[Ђорђе Ивковић]

Текст је добра у контексту историје Француске јер смо у школама учили о "чувеном" француском покрету отпора но ипак наслов сувише Српски Петен асоцира на комунистичко-либерално поређење са Миланом Недићем.

Па да. То ми је и била намера:"Српски Петен асоцира на комунистичко-либерално поређење са Миланом Недићем"...

Насупрот том насилном поређењу јер Србија у WW2 је била окупирана, садашњи Вучићев режим у наводно неокупираној Србији има неупоредиво више сличности са вишијевском Француском.
Вучић је стварни српски Петен.

[Ђорђе Ивковић]

ЦРВЕНИ БАРОНИ СА ПРАЗИЛУКОМ

Коментар на колумну Јасмине Лукач "Круна једне каријере" у жутари "Данас"

Заиста, какве везе има "небеска Србија" са било чиме у новом "пројекту" старог комуњаре Митровића? Какве везе профани европски "гламур", гондоле и фотокопије ренесанских слика у кичерајским пештанским рамовима имају са спаљеним православним манастирима?

Можете лако наћи везу између малограђанске, блазиране и плитке холивудне продукције и еврофилног мулти-практичног јебарника - Митровићеве франшизе "Задруга", али са било чим везаним за српство, никако.

Могли би подсетити ћуркасту ауторицу чланка да су ријалитији у Србију увезени са Запада, преко тада Сорошевог чеда Б 92, али залуд, ни до каквог познанија њу то не би довело. Ћурка остаје ћурка, зато што је ћурка.

Ако вам је баш до истине, написали би да потомци Титових цокулаша болују од тешког комплекса ниже вредности. Очајно вапе да буду аристократија, а знају да их сви презиру. Пара имају на претек, напљачкали су се од народа, али достојанства не. Шта је ова хипертрофирана и неумерена, дакле без укуса, "Задруга 2", у којој ће се све свести у дефиницији на псовачину, дреку, трачеве и букарење под јорганима, до мултимедијални приказ несреће неоствареног аустроугарског барона, Жељка от Митрович.


https://www.danas.rs/kolumna/jasmina-luk...-karijere/

[Ђорђе Ивковић]

ОТВАРАЊЕ БЕЗИМЕНОГ МОСТА У НОВОМ САДУ

Мирослав Боројевић "Жежељев мост 1999."

Нови Сад је пребродио још једно отварање новог „Жежељевог“ моста.

Претходна отварања, по привременим ситуацијама, одавно су заборављена. Дочекали смо коначно и главно отварање, у високом присуству председника Србије Александра Вучића и Јоханеса Хана испред ЕУ. Након овог гламурозног отварања, остало је још само пар мањих отварања, везано за још недовршене радове. Након тога деценијски посао изградње безименог моста (сем ако „Железничко-друмски мост преко Дунава у Новом Саду“, како пише у наслову пројекта, није његово коначно име) ће ваљда бити готов.

Те суботе, 1. септембра 2018., ишао сам послом у Нови Сад. Док сам мрзовољно чекао на станици, пролазили су аутобуси пуни препознатљивих физиономија. Аутобуси на редовним линијама су пословично каснили, аутобуси без возног реда су пак силовито пролетали. Просто се у ваздуху осећала набрекла снага шофера, који су на задатку да стигну пре колега на зборно место. Зато за њих нема ограничења брзине кроз насеље и пуне беле линије. Саобраћајна полиција је ту да им помогне, не да их обузда. То је онај величанствени тренутак кад шофер осети да је изнад саобраћајног прописа.

У Новом Саду уобичајена врева пребрзо израслог града. Ко је путем ТВ гледао отварање моста, у ствари је гледао какотопијски промиџбени филм. Са животом града та поза није имала никакве, поготово не емотивне конекције. Само 500м даље од епохалног догађаја све је било упадљиво обично. Новосађани су церемонију провели у муклом бојкоту. Тек понегде, на незаобилазној Футошкој пијаци рецимо, увежбано уво је могло чути фрагменте коментара доконог продавца за тезгом „...То он због свог бирачког тјела...“, по чему искусни слушалац јавног мњења у пролазу лако може закључити да продавац у поштованим годинама мисли да није у „његовом бирачком тјелу“ зато што је „шешељевац“.

