[Ђорђе Ивковић]

СРПСКА СТАБИЛОКРАТИЈА

"...То ме подсјећа на омиљену реченицу мог пријатеља Златка када се окупимо у врту над печеним јањетом, кад нам се циједи лој низ браду, грабимо млади лук и пијемо гемиште. Тад он каже: ”Лако је окупити људе на добром програму”." (Јосип Крегар).

Свака сличност наведене згоде са стилом и идеологијом владања Александра Вучића у Србији је тачна и одлична. Лецнула ме ипак ова сотијска анегдота у стилу Петрице Керемпуха уперена к власти у Хрватској, јер све што је тамо за спрдачину код нас је за печал, утученост и големи јад, да се боље разуме.

Јосипа Крегара и даље сматрам најинтелигентнијим колумнистом на српском говорном подручју, без обзира што је фундаментално мешавина комунисте и хрватског националисте. Како стари, његов комунизам се већма утапа у хрваштину, те га је у толико теже читати. Но, увек се нађе доста корисних ствари.

Овога пута, покушао је свехрватски цунами усташтва изазваног успехом ногометне репрезентације, свести на ескападу још "детињасте државе". Да не би признао да су Хрвати отворени нацисти у континуитету, он је цео свој народ и пратеће трабанте радије прогласио за обешењаке, који се ето инфантилно играју пимпецима на јавном плацу.

Остало што је написао, рачунајте да се дословце односи она ову Србију, која никакве везе нема са Србијом од пре само дванаест година, некмоли на ону од пре сто година.

Дакле, извесни уважени Leslie Holmes је Хрватску сврстао у пропале државе (кварне државе, rotten states). Колико важи за Хрватску, горе важи за Србију. Пропале (кварне) земље су оне у којима постоји системска корупција. Та корупција је друштвена ситуација, стање народне свести.

Ми имитирамо и демократске политичке институције; оне су фасаде и празне шкољке. Недостаје им садржај, воља и дух који јамчи постизање сврхе. Тако је и настао израз за кварне и привидне демокрације (rotten democracies). Избори су намештени, власт неодговорна, медији под контролом; радна етика је слаба, троши се на луксуз и не штеди, живи од државе која је највећи дужник. Узима да би давала. Ни једна мера економске политике не даје ефикасан резултат као што бива у стабилним друштвима.

Такве државе, попут Хрватске а изразито Србије, су државе ниске легитимности власти, нестабилних институција, неуправљане законима, већ прикривеним претњама.
Чини се да Крегар ипак сувише идеализује западни политички стил, односно да из предоченог излази да су све државе у ствари кварне, са мање-више лажном демократијом. Сетимо се само случаја заробљеног узбуњивача свести Џулијана Асанжа, па ћемо спознати колико се у тзв "стабилна друштва" ослањају на законе а у којој мери су спремне на прикривене и отворене претње када се осете угроженима.

Пре ће бити да се снага државе ослања на еквилибријум фактичке војне снаге и претње, коруптивности политичара и угодног живота народа. Зна Американац да су његови политичари корумпирани, али исто тако зна да га његова држава неће заборавити ма у какву невољу у свету упао и да ће армија заштитити њихове привилегије, ако шаргарепа не помогне. Отуда, баш га брига колико су зала широм планете починили. Норвежанин живи добро те не прави питање што држава троши дестине милијарди долара за гомиле најмодернијих нападачких војних авиона иако их нико не угрожава. Ту већ имамо предаторски капитализам, пљачкашки капитализам, који је у "стабилним државама" усмерен ка споља, а у "банана државама" попут Србије, ка унутра, и вежемо га за лик и дело најгорег и најпокваренијег реформатора кога смо имали - Зорана Ђинђића.

Crony капитализам, ортачки капитализам, рођачки капитализам, кампанилизам (претерана љубав према завичају, ускогруди локалпатриотизам) у нас екстремно ескалирао током Вучићеве владавине. Све су то добри описи; изведени из описа живота изражавају згроженост разликом између прокламација, закона и стварности. Зато их апологети дисквалифицирају као једностране, критизерске, непријатељске и политички мотивисане.

Да све фино функционише ту је нешто што се зове "дубока држава", за коју још нико није објаснио шта значи, али свакако изазива самим помињањем језу у поданицима. Отприлике, циља се на постојање мање видљивих кланова, клика и лобистичких скупина, тајних служби, медијских картела, котерије по старински. Како год, у Србији та ствар деценијама добро ради.

Једном је, даље пише Крегар, Зоран Милановић рекао да је Хрватска случајна држава. Мало се читао контекст те изјаве, али су се критичари узбудили у настојању да покажу да је то увреда. Мислим да смо сви свјесни да су распад социјализма и ауторитарног догматског владања више помогли стварање Хрватске од завјереничких састанака у задимљеним гостионицама и хрватска патриотских будница. Па и каже се: нисмо смјели пропустити ту прилику.

Дакако, Крегар зна да је од Дрезденског конгреса, а нарочито од "уставних промена" 1974., којом приликом су хапшени и прогањани сви који су били против цепања државе по антисрпском концепту, Хрватска свакако није случајна држава, већ држава која је дуго слагана од различитих ентитета који су међусобно слабо имали веза, или их у прошлости нису ни имали.

Супротна је ствар са српским народом: он је, у главном бруталном силом, геноцидима, али и менталним дрилом инжињера душа, од делова који су природном снагом националне гравитације тежиле спајању, претворен у гомилу помешаних пузли где су многи делови већ путем расути а са преосталима се свако игра како му је воља у све више случајној држави.

И збиља (да се поменемо цитата са почетка), где могу водити државу која је у стању "црвеног аларма" ждерачи јањетине замашћених брада, подбули од киселих шприцера или организовано шверцованог вискија све једно, с томпусима у зубима уместо нетом одбачене "Драве са филтером" и у Кини израђене четничке каме за селфије?

