[Ђорђе Ивковић]

ПАРТИЗАН ИВО И КАТА ПАРТИЗАНКА

Матица српска отказала је концерт оперске певачице и редовне професорке Факултета музичке уметности у Београду Катарине Јовановић само неколико сати учи планираног почетка 1. априла, и то због њеног учешћа на протесту испред зграде Ректората Универзитета у Београду претходне вечери, спонтано организованом поводом упада Управе криминалистичке полиције у Ректорат.

Председништво Матице српске саопштило је да је Катарина Јовановић, “у узаврелој дневнополитичкој острашћености, учествовала у демонстрацијама и уличном перформансу у којем је певала песму изразитог персифлажног, инвективног садржаја са ставовима и оценама који подлежу неопходности озбиљних провера, укључујући и могућност санкција”.

Нема спора, отказвање/забрана концерта је глупа и недостојна наше најугледније (или би бар тако требало бити) културне установе.
Како бива, одмах су култур-перфеционисти и бојовници против државе о државном трошку, скочили у одбрану уметничких слобода а против "црних листи" које су такође неспорне. 
Натурализовани Новосађанин Недим Сејдиновић назива Драгана Станића (уметничко Иван Негришорац), председника Матице Српске "опскурном личношћу" (sic!).
Драган Станић је међутим пристојан и одмерен човек, укратко господин. Али, подржава режим Александра Вучића.
Драган Станић никада не би Недима Сејдиновића назвао креатуром, менталним деформитетом и слично, што бих ја без тренутка размишљања учинио. Ако бих ту и стао гледе назочног култур-бузеранта.
Катарина Јовановић је цењена уметница, противница овог режима.
Кад победимо, сменимо Драгана Станића са места председника МС, и поставимо Катарину Јовановић? Или Недима Сејдиновића, што да не? Таква сада влада психоза у културним круговима који су против режима, али доказано нису против његових политика које спроводи на све стране.
...Изгледа све јасно, до стереотипа. Међутим, није.
Недим Сејдиновић је титоиста.
Драган Станић је титоиста.
Катарина Јовановић је титоиста. Сво троје се куну у партизане.
Треба да верујемо да би Катаринини другови партизани (видети њену ФБ страницу) били толерантнији од досадашњих партизана? 
Та знамо њихов однос према уметности и Матици српској од 1945.
И ту јесте наш нерешиви демократски мртви чвор. Ми лутамо у борби за демократију, али на крају крајева долазимо до избора: партизани или партизани.
Где је излаз? Он је идеалистички и готово метафизички, мада за њим чезну сви добри људи.
Прави излаз није да „наши“ замене „њихове“ на челу Матице, него да се полако гради другачији тип културног простора – који неће отказивати концерт ни због певања на протесту, ни због подршке режиму. Који ће вредновати уметника по таленту и делу, а не по томе да ли се „куне у партизане“ или не. Али то захтева много дубљу промену од обичне „смене власти“ – захтева слом тог старог, титоистичог, идеолошког консензуса који је и даље доминантан у српским културним круговима.
Најтеже питање је само да ли смо спремни на ту цену.

[Ђорђе Ивковић]

ТИТО СЕ ПИШЕ СРЦЕМ - 2

(О најфантастичнијој нашој серији "Сенке над Балканом" - 3.0, која се путем Амазона шири као осока и шаље нову сликусвету о нама)

Инспектор Тане не јебе живу силу и мања техничка средства.

Лик је несаломив. Елиот Нес из туршије.

Испред нас промиче ергела мистичних курава. Шупљи батаљон заузима све стратешке позиције.

Ко чији пиштољ чисти сазнаћемо до краја серије.

Заступљена су свињска црева и Влаиње у трансу на падинама Ртња. Има и порнићи.

Отровало Јевреја широке душе.

Вратиле се роде.

Новинар из „Монтевидеа“ купио диплому и сад је доктор. 

Худи Србијанци су полуидиоти. Без изузетка. Воле да голим рукама муљају по трулим цревима. Главни идиоти су у униформама. Шефови полиције имају Даунов синдром.

Срећа па се уводе у серију лепи Херцеговци, а најављен је наступ и двометраша Јосипа Броза без Х-ногу, да овладају сценом и поправе нам расу колико су у могућности.

Радњу је немогуће објаснити. Свака част Бјелином плодоносном ауторском тиму ресаваца. Ми бисмо истакли шпијунски део заплета чији је идејни креатор Љубан Каран. Просто се осећа дух овог мистериозног каријерног шпијуна у мрачном заплету.

Од свих филмских преписа потресени смо омажом култном филму „Кабаре“, који у Бјелиној шмирантској иначици носи радни наслов „Кабаре у Мрдуши доњој“.

Путем Амазона, Сенке над Балканом шаљу слику у свет о нама, каква до сад није виђена. Раније смо као слику о себи слали ваљање пијаних сељака по блату и клање у перју.

Уз разумевање да је ово тек уводна епизода и да ће напетост достићи усијање развојем богатих токова радње, ја бих овој амбициозној серији доделио без дилема пет златних блавора.

[Ђорђе Ивковић]

ТИТО СЕ ПИШЕ СРЦЕМ — 3

(Реч о Бјелиној франшизи о српској епској бурлески наказа од ждрања до клања и шлосеру који не заспе у опери)

Око заплета у другој и трећој епизоди Сенки над Балканом 3.0 не морате да се секирате и трошите интелект у проницању исхода замршених злочина и политичких интрига. Свих тих клишеа сте се нагледали у једновековној холивудској продукцији. Ко отрован, ко арсеник и старе чипке, ко дрогу, ко отима рудник поштеном Јеврејину. Авај! Србија је максуз трула да хепиенда нема док не дођу комунисти. Авај 2.0,  комунисти неће овладати Србијом до краја овог дела франшизе. Бар се надамо да неће.

