавци.

Ово писмо је класичан пример како комунисти, који се продају за демократе (мада је то исто...), резонују.

1) - Прелаз из комунисте у Србина, је наравно могућ. Док прелаз из титовца у Србина - тешко. Титовци су ЛИСТОМ прешли у ДОС, а који је наравно само формално (делом) био "четнички", "српски", "православан". Док је суштином: издајнички (НАТО), атеистичко - сатанистички, римокатолички, ЛГБТ-овски, антисрпски, титоистички, итд. И наравно да је као такав био и против Слобе, који је добрим делом водио Српску политику.

Ствари су веома просте: Цео НАТО, усташе, титовци и запад су ратовали не против ДОС-а, већ против Слобе, а уз помоћ ДОС-овских комуњара, које сад продају овде муда за бубреге...

2) - Слободан Милошевић убијени Председник Србије, а уз помоћ домаћих титоваца, није овде предмет расправе, али:
- Увео је Слободу у Србију, после 50. година титоисања, коју ДОС (титинци) одузима опет.
- Смакнуо титине АП, које сад ДОС (титинци) опет уводе назад.
- Смакнуо зависност од крвата и словенаца, коју сад ДОС (титинци) опет уводе назад.
...
Милион оваквих примера јасно говори да:
Коме год је ДОС бољи од Слобе, тај је титовац, или син титинца...

Милошевић је свакакав, али је имао и ОЗБИЉНИХ ВРЕДНОСТИ, док је ДОС чист титоизам, сатанизам и бољшевизам, зато титовци ЈУРИШ са вашим вуком, УДБАШЕМ и гомилом потказивача и увлакача на Слобу...

3) - Савршен опис вука и дане, ђинђића и ружице, ћурувије, коштунице, мићуна, итд. целокупног ДОС чланства.

Сви такви што су се ватали за дугме кад виде Свештеника, нити су ишли у Цркву, нити Славили Славу, нити их је интересовало Српство, ни Космет и такви су и остали!

Слоба није као циркузант ишао у Цркве, али је Народу ту дао Слободу. Није као вук и аца-крољ стајао да се слика у Храмовима, а овамо псовао и јеретисао Епископе.

А пошто се види да овде многи само МИСЛИМА иду у Цркву (да виде архитектуру, исл...), смешно је да такви уопште учествују у теми "Где дође Четништво...".
Добри су само за тему, "Где је тита данас?"

Па да опет дамо закључак, шта је узрок оваквог Српства и Четништва данас?

Узрок се своди у једну реченицу (реч): ЛИЦЕМЕРЈЕ!

Квази Срби, Православци, а ПРАВИ титовци, удбаши, секташи, хедонисти, издајници, масони и цела та булумента, се продају за наследнике Дражиног Покрета (прототип је СПО и вук, `90-их).
И то не само да продају себе гмазове као Четнике, већ МЕЊАЈУ и суштину Дражиног Покрета!

Па и од Драже направише некаквог политичара и револуционара, борца против Стаљина (све ки тите им...), неку будалу која се није борила за ослобођење КЈ од фашиста, већ се борила за демокуртију и нови светски поредак!

Наравно да им енглези, који су инсталирали њиховог тита овде и убили Дражу, у томе помажу. Па волшебно испаде да је Стаљин убио Дражу и поставио титу!?

Гледао сам 5. минута (повремено) чувеног мариЧа на ТВ хепи, пре 2 дана. Јер је невиђени индикатор.
Довео две усташе који су толико лупетали, да се мариЧ ујео за гузицу што их је уопште довео.
Наравно теза је била: "тито Стаљинов агент, кроз сво време и просторе."
Људи општевидно луди 100%, причали су хумористичке бајке, а ефекат ПОЗИТИВАН!

Ето управо такве су и приче: ДОС је за Слобу бог!
Хумористичке бајке света, за које и данас важи: "и послен тите, тита!"

Наставите млади другови (пардон сад су масони и браЧа), капичићи млађи (јунгери)...

[Лепи Бора]

А шта би било оно позитивно у свему томе, чему треба тежити?

Ако су "Четници" из личног користољубља, они који нити ратују за Српство (немају они времена за Слобине ратове...), а нити иду у Цркву на Службу Божију (која је сад пуна комуниста), треба радити баш супротно:
- Борити се за Српство (кад треба) оружјем, а коме је то претешко:
- Бити потпуно Православан, тј. ићи на Литургију и бити Хришћанин.

То су једина два Српства вредна помена...

Наравно да је бити Православан основа сваког Српства!

Проблем је (углавном) БИО, што смо многи остављали бабе да иду у Цркву, па смо на тај начин (ружна навика), формално били Православни, а суштински ништа. Али то се поодавно изменило.

Други проблем, је што ратовати није ништа лепо и романтично, већ каљуга, крв и најниже што људи могу испољити. Па то баш није могуће свакоме и у свакој ситуацији да прогута.

Али свакако да је Православље, као општи рат Добра и зла, основа, снага и добар преокрет у свакој ситуацији (прилици и не прилици), па је то једини даљи пут (увек и свакоме могућ), за добробит и Српства и Српског ратништва - Четништва.

Наравно да при томе треба бити сигуран да ће ДОС (као титов наследник), чинити све да ТЕМЕЉ Српства - Православну Српску Цркву, подрије. То је тежња свих тих демократа, титоваца и уопште сатанизма одувек.

Наравно да при томе ОПЕТ испадају комични ДОС-овци са њиховом мржњом ка Слоби. Јер Слоба као атеиста, није ударао у Црквени Темељ: Христа, као ни Слободу Цркви и Верницима, док ДОС директно својим ЛГБТ и масонским начелима то све управо ЧИНИ.

Зато коме сметају "комунисти" у Цркви, неће му сметати (и не сметају) комунисти у масонским ложама (лажама и ложанама)...

Наравно да ово не пишем да бих некоме судио, али мора се имати реалан (по наравно мени...) поглед на ствари. Осуђивати комунисте који се враћају свом корену - Српству, може само ђаво. Као што само ђаво може мрзети добре потезе које је Слоба имао, или симпатисати зле потезе (трагичне) које ДОС има.

Јер Слоба је Српство водио у неком (магла) правцу РАЗВОЈА!
А ДОС води Српство сада у сигурну СМРТ (не само физичку, већ и духовну)!