[Милослав Самарџић]

Реч "прозукло" изгледа да са се више не користи.
Онда је била прилично честа.

[Ђорђе Ивковић]

Губе Срби многе речи. Са изгубљеним речима сужава се и памет.
Временом, јављају се нове речи. Али, то су туђице, рогобатно утрпане у српски језик. Туђе речи, туђа памет.
Но, држим да је битније да се у последња два текста, који нису моји већ су настали пре четрдесетак година, можемо суочити са ликовима и делом првих ћација у Србији (1946.), и са портретом типичних напредњака, који је настао 1987. године.

[Шумадинац]

Нимбусе, ове године на Равној Гори био је нови и млађани председник СПО-а. Родом је из Лике. Ватрени европејац. Ништа без Пречана 

[Ђорђе Ивковић]

Нимбусе, ове године на Равној Гори био је нови и млађани председник СПО-а. Родом је из Лике. Ватрени европејац. Ништа без Пречана 

Т`гата перголема! 

[Бенито]

Нимбусе, ове године на Равној Гори био је нови и млађани председник СПО-а. Родом је из Лике. Ватрени европејац. Ништа без Пречана 

Мислио сам да је он пореклом из Коцељеве или околине.

[Ђорђе Ивковић]

ТОКСИЧНА АДОЛЕСЦЕНЦИЈА

Овен Купер је тренутно најбољи глумац на свету. На драматичан начин одбранио је лик детета-убице Џејмија Милера у препотентној серији "Адолесценција". 
Преко друштвених мрежа наметнуто је снажно друштвено очекивање да је свак дужан да се замисли око те серије, па ћу се осећати тескобно ако не испуним ту толико важну друштвену задаћу.
О серији "Адолесценција" све се зна, тако да је сувишно препричавање. Сада је општи напор да се тачно уочи кад се ко ослонио о зид јер се осећа несигурно и зашто, како је ко кога погледао у тој и тој ситуацији те и те минуте и секунде серије и зашто. 
На мене је почетак серије деловао шокантно, како је даље ишло моје интензивна пажња је сплашњавала, док се није, о срамоте моје!, пред крај расплинула у досади. Признајем, па нека ми се суди: не подносим мелодраме (као што сам "флеке" добијао и од несносне серије "Мућке"). Ето, отворио сам се.
Ну, прелазимо на ствар:

Ја бих, онако српски (чули си за српску реч "инат"?) стао у опозит према наметнутом већинском медиокритетском разумевању приче, ризикујући да будем проскрибован као "токсични мушкарац из маносфере" илити, народски, "мушка свиња".
У питању је недоречена и недовршена антимушка ујдурма. Недоречена је и недовршена јер аутори нису имали чиме да је дорекну и заокруже, па су радије оставили нама да лупамо главу око свега. Они су ишли на голи ефекат, и постигли су га. Доста од њих. 
Није до краја јасно тотално негирање кривице од малог убице. Слали једно другом "емотиконе", "пиша ти је мала", "девац", даска", тамте-вамте и оде живот. 
Али, аутори одмах експресивно намећу где је "чвор": ми видимо да су синови изразито набилдованих очева - полицијског инспектора на случају и оца Џејмијевог, губитници, неуротици и хистерични злочинци на мах. Није остављена никаква сумња: дете упишано од страха тата грли својим огромним бицесима и трицепсима (праштајте, нисам записао минуту и секунду кад се емотиван тренутак догодио). Да се зна ко је у ствари крив.
Да у серији, која намеће скоро докуметаран приступ, инспектор "бауља" у истрази као је његов рад оценио син, иначе петнаестогодишњи тинејџер са психосоматским тегобама због вршњачког малтретирања, који се појавио као "Deus ex machina" да рашчивија набилдованом тати психолошку позадину убиства која је везана за "инцел" и систем порука помоћу "емотикона" (тако дознајемо и да су нам се младенци вратили у доба афричког сликовног писма, пиктограма, десет хиљада година уназад, дакле, што даље од нас) је наивно, да не кажем блесаво. Тако озбиљан полицијски систем какав је енглески, сигурно има специјалисте за малолетничке крвне деликте, који одлично познају тематику, тако да би полиција одмах почела од тумачења дечакових ИТ порука. Инспектори би добили убицин социограм са свим његовим комуникацијама. Уместо тога, серија користи наративни трик који више служи драматичном ефекту него реалистичном приказу истражног процеса.
Или, у трећој епизоди, психијатар (жена) се плаши нашег малог јунака и, сасвим непрофесионално, показује тај страх као нека теткица из комшилука. Њена реакција је заиста проблематична—ако је већ представљена као искусан стручњак, онда би требало да има професионалну дистанцу и способност да рационално процени ризик. Њено понашање више личи на карикатуру страха него на стварну психолошку процену. (Обашка, врсна експерткиња се у интервјуу са Џејмијем бавила искључиво односом син-отац, као да маме нема). У тим моментима које публика која зобље кокице види као најдраматичкније и катарзичне (што може, ако "Адолесценцију" прихватимо као турску серију а не ангажовану урбану драму), ауторска конструкција се распада и даље гледамо мелодраму са фарбањем комбија.
У серији и око серије се сусрећемо са мноштвом ново-израза, као у Орвеловој "1984". "Инцел", "маносфера", "емотикони", "токсични маскуларитет". У том крајње скученом и ограниченом контексту се траже узроци агресије и убистава код омладине. По ауторима, а и шире.


