[Митић]

Одличан текст!

[Ђорђе Ивковић]

СТО ГОДИНА АГОНИЈЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ

Синоћ, 16.02. 2026., одржана свечана академија поводом 200 година од оснивања Матице Српске. Уместо прославе достојне два века највеће наше културне институције, амбијент је неодољиво подсећао на партизанску приредбу негде у тајновитим грмечким шумама, опкољеним разним непријатељима револуције, којој по наредби комесара чете присуствују борци који би пак радије обрнули неко прасе на ражњу него слушали досадне говоранције и хорска запевања. Заиста, академија је одржана под тешким теретом истине да међу присутнима има врло мало оних који имају свест о величини и значају установе, већ су ту да искажу своју неограничену љубав према владајућем режиму и, изнад свега, према Александру Вучићу.

Уз мучни утисак који је оставила на све идеолошки силована Академија, ја ћу искористити прилику да укратко укажем да овако јадно стање Матице Српске није ново, већ траје много дуже, практично од Ослобођења 1918 године. Материјал који предочавам није сасвим сређен, више је у радној форми, но држим да ће и овако помоћи разумевању узрока агоније коју пролазимо.  

Матица српска - осињак војвођански

„Задремале умне силе народа“

Зачеци војвођанерства 

Матица српска [1,2] је последње место где би се човек сетио да тражи аутошовинизам.  Међутим...

У развоју војвођанског аутошовинистичког аутономаштва незаобилазна је улога Матице српске. Најстарија српска књижевна, културна и научна институција окупила је, између два рата, онај део интелигенције који је, још од Велике народне скупштине, југословенство претпостављао српству, а после уједињења заступао идеје Самосталне демократске странке, односно Војвођанског фронта и њихов концепт државноправног уређења земље и статуса Војводине у Краљевини Југославији. Ауторитети из тих кругова су нарочито инсистирали на "експлоатацији" Војводине, њеној посебности у односу на Србију, "културној премоћи" Војвођана у односу на Србијанце. Окупљени у институцији, од оснивања значајној по карактеру и снази свог утицаја на друштвене и политичке процесе у српском корпусу, северно од Саве и Дунава, они су активно учествовали у формулисању и пропагирању идеологије "војвођанства" на којој је настао аутономистички, односно федералистички покрет.  

За секретара Матице српске, 1920, изабран је Васа Стајић [ПРИЛОГ 1], најжешћи противник непосредног присаједињења Војводине Краљевини Србији и непомирљиви заговорник "југословенског" карактера покрајине. Јаша Томић је, револтиран том одлуком, одбио да икада више уђе у Матичино здање, а своју оставштину тестаментом је оставио Народној библиотеци Србије.

Дилема која је поделила чланове Матице, али и јавност, садржана је у питању да ли Матица треба да буде "војвођанска установа" или је њена улога очување националних вредности и подизање културних стандарда у целокупном српском корпусу и на читавом југословенском простору.
Вељко Петровић је, крајем 20-тих, сматрао да се Матица налази пред избором између "велике, савремене, установе која треба да обухвати целину народну" и "мање више патријархалне, да не кажемо фамилијарне, покрајинске и љубитељске институције."

Сукоби у Матици српској ескалирали су 1929. интервенцијом полиције, када је тадашња Управа, коју су, углавном, чинили чланови или присталице Самосталне демократске странке одбила да прихвати чланство преко 800 нових чланова Матице, углавном из редова добровољаца и колониста, насељених у Војводини. Афирмисањем "изузетног, а недовољно признатог положаја Војводине", Матица је сведена на "центар својеврсног сепаратизма пречанских Срба" и оруђе политичких партија сепаратистичког карактера, да се више никада поново не уздигне у водећу свесрпску културну установу.

