04-02-2026, 08:44 PM
Одличан текст!
Батин подрум - Њу Месиџ
18-02-2026, 08:24 PM
СТО ГОДИНА АГОНИЈЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ
Синоћ, 16.02. 2026., одржана свечана академија поводом 200 година од оснивања Матице Српске. Уместо прославе достојне два века највеће наше културне институције, амбијент је неодољиво подсећао на партизанску приредбу негде у тајновитим грмечким шумама, опкољеним разним непријатељима револуције, којој по наредби комесара чете присуствују борци који би пак радије обрнули неко прасе на ражњу него слушали досадне говоранције и хорска запевања. Заиста, академија је одржана под тешким теретом истине да међу присутнима има врло мало оних који имају свест о величини и значају установе, већ су ту да искажу своју неограничену љубав према владајућем режиму и, изнад свега, према Александру Вучићу.
Уз мучни утисак који је оставила на све идеолошки силована Академија, ја ћу искористити прилику да укратко укажем да овако јадно стање Матице Српске није ново, већ траје много дуже, практично од Ослобођења 1918 године. Материјал који предочавам није сасвим сређен, више је у радној форми, но држим да ће и овако помоћи разумевању узрока агоније коју пролазимо.
Матица српска [1,2] је последње место где би се човек сетио да тражи аутошовинизам. Међутим...
У развоју војвођанског аутошовинистичког аутономаштва незаобилазна је улога Матице српске. Најстарија српска књижевна, културна и научна институција окупила је, између два рата, онај део интелигенције који је, још од Велике народне скупштине, југословенство претпостављао српству, а после уједињења заступао идеје Самосталне демократске странке, односно Војвођанског фронта и њихов концепт државноправног уређења земље и статуса Војводине у Краљевини Југославији. Ауторитети из тих кругова су нарочито инсистирали на "експлоатацији" Војводине, њеној посебности у односу на Србију, "културној премоћи" Војвођана у односу на Србијанце. Окупљени у институцији, од оснивања значајној по карактеру и снази свог утицаја на друштвене и политичке процесе у српском корпусу, северно од Саве и Дунава, они су активно учествовали у формулисању и пропагирању идеологије "војвођанства" на којој је настао аутономистички, односно федералистички покрет.
За секретара Матице српске, 1920, изабран је Васа Стајић [ПРИЛОГ 1], најжешћи противник непосредног присаједињења Војводине Краљевини Србији и непомирљиви заговорник "југословенског" карактера покрајине. Јаша Томић је, револтиран том одлуком, одбио да икада више уђе у Матичино здање, а своју оставштину тестаментом је оставио Народној библиотеци Србије.
Дилема која је поделила чланове Матице, али и јавност, садржана је у питању да ли Матица треба да буде "војвођанска установа" или је њена улога очување националних вредности и подизање културних стандарда у целокупном српском корпусу и на читавом југословенском простору.
Вељко Петровић је, крајем 20-тих, сматрао да се Матица налази пред избором између "велике, савремене, установе која треба да обухвати целину народну" и "мање више патријархалне, да не кажемо фамилијарне, покрајинске и љубитељске институције."
Сукоби у Матици српској ескалирали су 1929. интервенцијом полиције, када је тадашња Управа, коју су, углавном, чинили чланови или присталице Самосталне демократске странке одбила да прихвати чланство преко 800 нових чланова Матице, углавном из редова добровољаца и колониста, насељених у Војводини. Афирмисањем "изузетног, а недовољно признатог положаја Војводине", Матица је сведена на "центар својеврсног сепаратизма пречанских Срба" и оруђе политичких партија сепаратистичког карактера, да се више никада поново не уздигне у водећу свесрпску културну установу.
Међу челним људима Матице, у то време, по залагањима за посебан, чак и привилегован положај Војводине у држави, издваја се Никола Милутиновић [ПРИЛОГ 2], који се у својим политичким ангажманима, залагао за уједињење Војводине преко Народног вијећа, а 1924. постао је члан Самосталне демократске странке чију је политичку платформу ватрено заступао све до 1939. године. Никола Милутиновић је обављао дужности секретара од 1932. до 1941. године. У два наврата био је уредник Летописа Матице српске (1933-1935. и 1936-1941), а први пут у историји ове институције, покренуо је часопис Глас Матице српске у коме је био уредник и аутор највећег броја написа. Матица српска је управо под вођством Николе Милутиновића прерасла у најтврђе упориште аутономистичког покрета, регионализма и пречанских фронтова [3]. Сматрао је да Матица треба да напусти "уски књижевно-научни делокруг" и да буде "иницијатор" и "регулатор" решавања друштвених питања и проблема Војводине.