Инспектор Танасијевић, звани Тане, коначно је открио своју праву природу: постао је Здухаћ, хибрид настаo у сладострасном грчу дедуктивно ледене Агате Кристи и грубог циника Прљавог Харија. Тајна трансформација догодила се након што је на мистичној планини Ртањ попио напитак влашке чаробнице — од тог тренутка његови снови нису више само халуцинације, већ митолошки прозори кроз које ће сорзерцањем решавати замршене злочине. Балкански ноар тако добија свог сопственог шамана у згужваној униформи инспектора.

Милан Марић и Андрија Милошевић су пружили маестралне шмирантске роле у интерпретацији фурунџије и оџаклије у бирократском штимунгу труле Југославије. После њихових упечатљивих сцена не чудим се више што у стара доба глумце се није смело са`рањивати на гробљима. 

Естетика масне браде и пијане буљавости — У Сенкама над Балканом експозиција се ритуално сервира уз масну браду и халапљиво гутање негативаца. Једнако ждеру жандари у полицијској станици, црногорски бркати кримоси и тајанствени Кројач. Само што овај обожава кајгану. Немилице се лоче ракија. У Мрчајевцима понестало шећера од толике производње препеченице. Тајна радње не открива се кроз акцију, већ кроз кафанско ждрање и облокавање: негативци седе за столом, пију и једу к`о код стрица на слави, а између жвакања и сркања износе кључне информације које гледаоца уводе у мрачну драматику приче. Бјелина сценска "инфо-думп" организација могла би се назвати ‘естетика масне браде’ и  наставак је естетике Вељка Булајића који је карактер четника дочарао кроз приказ кафанског дернека где разуздани четници пијанче, певаљка пева неки турбо-фолк, а четници вичу "Јоооој" док им из уста вири полусажвакан залогај прасетине и лупају флаше себи о главу.

Дакако, свако ждрање нас је одводило у клање и рокање. 

На другој страни култивисани комунисти не једу. Они раде на батерије. Јосип Броз звани Валтер, лик од два метра, елегантно прекрштених ногу, прати концерт у париској опери и не заспе што би се догодило сваком поштеном шлосеру у таквој несносној ситуацији. Хтело се рећи да је друг Валтер увек будан. Тако Бјела види Тита. Што рекао отац Пахомије: "Какве су ти мисли, такав ти је Тито". Ту је и Павле Савић који се ојаду забавио око атомске бомбе и шифрованих порука. За сада се не помињу паришки илегалци Иво Марић и Лабуд Кусовац, директни конкуренти за вође КПЈ, којих се друг Валтер ратосиљао тако што их је одрукао париској полицији.

Апропо ждрања и локања секс је приказан у истом естетском регистру — као дрндање, као закивање, као насиље, као окултизам, као простачко, као посао смрдљивих калаштура, као последица трауме из детињства, као револуционарни терор. Једину нежност испољавали су Милан и Андрија. У крвавој бари пуној крокодила, беху једино уточиште један у другом.

У резимеу: Сенке над Балканом прескочиле су локални просек, али остале раскречне у великом замаху — надвисиле су киселкасте ТВ гемиште, но запеле на балканским границама, спутане догматским стегама и ауторским лимитима.

Морална порука ове модерне сотије је Боље бити пијан него комуниста. 

[Милослав Самарџић]

ТИТО СЕ ПИШЕ СРЦЕМ — 3

(Реч о Бјелиној франшизи о српској епској бурлески наказа од ждрања до клања и шлосеру који не заспе у опери)

Око заплета у другој и трећој епизоди Сенки над Балканом 3.0 не морате да се секирате и трошите интелект у проницању исхода замршених злочина и политичких интрига. Свих тих клишеа сте се нагледали у једновековној холивудској продукцији. Ко отрован, ко арсеник и старе чипке, ко дрогу, ко отима рудник поштеном Јеврејину. Авај! Србија је максуз трула да хепиенда нема док не дођу комунисти. Авај 2.0,  комунисти неће овладати Србијом до краја овог дела франшизе. Бар се надамо да неће.

Инспектор Танасијевић, звани Тане, коначно је открио своју праву природу: постао је Здухаћ, хибрид настаo у сладострасном грчу дедуктивно ледене Агате Кристи и грубог циника Прљавог Харија. Тајна трансформација догодила се након што је на мистичној планини Ртањ попио напитак влашке чаробнице — од тог тренутка његови снови нису више само халуцинације, већ митолошки прозори кроз које ће сорзерцањем решавати замршене злочине. Балкански ноар тако добија свог сопственог шамана у згужваној униформи инспектора.

Милан Марић и Андрија Милошевић су пружили маестралне шмирантске роле у интерпретацији фурунџије и оџаклије у бирократском штимунгу труле Југославије. После њихових упечатљивих сцена не чудим се више што у стара доба глумце се није смело са`рањивати на гробљима. 

Естетика масне браде и пијане буљавости — У Сенкама над Балканом експозиција се ритуално сервира уз масну браду и халапљиво гутање негативаца. Једнако ждеру жандари у полицијској станици, црногорски бркати кримоси и тајанствени Кројач. Само што овај обожава кајгану. Немилице се лоче ракија. У Мрчајевцима понестало шећера од толике производње препеченице. Тајна радње не открива се кроз акцију, већ кроз кафанско ждрање и облокавање: негативци седе за столом, пију и једу к`о код стрица на слави, а између жвакања и сркања износе кључне информације које гледаоца уводе у мрачну драматику приче. Бјелина сценска "инфо-думп" организација могла би се назвати ‘естетика масне браде’ и  наставак је естетике Вељка Булајића који је карактер четника дочарао кроз приказ кафанског дернека где разуздани четници пијанче, певаљка пева неки турбо-фолк, а четници вичу "Јоооој" док им из уста вири полусажвакан залогај прасетине и лупају флаше себи о главу.