Међу челним људима Матице, у то време, по залагањима за посебан, чак и привилегован положај Војводине у држави, издваја се Никола Милутиновић [ПРИЛОГ 2], који се у својим политичким ангажманима, залагао за уједињење Војводине преко Народног вијећа, а 1924. постао је члан Самосталне демократске странке чију је политичку платформу ватрено заступао све до 1939. године. Никола Милутиновић је обављао дужности секретара од 1932. до 1941. године. У два наврата био је уредник Летописа Матице српске (1933-1935. и 1936-1941), а први пут у историји ове институције, покренуо је часопис Глас Матице српске у коме је био уредник и аутор највећег броја написа. Матица српска је управо под вођством Николе Милутиновића прерасла у најтврђе упориште аутономистичког покрета, регионализма и пречанских фронтова [3].  Сматрао је да Матица треба да напусти "уски књижевно-научни делокруг" и да буде "иницијатор" и "регулатор" решавања друштвених питања и проблема Војводине.

Милутиновић је у Гласу пропагирао "идеологију војвођанске националне политике", инсистирао на њеном посебном положају и улози у југословенској држави. Глас је у првом броју, 1. маја 1934, објавио Милутиновићево мишљење:

У нашем Војвођанству треба гледати ону садржину коју оно у истини стварно представља, оно значи љубав нашу за ову груду земље, за ове области Југославије, када је реч о Војводини, реч је о Југославији ... Наше Војвођанство у потпуном је складу са Југословенством наше велике отаџбине!... Војводина има исто право на "свој посебни положај као ма која друга покрајина Југославије." Он у опште није крио нити спорио да су управо "мисли и пароле из Гласа Матице српске служиле за формулисање програма грађанске опозиције у Војводини." 

И други аутономаши су заузимали важне позиције у Матици српској. Александар Моч [4], један од првака СДС, у чијем је стану, иначе, усвојена Новосадска резолуција против "србијанске хегемоније" и за посебан статус Војводине, био је председник Матице српске од 1936-1941. Јован Лалошевић био је председник Месног одбора Матице српске у Сомбору...итд.

Станоје Станојевић [5], чијом су оставком у Књижевном одбору и почела превирања у Матици српској, објавио је у Политици чланак под називом "Срамота", у коме, између осталог, пише: 

"У Војводини је колевка српске просвете, српске науке и културе. Из Војводине су били родом готово сви српски књижевници и научници. И доцније, када је центар српске просвете, науке и културе пренет у Београд, Војводина се стално поносила што је она била представник српске књижевности и науке. И после уједињења Војвођани су се често хвалили тиме, бусали се у груди, са поносом помињали та факта и са омаловажавањем некултурнога човека, са висине говорили о другим српским покрајинама у томе правцу, особито у Србији, одакле им је дошло ослобођење. Они су Војводину сматрали за културно-аристократску провинцију у нашој држави, а себе све од реда за рођене, Богом дароване и патентиране "културтрегере" у овој нашој "бедној" и "некултурној" земљи." 

 

Раст политикантства - опадање стваралачко 

Скоро драматично интелектуално и стваралачко опадање код Војвођана било је видљиво. Тихомир Остојић је поводом Летописа Матице српске приметио да је било периода када није излазила „ни једна књига на годину“, указивано је да је “...некада Нови Сад, предњачио у књижевности, он јој је давао импулса, а данас тај Н. Сад нема више ни свог књижевног листа. И у Матици су се редови сасвим проредили, а што су они тако ретки, доста је крива и наша несрећна партијска поцепаност.“

„Све пак скупа узето, све ми нешто мириши на некакву утакмицу с онијем у Биограду, особито с онијем око Српске књижевне задруге. Ако је то тако, као што се мени чини, то би била ствар на силу, па и данашње прилике нијесу за то. Биоград је одавно однио над Новијем Садом првенство на књижевном и културном пољу. Биоград је данас неоспорно културно средиште цијелога српства. Тако су прилике донијеле и тијем треба да се помири Нови Сад и у њему Матица српска и они око ње. [...] Дубровник је био у средњем вијеку српска Атина, Нови Сад је био, рецимо, до седамдесетијех година српска Атина, а сада је Биоград српска Атина. [...]” У даљем разговору они су од себе одбили и сваку помисао на утакмицу с Биоградом и нагласили, да од паметнога књижевнога рада не може бити штете...“