Милутиновић је у Гласу пропагирао "идеологију војвођанске националне политике", инсистирао на њеном посебном положају и улози у југословенској држави. Глас је у првом броју, 1. маја 1934, објавио Милутиновићево мишљење:
Станоје Станојевић [5], чијом су оставком у Књижевном одбору и почела превирања у Матици српској, објавио је у Политици чланак под називом "Срамота", у коме, између осталог, пише:
Раст политикантства - опадање стваралачко
Скоро драматично интелектуално и стваралачко опадање код Војвођана било је видљиво. Тихомир Остојић је поводом Летописа Матице српске приметио да је било периода када није излазила „ни једна књига на годину“, указивано је да је “...некада Нови Сад, предњачио у књижевности, он јој је давао импулса, а данас тај Н. Сад нема више ни свог књижевног листа. И у Матици су се редови сасвим проредили, а што су они тако ретки, доста је крива и наша несрећна партијска поцепаност.“
Међутим, уместо "паметнога књижевнога рада" војвођански локал-националисти и/или локал-шовинисти, наментнули су једно ниско политичарење и уличарски стил, а Глас Матице српске се пречесто спуштао на ниво булеварске штампе. Скупштине Матице српске су много наликовале на биртијашке окршаје, недостижно далеко од тако вапијуће потребне и жељене размене мишљења и договора најумнијих српских глава на корист народну пред надолазећу катастрофу. У јавном мњењу видна је била стрепња пред сваку седницу њихову да ће се (опет) какво зло и брука догодити, па ако се ништа скандалозно не деси, са видним олакшањем се јавља "да је скупштина прошла мирно".
Како је грађен "штимунг" на тим сесијама интелектуалне елите, приказујемо исечком из једног опширног новинског извештаја за Скупштину одржану последњег дана септембра 1936. године.[ПРИЛОГ 3]
Подривање са запада
Наравно, подршка оваквом начину рада у Матици српској стизала је из Загреба, и то особито од тамо преведених Срба.
Чак је и сатирични лист лист "Врач погађач" писао да отровни паук (Матица хрватска) сише српски цвјетњак, а за то вријеме блажено спава трут (Матица српска), и тако омогућује стварање хрватске културе.
У таквом стању Матица српска је дочекала Други светски рат, када је њен рад био сасвим пригушен. Од 1943. до краја рата водио је Никола Милутиновић. Њега је, по уласку комуниста, заменио Васа Стајић, под чијом је управом извршена коначна транзиција најважније и најдуготрајније српске културне институције у ефемерну установу, учмалу и некомуникативну, до душе пристојну и политички коректну, коју нови Новосађани препознају само по згради.
Слично предратној сатиричној опаски "Врача погађача", неколико деценија касније, у јеку јавне полемике око изградње Мештровићевог дела - маузолеја Његошу на Ловћену, на месту Његошеве капеле, Бора Глишић је у полемичком тексту објављеном у Књижевним новинама 30. јула 1969. написао између осталог:
Од српске институције до разбијене српске главе
Ништа се, ама баш ништа, није променило ни после "октобарских промена" 2000-те. На челу Матице Српске су се смењивали комунисти Божидар Ковачек, Чедомир Попов и, актуелни, Драган Станић ака Иван Негришорац.
Синоћ је Народно позориште било збориште крцато политичким и културним полу-светом, лажним поповима и набилдованим крканима. Док су се Иван Негришорац и патријарх Порфирије, рођак Вучићев, давили у празним тирадама и националном патосу, напољу их је од српског народа чувала милиција у бојној опреми налична црним витезовима из Рата светова, а већ историјске легенде што превазиђоше старе крџалије, које сада знамо као "Ћаци", су студентима разбијали главе.
Таква, учмала и до одвратности удворичка, понизна пред Вучићевом камарилом како никада није била понизна пред Пештом и Бечом, Матица српска је данас, једнако као и пре двеста година, једина српска културна установа на простору Угарске.