Дакако, свако ждрање нас је одводило у клање и рокање. 

На другој страни култивисани комунисти не једу. Они раде на батерије. Јосип Броз звани Валтер, лик од два метра, елегантно прекрштених ногу, прати концерт у париској опери и не заспе што би се догодило сваком поштеном шлосеру у таквој несносној ситуацији. Хтело се рећи да је друг Валтер увек будан. Тако Бјела види Тита. Што рекао отац Пахомије: "Какве су ти мисли, такав ти је Тито". Ту је и Павле Савић који се ојаду забавио око атомске бомбе и шифрованих порука. За сада се не помињу паришки илегалци Иво Марић и Лабуд Кусовац, директни конкуренти за вође КПЈ, којих се друг Валтер ратосиљао тако што их је одрукао париској полицији.

Апропо ждрања и локања секс је приказан у истом естетском регистру — као дрндање, као закивање, као насиље, као окултизам, као простачко, као посао смрдљивих калаштура, као последица трауме из детињства, као револуционарни терор. Једину нежност испољавали су Милан и Андрија. У крвавој бари пуној крокодила, беху једино уточиште један у другом.

У резимеу: Сенке над Балканом прескочиле су локални просек, али остале раскречне у великом замаху — надвисиле су киселкасте ТВ гемиште, но запеле на балканским границама, спутане догматским стегама и ауторским лимитима.

Морална порука ове модерне сотије је Боље бити пијан него комуниста. 

Свака част!
Мислим, теби, не ауторима серије, наравно,.

[Ђорђе Ивковић]

ТИТО СЕ ПИШЕ СРЦЕМ - 4

(Прича о тутумрацима који не знају који где бије, али бију).

Најпре морамо приметити да су аутори у четвртој и петој епизоди идеолошки попустили и да агитација није била на разини коју захтева актуелни  политички тренутак. Има свега али у мањим количинама, на "тачкице" — мање хране, мање пића, мање раскринкавања трулог режима, мање српског шовинизма, мање масовног убијања.

Отуда, и наша инспирација је клонула. Понестало нам афекта.

Шта се дешава у радњи?

Бирмингенска банда иде у Бабилон Берлин via Јатаган мала. Из бекраунда се осети дискретан шмек Berlin Alexanderplatz и Cabaret. Добро, не можемо ми далеко од естетике Скупљача перја. То је наш јединствени film noir.

Јосип Броз Валтер помаже Павлу Савићу око атомске бомбе. Друг Валтер неукима објашњава шта је то Уранијум, мајкутибожју. 

Иначе, за топ-сикрит око Уранијума на Ртњу сви знају. Можда само тупави Стојадиновић појма нема. Свакојако, ту је центар светске завере.

Тита и даље гледамо како живи гламурозно. У име широких народних маса питамо:

— Окле паре за гламур, друже рођаче?

У та доба Коминтерна заврнула приступне фондове. Све добровољне донације из земље и расејања нису могле бити довољне за потребе стотина професионалних револуционара на челу са другом Валтером. Ми ћемо опет, као шлагворт за следећи трилер-серијал поменути злато у оџаку и добру руку Мачека и свих других симпатизера КПЈ.

Тајна веза: Александерплац, Кабаре, Бабилон Берлин, Сенке над Балканом —
спаја их сцена кабареа исте естетике и са истом поруком

Имамо још емотиван драмски слој у коме се шири мрежа педера и лезбејки а два нежна љубавника, Богдан и Димитрије, улазе у компликовану фазу везе у којој показују своје мрачне стране и сва је прилика, крајње забринуто примамо наговештаје, да ће се то трагично завршити. 

Како се прича развија ни веза Тане  — Плетикосић се неће лепо завршити јер се Плетикосићу застрањено развио карактер па је сад прешао на мрачну страну. Епски сукоб са несаломљивим Танетом је ерго неминован. (Напомињемо — ми серију нисмо бинџовали и не користимо накнадну памет, већ се ослањамо на чисту емоцију и први утисак гледања).

Интриге око Ртња и убистава се запетљавају, тако да је стање као у биртији у којој је неко угасио светло. Тренутно ни аутори не знају куд ударају. Ко пије, ко плаћа, ко сс кога с коју страну. Мож да буде ал не мора да значи. Не брину се они јер су нашли спасоносни кључ: Инспектор Тане мистерије већ решава спомоћу влашке мађије и тајновитих сновида који му се јављају. Но, тренутно нам Тане није баш добро. Срце му од стреса попустило.

Шта се десило? Ево.

Сад је и хемичарка Ержебет отрована. Између Ержебет и неодољивог Сирогојна рађала се једна дивна емоција. Потресен њеном смрћу Тане води  истрагу и тражи осумњиченог Диду де Маја*. Лоцира га код уметничке душе и унесрећеног проститута Спиридона (коме тело експлоатише зли Павловић). Дида де Мајо се одважи на бег и ту настаје луда трка, која се завршила тако што је Танету стало срце, а жаловити Дида се вратио, пољубио у уста Танета и тако му удахнуо нови живот. Ову тајну Тане ће даље носити и остати у вечитом распећу између дужности и захвалности. Не знамо да ли ће остати жив или комуниста.