Антун Фабрис [6], тако, бележи своја сећања на разговор са Тихомиром Остојићем и Јованом Радонићем у Жупи Дубровачкој. [7]

Међутим, уместо "паметнога књижевнога рада" војвођански локал-националисти и/или локал-шовинисти, наментнули су једно ниско политичарење и уличарски стил, а Глас Матице српске се пречесто спуштао на ниво булеварске штампе. Скупштине Матице српске су много наликовале на биртијашке окршаје, недостижно далеко од тако вапијуће потребне и жељене размене мишљења и договора најумнијих српских глава на корист народну пред надолазећу катастрофу. У јавном мњењу видна је била стрепња пред сваку седницу њихову да ће се (опет) какво зло и брука догодити, па ако се ништа скандалозно не деси, са видним олакшањем се јавља "да је скупштина прошла мирно". 

Како је грађен "штимунг" на тим сесијама интелектуалне елите, приказујемо исечком из једног опширног новинског извештаја за Скупштину одржану последњег дана септембра 1936. године.[ПРИЛОГ 3]
 
Подривање са запада 

Наравно, подршка оваквом начину рада у Матици српској стизала је из Загреба, и то особито од тамо преведених Срба. 

Ако нико није у праву да Матици Српској и »Летопису«, овакима какви су данас, пребацује покрајинство, ми идемо за корак даље, па сматрамо да смо у пуном праву да им пребацимо што нису више покрајински, што не доносе и не обрађују у већем броју теме о Војводини и од Војвођана, и то од Војвођана из Војводине (који, наравно, Војводину најбоље познају, и којима је она највише за срце прирасла). Ми смо, уосталом, ово гледиште одувек и врло одређено заступали, па смо и одлучно устајали — као што ће се сетити наши читаоци — баш противу оних и онаких Матичиних »чланова и пријатеља« у Београду, те њихових званичних говорника и чланкописаца и »незваничних састанака« {види нарочито наше чланке: »У одбрану Матице Српске«, у броју од 11, јануара 1928, и »Где је место Матици Српској«, у броју од децембра 1930), Држимо да је данас више него икад ово гледиште оправдано и актуелно, особито након оне нечувене »изјаве најугледнијих Војвођана« у београдској »Политици« {о којој смо говорили у нашем политичком прегледу, у броју од фебруара о. г.), чији су инспиратори и конципијенти углавном идентични са београдским члановима и пријатељима Матице Српске. Зато се и користимо овим новим »походом«, да поновимо неке за нас толико јасне и логичне закључке и истине, о које се оглушују — свесно или несвесно — неки Војвођани у Београду, али о којима као да не воде довољно и у пуној мери рачуна ни сви људи и чиниоци у данашњој Матици, те које тако бојажљиво и заобилазно наводи и брани и сам Секретар Матичин...

Јер одиста, шта може бити природније и оправданије него да једна покрајинска установа, која је у тој покрајини никла и за њу створена, и која у њој дејствује — противу свих сметња и насупрот свим незгодама — сто и више година, и коју она искључиво и без ичије туђе помоћи издржава, допусти себи да води првенствено бригу о себи и да има своје обележје! Смешно је о овоме и губити речи; али, кад је већ дошло до тога, да запитамо: која друга наша покрајинска установа жртвује себе за љубав другима, и од којих се покрајинских установа то уопште тражи? Или, зар данашња Војводина није тек покрајина, а Нови Сад средиште Војводине и војвођанске културе? И зашто онда да се »поље рада« једне покрајинске установе подели и рашири »и по осталим местима наше земље«, како то траже »незванични састанци« бивших Војвођана у Београду?...

Ако се дакле »не смеју претпоставити други разлози оваким приговорима« и зановетањима, онда су посреди очигледно потпуна необавештеност и заблуда, с којима треба већ једном прекинути.

У потпису М.Ћ. (= Милан Ћурчин)
Нова Европа, 26. 4. 1936.