ОСТАЛО:
https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2026...st_17.html
Синоћ, 16.02. 2026., одржана свечана академија поводом 200 година од оснивања Матице Српске. Уместо прославе достојне два века највеће наше културне институције, амбијент је неодољиво подсећао на партизанску приредбу негде у тајновитим грмечким шумама, опкољеним разним непријатељима револуције, којој по наредби комесара чете присуствују борци који би пак радије обрнули неко прасе на ражњу него слушали досадне говоранције и хорска запевања. Заиста, академија је одржана под тешким теретом истине да међу присутнима има врло мало оних који имају свест о величини и значају установе, већ су ту да искажу своју неограничену љубав према владајућем режиму и, изнад свега, према Александру Вучићу.
Уз мучни утисак који је оставила на све идеолошки силована Академија, ја ћу искористити прилику да укратко укажем да овако јадно стање Матице Српске није ново, већ траје много дуже, практично од Ослобођења 1918 године. Материјал који предочавам није сасвим сређен, више је у радној форми, но држим да ће и овако помоћи разумевању узрока агоније коју пролазимо.
Матица српска - осињак војвођански
„Задремале умне силе народа“
Зачеци војвођанерства Матица српска [1,2] је последње место где би се човек сетио да тражи аутошовинизам. Међутим...
У развоју војвођанског аутошовинистичког аутономаштва незаобилазна је улога Матице српске. Најстарија српска књижевна, културна и научна институција окупила је, између два рата, онај део интелигенције који је, још од Велике народне скупштине, југословенство претпостављао српству, а после уједињења заступао идеје Самосталне демократске странке, односно Војвођанског фронта и њихов концепт државноправног уређења земље и статуса Војводине у Краљевини Југославији. Ауторитети из тих кругова су нарочито инсистирали на "експлоатацији" Војводине, њеној посебности у односу на Србију, "културној премоћи" Војвођана у односу на Србијанце. Окупљени у институцији, од оснивања значајној по карактеру и снази свог утицаја на друштвене и политичке процесе у српском корпусу, северно од Саве и Дунава, они су активно учествовали у формулисању и пропагирању идеологије "војвођанства" на којој је настао аутономистички, односно федералистички покрет.
За секретара Матице српске, 1920, изабран је Васа Стајић [ПРИЛОГ 1], најжешћи противник непосредног присаједињења Војводине Краљевини Србији и непомирљиви заговорник "југословенског" карактера покрајине. Јаша Томић је, револтиран том одлуком, одбио да икада више уђе у Матичино здање, а своју оставштину тестаментом је оставио Народној библиотеци Србије.
Дилема која је поделила чланове Матице, али и јавност, садржана је у питању да ли Матица треба да буде "војвођанска установа" или је њена улога очување националних вредности и подизање културних стандарда у целокупном српском корпусу и на читавом југословенском простору.
Вељко Петровић је, крајем 20-тих, сматрао да се Матица налази пред избором између "велике, савремене, установе која треба да обухвати целину народну" и "мање више патријархалне, да не кажемо фамилијарне, покрајинске и љубитељске институције."
Сукоби у Матици српској ескалирали су 1929. интервенцијом полиције, када је тадашња Управа, коју су, углавном, чинили чланови или присталице Самосталне демократске странке одбила да прихвати чланство преко 800 нових чланова Матице, углавном из редова добровољаца и колониста, насељених у Војводини. Афирмисањем "изузетног, а недовољно признатог положаја Војводине", Матица је сведена на "центар својеврсног сепаратизма пречанских Срба" и оруђе политичких партија сепаратистичког карактера, да се више никада поново не уздигне у водећу свесрпску културну установу.
Међу челним људима Матице, у то време, по залагањима за посебан, чак и привилегован положај Војводине у држави, издваја се Никола Милутиновић [ПРИЛОГ 2], који се у својим политичким ангажманима, залагао за уједињење Војводине преко Народног вијећа, а 1924. постао је члан Самосталне демократске странке чију је политичку платформу ватрено заступао све до 1939. године. Никола Милутиновић је обављао дужности секретара од 1932. до 1941. године. У два наврата био је уредник Летописа Матице српске (1933-1935. и 1936-1941), а први пут у историји ове институције, покренуо је часопис Глас Матице српске у коме је био уредник и аутор највећег броја написа. Матица српска је управо под вођством Николе Милутиновића прерасла у најтврђе упориште аутономистичког покрета, регионализма и пречанских фронтова [3]. Сматрао је да Матица треба да напусти "уски књижевно-научни делокруг" и да буде "иницијатор" и "регулатор" решавања друштвених питања и проблема Војводине.