Гледајући ову сцену клецаве јурњаве Танета и Диде де Маја, одмах ми се враћа 1991. и The Naked Gun, где пратимо јурњаву и окршај два давно пензионисана вечита непријатеља — инспектора Френка Дребина и његовог доживотног ривала. Тамо бар знаш да је пародија: замаху двапут, седну да се издувају, па наставе. Али не, ми гледамо тужни акциони ноар трилер. Инспектор Тане и Дида де Мајо трче кроз Јатаган Малу као два пензионера који су побегли из дома и заборавили инхалатор. Бјелогрлић после сваких десет метара мора да стане да се издува, па монтажа сече као да је то уметнички избор. У филму инспектор завршава у ургентном центру. У стварности је чудо што није завршио тамо већ на пола снимања. Боље да су узели дублере, али ваљда је буџет био предвиђен само за кисеоник и дефибрилатор.

У вези ове драматичне сцене: Готов сам изазвати на челенџ оба учесника трке  — Драгана Бјелогрлића и Петра Бенчину,  да се тркамо (или што би рекли упечатљиви Црногорци из серије: да се трчамо). У односу на њих не сматрам да са у хедикепу због својe 74 године и пратећег ишијаса и тахикардије.

И Танетов помоћник Чеда је наивно пострадао. Но ја се надам да је само лакше рањен тик поред срца. 

Неухватљиви Мустафа Голубић чисти и јебава све пред собом.**

Општи србопрц траје.

Ту бих завршио ово своје, не нарочито занимљиво јављање, да не смарам више. И онако ће се наставити.

-----

* Напоменућемо да је Дида де Мајо у та доба боравио у Паризу али је за потребе драматургије телепортован у Београд. 

Успут ћемо, за инат, поменути и да је његова сестра, Војка де Мајо (из породице оданих српских патриота, иако су Јевреји), док јој је брат у Петровој рупи тражио нове уметничке инспирације, 1950 године бранећи државу од непријатеља оличеним у присталицама ЈВуО, осудила 41 Зајечарца на 349 година робије а њихове породице на вечну патњу.

** Колико је Мустафа Голубић био неухватљив подносимо једно сведочанство:

ПОДНЕСАК ДЕТЕКТИВА АНТИКОМУНИСТИЧКЕ БРИГАДЕ УПРАВЕ ГРАДА БЕОГРАДА, ЂОРЂА КОСМАЈЦА [Ђорђе Космајац, комуниста који је прешао на страну полиције] НАЧЕЛНИКУ УПРАВЕ БОШКУ БЕЋАРЕВИЋУ, 17. ЈУЛ 1933. ГОДИНЕ, ДЕЛОВОДНИ БР. 134/33, ХИТНО. СТРОГО ПОВ.:
Невичан сам перу али настојаћу да будем прецизан: 

Мустафа Голубић, мало-мало па борави у Србији!

О томе добијам исцрпне дојаве као што је она из 1928. године а на коју нико не сврте позорност. Подсећам вас да је у њојзи стајало:
Ви несте нормални, Ђоко , љуби те брат! Вијате тог Голубића по цел свет а он мал мал па улегне у Лесковац. Ете, ту отоич, дошо је и продуциро нам се каи Милорад Николић, фабрикант обуће и велетрговац ss свињске чекиње! Из јероплана би се виђавало да је белосвецки монден и донжуан, онак убав, цмомањас, с дворедно одело и ss шкрип ципелке. Дођувао је у механу ss луксузне ждроцле а позетко и сам, да шљока и севдалише с чарширлије и ћиримиџије стигнав из Буниброд и Доње Коњувце.

Из књиге Дејана Стојиљковића [нуто — један од ингениозних сценариста серије] “Мустафа Голубић: ЉУБАВНИК, ОБУЋАР, РАТНИК, ШПИЈУН”.
Аутор овог цитата је Милан Јанковић. Цитат је преузет из Јанковићевог романа “Досије Голубић”, издање ИК “Залихица” Сарајево, 2013.г.

[Милослав Самарџић]

Чекај, нису ваљда стварно повезали шлосера и нуклеарну енергију?

[Ђорђе Ивковић]

НА КРАЈУ КРАЈЕВА

Историја је завршена. Нема више ничега.
Ми смо лешинари који гракћу над мртвом земљом.

Архива Бр. 35.
27, ФЕБРУАР 2023., ДАН ПОСЛЕДЊИ

Вучић је јуче, 27. фебруара 2023. предао Косово и Метохију.

Прихватио је предају свега српскога. То је коначни биланс његове политике. Кажу, потписаће у марту, вероватно о годишњици почетка агресије НАТО на Србију 1999.

Не мора он у крајњој линији ништа да потпише. Бићемо третирани као да је крвљу нашом потписао. Његова се не рачуна — хлапи одвећ брзо.

Ако потпише, бонус може бити да са Куртијем у пару буде кандидован за Нобелову награду за мир. То је понуда која се тешко одбија. Но, одбити њихово обећање да му неће ништа ако пристане, понуда је која се не одбија.

Јуче Маћедонију, данас КиМ, сутра РС, прекосутра Рашку и Прешево, затим Војводину, успут руднике, воду, земљу. На крају ће, кад му преситом и умрсаном досади, само рећи "Збогом, урадио сам шта сам могао. Ко може боље, ево му га!"

Што је најцрње, и за мене лично неподношљиво, што као држава и народ се гасимо без достојанства које иште једна тако велика трагедија, већ то чинимо као мутавци, евнуси и пајаци, као пијане калаштуре у каљузи.

Да председник умирућег народа, коме баш он последњу крв пушта, онако цминздри у Скупштини крпећи своју велеиздају, да пијан баљезга по "друштвеним мрежама" и да то пијано баљезгање све телевизије морају да прикажу, да глумата вечиту жртву атентата, вечиту своју погибељ, и да при свем томе виче "Живела Србија!", је ужасно. Србија бар то није заслужила.

