Није прво, немо` да ми узимаш славу.
Писао сам у новембру у Слободи, а било је и на сајту:
Србија између Истока и Запада
Као русофили, ми бисмо наследнику Совјетског Савеза - Русији, опростили и Стаљина и Тита и Коминтерну, али проблем је што то од нас нико и не тражи, већ нам се намеће лаж да нам никад са Истока никакво зло није стигло, док се за Запад тврди обратно
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Србија између Истока и Запада – вечита дилема, пошто живимо на међама источног и западног ‘’царства’’. Свети Сава је 1221. године писао:
‘’Исток је мислио да смо ми Запад, а Запад да смо Исток. Неки од нас су погрешно схватили наше место у овом сукобу струја, па су викали: ми нисмо ни једна ни друга страна, а неки да смо искључиво једна или друга! А ми смо, кажем ти Иринеју, судбином предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку!’’
После 793 године мало шта се променило, сем што је више оних који су ‘’погрешно схватили наше место’’, уз искључиво опредељење за Исток или Запад. На једној страни сада имамо еврофанатике, а на другој евроазијате. О еврофанатицима је овде било доста речи, па ћемо се посветити заговорницима евроазијатства. За почетак, ово је цитат са најчитанијег политичког сајта у Србији, ‘’Нова српска политичка мисао’’:
„Европи припада територија западно од линије Финска-Пољска-Румунија/Мађарска-Хрватска. Све између тога је Евроазија која је састављена од простора са словенским и туркијско-монголским етничким елементима. Србија по готово свим озбиљним параметрима, по горњој подели, припада Евроазији, како религиозно (православно хришћанство), тако и етнички (словенство), али и историјски (осим, у извесној мери простора северно од Саве и Дунава).’’
Ова теорија калеми се на још једну, ону о БРИК-у, тј. БРИКС-у, савезу Бразила, Русије, Индије, Кине и Јужноафричке републике. Судећи по реакцијама на чланак из претходног броја, ‘’Црвена БРИК пропаганда’’, калеми се веома успешно, јер су коментари били бројни, и што је важније, у негде 90 посто случајева негативни. Испоставило се – а то иначе говоре и статистичка истраживања – да необично велики број грађана Србије БРИКС доживљава као спас за излазак из кризе, у смислу да ће он ускоро надјачати западну цивилизацију и постати доминантна светска сила.
Тако, познати економиста Бранко Драгаш, реагујући на чланак објављен у ''Слободи'', пише:
‘’Однос снага се већ променио у свету. Доминација САД на светску политику је прилично ограничена… Долар и евро се штампају сумануто без покрића и то ће потпуно уништити западну економију. Други талас понируће кризе почиње на пролеће 2015...
ЕУ нема никакве перспективе… ЕУ је банкротирана комунистичка Југославија у којој ништа не функционише, осим притисака неонациста из Брисела. Зар је то демократија коју слави аутор?
САД и ЕУ ће банкротирати када престану да штампају долар и евро без покрића. Наркоман покушава да се излечи непрестално узимајући све веће дозе дроге. Дугови су све већи и следи – ПРОПАСТ ЗАПАДА!
Западна цивилизација се исцрпила и нема више животних сокова да се бори са људским и сочнијим Истоком…
Нерешена социјална питања сигурно доводе до грађанског рата у САД…
Српска политика мора да схвати да се ништа неће променити, Запад ће остати и даље моћан и њима се требамо клањати. Па, зар то, човече, не раде тако успешно сви ови издајници који те толико нервирају, јер су комунистичка деца?
…Погрешили смо и 1989. Тада сам писао да морамо хитно да се преусмеримо према Западу. То је био једини начин да избегнемо све трагедије које смо касније доживели… Данас смо на новој историјској раскрсници… Мислим да је права стратегија Исток.’’
И Драгаш, као и други критичари чланка, тврде да све гледам ‘’кроз призму антикомунизма’’, што је ‘’депласирано’’, да подржавам бугарску политику ‘’по којој су Американци ипак јачи од Руса, па им се треба приклонити’’, а било је и експлицитних изјашњавања типа ‘’место Србије није на Западу’’, односно ‘’ближи нам је БРИКС’’. Посебно издвајам ову критику:
‘’Гледање на Исток је у ДНК већини, али и то треба без самообмане. Оно што је за сада сигурно - они не срушише ни један мост, не завише ни једну мајку у црно, не бриде нам образи и не црвене од њихових шамара.’’
Последњи цитат се толико често понавља, да по том питању тако рећи постоји косензус. Управо зато он открива колико се дубоко укоренила комунистичка пропаганда, тј. колико велики број грађана доживљава комунисте као своје, па не примећује њихов шамар из 1944/45, од ког се још нисмо опоравили (и који је, дакле, много јачи од оног западног из 1995. и 1999. године)
Наравно, западне силе су водиле Други светски рат себично и уз много грешака, дозвољавајући чак и такав морални пад да подршку војсци Краљевине Југославије преусмере на оружане формације илегалне Комунистичке партије.