Милутиновић је у Гласу пропагирао "идеологију војвођанске националне политике", инсистирао на њеном посебном положају и улози у југословенској држави. Глас је у првом броју, 1. маја 1934, објавио Милутиновићево мишљење:
У нашем Војвођанству треба гледати ону садржину коју оно у истини стварно представља, оно значи љубав нашу за ову груду земље, за ове области Југославије, када је реч о Војводини, реч је о Југославији ... Наше Војвођанство у потпуном је складу са Југословенством наше велике отаџбине!... Војводина има исто право на "свој посебни положај као ма која друга покрајина Југославије." Он у опште није крио нити спорио да су управо "мисли и пароле из Гласа Матице српске служиле за формулисање програма грађанске опозиције у Војводини."
И други аутономаши су заузимали важне позиције у Матици српској. Александар Моч [4], један од првака СДС, у чијем је стану, иначе, усвојена Новосадска резолуција против "србијанске хегемоније" и за посебан статус Војводине, био је председник Матице српске од 1936-1941. Јован Лалошевић био је председник Месног одбора Матице српске у Сомбору...итд.Станоје Станојевић [5], чијом су оставком у Књижевном одбору и почела превирања у Матици српској, објавио је у Политици чланак под називом "Срамота", у коме, између осталог, пише:
"У Војводини је колевка српске просвете, српске науке и културе. Из Војводине су били родом готово сви српски књижевници и научници. И доцније, када је центар српске просвете, науке и културе пренет у Београд, Војводина се стално поносила што је она била представник српске књижевности и науке. И после уједињења Војвођани су се често хвалили тиме, бусали се у груди, са поносом помињали та факта и са омаловажавањем некултурнога човека, са висине говорили о другим српским покрајинама у томе правцу, особито у Србији, одакле им је дошло ослобођење. Они су Војводину сматрали за културно-аристократску провинцију у нашој држави, а себе све од реда за рођене, Богом дароване и патентиране "културтрегере" у овој нашој "бедној" и "некултурној" земљи."
Скоро драматично интелектуално и стваралачко опадање код Војвођана било је видљиво. Тихомир Остојић је поводом Летописа Матице српске приметио да је било периода када није излазила „ни једна књига на годину“, указивано је да је “...некада Нови Сад, предњачио у књижевности, он јој је давао импулса, а данас тај Н. Сад нема више ни свог књижевног листа. И у Матици су се редови сасвим проредили, а што су они тако ретки, доста је крива и наша несрећна партијска поцепаност.“
„Све пак скупа узето, све ми нешто мириши на некакву утакмицу с онијем у Биограду, особито с онијем око Српске књижевне задруге. Ако је то тако, као што се мени чини, то би била ствар на силу, па и данашње прилике нијесу за то. Биоград је одавно однио над Новијем Садом првенство на књижевном и културном пољу. Биоград је данас неоспорно културно средиште цијелога српства. Тако су прилике донијеле и тијем треба да се помири Нови Сад и у њему Матица српска и они око ње. [...] Дубровник је био у средњем вијеку српска Атина, Нови Сад је био, рецимо, до седамдесетијех година српска Атина, а сада је Биоград српска Атина. [...]” У даљем разговору они су од себе одбили и сваку помисао на утакмицу с Биоградом и нагласили, да од паметнога књижевнога рада не може бити штете...“
Антун Фабрис [6], тако, бележи своја сећања на разговор са Тихомиром Остојићем и Јованом Радонићем у Жупи Дубровачкој. [7]Међутим, уместо "паметнога књижевнога рада" војвођански локал-националисти и/или локал-шовинисти, наментнули су једно ниско политичарење и уличарски стил, а Глас Матице српске се пречесто спуштао на ниво булеварске штампе. Скупштине Матице српске су много наликовале на биртијашке окршаје, недостижно далеко од тако вапијуће потребне и жељене размене мишљења и договора најумнијих српских глава на корист народну пред надолазећу катастрофу. У јавном мњењу видна је била стрепња пред сваку седницу њихову да ће се (опет) какво зло и брука догодити, па ако се ништа скандалозно не деси, са видним олакшањем се јавља "да је скупштина прошла мирно".