Како српске интересе на Косову и Метохији могу штитити људи који се без сумње одлично разумеју у добру јањетину али у дипломатску вештину ни мало, нити их савест нешто пече зато што су тако неспособни? Сад "раде на идеји о размени територија". Они би да се џорају. Сем заслуженог подсмеха, можемо рачунати да ћемо још једном бити ружно намагарчени.

Устав Србије све више постаје узнемиравајући за пучину. Плаше децу њиме. Ако се не решимо те уклете књижурине црно нам се пише. Нема нам живота међу цивилизованим народима са тако националистичким и ретроградним Уставом.

Са оркестриране ТВ мреже свакодневно нас вишекратно извештавају да смо најинтересантнија земља за страна улагања. Да ли је тврдња тачна или плод маште неког апаратчика задуженог за производњу добрих вести, не знамо. Но, свакако, никако се не може чути други потребан део реченице да је можда тако јер смо најпропалија држава у Европи, са најјефтинијом радном снагом која за некаква уобичајена синдикална права не сме ни да пита.

Како се у опште успева да тако нешко као Србија, која конзумира све најгоре особине свега поменутог: пропале државе, детињасте државе, лажне демократије, системске корупције, предаторски капитализам, ортачког и рођачког капитализама, кампанилизма, случајне државе, дубоке државе..., још даје бар привид постојања?

И ту смо светски новитет. Специјално за нас конструисан је начин владања иноваторски назван стабилократија. То је (пара)политичка стабилност у државама слабе демократије са аутократски оријентисаним лидерима, који управљају кроз неформалне, патронажне мреже и тврде да обезбеђују прозападну стабилност у региону. И не тврде то без разлога, пошто владавину таквих бескрупулозних аутократа "западне демократије" заиста отворено и снажно звецкајући оружјем подржавају зарад остваривања својих гео-политичких интереса. Потпуно је очигледно и свима је јасно да Запад због својих ускогрудих интереса подржава лидере који су спремни да беспоговорно извршавају шта се од њих тражи, особито на спољнополитичком плану, а као награду су добили ''одрешене руке'' да у свом дворишту раде шта им је воља. Из тог угла посматрано (а других углова за посматрање и нема), Запад је постао саучесник у кршењу принципа владавине права, поделе власти, слободе медија и борбе против корупције.

На дуже стазе, стабилократија је рецепт којим ће се произвести још већа нестабилност. Нема сумње да је неолибералним западним демократијама приоритет да остварују своје интересе у брижљиво таргетираним деловим света. За то су им потребни флексибилни и лојални лидери. Истовремено, ти лидери нису ''пали с неба'', нити су попут Лењина дошли у блиндираном возу да дижу револуцију, већ су производ националних политика балканских држава, будући да су потекли из аутентичних политичких партија које су освојиле власт на изборима који су аминовани као фер и поштени.

Шта ће са народом бити после ове стабилности, коју је добрим делом и сам одабрао, причаће ко је преживи.

[Ђорђе Ивковић]

ЦРНИ МАГНЕТ

Једном ће се можда окончати и халабука у Србији изазвана "невероватним" успехом хрватске фудбалске репрезентације, у којој су докладни српски навијачи за Хрвате апсолутно издоминирали српским ваздушним простором неподношљивом буком, дерањем, масовном шипаричком хистеријом незабележеном од првих концерта "Битлса". Хистерија као и свака хистерија појави се накратко и прође. Међутим, овај талас блесавости ће оставити неизбрисиве последице и на оно мало још сачуване здраве памети у Срба.

Сила притиска кроато-лудила је толика, да су чак и најотпорнији бар делом попустили. Отуда, не вреди објашњавати спортску, фудбалску димензију "хрватског феномена". Сви сматрају да су се "Хрвати мушки борили до краја", те да су "играли добар фудбал". Било би занимљиво виђење и оцена истих људи да им се предоче резултати Хрватске од почетка квалификација (у којима су били дуги у групи, иза Исланда, земље са 400.000 становника) па до финала СП, и да су гледали како играју (повезано са снагом противника који су им се "наместили" вољом жреба и "ВАР-система"), а да не знају да је у питању Хрватска? Шугаво. Та, побогу, они су се од почетка до краја провлачили као куче кроз плот. Чак су у финалу, у ситуацији када су од младе репрезентације Француске губили са 1:4 и били пред потпуним потопом и бламажом, спашени у финалима невиђеном глупошћу француског голмана. Што се квалитета игре тиче, Хрватска је најмедиокритетскија репрезентација која се прошвиндловала до финала. Имају, гарантовано, најблентавијег финалног фудбалера од искона СП, Домагаја Виду, архетипа надреалистичке игре "Хркљуш". И, у реду: све то иде у рок службе. Но, чему та навијачка хистерија у Срба, која је одвратна чак и поштеним Хрватима?

Покушајте побројати све јавне личности које су се устројили уз Хрвате који у опште нису крили да репрезентују усташку Хрватску. Па то је уникум! Хрватски црни магнет је усисао Новака Ђоковића, Милојка Пантића, Весну Пешић (и та попишуља зна нешто о фудбалу), Бориса Тадића, Младена Крстајића(!!!)... а низ можете наставити по експоненционалној кривој. Куд ВИП-личности, за њима малограђани, за овима жртве "Стокхолмског синдрома". На крају деца. Они и јесу фино таргетирана задаћа.

У лагано сплашњавајућем цунамију, поменућемо Алексеја Кишјухаса, зато што је екстремно глуп, али своју глупост раубује типичном нискошћу подлаца. Око његових уопштених глупости се нећемо замлаћивати.

