[Милослав Самарџић]

Ђоле, свака част!

[Филип Ђукић]

Нисам знао да је Ђорђе Космајац био предратни комуниста.

[Бенито]

Помињу ли се где мрски Енглези? Немогуће је да и они нису умешани у целу ту сврзометлију.

[Ђорђе Ивковић]

Помињу ли се где мрски Енглези? Немогуће је да и они нису умешани у целу ту сврзометлију.

Па знаш да енглеска дипломатија делује из потаје. Не може Бјела баш све да види.
Али, за твоју утеху, ни један лик, ни један правац радње није ту развијен до краја. Ни до пола. Наш Милослав, да га је звало, осмислио би то боље.

[Милослав Самарџић]

Помињу ли се где мрски Енглези? Немогуће је да и они нису умешани у целу ту сврзометлију.

Па знаш да енглеска дипломатија делује из потаје. Не може Бјела баш све да види.
Али, за твоју утеху, ни један лик, ни један правац радње није ту развијен до краја. Ни до пола. Наш Милослав, да га је звало, осмислио би то боље.

Јел си гледао Ђенерала?
П.С.
Да ме је звало, не бих отишао.

[Горски штаб 52]

Што не би отишао?

[Ђорђе Ивковић]

Помињу ли се где мрски Енглези? Немогуће је да и они нису умешани у целу ту сврзометлију.

Па знаш да енглеска дипломатија делује из потаје. Не може Бјела баш све да види.
Али, за твоју утеху, ни један лик, ни један правац радње није ту развијен до краја. Ни до пола. Наш Милослав, да га је звало, осмислио би то боље.

Јел си гледао Ђенерала?
П.С.
Да ме је звало, не бих отишао.

Нисам гледао. Због страха. И то озбиљно кажем: због страха. 
Гледао сам трајлере, поједине делове и - одустао сам. Зашто: С обзиром на перфидност досадашње продукције не задовољава да филм буде направљен из супротног идеолошког дискурса и буде довољно добра драма - за ТВ - филм неког мањег провајдера. Он мора да буде снажнији у сваком погледу од конкуренције. Мора да буде фреска. Епски филм. Ти једноставно немаш ресурсе за такав подухват. Немаш професионалне ауторе, глумце, екипу. Немаш новац. Радиш у друштво у коме ће бити сасечено све што је супротно владајућем наративу. Критичари опљуну по филму ако га и помену. Простор за промоцију филма је драстично скучен, нема спонзора, не можеш ни на један од стотину ТВ филмских канала који иначе врте исте филмове јер дугих немају.
Ако ја дам оцену "Добар 3" рачунај да је његова друштвена оцена 1- . Ако ти дам оцену "Одличан 5", рачунај да ће му бити онемогућено свако приказивање.
Зато су твоји пројекти унапред осуђени на неуспех или да кажем право - пропаст.

Хипотетички такав филм би могао бити снимљен у Америци. Они тамо имају све што ти треба од филмаџијских мајстора, најбољих сценариста до неограничених техничких могућности. Само, јбг, требало би ти 200 милиона долара. Да се скупиш мало па да снимиш филм за 150 милиона.
Али врага!
У САД би те дочекале исте политичке препреке као и у Србији. Не би ти ни дали да снимиш тако нешто чак ни као независну продукцију спреман на финансијски неуспех.
Остаје ти још Русија или Кореја да снимиш филм о четницима. Тамо би ти требало тричавих 60 милиона долара и имао би Черкезе да глуме Горску гарду. 
Тако стоји та ствар.
Дакле, филмови попут "Ђенерал" како си га замислио, а да буде врхунски, не дилетански покушај, може се снимити само када Србија буде ослобођена од партизанске жгадије. Но, како видимо, и овде, на овим умирућим "Погледима", доминирају четници који хоће да уче 2.0., који су мени одвратни и са којима немам више шта да дискутујем. А и ти си међу нима, рачунајући ваљда "трпен спасен", и изгледа да сматраш за свој велики успех што ти је дозволито уопште да снимиш нешто. Снимање филма "Кошаре" је прекинуто, па се тражи у том контексту.

[Милослав Самарџић]