*****
Остало:

https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2025...-post.html

[Коле Којот]

Занимљив текст. Када сте већ поменули ту серију, ево један другачији поглед на њу:

Адолесценција, мини серија
(линк: https://markusmaki.wordpress.com/2025/05...ni-serija/)

Добро је, само четири епизоде. Довољно је. Тема, екстремно занимљива, све што се бави децом, нарочито у модерним временима заслужује пажњу. Као и обично, серија не нуди решење, али прилично добро презентује проблем. Дијагноза је дата скоро при крају четврте епизоде када отац и мајка дечака убице од 13 година, признају једно другом да не знају шта је требало боље да ураде, да до тога не дође, али не знају шта. И на крају, отац, након 13 месеци од дана злочина први пут улази у синовљеву собу и налази плишаног меду на кревету, кога увлачи испод постељине, брижно га покрива, љуби га, помази га по глави, и тражи од њега опрост што није знао да буде бољи отац.

Зато ја нудим решење. Оно што је урадила жена психолог док је установљавала ментално здравље малолетног убице пред суђење, да, практично одлуче да ли да га задрже у лудници или да га пошаљу у затвор, то је обавеза сваког родитеља. Нова времена, нови захтеви пред родитељима. Није довољно децу само хранити, облачити, пазити их да не сломе руку, или да из не згази ауто, већ је далеко важније имати реалну везу са дететом. Ту реалну, праву везу, једина особа која је успоставила, то је тај психолог, који је разоткрио све. Проблем једном схваћен, чак је баналан, али као и свака ствар, ако дете нема с ким да разговара, ситница, за час постане крупница.

Мајка и отац су били банални родитељи, чак неуки родитељи, који су се питали где су погрешили, купили су му компјутер, слушалице, радни сто, и мајка је дете виђала често како до један иза поноћи и даље гори светло у дечјој соби, али како су мислили шта има компјутер да науди неком, деца нешто трабуњају преко мрежа, свакако му не прети опасност као да се на пример скита са неким хулиганима улицом, пропустили су читав спектар тананих мисли и осећаја, које да су имали ту линију комуникације са дететом, на време би препознали о чему се ради, и бура би се угасила у чаши воде.