За њим ето не много паметнијег професора Динка Грухоњића (Нап: Судски доказано да Динко није Сабахудин. Да ли има Грухоњића усташа, Веће се није изјашњавало, па ћемо се држати доступних информација да има). Он је проблематику разјашњавао из тинејџерског угла. Најпре, дванаестогодишња девојчица коју ћемо фиктивно звати "Грухичица": "...Када су се дописивале док је била на мору у Истри и када им је рекла да баш цела породица навија за Хрватску на Светском првенству у фудбалу, једна девојчица из новосадског кварта Лиман послала јој је фотографију деце из Јасеновца и поручила јој: “Покажи ово онима који би да навијају за Хрватску”." Динко се згрозио на паметну и зрелу за те године опомену "девојчице са Лимана" (којој иначе свака част!). Он је толико глуп у својој усташкој бласфемији, да не "конта" да је једина следећа последица одбацивања поменуте опомене да се забрани "Дневник Ане Франк" као "генератора мржње".

Оно што је аларм, да послата слика у опште није морално деловала на поменуту "Грухичицу"! Ама, ни да је такне! Дакле, то дете трба одузети од родитеља зато што је васпитно запуштено и етички искварено, и у адекватним установама уз помоћ стручњака, ментално га/је опоравити. За онакве Хрвате, чије свјетоназоре гадно ми је више предочавати, навијати свим срцем може само безрепа стока заражена беснилом, пристојно васпитана деца никако.

Њен брат, дечак-момак од 19 година, зваћемо га колоквијално "Груле", по причи доказаног не-Сабахудина и недоказаног усташе, "...већ се увелико секира јер је нормалност у Србији на друштвеној маргини. Њему је доста, вели, бесмисла и апсурда. Доста му је да об(ј)ашњава другарима да се подразумева да ће навијати за комшије с којима дели исти језик, исту културу, исти менталитет, него ли за Данце, Русе, Енглезе или Французе...Он, тај дечак-момак, у Истри, на мору, гласно је навијао за Хрватску па је у заносу поручио хрватским фудбалерима у препуном кафићу уз море: “Ајмо, бре, дајте гол!” Конобар га је прво чудновато погледао а онда се насмејао и рекао: “Ајмо, бре, Хрватска!”..."

Имамо исту ствар као и са предходним случајем девојчице која је тупава на страдање српске и јеврејске деце под Хрватима и балијама. Могли би питати како се тај фиктивни наш "Груле" понашао у истој Истри, када је играла "репка" Србије, каква год да је? Да ли се дерао "Ајмо, бре, Србија!", и то уз општу подршку домаћина? Питања су реторичка те знак питања не би требало ни постављати, јер знамо да "Груле" није ни помислио да навија за Србију, већ је ликовао због побеснелих Шиптара из "Швице". А да јесте, домаћи би га одрали живога и бацили у море. И то сигурно сви знамо, јер смо искусни. Може ли се данас, приде, Истријанима објаснити да никакве везе са Хрватима немају, нити су икада били део њихове наказне државе?

Шта с овим, такође васпитно девастираним "Грулетом"? Ту другог лека нема, но у Црну Реку, па да га отац Перановић спасава, ако спаса има. Навијати за Хрватску је тешко и агресивно наркоманско стање опасно по околину, које се може сузбити само адекватним мерама. Да га отац Перановић, све молећи се за његову заблуделу душу, лопатом оплављује сваког дана по голом дупету, све док Динко Грухоњић не почне да навија за Србију, јер га Србија храни. Тада ћемо знати да је терапија са "Грулетом" успела.

Ако неко помисли да нема горих аутошовинистичких кретена од побројаних, у грдној је заблуди. Појавио се у класичној "жутари" "Danas" неки Влатко Секуловић да објасни зашто навија за усташе. Билмез има очито четири леве ноге, али и пара да плати да га нека розе агенција прогласи за "мушкарца универзума", па да саветује дечаке како да одрасту у правог мушкарца који је толико потентан да министри моле да буду ћате у његовој адвокатској агенцији.

Ја горег карађоза нисам читао.

Навија за Хрвате "зато што је пола изгинулих партизана на Сутјесци су били Хрвати". На страну шо то нису били Хрвати, јер у та времена и нису били Хрвати, као што није било и Црногораца, већ су били Далматинци.

Српски проблем је што је Влатко Секуловић показао да било шта може да се доказује било чиме.

Једнако, могао је доказивати своју везаност за Хрвате тиме што су Хрвати побили половину партизана на Неретви, и још половину на Сутјесци. Или, неки дрипац Иво Лоло Рибар имао рибу у Београду, па је то разлог да навијамо за Томпсона? Опет на страну што се у неком писму Титу радовао Иво-Лоло што је Земун припао НДХ, треба ли да се радујемо што су Шиптари чупали живе органе Србима, зато што су се волели Боро и Рамиз?

Нису се хрватски репрезентативци веселили свом спортском достигнућу уз заветне партизанске песме, већ уз усташке ганге.

Шта је то катастрофално код пребогатог Влатка Секуловића, што скоро нико не зна?

Исти је био заменик министра иностраних дела Републике Србије, и што-шта приближно.

Може ли другачије? Наравно.

На повратку из Уругваја 1930-те, наша фудбалска репрезентација је тријумфално дочекана. Свуда, на свим станицама, од Сежане до Београда, масе света су овацијама и цвећем дочекивале националне хероје. Свуда, сем у Загребу и хрватским постајама. Тамо није било никога, пусти колодвори без живе душе, тотални бојкот и игнорисање. Код Хрвата никада није било помисли да "нећемо мјешати шпорт и политику". Међутим, типично за тај менталитет, нису репрезентативци стигли да изађу из воза у Београду, а из Загреба је стигао брзојав да Загребачки ногометни подсавез укида бојкот и ЗАХТЕВА адекватан удио у расподели (позамашне) зараде са Светског првенства, као да су и они учествовали. Такви су Хрвати.