Узимање црног харлекина Вучића за ма шта озбиљно и веродостојно је својеврсна ментална перверзија. Тај је био навијач — то ваљда спада у ратну биографију? Тај је био јуришлија на станове док су деца гинула на Кошарама. Тај има балаву оклембешену усну, сиса је и спреда и од зада и одозго и с које год стране да се гледа. Неозбиљно је узимати га за инстанцу која ће Србији икада и у било чему донети оснажење. Њему је најбоље да оде некуд колико га ноге носе. Тиме би учинио — једину корисну ствар.

Али, та балава оклембешена жвала је запечатила постојање српског народа. 

Кад се пажљивије осмотри његова политичка путања, од када је препознао себе, нема у тој путањи кривудања - његов политички пут водио је ка јасном циљу. Никаквог финтирања и невидљиве тактике ту не беше. И ево га, на врхунцу је, постигао је свој животни циљ.

Тако је васпитан и учен. То је он.

Историја Србије је завршена. Наше народно стање је више од ропца, мање од смрти. И тако недоклане, још ће нас “западни пријатељи” мрцварити.

Али, то је наш ропац и наше умирање. Не његово и не његове свите — кркана, цајки и острарелих коринђаша.
 
Немоћно присуствујемо незапамћеној, најсрамнијој и, неумитно, последњој велеиздаји у српском народу.

Све везано за Тита и Милошевића огромна срамота и трагедија, ало ово је ритуално ударање маљем на десној обали Саве и Дунава.

Цео народ, сва његова тешка и славна историја, постојање, биће смлаћено коначним замахом бахатог босанчероса подлог погледа, уз ојкање бенасте дружине. 

Странци нам се чак и не ругају.

Ваљда је понекоме лакше кад кажу за црног харлекина да је Шиптар, и да све ради на своју руку. Није он Шиптар. И није сам. Да ли је тај имао мајку да га научи “...немој, сине, изгубити душе;/боље ти је изгубити главу/него своју огр´јешити душу"? Где беше отац да направи човека од њега? Где су му сви његови живи и пострадали да га опомену?

Не, није он сам. Одакле њему једноме толико очију да нас уходи? Како то да има толико руку да нас удара? Чије су ноге којима гази наше градове? Како то да уопште има неку моћ над нама, чијим посредством?

Не, није он сам, нити клетва може пасти на све нас подједнако.

Бестидност је природна за актуелне вучићољубце. Погледајте само како надмено "тумаче" велеиздају као чин највише политичке мудрости и далековидности.

Комуњарски дрипци бацају прашину у очи изјавама аусрофашитичког бурета амонијака од 200 кила и расцветале сифилистичарске носине "Руси долазе!". Тако ће да забашуре ствар, иако одлично знају да смрдљиво буре лаже. 

Са тим непојамним идиотима гадно је у опште даље ступати у било какав контакт.

Не траје међутим овај ужас од јуче. Он је крај, није почетак. Осамдесет и више година његови деру, ждеру, пљачкају, продају све што је српско, а највише србијанско. Не подносе ништа што је у Србији старије од њих. Гади им се све што мирише на Шумадију и Поморавље. Тако и са Косовом. А урлају да су највећи Срби!

Немају он и његови никаквих “црвених линија”. Нигде, ни у чему, никада нису ни имали. Белих линија да, у изобиљу, уздуж и попреко, организовано и помиритељски са суседима, црвених никако.

Он и његова дисциплинована руља не да су се предали, они су се окренули против Срба, све витлајући српским барјаком. У сред битке пришли непријатељу. Само што ова битка траје сто година, а ми смо још у лудој нади да су на нашој страни.

Они су гори од потурица, гори од јаничара. Потурица и јаничар бар признају шта су урадили, ови се праве највећи Срби.

Изборили смо се против Турака, Аустријанаца, Немаца, Бугара... али нам са Динаре сишавши пастири уништише и народ и државу.

Срамно, глупо и банално.

Не, нисам се ја предао. Ниси се ни ти, мучени мој читаоче, предао — ако си нормалан. И шта да радимо са тим непредавањем? То што се ми нисмо предали значи само да се није предало онолико Србије колико ми својом стопом покривамо.

Они су не трепнувши, да их трунка у грлу није загребала, истргли Косово из наших груди и предали га најгорем злотвору.

У будуће, бринуће се злотвори о националној мањини, као што брину свугде где су исто урадили.

Они ће да брину о нашим манастирима. Неко стварно верује у то? У осталом, хоће: онолико колико им доноси прихода од туризма и да шаље лепу слику у свет. За то им наши манастири служе. Који им не требају, сраће у њему.

Колико је он тамо оставио манастира, цркава и гробљишта да се Шиптари поносе своји ратним пленом? Може ли да се изброји?

И вечита УДБА.

Ово је капитулација не у најави, већ у потпуности, без рестла за који би се неко можда закачио. 

У Србији данас нема војника.

У Србији нема ко да се побуни.

У Србији данас нема ко да ради.

У Србији све рахитично и дрогирано.

У Србији је срамота ћирилицом писати.

У Србији нема живе генерације која памти државу без вербалног деликта. 

У Србији се и данас велича Тито.

У Србији више ни децу не праве. Шта је то друго него одлука да се не постоји више?

Оно што је живо од Срба, живо је закопано.

И то је крај. 

Тачка на лагарију "одбране". За тај крај одговорни су не тек непосредни извршиоци, он и његови, већ сви који су свих ових деценија подржавали ту одрођену багру, и који у њу, ако ћемо право, и спадају. Ту спадају и родољубачки интелектуалци и подржаваоци Алека Вучића који су се јуче предомислили и прешли у млађе дисиденте. Закмекали, повикали да предстоји капитулација, управо ово што је у суштини прихваћено. 
Па ућутали.