Међутим, рећи да нам са Истока никад није стигло неко зло, за разлику од Запада - апсолутно је нетачно. Тачно би било рећи да нам Русија кроз историју није наносила зло, наравно ако се изузме Сан Стефански мир и можда још по неки пример. Али, Русија деценијама није била Русија, већ Совјетски Савез, који је од оснивања био највећи, а потом један од највећих непријатеља српског народа. Совјетски Савез је 1920-тих основао на десетине терористичких група у нашој земљи, лансирао је идеје о уништењу српског грађанског друштва, о цепању српских територија и стварању нових нација, итд. Поред свега осталог, подржао је концепт отцепљења Косова и Метохије од Србије, који су његови агенти почели да спроводе од 1944/45. године. Најзад, Совјетски Савез је извршио агресију на Краљевину Југославију, постављајући на власт своје агенте, који су, уз спровођење зацртаних планова, извршили огроман покољ цивила и ратних заробљеника.
Као русофили, ми бисмо све то опростили наследнику Совјетског Савеза - Русији. Проблем је, међутим, што то од нас нико и не тражи, већ нам се намеће лаж да нам никад са Истока никакво зло није стигло.
Чак и да прихватимо ту лаж, опет би нам следовало само зло, не само у метафизичком, већ и у крајње практичном смислу. Јер, њене последице су вишеструке.
Тако, организована је војна парада поводом дана ''ослобођења'' Београда 1944, а не поводом Дана победе или ослобођења 1918. године. Чак је пропуштена прилика да се на њен стоти јубилеј, 2012. године, понови последња велика и заиста победничка парада, одржана у Београду 1912. године.
На војној паради 16. октобра 2014. видели смо како се непријатељске црвене заставе виоре уз српске војничке заставе и чули како се терористи изједначавају са српским војводама.
Председник Русије је хвалио терористе као ''народноослободилачку војску'', што је покренуло нови талас црвене пропаганде, али и раст популарности Социјалистичке партије, која је у ствари преименована Комунистичка партија. Уз учешће те партије обављају се највећи послови са Русијом, а где је она, ту је легло корупције и свакаквих других преступа. Одлаже се рехабилитација жртава комуниста, као и процес повратка отете имовине, нема говора о осуди злочинаца - речју, о свеопштој дебољшевизацији, без које је излазак из кризе незамислив.
Сатанизација Запада отпочела је управо са комунистима. Никад пре њих ми у маси нисмо доживљавали Запад као негативан појам - нарочито не западне земље попут Француске и Америке - и никад пре западни свет у глобалу није посматрао Србе као негативце.
Другим речима, корени антагонизма између Запада и Србије леже у 1944/45. години, а ту су и корени савремене верзије идолопоклонства Истоку, која само мења форму. Та верзија идолопоклонства Истока није русофилство - она се само служи злоупотребом русофилства. Тако је било 1941, а тако се и данас чини у извесној мери, када нам се совјетофили/комунисти представљају као русофили. Комунисти, у ствари, не могу бити русофили, јер је таква њихова идеологија. Зато је њихово потомство масовно ступило у редове западних ''невладиних организација'' и сада шири мржњу према Русији, док међу четничким потомством, било овде или у емиграцији, практично нема русофоба.
''Исток на Западу и Запад на Истоку'' - остаје актуелна максима Светог Саве. Више пута кроз историју имали смо политику у складу с њом, на пример у доба Краљевине Србије, која је слала своје студенте равномерно и на руске и на западноевропске универзитете и која је у целини имала складан однос између Русије и западних сила, посебно Француске.
Да ли се при томе некоме треба клањати?
Не, свакако. Поента је у коришћењу добрих прилика на обе стране. На пример, недавно је амерички конгресмен, републиканац Тед По, изјавио како је Србија један од најважнијих савезника Америке. Да је то рекао за било коју државу на свету - она би сигурно реаговала. Али, Београд је остао без реакције. Озбиљни државници не би пропустили да позове Теда Поа у Београд, па и на војну параду. Они би такође схватили да Тед По, као антикомуниста, не би дошао на комунистичку параду каква је приређена, па би је организовали на датум везан за Први светски рат. Тада би се на бини вероватно нашли и представници Русије и представници Америке. Овако, Америка је параду схватила као провокацију, па је бојкотовао чак и њен амбасадор у Београду.
Све у свему, од параде су профитирали само (нео)комунисти, као што и иначе само њима иде у прилог начин вођења државе од 1945. године до данас.
Позив Бранка Драгаша био је погрешан и 1989. године (преусмеравање на Запад), као што је погрешан и данас (''стратегија Исток'', јер ''Запад пропада''). Уместо тога, Србија треба да се преусмери на вођење српске политике, користећи погодности које пружају и Исток и Запад, уз разумевање чињенице да је западна цивилизација доминантна и да је у најмању руку не треба иритирати причама о њеној пропасти.
(Слобода, Чикаго, 10. новембар 2014)