Како је грађен "штимунг" на тим сесијама интелектуалне елите, приказујемо исечком из једног опширног новинског извештаја за Скупштину одржану последњег дана септембра 1936. године.[ПРИЛОГ 3]
Подривање са запада
Наравно, подршка оваквом начину рада у Матици српској стизала је из Загреба, и то особито од тамо преведених Срба.
Ако нико није у праву да Матици Српској и »Летопису«, овакима какви су данас, пребацује покрајинство, ми идемо за корак даље, па сматрамо да смо у пуном праву да им пребацимо што нису више покрајински, што не доносе и не обрађују у већем броју теме о Војводини и од Војвођана, и то од Војвођана из Војводине (који, наравно, Војводину најбоље познају, и којима је она највише за срце прирасла). Ми смо, уосталом, ово гледиште одувек и врло одређено заступали, па смо и одлучно устајали — као што ће се сетити наши читаоци — баш противу оних и онаких Матичиних »чланова и пријатеља« у Београду, те њихових званичних говорника и чланкописаца и »незваничних састанака« {види нарочито наше чланке: »У одбрану Матице Српске«, у броју од 11, јануара 1928, и »Где је место Матици Српској«, у броју од децембра 1930), Држимо да је данас више него икад ово гледиште оправдано и актуелно, особито након оне нечувене »изјаве најугледнијих Војвођана« у београдској »Политици« {о којој смо говорили у нашем политичком прегледу, у броју од фебруара о. г.), чији су инспиратори и конципијенти углавном идентични са београдским члановима и пријатељима Матице Српске. Зато се и користимо овим новим »походом«, да поновимо неке за нас толико јасне и логичне закључке и истине, о које се оглушују — свесно или несвесно — неки Војвођани у Београду, али о којима као да не воде довољно и у пуној мери рачуна ни сви људи и чиниоци у данашњој Матици, те које тако бојажљиво и заобилазно наводи и брани и сам Секретар Матичин...
Јер одиста, шта може бити природније и оправданије него да једна покрајинска установа, која је у тој покрајини никла и за њу створена, и која у њој дејствује — противу свих сметња и насупрот свим незгодама — сто и више година, и коју она искључиво и без ичије туђе помоћи издржава, допусти себи да води првенствено бригу о себи и да има своје обележје! Смешно је о овоме и губити речи; али, кад је већ дошло до тога, да запитамо: која друга наша покрајинска установа жртвује себе за љубав другима, и од којих се покрајинских установа то уопште тражи? Или, зар данашња Војводина није тек покрајина, а Нови Сад средиште Војводине и војвођанске културе? И зашто онда да се »поље рада« једне покрајинске установе подели и рашири »и по осталим местима наше земље«, како то траже »незванични састанци« бивших Војвођана у Београду?...
Ако се дакле »не смеју претпоставити други разлози оваким приговорима« и зановетањима, онда су посреди очигледно потпуна необавештеност и заблуда, с којима треба већ једном прекинути.
Јер одиста, шта може бити природније и оправданије него да једна покрајинска установа, која је у тој покрајини никла и за њу створена, и која у њој дејствује — противу свих сметња и насупрот свим незгодама — сто и више година, и коју она искључиво и без ичије туђе помоћи издржава, допусти себи да води првенствено бригу о себи и да има своје обележје! Смешно је о овоме и губити речи; али, кад је већ дошло до тога, да запитамо: која друга наша покрајинска установа жртвује себе за љубав другима, и од којих се покрајинских установа то уопште тражи? Или, зар данашња Војводина није тек покрајина, а Нови Сад средиште Војводине и војвођанске културе? И зашто онда да се »поље рада« једне покрајинске установе подели и рашири »и по осталим местима наше земље«, како то траже »незванични састанци« бивших Војвођана у Београду?...
Ако се дакле »не смеју претпоставити други разлози оваким приговорима« и зановетањима, онда су посреди очигледно потпуна необавештеност и заблуда, с којима треба већ једном прекинути.