Да не говоримо о партизанско-удбашким структурама ове развалине које су суштински подржале, подржавају, и које ће сигурно и у будућности подржавати власт свог огавног штићеника. Или његових једнородних наследника. Партизанско-удбашки накот нас је сравнао. Он је убио наш народ. Не симболички већ дословце. Овај споразум је његово дело, печат његове отпалости и одвратности, као што су Вучић, Дачић, Вулин и следбеници тих подљудских наказа непосредно и потпуно отеловљење духа тј. недуха УДБЕ који Србијом, већ скоро осам деценија, неометано и пустошећи влада. 

Србија је изгубила душу; она нема ни тело: — њена 'душа' је душа УДБЕ, а њено тело дивље растућа малигна био-маса обузета удбодухом. Ту више нема лека; барем не неког природног. Лек — ако је такво-шта могуће — био би једино у чуду васкрсења, из неког потиснутог преостатка здравља, а уистину из гроба и смрти, из Лимба. 

Таква чуда су ретка. Радикални раскид с владајућим у његову сушту животну супротност, као предуслов оцртаног васкрса, с обзиром на све што нас окружује и у чему смо, што нас до темена и у сржи прожима, такође би спадао у чудо. У нешто готово па незамисливо. Србија је исисана, обогаљена, депасионирана и са свим тим пасивно нихилистичка у највећој могућој мери. Она је у зони смрти; више је сен него жива; она блуди хадским пределом, и то није нешто данашње или јучерашње, већ нешто што већ дуго траје и порађа - јер нема шта друго - сломове и поразе попут овога. 

Ово је сума. Сума УДБЕ, партизанске Србије, соц-радикалског "патриотизма". Њихов домет и мера...

[Бенито]

Није још крај. 
Још један велики чин треба да се изведе, грандиозних размера, и тада ће Срби нестати као народ. 
ПС читати Црњанског

[Милослав Самарџић]

Много сте песимистични, по обичају.

[Бенито]

Много сте песимистични, по обичају.

У зависности од тога шта сматрамо националним циљевима.

[Милослав Самарџић]

Много сте песимистични, по обичају.

У зависности од тога шта сматрамо националним циљевима.

Потцењујете виталност Србаља, без обзира на дефиницију националних циљева.

[Бенито]

А то... Е, онда у реду.
"Све што се у ланце не шће везати,
убјежа у брда ова...."

Та виталност ће бити.

[Ђорђе Ивковић]

ТИТИ СЕ ПИШЕ СРЦЕМ — 5

ННарод коме су Сенке над Балканом култна серија, 

не мора више да брине за своју памет и своју будућност.

 
Кавурма ноар
 
Не, не заслужују ни трун милости. Доста је било фемкања пред тим снобовским титоидним креатурама и гуменим барбикама које свој културни естаблишмент црпу из стечених позиција татка и бабе, из бесконачне политичке коректности к туђем и перфектно тренираног гујзичарења.

Шта смо то гледали у "сенкама над Балканом"  3.0? Шта је то? Чему је?

Неинспиративно, ненадахњујуће, безидејно, тупо, празно, безобразно, курвањски, немаштовито, сиромашно, непоштујуће, пургерско, лажљиво, агитпроповско, штуро, бедно, дркаџијско, испразно, банално, предвидљиво, формулично, манифестационо, шаблонско, јефтино, ронђошко, малограђанско, фалично, полуинтелектуално, патетично, претенциозно, јебиветарско, надобудно, израјдано, жваљаво, хиперидеологизирано, агитаторско, лажирано, усиљено, плитко, површно, досадно, зомбирајуће, пропагандно, срачунато, комерц-триперашко, бездушно, новоесовско, безмудо, безмозовићко, плагијаторско, прецењено, надувано, пицоусто, хиповано, циганмалско, каленићпијачарско, гузатоцрнобабовско, удбашко, урбанобушмански, булајићевско, отписано, дописано, студент-сенвичарско, срањевито, увоњано, гнусно, митологизирано, монденско дубоко дупе... 

...kolduši kmetovski, šljivarski trafovi, bedački pukavci, glupi žabci, gvintasti, siromašci bez mozga, jadni kmečki, kuračečki, naduti trafeci, politički koldusi, guzičarski bedaki, trafturi, cmuckekinski, hohštaplerski lažci, seljački pretenciozni idioti, prazni baloni, vandraveci, ništarije u HD rezoluciji, jeftini šarlatani v dizajnerskе ambalažе... 
 
То није серија. То је скупи, костимирани, бљештаво осветљени, балег у бјелом ajncugu.
 
Шмиранти који глуме сами себе и дамска рецитаторска секција коју чине дугоноге глупачице. Изнад свих Милош Биковић у пропастној својој роли белог одела без – каквог год– човека у њему, које ће се во вјеков стидети.

Како која сцена, препознајемо имитирање, невешто запетљавање радње, идеолошке и насилно накаламљене бомбастичне политичке спинове без везе са радњом.

Једна тајна снимања је да је екипа заборавила Драгана Бјелогрлића у руднику. Сели и отишли.

На жалост, Горска служба га је пронашла како сјаји чудни сјајем. 

Јеби се, котеријо гузичарска!

Фабула радње

Тим Енглези и Амери. Тим нацисти. Тим Црногорци. Комунисти и влашка и србијанска романија. Ко с ким петља, за кога ради. Ми мислили ово, кад оно оно. Напето ко Жикин трегер.

Има и Призренац струја. Они играју за себе цинцулирајући са Англосаксонцима. То бре покварено. То бре менталци.

Имамо анђеле у виду Јевреја. 