Оно што ТВ гледалац не види у преносу тако значајних догађања, је строга партијска и/или ботовска дисциплина и хијерархија у СНС. „Дрес-код“, за који нико од присутних није знао да постоји до пре коју годину, сада је први знак визуелне идентификације где је коме место. Најтежа препрека за мале ботове је прећи ограду; из масе махача заставицама прикључити се групи држача састављених руку у висини препона. Много труда треба за то. Кад и ако СНС бот успе да пређе ограду, наћи ће се у тој овећој групи средњих ботова претећег изгледа који не баратају са више од сто појмова у глави, у прескупим оделима спрам висине чела, релативних богаташа по убрзаном поступку, али простачког геста, прегласних у церекању и бахатих према нижима и другима, уверених да нема закона за њих. Иако нема ограде, дуг је даље пут бота у успону да се из те подврсте окрене за сто осамдесет степени и стане у последњи ред иза Вође. То је већ животни успех који ће се генерацијама преносити с колена на колено, па и онда кад потомке иселе из ове Долине суза.

Највећи мит са којим треба раскрстити је фама о „сендвичарима“. Свакако да има и таквих који иду на митинге СНС зарад неке бедне наднице или морања, али то више није правило. Ти људи су усхићени. Они верују да су Богом дани, надмоћни, непрејебиви. Не ради се о идеолошком уверењу већ о осећају надмоћи. Они су чопор који влада. Мисле да је Сила са њима. Оно што ми чујемо као Вучићево блебетање и лупетање за њих су мантре којима се бацају у занос и колективну еуфорију. И ништа ту није нематеријално. Полтронство је мерљиво. Ту је режим педантан и наизглед „праведан“. И кад деле прасиће „преко странке“ држе се бодовне листе. Она маса иза ограде је уверена да је „праведност“ у СНС, заправо праведност која је завладала друштвом. Зато их није жао да дају 20% своје плате странци преко које су добили посао. Они не разумеју да је количина среће коју исказују у сусретима са Вучићем сразмерна бескорисности њиховог улизиштва. Једноставно, одлив радно способног становништва је толики да се може наћи посао једнако плаћен, без 20% за странку, односно за Вучића.

Сећам се дечака који је лепио плакате. Једно преподне ме позвао, вели „пали смо ноћас“. Ухапсили их. Тврдио је да га у станици нису тукли. Нисам сигуран. Данас, као зрео човек, кличе онима који га ономад „нису тукли“. Ради то из срца, весело, цакле му се очи од среће. Вуче за рукав лидере СНС да направе заједнички „селфи“. Док је био тинејџер, никоме се тако није улизивао. У шта су му се претворили идеали? У смеће. Могло би се разумети – ОК, сада има човек породицу, мора се, али вриска, бучан смех, сјај у очима, нескривена љубав према надређенима, говоре нешто друго. Зар тај дечак кога се сећам, не види пошаст Вучићеве владавине? Види, али је „сазрео“, односно каратер му се распао, ако га је икада и имао. Ако, тако млад, перспективан и сазрелог карактера успе да се попне до половине партијских мердевина, више из велике висине неће препознавати пучину којом сада командује у скандирању. И то спада у сазревање.

Рекоше ми деца „Тата, данас је најтеже бити поштен“. Оно што би требало бити обична и нормална ствар, постала је немогућа мисија. Нисам имао шта да им одговорим, чиме да их охрабрим. Ово зло међу нама је горе од сваке заразе.

Говоранције високих дужносника? Отрцане фразе о „мостовима који спајају“, „мост је онај једини, прави и могући пут од сваког амбиса“ и слично, гарниране са цитатима познатих писаца за које су сви присутни чули, али ништа од цитираних нису прочитали.

Европски комесар Јоханес Хан, мање нервозан и са можда нешто боље испегланом кошуљом, иначе по свему исти као присутна Вучићева камарила, рекао је да је Жежељев мост у Новом Саду, који је данас свечано отворен, симбол европске будућности Србије:

„Не могу да замислим бољи симбол од моста да опише значај европских интеграција. Интеграција значи изградњу мостова између грађана, народа, између прошлости и будућности. Овај лепи, исконски мост повезује ваша град с другом обалом реке, али и вашу земљу са ЕУ, са европском породицом“ - рекао је замишљени Хан.

Не могу ни ја да замислим дубину презира који „плави људи са Дунава“ гаје о нама. Презиру нас толико да нехајно лажу гледајући нас у очи, незаинтересовани какву ће реакцију изазвати. Само који дан раније исти овај уштиркани Бечлија, такође нам је поручио „да Србија 'још дуго времена' неће постати пуноправна чланица Европске уније, јер ће преговори убудуће бити знатно компликованији.“ Ова не нарочито уштиркана порука може се прочитати само како један велики „шипак“.