Овако, дете препуштено свакаквим претеривањима, манипулацијама, па и отвореним хорорима које се могу наћи на Интернету, није у стању да се носи само са свим тим, и може да дође до овако трагичних исхода. Не, није истина да родитељи морају да имају факултетску диплому психолога, да се понашају као судски вештаци. Судски вештак мора бити изузетно образован, јер он данас анализира случај малолетног убице, сутра нешто сасвим десето. Родитељи имају пар деце код куће, знају њихову ситуацију савршено, то им омогућује да чак иако су само водоинсталатери могу да знају све. И да организују живот, тако се неко мора бавити децом. Наиме, серија се потпуно погрешно фокусира на оца који ради од 6 ујутру до 8 увече, но мајка се стално извлачи. Где је она била за све то време? Па, радила је и она, дакле обоје су били ван куће, а деца, проводе ноћи на Интернету. На крају и мајка и отац плачу и питају се шта су могли боље? Па заиста је банално, боље су могли да питају децу шта гледају на Интернету, да имају разне програме за филтрирање садржаја итд.

Држите ме за реч, не бих се зачудио да је ова серија снимљена по наруџбини неке власти, која фином пропагандом спрема нови пакет цензуре на Интернету, наравно да заштити децу, али у ствари да додатно повећа тиранију свима. Као, пошто су родитељи објективно спречени да знају шта им деца гледају на Интернету, онда мора мамица држава да штити децу. Као, први пут би било тако нешто.

Дакле, решење је, мајка или родитељ по избору седи код куће и бави се децом, док други родитељ доноси ресурсе у кућу, и са децом се разговара о свему, нарочито о стварима на Интернету.

Осим ове, веће теме, серија нуди и споредну, али ипак важну тему, а то је стање у државним школама. Ако ово што смо видели није тотални распад, не знам шта је. И похађање те школе је наметнуто законом, ко не пошаље дете у тај пакао, брижне чике из социјалне службе одузимају децу. А онда у таквој школи, где су добра деца присиљена да буду са багром, та багра само појачава неке зле феномене са Интернета, па се тако измишљају проблеми који то уопште нису. Мош мислити, дечко од 13 година, нема девојчицу. Па? Од када је света и века, то се сматрало нормалним, али како постоји 200 врста булизма у државним пакловима, постоји и тај да се хиперсексуализује све, и онда нешто што уопште није проблем, него нормална појава у природи, постане тако велика траума код неких дечака, да су спремни и да убију.

Али, ко је приморао жену да ради? Држава. Ко је наметнуо и направио такву школу? Опет, држава. И онда ће и решење за то донети држава. Већ смо видели на почетку да дечка који се упишао у гаће од страха, у 6 ујутру хапси анти-терористичка полицијска јединица, која упада силом у кућу без најаве, разваљује врата, шокира све укућане, Дарт Вејдер полицајци бацају све на земљу да би ухватили велику друштвену опасност, малог упишанка. Јесте, имали су снимак да је веома насилан, 7 убода ножем, све то стоји, али анти-тероризам за такве случајеве, то је симптом полицијске државе у којој живимо. У бедном нашем комунизму, који је је све био него благи систем, на врата би зазвонио познати Брка Милиционер, испричао би родитељима о чему се ради, онда би ухватио за уши клинца и ставио у свог плавог Фићу. А доказ да је било бесмислено слати Црне Корњаче на балавца је и тај да му нису чак ни лисице ставили док су га возили у марици, дакле објективно није био никаква терористичка опасност.

Но, гледајте то и као позитивну чињеницу. Свако прекомерно показивање силе показује слабост владара. А да не говорим да 40 минута прве епизоде који до досаде и до детаља показују како пажљиво и са тактом третирају ухапшеног, потпуно се све то може у воду бацити након шока да ти банда маскираних и наоружаних људи упада у стан наоружана до зуба. Мораће, пре или касније да налете на неког ко не толерише такве ствари, па ће изрешетати, с правом, читаву јединицу, јер то и јесте једини природни одговор на тако висок и непропорционалан ниво државног насиља. А све то, адвокат дечака када разговара са родитељима, реши у једној реченици, као после ћемо о томе. Нећемо после, него ћемо одмах о томе. То није никаква фуснота, то је један од најкрупнијих проблема којим се серија не бави.