А како се то код нас ради? Након вишегодишњег карантина у коме је био упорно југословенски а не српски спорт (јер се спорт и политика и те како мешају), кошаркашка репрезентација је тријумфовала на Европском првенству у Атини 1995. То је било онда када је поражена, трећепласирана репрезентација Хрватске, демонстративно напустила победничко постоље (опет, ипак се меша спорт и политика!), а Европска кошаркашка организација их благо укорила, уз опомену да ако убудуће неко други (читај: Срби) исто учини што и Хрвати, биће тако ригорозно кажњен да ће запамтити за сва времена!

Елем, уследио је тријумфалан дочек кошаркаша какав није запамћен, али недовољно југословенски по оцени мериторних интелектуалаца. Кренула је општа медијска халабука. Дозволите да цитирам један свој пасус из чланка објављеног у "Нашој Борби" 19.7.1995.:

"...У осуди кошаркаша и народа најконцизнији и најоштрији је био "БЕОГРАДСКИ КРУГ"(Нап: Претеча из кога су се излегле све данашње НВО организације). Уз обавезну "одлучну ограду од политизације спорта", они кажу: "Посебно осуђујемо начин на који се малограђанска радост на београдским улицама извитоперила у националистичко оргијање... нарочито изјаве појединих играча показују да је Београд у примитивном гесту прославио успех југословенских кошаркаша". То је, по "Београдском кругу" све скупа било "антиспортско дивљање".

То "антиспортско дивљање" није ни приближно слично нацистичком дивљању Хрвата и бедних српских хуља који су им се природили током СП у фудбалу у Русији 2018., 23 године након рата, али ће исти преживели из "Београдског круга", њихови наследници и апостоли, свакога ко није навијао за Хрватску назвати "руским клеро-фашистом".

На истој страници са које је мој цитат, објављен је недељни дневник почившег грешника Зорана Ђинђића. Њему је рат и тада био досадан. Обратите пажњу, новински датум је 19.7.1995., дакле, само две недеље пре "Олује". А Ђинђић се жали на страна новинарска зановетала који га у детаље питају о стању "на фронту", а он из уљудности мора да одговара на досадна питања, "јер је рат као црни магнет". Већи део дневничких записа за ту недељу посветио је припремама за рођенданско славље свога сина и "раду на терену" на јачању странке. Те ствари су му биле важније. А хтео је да буде државник.


Кад данас читате те Ђинђићеве белешке, он делује као контузован, дрогиран, несвестан непосредно предстојећих национално трагичних догађаја. Узалуд су га страни новинари опомињали.

НЕ! Комуњаре увек навијају за усташе, те само траже изговор за оно што им је срцу мило. Или покушавају побећи из ситуације, али не могу јер их црни магнет неумитно привлачи.

Ултимативно питање је како Србија мисли да опстане ако упорно овакве партизанске битанге поставља на кључна места у држави?

На наведеним примерима видимо да срљамо у провалију.

Лепота игре, спортски успех, мислите да је то у питању код славјаноусташа? Никада!

Где, куда, Србија може оробљена оваквом фукаром?

[Жаре]

Свака част на тексту, господине Нимбус. И хвала

[Бенито]

Нимбусе, бриљираш по обичају.

[Ђорђе Ивковић]

ОД БЕЛОГ РУСА ДО ЦРНОГ ХРВАТА

Aleksandar Sasha Zalepugin

ЗНАМ! СИГУРАН САМ ДА ЗНАМ КАКО!
АЛИ НЕ ЗНАМ ЗАШТО!
Александар Саша Залепугин

Не, ја заиста не разумем ни како ни зашто, али се дешава. Одвећ често се дешава да би било случајно. Мора да је утицајем каквог злог зрачења? Од људске доброте сигурно није.

Старије генерације се сећају једног од најпопуларнијих ТВ-водитеља са ех-Ју простора, Александра Залепугина. Углавном је водио емисије забавног карактера на на загребачкој Телевизији. Одавно је у пензији, и како бива, почео се бавити спиритуалним темама око штетних последица зрачења на људски организам, о којима пише на свом блогу "ПОЗИТРОН_ПЛУС". Хоће то под старе дане. Но нису зрачења тема. На поменутом блогу Саша Залепугин је презентовао и своју биографију:

Александар Саша ЗАЛЕПУГИН
(извадак из Енциклопедије хрватског новинарства)

Александар-Саша Залепугин - новинар, уредник и водитељ на ТВ Хрват, рођен у Сарајеву, у Босни и Херцеговини у 1931. Завршио је гимназију у Пазину 1950, а затим уписао славистику на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу.

Рад на РТВ Загреб (Радио-телевизије Загреб) започео је у 1966. Најприје као уредник емисије¨ Културна панорама ¨ а 1968, као уредник Културног програм ТВ Загреба. Био је уредник и Забавног програм ТВ ЗАГРЕБ од 1971 до 1973, када је започело уређивати и водити серију мозаичних емисија под називом "Недјељом поподне" (спорт, мода, филм, глазба, казалиште, културна баштина,занимљивости из Хрватске и иноземства), у трајању од 4 сата. Ова емисија 1983 г. добила је назив "Састанак без дневног реда". Она је означила продор модерног еуропског новинарства на загребачки канал бивше ЈРТ (Југославенске Радио телевизије), која је повремено досезале и до 70 постотака гледаности и представљала је праву револуцију у забавним програмима у цијелој Југославији средином седамдесетих и почетком осамдесетих година.

У 1978 генерални директор РТВ Загреб разрјешава га функције уредника га због про-западна оријентације као и то да је постао“институција унутар институције“ Провео је 3 године на чекању, а након тога почиње уређивати и водити нову серију мозаика ¨Састанак без дневног реда¨ до 1991. Истовремено од 1988 до 1991 био је уредник ноћног¨ програма „Програм плус ¨.