Међутим, заборавили су високи говорници много важнију ствар - да је на Дунаву крај Новог Сада у последњих непуних сто година изграђено, па срушено, а онда обновљено – десет „сталних мостова" (досад је срушено седам). Такво што није забележено ни на једном другом месту најевропскије реке са током дугим 2860 километар. Зашто та Европа толико често и много вандалски руши мостове у углавном мирољубивом Новом Саду, ако јој је тако за срце прирасло „спајање европске породице“? Нешто ту дуго и много смрди.

Још горе, оно што би Бечлија морао знати, не служе мостови увек зближавању људи у доброј вољи. Први чврсти мост преко Дунава у Новом Саду, изградила је Аустроугарска 1915. године, ради бржег слања трупа и оружја на Србију у оквиру своје политике Serbien muß sterbien, и звао се „Поћореков мост“.

Цела та европска вековна политика стаје у дефиницију „руши па зидај, зидај да би рушио“.

На новосадским мостовима уживо смо посматрали сазревање Шешељевих радикала. Гледали смо својим очима како се из гусенице претварају у предивне лептире. На истој реци у истом граду Новом Саду, само мало даље, на мосту „Слобода“, гледали смо исте актере у сасвим другим улогама. Наиме, симболично „помирење" Србије са Европом требало је 11. октобра 2005. да буде украшено церемонијом у којој би председник Србије Борис Тадић и високи комесар ЕУ-а Оли Рен пресекли врпцу на самом Мосту слободе у Новом Саду, и тако „отворили" Србији пут у Европу – али је тај сценарио „покварила" локална градска коалиција на власти (радикали, социјалисти и ДСС), „дивљим" пуштањем у промет овог моста 7. октобра. Маја Гојковић је са својом свитом и масом света иза себе промарширала мостом и тако спречила „зликовце из ЕУ“ да оскрнаве мост који су шест година раније срушили.

Сад се Вучић преоденуо у Бориса Тадића а Маја Гојковић у Чеду Јовановића. Ту су и Игор Мировић и сва сила ондашњих љутих патриота. Могуће је да се некоме памет са годинама преокрене, али толиким вођама да се свест за дан преметне, невероватно је. Биће ипак да су радикали пажљиво бирани са високом способноћу вишекратног муњевитог сазревања карактера. Колико ће се пута још преобличавати у све лепше и лепше лептире, видећемо.

Довиђења до следећег рушења безименог моста.

[Бенито]

Зашто руше мостове баш у Новом Саду?
Можда смо одговорили у Квизу- српска историја где смо показали да је Нови Сад традиционално српски град од оснивања до данас.

[Ђорђе Ивковић]

АНТИ-ТИТО ГРАФИЈА(2)

ДЕСЕТ ИСТИНА О "СЕДМОЈУЛСКОМ УСТАНКУ" 1941

Колико је титографија, та лажна историја, лажних етичких вредности и лажне војничке части, опоганила свест српског народа доводећи до готово наше генетске дегенерације, показује чињеница да већина актуелних политичара, јавних делатника, па чак и историчара, сматра да „историју не треба ревидирати“, да је „Дан устанка 7. јули“, да су „комунисти и партизани антифашисти који су се борили против окупатора и домаћих издајника, а четници су квислинзи, фашисти и 'гибаничари' који су се скупа са Немцима борили против непобедивих партизана, револуционара чвршћих од гранита“. И све то упркос историјских чињеница, упркос погибељних последица које смо по заслузи кусали, упркос здраве памети.

Питање је како народ могу водити људи са толиким лудилом у глави?

Иако је заправо све познато, ништа се то већине не тиче. Но, та раширена ментална запарложеност неће нас спречити да у том општем парлогу још једном рекапитулирамо чињенице које би заправо морала знати „у прсте“ деца до завршене мале матуре, са кључним науком до чега нас је довела комунистичка лаж.

Фалсификовање и деформација догађаја трагичне 1941. године су вероватно збир најконцентрисанијих титографских лажи, које су непрестано и агресивно наметане док нису стекле толико чврсто упориште у јавном дискурсу да их прихватају као „општа места“ и људи који иначе знају истину.