Ти филмови, са тим буџетима, снимају се ретко и у свету. ''Спашавање редова Рајана'' и сл, испод 10 годишње.
У социјалистичкој Југославији, од 600 партизанских филмова, 90% је снимљено са малим или релативно малим буџетом.
Један од најбољих филмова тога доба, ''Бал на води'', није имао ни 1% буџета ''Битке на Неретви''.
Режисер, драматург и сценариста Мирослав Бата Петровић написао је књигу ''Кинематографија штапа и канапа''. За ту епоху. Скоро никад није било довољно пара, описао је како су се режисери довијали. Та књига ми је много помогла, и још неке Батине књиге. Иначе он је повољно оценио ''Ђенерала'', био је на првој пројекцији, у контролном биоскопу Кинотеке.
Имао сам наравно професионалне ауторе, глумце, екипу и опрему. Та опрема, камера, објективи, итд, седам носача камере смо имали, плус дрон, а камера на дрону такође светске класе - дакле та опрема се користи у целом свету. Не би веровао какве магацине са опремом сам видео у Београду и какви студији постоје у БГ и око БГ, дословце као у Холивуду. Наши људи раде, имамо много стручних људи аза филм. Зато ту долазе и Американце.
Било је и спонзора, преко 400. И наравно било је новца, иначе не бисмо могли да снимимо филм.
Није било новца за такав филм какав би ти волео, јер главни финансијери филмова нису дали, нисмо прошли на главном конкурсу (Филмски центар Србије, тј. Министарство културе; прошли смо на неколико мањих).
Делује да идеализујеш ствари, делује ми то као нека утопија: биће један тренутак када ће доћи наши на власт и када ће почети да снимају филмове из српске историје без фалсификовања.
Неће.
Није тренутак, то је процес. И екипа ''Погледа'' је на почетку тог процеса.
Има телевизија које приказују наше филмове, две ТВ су приказале Опкољене, укупно 12 пута. Са биоскопима, стримингом ''Погледи биоскоп'' и Јутјубом, ''Опкољени'' сада имају око 1,3 милиона гледалаца. Мени се чини да је то добра цифра. Погледај коментаре гледалаца, напомињем да ми не цензуришемо неповољне коментаре:
https://www.youtube.com/watch?v=K4-j5jx9LdM&t=3244s
Да не питам какав би твој коментар био... Пошто је овај филм имао 3-4 пута мањи буџет од ''Ђенерала''.

[Ђорђе Ивковић]

БЕОГРАДСКИ УНИВЕРЗИТЕТ У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ — СТУДЕНТИ ЗА ДОМ СПРЕМНИ 

ДЕО ПРВИ

ДЕО ДРУГИ

ДЕО ТРЕЋИ

ДЕО ЧЕТВРТИ

ДЕО ПЕТИ

[Ђорђе Ивковић]

ДВАНАЕСТ КРАЉЕВА НА ТАШМАЈДАНУ

Корида на Ташмајдану 1971,када је београдска публика звиждала матадорима и навијала за бикове. 

Био јединствени догађај — јер се више никад није поновио.

 „Вјетар подигну пахуље памука  
у пет сати предвече.  
И бик – једини срца усправна!  
у пет сати предвече…“  

Необична колона возила кретала се ка Београду преко Славонског Брода, посебно обезбеђеном трасом. Неколико дана раније, у ријечко пристаниште специјалним бродом из Галиције пристигло је дванаест краљева.  Искрцани су као робови са древних галија, коже црне као зифт, са очима у којима је већ треперила смрт.

У Београду су им огледала била покривена тешким сомотом, онако како се покривају стакла у кући у којој се чека смрт — да душе, кад куцне час, не остану заробљене у стаклу.

Последњи њихов смештај био је далеко од града — хладна кула Торлака. Тамо су, под будним оком карантинске службе, црним животињама убризгавали препарате, одржавајући их у снази до дана обреда.

Постојала је скривена привлачност између две удаљене земље на супротним крајевима Медитерана, док су се два мрачна режима нетремице посматрала преко Јадрана.
  
На Дедиње су стизали извештаји о биковима, тореадорима и песку који ће бити насут на Ташмајдан.

У тишини свог кабинета на Дедињу, Стари је прелиставао извештаје. Шпанија га је враћала у дане када је и сам био млад и суров, када је смрт имала укус вина, барута и жена. Сада је, после толико деценија, у себи чезнуо да му тај далеки крвави обред донесу под ноге — као последњи одјек младости коју време није успело да угаси.

Ова дванаесторица из Галиције донеће му део тог далеког, неиживљеног мита право под ноге, као крвави ехо револуције која је давно прошла.

„Бик је већ рикао кроз своје рањено чело, 
а ваздух се пунио гласовима звона.”

Лето је пролазило изнад града који се осећао као војник у миру. Уске  палилулске улице кроз које се провлачио мирис пржене кафе и брујање популарних „фића“, водиле су ка Ташмајдану. Улазнице су коштале астрономских двеста динара, али капије су попустиле под притиском.

Неко је у поноћ донео вест да је Домингин стигао, а неко да су бикови на Торлаку већ добили последње препарате.

Тако је, једном — само једном — на Ташмајдану заиграла шпанска корида.

Под небом без мора, насут је песак жут као дукат. Београд је чекао спектакл. Шпанци су донели обред, а трибине су мирисале на зној и пиво. Све је било спремно за први ударац мача.

Трибине Ташмајдана биле су крцате до последњег бетонског степеника, али ваздухом није лебдела шпанска страст. Палилула није знала за кодекс Андалузије. Осећало се нешто тешко и претеће.

„Смрт стави своје сјеме у рану,
у пет сати предвече…
И никада више.”

ОСТАЛО:
https://librum.club/blog/djordje-ivkovic...%bd%d1%83/