Био је на чекању на Хрватској телевизији до 1996, од када је у мировини.

Радио је за многе медије у Словенији, Хрватској и БиХ.

Четири године за редом је проглашен за најпопуларнију ТВ личности у бившој Југославији. У анкете тједника "НИН" у 1978 био је уврштен међу 10 најпопуларнијих људи у земљи. У 1997. у анкети које је објавио Национал а у којој су судјеловали телевизијски професионалци за све генерације и ХРТВ ТВ Загреб (Хрватска Радио Телевизија) прогласили су га за једног од 10 најважнијих људи у повијести телевизије у Хрватској. Београдска "РТВ ревија" додјелила му је два пута „Оскара популарности¨ . А добио је и орден рада од предсједника СФРЈ Јосипа Броза Тита.


Како се види, заиста импресивна новинарска каријера и изузетна популарност. Па ипак, провео је осам година "на чекању" у својој матичној "ТВ-кући". Након "демократских промена" у Хрватској нису му дали уопште да ради све док није испунио законске услове да га спреме у мировину. Ваљда зато што је био "про-западно орјентиран"?! Овакав однос се жаргонски зове шикана. Но упркос тој шикани, Залепугин је остао, како се види, постојан у свом хрватству.

Рећи ћемо, па шта, човек је Хрват, шта друго да каже за себе? Није то питање баш тако једноставно. Постоји још једна, нешто старија, биографска белешка Саше Залепугина писана својеручно, коју у целости преносимо.

"Мој отац Иван (Вања) био је руски емигрант. Без ичега је напустио Русију, па и без дипломе инжењера коју је стекао на Електротехничком факултету у Москви, због чега је касније морао поново да студира. На Сорбони је стекао још једну диплому - инжењера електротехнике. Моја мајка Катарина била је Српкиња из Мостара. Родио сам се у Сарајеву и ту провео дјетињство. Био сам син јединац, али сам имао бројну родбину са мајчине стране, која је живјела у Сарајеву, Мостару и Београду. Дјетињство до окупације и почетка рата 1941. године остало ми је у лијепој успомени. Но, онда су дошле оне четири врло ружне ратне године. Почео је прогон Срба и Жидова, одводили су их у логоре, биле су рације, ловили су антифашисте, на улицама пуцали и убијали људе. Завладао је страх који ја, као дијете, нисам осјећао толико колико моји родитељи. Но, неки су ми се догађаји дубоко урезали у сјећање. Добро памтим једно јутро, пред крај рата, када сам, након што сам се пробудио, с ужасом угледао испред наше куће (у алеји на Маријин двору) 56 објешених људи. Не могу заборавити ни бомбардовање Сарајева, бјежања у склоништа и живот у њима".
Саша Залепугин

Елем, да не дужимо, отац бели Рус, мајка Српкиња, као дете био сведок усташког погрома над Србима, лично био прогањан од Хрвата без обзира на лични допринос ТРЗ, и све то је у збиру произвело да се добровољно претвори у Хрвата?!

Стокхолмски синдром или нешто слично. Колико год лудо било, очито врло ефикасно и масовно делује. Не знамо ни како ни зашто.

[Жаре]

Тако што је човек обично говно, ето тако. Нема ту неке филозофије.

[Ђорђе Ивковић]

ЗАСТАВЕ НАШИХ СИНОВА

Најновије што смо сазнали је да застава наше државе није наша застава. Држава има своју заставу, народ своју. Поштена подела, за сваког по нешто.

"Грађани не разликују државну од народне заставе, па несвесно крше прописе о њеном коришћењу и постављању", рекао је хералдичар ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, директор Центра за истраживање православног монархизма за Новости.

"А закон је јасан. Државну заставу са грбом могу да употребљавају само државне институције. Никако грађани", рекао је он.

- Не може обичан човек на својој кући да држи заставу са грбом, јер то није државна институција. Ни приватне фирме, на својим објектима не могу да окаче овакву тробојку. Застава са грбом се не сме користити на свадбама, дочеку спортиста и другим прославама. За све такве манифестације грађани би требало да користе народну заставу. Јер, општенародна весеља нису државне церемоније! - истиче Јовановић.

У држави не постоји ниједно тело које би се бавило контролом и кажњавањем институција које не поштују закон и државне симболе. Ипак, Закон о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије јасно прописује казне. Новчаном казном од 50.000 до 500.000 динара казниће се правно лице које употреби заставу у облику који није утврђен Уставом и законом. Тако ће се казном од 40.000 до 400.000 динара казнити правно лице ако истакне оштећену заставу, а физичко - казном од 5.000 до 20.000 динара.


Колико је закон јасан и ко шта ту не разуме, мало касније.

Да се подсетимо, до пре неког времена имао си само једну заставу – тробојку са црвеном петокраком у средини, и ко то није случајно поштовао, брао је кожу на шиљак.

Тако је надрљао и познати аутор популарних ТВ-серија и режисер Драгослав Лазић. У серији „Докторка на селу“, емитоване 1982. У једној сцени свадбе појавила се српска застава без петокраке. Неки високи комунистички функционер прогласио је то за српски национализам. Серија је моментално скинута са програма,убрзо је уредник Миодраг Маринковић смењен и избачен из партије, а Лазић је протеран са тадашње Телевизије Београд да га више никада не врате, чак ни после "демократских промена", упркос бројним успешним серијама које је снимио за нашу националну кућу.

Ко се не сећа, и на Газиместану 1989. милиција је колико год је могла одузимала „заставе које нису по закону“.

И, гле сад, не смеш да носиш заставу своје државе јер ниси институција. Сви други могу, само је Србима забрањено. Пре је морала на свадби само државна застава, сад је строго забрањена.