Pro memoria, опомињемо се тешких дана 1941, када су се преплитали херојство и издаја.
***
ОСТАЛО НА БЛОГУ ЂОРЂЕ ИВКОВИЋ

https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2018...l?spref=fb

ПОГЛАВЉА:

АПРИЛ 1941.

1. КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА НИЈЕ КАПИТУЛИРАЛА

МАЈ-ЈУНИ 1941.

2. РАТНА ДЕЈСТВА НИСУ ПРЕСТАЈАЛА
3. КОМУНИСТИ НИСУ БИЛИ АНТИФАШИСТИ, ВЕЋ САБОТЕРИ, КРИМИНАЛЦИ, НАЦИСТИЧКИ САРАДНИЦИ И ЛАЖНИ РАТНИЦИ

ЈУЛИ 1941.

4. НИЈЕ БИЛО НИКАКВОГ УСТАНКА 7. ЈУЛА

ЈУН-СЕПТЕМБАР 1941.

5. НЕ КОМУНИСТИЧКИ УСТАНАК, ВЕЋ ЈЕ ЈВуО ПРЕШАО У ОФАНЗИВУ

ОКТОБАР - НОВЕМБАР 1941.

6. КОМУНИСТИЧКА ИЗДАЈА
7. КО СУ ХЕРОЈИ А КО ЗЛИКОВЦИ?
8. АРХИ-ИЗДАЈНИК РАСПОП ЗЕЧЕВИЋ

НОВЕМБАР 1941. И КАСНИЈЕ...

9. КЛЕВЕТА О ЧЕТНИЧКОЈ КОЛАБОРАЦИЈИ
10. КОМУНИСТИЧКИ КОЛАБОРАЦИЈСКИ АНТИФАШИЗАМ

***
Други светски рат се сасвим разликовао од Првог светског рата. Русија се од заштитника, и сама прогутана од СССР, претворила у непријатеља српског народа. Француска се од државе-савезнице претворила у немачког сателита. Тако је Србија остала усамљена као некад Вандеја. Комунисти су својом издајом већ на почетку рата разбили народни монолит. Уредно обријани Влада Зечевић постао је после рата „угледни грађанин“; улице, школе и уметничка друштва и данас поносно носе имена Мике Митровића – Јарца, Богдана Капелана и Бранка Крсмановића, док Србија нестаје са мапе светских народа.

[Милослав Самарџић]

Драго ми је што си почео да пишеш и на тему 41-45. Мислим да је то много важан период, темељ већег дела данашњих невоља.

[Ђорђе Ивковић]

СРПСКИ ВЕТРОПАРКОВИ НА ПРОМАЈУ У ГЛАВИ

Имамо горућу вест са портала Б92.:

"Компанија Елицио је завршила изградњу новог ветропарка Алибунар, снаге 42 мегавата, са 21 турбином, који ће енергијом ветра снабдевати 38.000 домаћинстава. Инвестиција изградње ветропарка вредна је 80 милиона евра.

Осим 21 турбине, комплекс ветропарка чине и трафостаница и прикључни далековод, чија изградња је такође завршена, те се очекује да први киловати зелене енергије буду произведени и испоручени током октобра."

Министар енергетике и прикљученија Александар Антић обратио се нацији бираним речима преписаним од Новака Ђоковића кад освоји Ролан Гарос:

"Ово је феноменалан догађај за целу Србију, пуно смо уложили времена да би дошли до развијене и модерне Србије. До пре шест или седам година ветропаркови су за нас били научна фантастика коју смо могли да гледамо само на телевизији."

Министар Антић је симболично отворио ветропарк заједно са децом која су држала у руци мале ветрењаче.

Директор компаније Елицио Лудо Вандервелден је рекао да је поносан као инвеститор.

"Ово је нешто што је почело још од 2007. године. Истражујемо могућности које нам се пружају у Србији. Поносни смо што на овакав начин можемо да крунишемо наше напоре"

Покрајински секретар за енергетику Ненад Грбић је рекао да Србија иде добрим путем. Подсетио је да недавно у Кули отворен ветропарк од 9,9 мегавата и да имамо и ветропарк Малибунар од осам мегавата, код Вршца 6,6 мегавата...

"Србија је тренутно 10. на листи инвестиција у ветропаркове, са неких 600 или 700 милиона евра, а то 10. место дели са Норвешком", навео је Грбић.

Још смо далеко од Новака Ђоковића у ветропарковима, али напредујемо на ранг-листи. Еуропо здај!