Чак је и сатирични лист лист "Врач погађач" писао да отровни паук (Матица хрватска) сише српски цвјетњак, а за то вријеме блажено спава трут (Матица српска), и тако омогућује стварање хрватске културе.

У таквом стању Матица српска је дочекала Други светски рат, када је њен рад био сасвим пригушен. Од 1943. до краја рата водио је Никола Милутиновић. Њега је, по уласку комуниста, заменио Васа Стајић, под чијом је управом извршена коначна транзиција најважније и најдуготрајније српске културне институције у ефемерну установу, учмалу и некомуникативну, до душе пристојну и политички коректну, коју нови Новосађани препознају само по згради.

Слично предратној сатиричној опаски "Врача погађача",  неколико деценија касније, у јеку јавне полемике око изградње Мештровићевог дела - маузолеја Његошу на Ловћену, на месту Његошеве капеле, Бора Глишић је у полемичком тексту објављеном у Књижевним новинама 30. јула 1969. написао између осталог:

...Извесна загребачка штампа је, данима, прилично простора посвећивала тврђењима да су Срби насилно приграбили Његоша. Матица српска се, скрушено, смерно, ломећи своје старе, фине, ћилибарско-жуте прсте (скоро) извињавала - покајнички - што је Његоша убројала у српске писце.

Од српске институције до разбијене српске главе 

Ништа се, ама баш ништа, није променило ни после "октобарских промена" 2000-те. На челу Матице Српске су се смењивали комунисти Божидар Ковачек, Чедомир Попов и, актуелни, Драган Станић ака Иван Негришорац.

Синоћ је Народно позориште било збориште крцато политичким и културним полу-светом, лажним поповима и набилдованим крканима. Док су се Иван Негришорац и патријарх Порфирије, рођак Вучићев, давили у празним тирадама и националном патосу, напољу их је од српског народа чувала милиција у бојној опреми налична црним витезовима из Рата светова, а већ историјске легенде што превазиђоше старе крџалије, које сада знамо као "Ћаци", су студентима разбијали главе. 

Таква, учмала и до одвратности удворичка, понизна пред Вучићевом камарилом како никада није била понизна пред Пештом и Бечом, Матица српска је данас, једнако као и пре двеста година, једина српска културна установа на простору Угарске.


ОСТАЛО:
https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2026...st_17.html

[Милослав Самарџић]

Тужно...
Да ли су Јевђевић и Црњански били чланови Матице?
За Васу Стајића никад не бих погодио, мислио сам да је уз Јашу Томића и Станоја Станојевића (његовог унука сам упознао, некад, у НС).
Био сам сарадник Матице десетак година и колико сам видео ствари су кретале набоље, у смислу декомунизације. Делује да је у САНУ све време гора ситуација по овом питању.

[Ђорђе Ивковић]

Колико знам - нису. После рата свакако нису могли бити чланови МС. Између два рата Црњански је ваљда био објављиван у Летопису, али он је концепцијски био некомпатибилан са књижевним традиционализмом МС. Јевђевић тешко да је био у неком ближем контакту са МС, мада је био аутономиста. У та доба можда је био најближи са Жарком Зрењанином.
Оно што знам а може бити интересантно - члан Матице Српске био је Димитрије Љотић. Он се међутим залагао за самоликвидацију МС, односно њено утапање скупа са Матицом Словачком и Матицом Хрватском у Матицу Југословенску.

[Милослав Самарџић]

Што се каже, занимљива историја.

[Ђорђе Ивковић]

БЛИСКИ ИСТОК: КО ЈЕ ЗАПАЛИО ОГАЊ ТЕРОРИЗМА?

У живо, пред нашим очима, одвија се израелска акција у Палестини, која опасно воња на геноцид и америчко-израелска агресија (бар је тако по Повељи УН) на Иран, уз мања чишћења у околним арапским државама. Мотив је "борба против тероризма и спонзора тероризма те недемократског иранског режима" и, изнад свега, право Израела да постоји - у чему има доста истине, али свакако није пуна истина.