„Закон о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије“, може бити да је читљив, да су му реченице проходне, али је у сагласности са Уставом Републике Србије само ако се прихвати тумачење Милошевићевог уставолога и евет-ефендије Михаила Марковића: „Устав се састоји од речи, а речи се могу тумачити на различите начине.“ Питање је само шта ће ти устав ако можеш да га тумачиш на различите начине, по потреби? Наш важећи устав каже:

Члан 7
Република Србија има свој грб, заставу и химну.
Грб Републике Србије се користи као Велики грб и као Мали грб.
Застава Републике Србије постоји и користи се као Народна застава и као Државна застава.
Химна Републике Србије јесте свечана песма "Боже правде".
Изглед и употреба грба, заставе и химне, уређују се законом.


Ту, дакле, пише да је реч о једној застави која би управо требала изразити јединство народа и државе. Бар се мени тако чини.

Међутим, по „јасном закону“ спортисти наступају под једном заставом, а навијачи их не смеју подржавати махањем истом таквом заставом, већ неком другом, или ће бити законски кажњени. Добар дан, шизофренијо.

Закон даље одређује да се државна застава не сме користити у комерцијалне сврхе, не сме додиривати тло не сме се користити на какав други неприкладан начин, итд. Наравно, постоје изузеци, тако да државну заставу и грб могу користити и спортисти када репрезентују земљу.

Па, да видимо колико је закон ту јасан. Не може се државни симбол налепити уз неки комерцијални бренд. И то је јасно. Али, пошто увек има изузетака, може се прилепити бренд уз државни симбол. Примећујете разлику? Наравно, пошто се сваки закон састоји од речи...

У ствари, може све. И грб, и народна застава и рекламе...

...А може и да „Србија“ прикладно пише на стражњем делу гаћица, а грб стоји код препонског дела.

Ако, прихватимо да народ није обавештен да законски не сме да користи државну заставу, политичари ваљда требају да знају. Међутим, узданица ЛДП Џеј-Кеј (Јелена Карлеуша) нашла је инвентиван начин да подржи фудбалску репрезентацију Србије пред светско првенство у Русији.

Шта мислите, да ли би Џеј-Кеј смело пасти на памет да се овако трћи без гаћа са заставом за време рахметли „Старог“?

У „ријалити Србија“ дозвољено је још пуно тога, па и да ченгија на телевизији са националном фреквенцијом гологуза и раскречена гази државну заставу. Да је тако нешто урађено у бившој држави, дотична белог дана више не би видела. Шта би се десило да је исто овако у овој Србији газила хрватску заставу, не знамо, али лако прошли не би ни дотична ни телевизијска кућа која би јој то дозволила. Само је српска застава дозвољена за гажење.

Дошли смо и до владајуће максиме „Држава, то сам ја!“



Што није дозвољено обичном пуку, јесте Њему Великом ЈА, Александру Вучићу и његовим подвижницима. У закону су речи за њих друкчије сложене (да нам бољље запржи чорбу).

Што се око тзв. „куће цвећа“ мотају разни ђутуруми и лунатици са заставама државе која више не постоји, хајде да толерантно пренебрегнемо. Међутим, шта кажу речи Закона, смеју ли високи официри ЈА да салутирају таквим заставама? Ако то може, онда је уреду да салутирају и аустроугарској застави на Церу и Сувобору, јер су се многима преци под том заставом у тим бојевима борили.

Коначно, има крајева где се Закон ништа и не пита. Јесте у Србији, али није Србија. Тамо оџе владају.

Све може, и ништа кажњиво није. Само Србин заставу своје државе не сме истаћи кад жени сина. Рекао је хералдичар ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић.


Народ мора имати свој идентитет, иначе се претвара у бесловесну руљу, подложну поробљавању. Сажето знаковље тог идентитета су Застава, Грб и Химна. Они служе за брзу и општу идентификацију.

Држава мора имати јаку војску, напредно школство и здравство, стабилну економију и полицију и судство који штите људе, држављане те државе, не само неке слојеве и повлашћене котерије између њих. Мора имати слободу збора и договора. И држава има своје јасне симболе које поменусмо – Заставу, Грб и Химну.


Све то мора да се сложи, да би цео систем био функционалан. Чим било шта од поменутог не ради како треба, држава се руши, народ пропада, све се спушта а нижи ниво, на коме ће се успоставити еквилибријум какав народ заслужује.

Чим народ има једне симболе а држава друге, видљиво је да постоји процеп. У трагичном случају Србије то је очито – ништа, ни војска, ни полиција, судство, школство и здравство, не раде са добром намером према народу. И циљ Закона којим се бавимо јесте само тај и један – да гуши преостали национални идентитет, да из народне свести полако уклони двоглавог белог орла и круну, да нашој деци застава постане драперија а драперија застава.

[Бенито]

Свака ти част на избору тема. Невероватно је чега се свега сетиш.
Додуше, с обзиром какве незналице воде Србе од 45, није ни тешко помислити да је све у овој земљи постављено на погрешним темељима.

[ЈВуО-КГ]

Тако је надрљао и познати аутор популарних ТВ-серија и режисер Драгослав Лазић. У серији „Докторка на селу“, емитоване 1982. У једној сцени свадбе појавила се српска застава без петокраке. Неки високи комунистички функционер прогласио је то за српски национализам. Серија је моментално скинута са програма,убрзо је уредник Миодраг Маринковић смењен и избачен из партије, а Лазић је протеран са тадашње Телевизије Београд да га више никада не врате, чак ни после "демократских промена", упркос бројним успешним серијама које је снимио за нашу националну кућу.

Нимбусе, имаш ли инфо који је комунистички функционер у питању?Да није Дража Марковић?