Сад се истражују могућности за изградњу ветропарка од чак 150 мегавата ( инвестиција око 300 милиона евра), па да покажемо ко смо и шта смо.

Даље се каже:

"У пројекат вредан 80 милиона евра белгијска компанија Елицио инвестирала је 20 милиона евра, док је кредитом ИФЦ групације Светске банке и банака УниЦредит, ФМО и ГГФ обезбеђено 60 милиона евра.

Ветропарк Алибунар је први изграђени ветропарк у Србији са прикључком на преносни систем електричне енергије, укупне снаге 42 МW, чије коришћење ће значајно смањити емисију ЦО2 за 88.000 тона на годишњем нивоу.

Тај пројекат је од вишеструког значаја за Србију, с обзиром на то да ће значајно допринети испуњењу обавезе наше земље да до 2020. године производи и троши 27 процената зелене енергије."

Чини се одиста сјајно, да на теменима продуцената овог пројекта нема тона масла по глави. Актери који се повезани са аферром "Ветропарк" су сами шлаг наше елите: Лидија и Кори Удовички, Ана Брнабић, Александар Вучић, Бојан Пајтић, Александар Антић, кум Вучићев Никола Петровић, Андреј Вучић, те незаобилазни Џо Бајден. Домаћи унуци комуниста и страни плаћеници.

Па, знамо ли шта смо то подигли трчећи за Европом, не жалећи ни памети ни пара?

Пошто потписник ових редова није ни струјни инжињер ни економиста, презеноваћемо само коментар једног Интернет-коментатора, који тематику добро познаје. На читаоцу је да формира своје мишљење.

Коментатор DND:

Ево свјежих података:

Нова ТЕ Станари 300 мегавата је коштала 540 милиона евра, или 1,8 милиона по мегавату (завршена прошле године).
Овај вјетропарк од 42 мегавата (21 генератор по 2 мегавата) је коштао 80 милиона, или 1,9 милиона по мегавату.
Али:

-Термоелектрана може да вози 11 мјесеци у години на максималној снази, или да произведе 300 х 11 х 30 х 24 = 2.376.000 мегават-сати електричне енергије за годину. У односу на уложену инвестицију то је 540.000.000/2.376.000 = 227,3 евра/мегават-сату.

-Вјетропарк, онај најефикаснији по студијама, може свега 65% у години достићи исталисану снагу, Узмимо да овај у Србији може највише достићи 50% исталисане снаге у години дана, па је годишња производња 42 х 11 х 30 х 24 х 0,5 = 166.320 мегават-састи. У односу на инвестицију то је 80.000.000/166.320 =481 евра/мегават-сату.

-Додајмо да угаљ учествује око 18% у цијени електричне енергије, или 227, 3 х 1,18 = 268, 2 евра/мегават-сату...

-Грубо се може рећи да у вјетропарк треба дупло више уложити у односу на произведени мегават. Након десетак година вјетро-генератор треба превикловати или замијенити. Додуше, ТЕ треба такође годишње ремонтовати и то је око 5% њених укупних годишњих трошкова, а код вјетропарка ти трошкови су око 10% (сервиси, велики број генератора и појединачна мала снага).

-Код ТЕ снагу од 300 мегавата даје један генератор, а код ВП снагу од 42 мегавата даје 21 генератор.

Наравно, еколошки енергија вјетра има предности, али то би требало радити овако:

1. Фабрику СЕВЕР Суботица није требало продати СИМЕНСУ, па да не купујемо од Нијемаца вјетро - генераторе као сада.

2. Да је фабрика СЕВЕР српска, Србија би имала и домаће одржавање вјетропаркова.

3. Развијени Запад је преко сто година градио енергетске капацитете по најнижој инвестиционој вриједности по добивеном мегавату и кад је исцрпио те моућности, на бази тога се развио и добио финансијску снагу, почео је градити еколошке енергане. Србија није искористила ни 30% својих енергетских потенцијала у термо и хидроенергији.

4. Еклошке енергане за једну нацију могу бити исплативе само уколико су памет и инвестиција национални, а не туђи.

5. Ако већ Запад инсистира на еколошкој енергији, најбоље је уступити "под ренту" земљиште и вјетар, струју сами нека продају и троше коме хоће, а Србија да у то не инвестира ништа.

Има још један интересантан детаљ који обични људи лаици не знају.
Ове вјетрењаче се виде издалека и кад се људи возе аутом видјеће да оне се стално окрећу, стално раде, премда вјетра нема уопште или врло мало? Тада људи мисле да оне производе велику количину струје, јер се увјек окрећу ИСТОМ брзином?