Свакако да се поред регионалних сукоба око граница, питке воде, поседом над нафтним токовима, светском супер-доминацијом и опкољавања Русије. Ако је реч међутим само о тероризму, онда се у широким дискусијама на мејнстрм медијима често пренебрегавају важне чињенице и околности, на које желимо да укажемо.
Модерни политички тероризам у том региону није настао у једном тренутку нити у једном покрету. Развијао се постепено током XX века и у великој мери кроз међусобну ескалацију супротстављених страна.

Први тероризам није арапски тероризам, што је уврежено мишљење, већ јеврејски тероризам. 

Током периода British Mandate for Palestine (1917–1948) појављују се јеврејске подземне организације као што су Irgun и Lehi. Оне су користиле атентате, бомбашке нападе и саботаже у борби против британске власти и у оквиру ширег сукоба са арапским покретима. Један од најпознатијих напада био је King David Hotel bombing 1946. године. Јеврејске подземне организације биле су мотивисане циљем стварања, а касније и одбране државе Israel. Њихова стратегија била је усмерена углавном на локални конфликт у Палестини и на борбу против британске управе и арапских противника.

Разлика је следећа: док вође исламског тероризма убијају, родоначелник јеврејског тероризма, који је распалио друге тероризме, Менахем Бегин је добио Нобелову награду за мир.

Државно политичко насиље није једносмерно.

Израелска држава је такође развила специфичне методе борбе против тероризма, укључујући циљане ликвидације, обавештајне операције, ударе у иностранству.
Најпознатији пример је операција: Operation Wrath of God коју је спровео Mossad после Munich massacre.
И те методе су касније копирале друге државе.

Први арапски тероризам је био палестински, секуларни и марксистички.

Прве палестинске организације које су прибегавале терористичким методама углавном нису биле исламистичке. Током 1960-их и 1970-их многи покрети су били секуларни и идеолошки блиски левици. Организације као што су Popular Front for the Liberation of Palestine биле су отворено инспирисане марксизмом и револуционарним покретима тог времена, док је Palestine Liberation Organization окупљала више фракција различитих секуларних националистичких оријентација. Исламистички покрети постају доминантни тек касније, нарочито од краја 1980-их са појавом организација као што је Hamas.
Током 1960-их и 1970-их главни носиоци политичког насиља постају палестинске националистичке организације као што су Palestine Liberation Organization и Popular Front for the Liberation of Palestine. Оне уводе нове облике тероризма — нарочито отмице авиона и међународне нападе — што кулминира догађајима као што је Munich massacre. Од 1980-их година појављује се нова фаза конфликта: успон исламистичких организација. Покрети као што су Hezbollah и касније Hamas комбинују национални конфликт са религијском идеологијом. У том периоду шире се и нове тактике, укључујући самоубилачке нападе, чија је једна од првих великих примена био 1983 Beirut barracks bombings.

Зашто је сукоб ескалирао?

Израелски тероризам је усмерен на стварање, заштиту и ширење јеврејске државе. С друге стране, палестинске и исламске организације често су као своје мете виделе не само Израел, већ и његове главне међународне спонзоре и савезнике, пре свега САД и западне државе окупљене у оквиру НАТО. На тај начин конфликт је постепено добио и ширу међународну димензију. У условима ескалације Хладног рата СССР је током више деценија пружао политичку, војну и дипломатску подршку појединим арапским државама и палестинским покретима. Тако је блискоисточни сукоб, који је у почетку био локални национални конфликт, постепено постао део шире глобалне конфронтације великих сила.
Историчари често наглашавају да су се методе политичког насиља на Блиском истоку развијале у динамици узајамне радикализације: свака страна је временом одговарала на тактике друге стране, уводећи нове облике борбе и ескалације.
Тек када се тај историјски контекст узме у обзир, постаје јасније зашто се конфликт у том региону толико дуго одржава и зашто је толико тешко пронаћи трајно решење. У суштини, блискоисточни конфликт је истовремено локални национални сукоб, идеолошки сукоб и геополитичко бојиште великих сила.