Комунисти (тј Тито) пак помажу Маји која помаже Америма да купе рудник. Нерадо, али у интересу светског мира. Комунисти и светски мир ко пијан с гаћама. Комунисти без Тита (Мустафа и "Црвени оркестар") ни не знају за рудник до пред крај. Кнез Павле (који врв ни нема појма који враг са Ртњом) у једном тренутку склони блокаду продаје рудника (уз посредовање Американаца) да би помогао Маји да купи рудник (за Амере). Једни нуз блокаду, други дибидуз. Држ! Недај!

Има Thule и Нацисти који хоће да узапте рудник (није до краја јасно да ли они раде заједно или не, али искрено, да су се дочепали Уранијума, направили би атомску бомбу и уништили свет, што је спречио инспектор Танасијевић са пола џака динамита. Спас`о свет, па ако га се сете, сете).
Он се после блажег инфракта одржава у акцији помоћу Вијагре. Задње му је да уцмека Димитрија.

Немцима помаже компулзивно-опсесивни Богдан. Богдан у једном тренутку блокира продају рудника Маји. Стојадиновић који је измислио "ћораву кутију" и који сарађује са нацистима и Италијанима, не зна за рудник до пред крај или није препознао његову вредност.

И онда имамо мистериозног Призренца (Ивана ака Димитрија) који се намерачио на рудник (за себе, из чисте капиталистичке похлепе) који то ради кроз Драшкића и Злату (што је речено у првој епизоди, па заборављено). Иван је луд 1/1. Он и његова мама Емина су толико опасни да ни Стојадиновић ни полиција не знају ко им ради у самом врху власти. Можете слободно у тако нешто да поверујете ако сте дебили.

Кад не могу да распетљају ујдурме које су сами запетљали дигну рудник у ваздух. То је ваљда спречило експлоатацију Уранијума. Верујте ако сте дебили.

Као бонус, Марија Оршић из мистичног разлога се вине у мистични бездан скривен у недрима Ртња и тако уђе у легенду. Сви претенденти, а ни пок. Минх, нису знали за онолику рупетину?  Верујте ако сте дебили.

Инспектор Тане дође до јединственог скупоценог сата као кључног доказа злочина, и ништа. 

За инспектора Чеду смо предвидели да ће бити лакше рањен тик изнад срца. Није лакше већ теже рањен. Спасла га табакера у коју је ударио метак из Лугера. Верујте у то ако сте дебили. 

Ша се ту у ствари десило? 

Урбана легенда каже да та табакера није била обична, него је Вануца са Ртња, влашком белом магијом учинила да табакера постане амулет непробојне судбине. Метак је ударио у њу, али је магија апсорбовала енергију и преокренула њену смртну силу у проклетство по ономе ко је пуцао. Тако је млади инспектор не само преживео — већ је и судбина стрелца била запечаћена. Тако да знате.

На крају, како је и ред, дође до општег покоља.

Ко Црногорце, ко Србијанце. Уби, закољи! Удри.Туци. Ломи. 

Из крви и дима излази екс. инспектор Станко као нови капо ди капо бандо. Али, супротно мојим предвиђањима, он и Тане се и даље воле, што смрди на Сенке над Балканом 4.0, не буди примењено. 

Могли смо видети као инспектор Тане, Мустафа Голубић — добродушни претеча Легије Луковића и Дида, побише банду злих пара-државних агената, док у позадини слушамо дискретне тактове "Интернационале". Порука: "Рађа се!" Тада смо дефинитивно схватили да је инспектор Тане потајни симпатизер КПЈ.

Коначно, сазнајемо да је међу монархо-жандарима рођена теорија да је Земља равна плоча.

Ртањ или совхоз?

Постоји једна дубока онтолошка дилема која је несвесно испливала на површину.

 

Комунисти су, дакле, открили уранијум на Ртњу — а друг Валтер, чија је душа (вољом Бјелином) очишћена од свих грехова, гледа у даљину са оним карактеристичним блеском у очима: блеском који издаје не идеализам, већ рачуницу. И неутаживом чежњом за златом. И ево нас пред вечитом дилемом: Да ли би човек који је национализовао све остало — па и савест — национализовао и уранијум, да се докопао поседа?

Или, још боље: Да ли би уранијум национализовао њега?"

То је:  

Идеолошко-шизофрена дилема (кад теорија и лични интерес не могу у исту главу, па се смењују по потреби).

Класно-аутоимуна дилема (систем који треба да уништи буржоазију, а ти изненада откријеш да си постао сопствени имуни непријатељ). 

Парадокс приватног комунисте (јавно за све, приватно за себе).

Дилема самонационализације (да ли си спреман да експропријишеш — себе).

Марксистички тест карактера у условима уранијума (кад теорија налети на руду, па видиш шта је тврђе.

Хамлетовска дилема револуционара пред сопственом касом. Јесте Броз револуционар, ама није баш из Сарајева.

 
Булајић другим средствима

Серија не фалсификује историју грубом измишљотином, него селективном прерасподелом историјске важности.

Неки актери се увећавају (Мустафа), неки не постоје (пре свих опанчар Александар-Лека Ранковић, Титова десна рука у Београду), а неки добијају улоге које нису имали (Павле Савић, атомиста, е да би се дало на озбиљности комуниста око Уранијуму).

То је типична драматуршка економија: не мењаш све, него преместиш тежиште.

Линија КПЈ „замуљана“ — није недовршена случајно, него је структурно подређена главној ноар/гангстерској причи.

Проблем није што Сенке над Балканом фикционализује. То је нормално. Проблем је селективна фикционализација уз позивање на аутентичност.

Серија користи КПЈ као атмосферски и симболички ресурс, а не као историјски реконструисан политички актер.

То је битна разлика.

Запажање о Александру Ранковићу је управо ту нужно: ако је већ оса заплета конспирација, илегала, паралелне мреже и државна репресија — онда је његово одсуство теже објаснити него присуство Диде Демајо или Мустафе Голубића.