[Ђорђе Ивковић]

Тако је надрљао и познати аутор популарних ТВ-серија и режисер Драгослав Лазић. У серији „Докторка на селу“, емитоване 1982. У једној сцени свадбе појавила се српска застава без петокраке. Неки високи комунистички функционер прогласио је то за српски национализам. Серија је моментално скинута са програма,убрзо је уредник Миодраг Маринковић смењен и избачен из партије, а Лазић је протеран са тадашње Телевизије Београд да га више никада не врате, чак ни после "демократских промена", упркос бројним успешним серијама које је снимио за нашу националну кућу.

Нимбусе, имаш ли инфо који је комунистички функционер у питању?Да није Дража Марковић?

Драгослав Лазић није био конкретан по овом питању. Мало сам претраживао, али нисам хтео да губим време око питања која бува га ја ујела.
Чини ми се да је упитније како је могуће да после "демократских промена" Лазић остане под бојкотом као да су титоисти и ДБ и даље на власти?

[ЈВуО-КГ]

Драгослав Лазић није био конкретан по овом питању. Мало сам претраживао, али нисам хтео да губим време око питања која бува га ја ујела.
Чини ми се да је упитније како је могуће да после "демократских промена" Лазић остане под бојкотом као да су титоисти и ДБ и даље на власти?

За Марковића сам питао зато што је он тих година био дежурни за питање српства. То ти је човек који се посвађао са шефом републичке УДБЕ пребацујући му што не убија српску емиграцију тј. што су ови то престали да раде већ неко време, а то се десило неколико година пре емитовања те серије па сам само повезао ствари. Кад насрће на шефа УДБЕ што и овима не би пребацио за српску заставу. Нисам нашао ниједног комунисту из периода од краја седамдесетих до половине осамдесетих који је тако ревносно под лупом држао сумњиве Србе.

ОКо демократских промена...ма шта се чудиш,отишли комунисти класични а заменили их комунисти light.С тим што је сад ситуација и гора у односу на то време. Онда је понешто четничко и могло да прође на телевизији а сад не може никако. Ову компарацију вршим у односу на данашње време и време после 2000. године да не буде забуне да је за време класичних комуниста било више слободе.

Ја оне твоје из ДСС не волим уопште, али грешио бих кад би рекао (а написао сам то негде скоро) да је то заправо била најуспешнија влада од тзв. демократских промена, у овом домену који се тиче нас и наших интересовања. Мислим на ону ДСС,СПО и Динкић. У том периоду основано је министарство за дијаспору, организоване су државне свечаности на Равној Гори у присуству великог броја људи, кренула је она Равногорска читанка на РТС,почели смо мало да се померамо и да демонтирамо комунизам међутим како су радикали кренули са својом демагогијом и популизмом ови су 2008. године били принуђени да окрену причу са историјске на економску страну да би добили изборе и од тад се ова наша прича слабо форсира.

Ако погледаш са садашње тачке гледишта нећеш моћи да не приметиш да су Борко Стефановић,Зоран Живковић,Саша Јанковић и други постали већи и агресивнији промотери комунистичке идеологије коју данас маскирају под термином антифашизам него ли што су то били они Слобини црвендаћи.

[Ђорђе Ивковић]

Дража Марковић, Петар Грачанин... било је таквих гелиптера доста.
Друго, питање је колико су Коштуница и ДСС могли реално учинити са 17% подршке гласача, која је, без обзира на резултате владе, бележила тренд опадања.
Болест је дубља а реалност нимало пријатна по нас... По обичају, нисам погрешио, али кога брига... :
Ђорђе Ивковић: ВИКИЛИКС vs. ДУХ ПАЛАНКЕ
http://www.srbijanskiglas.in.rs/index.ph.../1842-1842

[Ђорђе Ивковић]

СРПСКИ ПЕТЕН

"Вишијевска Франсуска" из времена Другог светског рата била је бизарна маска самоиздаје већине Француза. Чудну позицију ове творевине могли би сместити у дефиницју "више од колаборације, мање од савезништва". Та тзв. "Слободна Француска" имала је на папиру све што формално чини суверену државу. Своју законодавну и судску власт, некакву (ограничену) војску и полицију. Била је чак и међународно призната. Не да су је признавале државе "Силе осовине" већ, бар неко време, и савезничке државе. Аустралија је дипломатски признавала Вишијевску Француску до краја, а након 1944, аутоматски признала Слободну Француску. Канада до 1941, Британија до 1940, СССР до 1941, Америка до 1942...

И све то тако пише, али ми знамо да није било тако. Испод прозирне маске суверене државе, невешто се прикривала колаборација типичне квислиншке творевине. Французи су међутим снажно подржавали свог вођу, маршала Анри Филип Бенони Омер Жозеф Петена, који је уредно потписао капитулацију Француске. То сагласје је ишло дотле да су Французи са много више бодрости приступали Хитлеровим ЅЅ дивизијама него француским покретима отпора. Просечни Француз је катарзично просветљење доживео тек са примицањем савезничке армаде француским плажама.

Из тих и многих других разлога насилно је свако поређење Недићеве Србије и Петенове "Слободне Француске". Недић није потписао никакву капитулацију већ је организовао живот на окупираној територији. И, није слао никакве добровољце у ЅЅ.

Француско замешатељсво је било вишеструко контрадикторно у многим ситуацијама. Једна бизарност међу свим бизарностима ипак је врло поучна са српски случај. Наиме, вишијевско „судство“, односно Петенова влада, у тзв. "Риомским суђењима" оптужила и осудила појединце за пораз државе у рату са Немцима. Ванредно јединствен пример где колаборациониста сматра пораз војске у рату са оним којему сада служи - лошом ствари!

Ако је изједначавање Недићеве Србије и Петенове Француске насилно, поређење са Вучићевом Србијом није.

Вучић није потписао капитулацију јер се то сада зове "Бриселски споразум". Аутоматски, наш Устав је бачен у рециклажу као сувишна ствар.

Ми не знамо где се завршава Немачка а почиње Србија; чиме све командује НАТО, а шта нам је остављено за аутономно одлучивање.