Коначно, не можемо побећи од опорог утиска да је блискоисточни сукоб реинкарнирао Хитлерову доктрину Lebensraum, само са помешаним предзнацима.

[Митић]

Текст је занимљив, само је питање да ли је за време Британског мандата над Палестином први био јеврејски тероризам.

Арапи су имали своје побуне или устанке током 1920-их и током 1930-их година.

https://en-academic.com/dic.nsf/enwiki/244634

https://www.palquest.org/en/highlight/15...-1936-1939

Дана 4. априла 1920. године, Арапи су напали Јевреје у Старом граду.

Лехи организација је основана 1940. године

https://www.tandfonline.com/doi/abs/10.1...013.814502

Иргун је основан 1931. године

https://www.britannica.com/topic/Irgun-Zvai-Leumi

Хаганах је основана 1920. године како би се одупрла арапском отпору. И ова јеврејска организација Хаганах је била умерена до краја Другог св. рата

https://www.jerusalemstory.com/en/lexicon/haganah

[Митић]

У суштини, сагласан сам са великим делом текста (да поновим: одличан стил писања), али опет ми је спорно који је први тероризам дошао на том простору.

Арапи су имали јаке погроме над Јеврејима. Ево једног примера из 1929. године:

Погроми из 1929. и улога великог муфтије

У петак, 23. августа, ситуација се убрзано погоршала. Усред велике арапске гомиле окупљене на заједничкој молитви петком, позив на „напад на Јевреје“ проширио се много пре поднева, чак и пре завршетка молитве. Након имамовог страственог говора, мушкарци су изашли из џамије да нападну јеврејске четврти. Хаотична руља наоружана разним оружјем, укључујући штапове, ножеве, сабље, палице и виле, пројурила је кроз јеврејску четврт Старог града, поред Еспланаде џамија, наносећи батине, повреде и смртне случајеве Јеврејима на путу. Насиље се затим проширило на четврт Меа Шеарим, коју су искључиво насељавали ортодоксни Јевреји. Дана 28. августа, Жорж Ашар, шеф француског конзулата у Јерусалиму, известио је: „Била је то сцена покоља, где су Арапи пререзали гркљане онима испред себе или их каменовали до смрти, и нису показивали милост према женама и деци20“.

https://www.fondapol.org/en/study/pogrom...1830-1948/

[Ђорђе Ивковић]

Драги г.Митићу, ја сам пазио да не залазим у детаљно "објашњавање" читаве ситуације на Блиском истоку јер је то безнадежан посао. Само сам указао само на неке моменте који се из врло чудних разлога прећуткују.
Да главни вођа једне неспорно терористичке организације добије Нобелову награду за мир је цинизам историјских размера. И тако даље.


Наравно да је било свега и свачега и да Арапи и Палестинци имају свој део кривице. Са неким Арапима из тих подручја смо имали прилике да се сретнемо у БиХ. Међутим, Јевреји су нам (Олбрајтова итд...), ван сваке сумње, нанели много више и бојати се непоправљивог зла.

Израел, све бранећи се од уништења, шири се а са територија које је анектирао или окупирао је протерано милион нејеврејског становништва. Најпознатије Израелске акције тог типа:
1948. (Накба – „Катастрофа“):
Током рата за независност Израела, процењује се да је између 700.000 и 750.000 Палестинаца напустило или било протерано из својих домова у областима које су постале Израел.
• Око 400–500 села је уништено или напуштено.
• Већина избеглица се населила у суседним земљама (Јордан, Либан, Сирија, Египат).
• 1967. (Накса – „Пораз“):
Током Шестодневног рата Израел је заузео Западну обалу, Источни Јерусалим, Газу и Голанску висораван.
• Процењује се да је око 250.000–300.000 Палестинаца било расељено.
• Са Голанске висоравни је избегло око 100.000–130.000 Сиријаца (углавном Арапа).

Звучи познато? Само није било трактора.