Мустафа Голубић је у колективној меморији постао „супер-агент“, али 1938–39 он није замена за партијску организацију.

Серија га функционално претвара у метонимију КПЈ. Историјски — то је нетачно.

Мустафа је био паралелан комунистичком апарату, не његова организациона суштина.

Ако се у заплет уведе КПЈ као историјски актер, онда се не може изоставити њена стварна инфраструктура и њен архи-злочиначки и сексуално изопачени карактер оличен у Сатану Брозу, а задржати тврдњу о аутентичности.

На крају, Бјелогрлић користи исто решење као у "Монтевидеу" - инспектору Танасијевићу се "јављају" давно изгинули ратни другови. Генерално, сви главни актери се сећају своје ратне прошлости.

Сем Тита.

Што?  да погађамо?

У другој линији Бјелогрлић насилно, неуротично и приземно, набија нам идеју да је ово данас исто што и оно ономад. Толико је напоран у томе да и из Хрватске, у којој је критика врло задовољна српским самопонижавањем и самопопљувавањем  у Серији, постала нервозна због тога.

 
"Много, бре, смарају. Океј, схватили смо, Драгане. Плиз, вози даље." — то Бјели поручују бравокомшије.

Последње сцене све у  функцији манифеста – гробље, галерија, штала, полиција, када… Одасвуд нас засипа историјским порукама.

Сцена у  штали. Назочни Андра (Тане), Призренац (Димитрије) и коњ. 

Андра : Зашто си одабрао кодно име Призренац 

Призренац : Зато што је Призрен престоница Душана који је убио оца да би преузео власт а нико га не гледа као оцеубицу већ као великог државника доказ да је успех битнији.

(Коњ рже у знак одобравања).
 
Андра : И шта ћеш сад?
 
Призренац : Људи као ја се извуку јер ми увек кројимо капу вама обичнима који серете о принципима и зато сте ту где јесте.

Андра : Видиш и ми обични се нешто питамо ми макар ноћу спавамо мирно а ти Принципи које ти тако исмеваш мене одвајају од животиње.

(Коњ љуто рже).

 

На гробљу се срећу Тито и Тане. Танету не помаже влашка магија да прозре ко је тајанствени посетилац. Тада Тито саопштава Бјелину уметничку опоруку.

Тито: "Ја ћу растјерати те ваше сјенке над Балканом!"

Носећа намера је дакле да серија остане "историјски аксиом" и да се из ње извлаче наредни закључци. Небитно је шта пишу историчари, јер они не смеју, и поред свега, оволико очигледно да фалсификују. 

Уосталом, овакви ситни п(л)аћеници, филмаџијска бауштела, ће то да одраде за новац неупоредиво ефикасније од досадних хисторика. Онда, у "пост-продукцији" сами себи реплицирају и пишу текстове о серији или дају интервјуе за новине и пријатељске ТВ станице. А испод тога уследи логични коментар: "Никако нисам могао до сада да повежем како су се Карађорђевићи тако силно обогатили. Сад је све јасно." Или: " Сад је потпуно јасно да смо само у време Тита имали поштену и озбиљну државу." Или: "Загребите мало по Немањићима. Нисте ни свесни шта ћете све ископати."

Сенке над Балканом 4.0. Синопсис.

Али Бјела и његови ингениозни сарадници су сачували највећу тајну, коју су прозрели само најпроницљивији гледаоци.

Јер све време, испод приче о краљевини, завереницима, масонима, окултним реликвијама, државним ударима и белогардејским сенима, текла је једна друга, пажљиво сакривена прича: прича о пореклу највећег јунака југословенског pulp-а.

Инспектор Танасијевић није само истраживао злочине. Он је, несвестан тога, стварао митологију која ће преживети век.

У последњим сценама, у оним кратким, наизглед успутним кадровима, остављени су трагови: досије који нестаје из архиве, фотографија жене чије се лице никада јасно не види, шифровано писмо упућено у Лондон, и једно презиме које нико не изговара до краја.

Сикерт.

Тане је, у свом последњем случају, разбио једну криминалну организацију. Или је бар тако мислио.

Њени остаци су преживели.

Променили имена, променили државе, променили заставе.

Из Београда су се преселили у Европу, из подземља Монархије у подземље модерног света.

Годинама касније, исти тај круг ликвидира човека који је покушао да им побегне.

Тог човека звали су Сикерт.

Његов син, млади Доналд Сикерт, одрастаће окружен људима који су му убили оца, школован да постане савршено оруђе злочина.

Али оно што нису знали било је да се у његовој крви већ налазио један други кодекс.

Инстинкт за истину.

Непомирљивост према неправди.

Опсесија да се зло гони до краја.

То није научио од својих старатеља.

То је наследио.

Од Андре Танасијевића.

И тако се круг затвара.

Оно што је у Сенке над Балканом почело као прича о једном београдском инспектору, у пулп-митологији Лун, краљ поноћи наставља се као прича о човеку који више не верује институцијама, већ само сопственом закону.

Тане је ловио зло у сенци државе.

Лун га је ловио у сенци света.

А можда је највећи трик аутора био у томе што нам то никада нису рекли.

Јер најбоље тајне у добрим причама никада нису изговорене.

Само су остављене да их неко једном повеже.Тако се лук затвара и Срби остају унутар новог културног обрасца.

А једног дана, у неком времену које више не припада ни краљевини ни хладном рату, него будућности, јуриће своје непријатеље и небом — у чудноватој летећој машини, оном последњем технолошком сну који је, као и све велике тајне, почео много раније него што смо мислили.

[Митић]

У суштини, трећа сезона је копија прве сезоне, само што се више иживљавају и више не знају где ударају.

Довољно сам видео у првој сезони.