Србија данас нема дефинисану територију. Не само да Вучићев квислиншки режим тражи само начин да се и формално ратосиља Косова и Метохије, већ су и многи неписани али фактички "кантони" у Србији ван државне контроле. Формално су у Србији, али њоме владају локани Моћници отворено шовинистички одређени према Србима, и ту се пита НАТО.

Србија данас не сме да донесе ни један закон, ни школски програм без дозволе Брисела и Бона.

Недавни инцидент на Златибору, када је читав одред жандарма послат да растури омладински скаутски камп, недвосмислено показује намеру да се застрашивањем бруталном силом угуши сваки пламичак патриотизма у младима. Шта је све дозвољено и рекламира се, не морамо подсећати.

На нашим границама, ако су нам у опште ту границе, могу се видети немачки полицајци. У Српским касарнама српски официри морају да салутирају америчким подофицирима. Што је горе, не видимо да српски официри бране своју официрску част.

И, гле коинциденције, Вучић данас, као и Петен јуче, суди својим претходницима због издаје државе, мада нико од њих није потписао оно што је он не трепнувши потписао.

Дакле, Вучићева сличност са Петеном је толика да би му могли придодати још које име: Александар Петен II Бакир Вучић.

Једино у чему се разликују Вучић и Петен је што је Француз изместио своју владу у лечилиште Виши. Вучић се не би преселио у Врњачку Бању из Београда по цену живота. И, тако га треба казнити за велеиздају, ако доживимо слободу: не треба га осуђивати на смрт, већ га доживотно интернирати у родне Чипуљиће. Не постоји тежа казна за њега.

[Ултрадесничар]

СРПСКИ ПЕТЕН

"Вишијевска Франсуска" из времена Другог светског рата била је бизарна маска самоиздаје већине Француза. Чудну позицију ове творевине могли би сместити у дефиницју "више од колаборације, мање од савезништва". Та тзв. "Слободна Француска" имала је на папиру све што формално чини суверену државу. Своју законодавну и судску власт, некакву (ограничену) војску и полицију. Била је чак и међународно призната. Не да су је признавале државе "Силе осовине" већ, бар неко време, и савезничке државе. Аустралија је дипломатски признавала Вишијевску Француску до краја, а након 1944, аутоматски признала Слободну Француску. Канада до 1941, Британија до 1940, СССР до 1941, Америка до 1942...

И све то тако пише, али ми знамо да није било тако. Испод прозирне маске суверене државе, невешто се прикривала колаборација типичне квислиншке творевине. Французи су међутим снажно подржавали свог вођу, маршала Анри Филип Бенони Омер Жозеф Петена, који је уредно потписао капитулацију Француске. То сагласје је ишло дотле да су Французи са много више бодрости приступали Хитлеровим ЅЅ дивизијама него француским покретима отпора. Просечни Француз је катарзично просветљење доживео тек са примицањем савезничке армаде француским плажама.

Из тих и многих других разлога насилно је свако поређење Недићеве Србије и Петенове "Слободне Француске". Недић није потписао никакву капитулацију већ је организовао живот на окупираној територији. И, није слао никакве добровољце у ЅЅ.

Француско замешатељсво је било вишеструко контрадикторно у многим ситуацијама. Једна бизарност међу свим бизарностима ипак је врло поучна са српски случај. Наиме, вишијевско „судство“, односно Петенова влада, у тзв. "Риомским суђењима" оптужила и осудила појединце за пораз државе у рату са Немцима. Ванредно јединствен пример где колаборациониста сматра пораз војске у рату са оним којему сада служи - лошом ствари!

Ако је изједначавање Недићеве Србије и Петенове Француске насилно, поређење са Вучићевом Србијом није.

Вучић није потписао капитулацију јер се то сада зове "Бриселски споразум". Аутоматски, наш Устав је бачен у рециклажу као сувишна ствар.

Ми не знамо где се завршава Немачка а почиње Србија; чиме све командује НАТО, а шта нам је остављено за аутономно одлучивање.

Србија данас нема дефинисану територију. Не само да Вучићев квислиншки режим тражи само начин да се и формално ратосиља Косова и Метохије, већ су и многи неписани али фактички "кантони" у Србији ван државне контроле. Формално су у Србији, али њоме владају локани Моћници отворено шовинистички одређени према Србима, и ту се пита НАТО.

Србија данас не сме да донесе ни један закон, ни школски програм без дозволе Брисела и Бона.

Недавни инцидент на Златибору, када је читав одред жандарма послат да растури омладински скаутски камп, недвосмислено показује намеру да се застрашивањем бруталном силом угуши сваки пламичак патриотизма у младима. Шта је све дозвољено и рекламира се, не морамо подсећати.

На нашим границама, ако су нам у опште ту границе, могу се видети немачки полицајци. У Српским касарнама српски официри морају да салутирају америчким подофицирима. Што је горе, не видимо да српски официри бране своју официрску част.

И, гле коинциденције, Вучић данас, као и Петен јуче, суди својим претходницима због издаје државе, мада нико од њих није потписао оно што је он не трепнувши потписао.

Дакле, Вучићева сличност са Петеном је толика да би му могли придодати још које име: Александар Петен II Бакир Вучић.

Једино у чему се разликују Вучић и Петен је што је Француз изместио своју владу у лечилиште Виши. Вучић се не би преселио у Врњачку Бању из Београда по цену живота. И, тако га треба казнити за велеиздају, ако доживимо слободу: не треба га осуђивати на смрт, већ га доживотно интернирати у родне Чипуљиће. Не постоји тежа казна за њега.

Текст је добра у контексту историје Француске јер смо у школама учили о "чувеном" француском покрету отпора но ипак наслов сувише Српски Петен асоцира на комунистичко-либерално поређење са Миланом Недићем.