[Митић]

Не мора то "господине Митићу", пошто не волим да ме тако ословљавају.

Да, овде сад причамо конкретно о израелско-арапским ратовима. Тих ратова је било пет. Овај први из 1948. године су започеле арапске државе тако што су напале Израел.

Шестодневни рат је почео Израел превентивним нападом на Египат, пошто је Египат почео да сакупља војску, јер су Совјети послали лажан извештај како Израел мобилише војску

https://history.state.gov/milestones/196...i-war-1967

Током Шестодневног рата, Израел јесте заузео те територије, али се са Западне обале и из Газе постепено повлачио. Током 90-их су се повлачили са тих територија, из Газе су комплетно изашли 2005. године. Источни Јерусалим остаје спорна територија (заједно са Газом и Западном обалом), а након 7. октобра ситуација се мења. Што се тиче Голанске висоравни, ево израелске перспективе https://www.jpost.com/opinion/article-886616

Ратни злочини су чињени на обе стране, ту такође мислим и на насилне прогоне које су вршиле обе стране. Од свих ових пaлестинских избеглица, један део се раселио због ратова. Који део Палестинаца се раселио због рата, а који део због насилног протеривања, то не знам. Један део се сигурно раселио због страха од насиља, односно као последица психолошког рата.

Један пример: Ми Срби смо били на удару западњачке пропаганде како насилно протерујемо Бошњаке и косовске Албанце. Помињали су неку луду бројку да су Срби насилно протерали или раселили око милион косовских Албанаца. То је била прича током 98/99.

Такође, Срби су били криви за све лоше и за свако зло што се дешавало 90-их на Балкану. Срби су били криви и за избијање Првог светског рата, јер је узрок био Гаврило Принцип који је проглашен за терористу. Моја поента: Нити су Срби криви за све и свашта, нити су Јевреји криви за све и свашта.

На крају, Олбрајтова беше јеврејског порекла, али су њени родитељи прешли на католичанство, а она сама је прешла у неку протестантску деноминацију. И она је Србима много наудила као део америчке администрације.

[Ђорђе Ивковић]

УСТАШЕ - ЗА ДОМ НЕСПРЕМНИ

ИЛИ: КАКО СЕ БУРЛЕСКА СА ПЕВАЊЕМ И ПУЦАЊЕМ УЗДИГНЕ НА НАЦИОНАЛНИ ХЕРОЈСКИ МИТ И ДРЖАВНИ КАМЕН-ТЕМЕЉАЦ НА ПРИМЕРУ ВЕЛЕБИТСКОГ УСТАНКА

"Велебитски устанак"

Као први покушај ослобођења Хрватске од колонијално-окупаторског српског режима, Велебитски устанак – 1932. представља кључ, без којега се сувремена повијест Хрвата никако не може разумјети у својој најдубљој еманципацијској димензији.

                                          - Недјељко Кујунџић, 1992.                                           

У том усташко-антифашистичком озрачју („први пуцањ у онодобни неправедни версајски поредак“) – изравно пред ВЕЛЕБИТСКИ УСТАНАК (1932.), као иначица стара хрватског поздрава – проникао је слободарски антифашистички поклич ЗА ДОМ СПРЕМНИ. И стога, одлучно устајући против југо-комунистичкога и србо-четничког фашизма, касније нимало случајно, преузимају бранитељи (драговољци) ДОМОВИНСКОГ РАТА (1990.-1995.).

                                                                    - Марио Јареб
                                                                           

"С Велебита Анте кличе
Зубља горе, пушке оре:
Бјежте псине, преко Дрине,
Хрвати се за Дом боре!"

- др. Миле Будак (1934.)


»Ал усташе отворише врата,
куда бјежи кухарица Ката«

-Из песничког описа "Личког устанка",
народног песника
Блажа Пишчевића из Брушана


Велебитски устанак није био саму усташки већ хрватски, јер у њему нису суделовали само усташе ("национални "револуционари" како су их називали комунистичка браћа по револуцији) већ и актери дугих опредељења од којих су неки касније приступили партизанима...