У потпису М.Ћ. (= Милан Ћурчин)
Нова Европа, 26. 4. 1936.
Нова Европа, 26. 4. 1936.
Чак је и сатирични лист лист "Врач погађач" писао да отровни паук (Матица хрватска) сише српски цвјетњак, а за то вријеме блажено спава трут (Матица српска), и тако омогућује стварање хрватске културе.
У таквом стању Матица српска је дочекала Други светски рат, када је њен рад био сасвим пригушен. Од 1943. до краја рата водио је Никола Милутиновић. Њега је, по уласку комуниста, заменио Васа Стајић, под чијом је управом извршена коначна транзиција најважније и најдуготрајније српске културне институције у ефемерну установу, учмалу и некомуникативну, до душе пристојну и политички коректну, коју нови Новосађани препознају само по згради.
Слично предратној сатиричној опаски "Врача погађача", неколико деценија касније, у јеку јавне полемике око изградње Мештровићевог дела - маузолеја Његошу на Ловћену, на месту Његошеве капеле, Бора Глишић је у полемичком тексту објављеном у Књижевним новинама 30. јула 1969. написао између осталог:
...Извесна загребачка штампа је, данима, прилично простора посвећивала тврђењима да су Срби насилно приграбили Његоша. Матица српска се, скрушено, смерно, ломећи своје старе, фине, ћилибарско-жуте прсте (скоро) извињавала - покајнички - што је Његоша убројала у српске писце.
Од српске институције до разбијене српске главе
Ништа се, ама баш ништа, није променило ни после "октобарских промена" 2000-те. На челу Матице Српске су се смењивали комунисти Божидар Ковачек, Чедомир Попов и, актуелни, Драган Станић ака Иван Негришорац.
Синоћ је Народно позориште било збориште крцато политичким и културним полу-светом, лажним поповима и набилдованим крканима. Док су се Иван Негришорац и патријарх Порфирије, рођак Вучићев, давили у празним тирадама и националном патосу, напољу их је од српског народа чувала милиција у бојној опреми налична црним витезовима из Рата светова, а већ историјске легенде што превазиђоше старе крџалије, које сада знамо као "Ћаци", су студентима разбијали главе.
Таква, учмала и до одвратности удворичка, понизна пред Вучићевом камарилом како никада није била понизна пред Пештом и Бечом, Матица српска је данас, једнако као и пре двеста година, једина српска културна установа на простору Угарске.
ОСТАЛО:
https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2026...st_17.html
Јуче, 12:28 PM
Тужно...
Да ли су Јевђевић и Црњански били чланови Матице?
За Васу Стајића никад не бих погодио, мислио сам да је уз Јашу Томића и Станоја Станојевића (његовог унука сам упознао, некад, у НС).
Био сам сарадник Матице десетак година и колико сам видео ствари су кретале набоље, у смислу декомунизације. Делује да је у САНУ све време гора ситуација по овом питању.
Да ли су Јевђевић и Црњански били чланови Матице?
За Васу Стајића никад не бих погодио, мислио сам да је уз Јашу Томића и Станоја Станојевића (његовог унука сам упознао, некад, у НС).
Био сам сарадник Матице десетак година и колико сам видео ствари су кретале набоље, у смислу декомунизације. Делује да је у САНУ све време гора ситуација по овом питању.
Јуче, 07:48 PM
Колико знам - нису. После рата свакако нису могли бити чланови МС. Између два рата Црњански је ваљда био објављиван у Летопису, али он је концепцијски био некомпатибилан са књижевним традиционализмом МС. Јевђевић тешко да је био у неком ближем контакту са МС, мада је био аутономиста. У та доба можда је био најближи са Жарком Зрењанином.
Оно што знам а може бити интересантно - члан Матице Српске био је Димитрије Љотић. Он се међутим залагао за самоликвидацију МС, односно њено утапање скупа са Матицом Словачком и Матицом Хрватском у Матицу Југословенску.
Оно што знам а може бити интересантно - члан Матице Српске био је Димитрије Љотић. Он се међутим залагао за самоликвидацију МС, односно њено утапање скупа са Матицом Словачком и Матицом Хрватском у Матицу Југословенску.
« Старије Теме | Новије Теме »
Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)