ОСТАЛО:
https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2026...st_15.html

[Ђорђе Ивковић]

10 : 0

Обављени су још једни избори. Вучић је победио уз примену свих метода насиља, уцене, притиска, које багра партизанска примењује над Србима од 1944 године.

Одвратно је све то гледати.

Најодвратнији убедљиво су главати прекодрински кркани у полицијским униформама.
Србија их примила, сачувала, нахранила. Гледамо како јој враћају. Мржњом и силеџијством.


Већини народној међутим никада неће доћи из дупета у главу да нема поштених избора у окупираној држави.

Ко би победио да је Павелић организовао изборе у Јасеновцу?

Ко је могао победити на изборима у Србији 1946. поред Титових ћоравих кутија, скојеваца, КНОЈ и других батинаша и убица?

Србија је окупирана од ЕУ и САД. Вучић је само гаулајтер. Његова босанчероска братија је тупава батина у рукама србијанских непријатеља.

Нама као народу Запад је одузео слободу. Вучићеви босанчероси никада нису ни знали шта је слобода. Како је писао Бранко Ћопић за своје Крајишнике, за њих се говорило и кад из затвора изађу "Пустило га на просту ногу", не "изашао на слободу".

Вучића на власти држи ЕУ и НАТО. За узврат Вучић им даје све што траже од Србије, сводећи је на Катангу и Бангладеш.

ТЗВ. "проеуропска опозиција" или "парламентарна опозиција". опет у основи партизанска и пречанска, је пета колона, ништа више од тога. Она је слуга истог окупатора.

Левичари, титоиди, само служе да се окупација Србије која траје 80 година продужи до њеног потпуног уништења.

Лажни четници, па и овде, само смрде.

Видели смо како су изгледали избори у десет општина. Е, тако како је противницима Вучића у Србији, тако живе Срби на Косову. Јер, окупатор је исти.

[Ђорђе Ивковић]

ТИТО СЕ ПИШЕ СРЦЕМ

https://scontent.fbeg5-1.fna.fbcdn.net/v...e=69D325F6

Почиње трећи, завршни део ТВ-серијала "Сенке над Балканом".
Радња се одвија у години 1938 на 1939 годину.
Не треба сумњати, а то интервјуи Драгана Бјелогрлића потврђују, да ће овај део бити највеће комунистичко и атошовинистичко ђубре до сада.
Коначно се појављује и најглавнији од свих главних ликова - ТИИТОООО.
Бјелогрлић је дизајнирао Јосипа Броза, потоњег Тита, како његово аустроугарско срце иште - леп, млад и неодољив. Да је Живео у то време, Бјела би Брозу гузе дао колико га много обожава.
Свету дужност приказе Јосипа Броза је добио најлепши наш глумац - Милош Биковић.
Признајемо, аутентични Броз и Биковић су као пљунути, кад их права шминкерка намаскара. Ипак, уз неке незнатне разлике:
- Херцеговац Биковић је висок 188цм, дакле 21цм, или за главу и по виши од патуљастог Загорца.
- Броз је у дато време био стар 48 година, дакле глуми га глумац десет година млађи.
- Тито је тада био гојазан, а иначе имао је и икс ноге.*
Док су, по смежураном Бјели, србијански официри политичари раздрљани, пијани, побркани, смрдљиви, педерасти шмокљани пуни пицајзли, дотле је Броз прави Џемс Бонд који се летећим аутомобилом, нашег спаса ради, спустао у београдску каљужу.

-----
* Задатак фотографа био је да га сликају са стране. То је описао Антоније Исаковић, у роману "Трен". - Допуна: Милосав Самарџић
Тако Бјела, као небески високог и прелепог као Аполон, види у свом срцу друга Тита.

[Милослав Самарџић]

Плус Тито је тада био гојазан, а иначе имао је и икс ноге. Задатак фотографа био је да га сликају са стране. То је описао Антоније Исаковић, у роману "Трен".