Треба људима објаснити да крила вјетрењаче се окрећу брзином фреквенције електричне мреже, која је увјек 60 Херца, па ако је вјетрењача спојена на електричну мрежу (а мора бити да би била побуђена, синхранизована и да би производила струју) она ће се увјек окретати истом брзином, таман вјетар дувао као ураган или као најмањи повјетарац.

Ако је вјетар мали, онда вјетрењача се окреће истом брзином, али производи сасвим мало струје, може то бити свега 5% исталисане снаге, а лаицима се чини да она ради пуном снагом. То се регулише електричним оптерећењем на генератор вјетрењаче, ако вјетрењача нема вјетра, онда нема ни снаге и регулатор снаге вјетрењачу растерећује на мању снагу (да не би успоравало окретање и изазивање хаварије). Тада вјетрењача производи мало, кад је вјетар јачи дешава се супротно и тада производи више.

Некада се може видјети да вјетрењача се изузетно полако окреће, у вријеме кад нема вјетра уопште. Тада она аутоматски иде у тзв. празни или припремни режим, када је укључена на мрежу са дупло већим половима генератора. Тада се она дупло спорије окреће и окреће је струја из мреже, па тада умјесто да производи вјетрењача троши и узима струју из мреже. Она је тада прикључена на мрежу и синхронизована (спремна за производњу), али пошто нема вјетра она троши струју из мреже.

Тек уколико диспечер или временске прогнозе процијене да вјетра неће бити неколико дана засигурно, онда се вјетрењача "скида" са мреже, искључује се и тада стаје са окретањем. Ово је проблематично, јер уколико се вјетар појави раније или ненајављено, онда треба вријеме да се вјетрењача поново покрене и поново прикључи на мрежу, па и за тај поступак мора да потроши дио струје из мреже.

Ако видите да се вјетрењаче окрећу, а вјетра или нема или је мали, онда знајте да тада вјетрењача или троши струју из мреже или врло мало производи и даје у мрежу.

Тако да знате, ако нисте знали.

[luka.luke]

СРПСКИ ВЕТРОПАРКОВИ НА ПРОМАЈУ У ГЛАВИ

Министар енергетике и прикљученија Александар Антић обратио се нацији бираним речима преписаним од Новака Ђоковића кад освоји Ролан Гарос:

"Ово је феноменалан догађај за целу Србију, пуно смо уложили времена да би дошли до развијене и модерне Србије. До пре шест или седам година ветропаркови су за нас били научна фантастика коју смо могли да гледамо само на телевизији."

Овај министар је потврдио како народ живи у Србији. Има новца за РТВ претплату, па по цијели дан сједи и гледај ТВ, јер чим изађеш из куће доживиш тежак удар је на кућни буџет.

Вјетропаркови су преплавили Европу, што твој народ министре нема средсатва да мало пропутује свијетом и види шта друго осим оног на ТВ, то си ти крив.

---

Опет ће гледати на ТВ, јер не могу ни до Алибунара.

[Ђорђе Ивковић]

Овај министар је потврдио како народ живи у Србији. Има новца за РТВ претплату, па по цијели дан сједи и гледај ТВ, јер чим изађеш из куће доживиш тежак удар је на кућни буџет.

Вјетропаркови су преплавили Европу, што твој народ министре нема средсатва да мало пропутује свијетом и види шта друго осим оног на ТВ, то си ти крив.

---

Опет ће гледати на ТВ, јер не могу ни до Алибунара.

А шта мислиш: да направимо пар атомских електрана којима је такође преплављена Европа као што си видео, и решимо све енергетске проблеме следећих 100 година? Приде, уранијум, па и онај осиромашени из електрана, да се рециклирати у разне друге корисне ствари.

Како рече човек кога сам цитирао, што се тиче ветропаркова, да ми Европљанима издамо у аренду ветар, па нека они струју продају коме хоће, и Бог те веселио, свима добро.

[luka.luke]

А шта мислиш: да направимо пар атомских електрана којима је такође преплављена Европа као што си видео, и решимо све енергетске проблеме следећих 100 година? Приде, уранијум, па и онај осиромашени из електрана, да се рециклирати у разне друге корисне ствари.

Једино ако би га могли рециклирати у

Мало сам је оно на министров рачун.

Свакако да се слажем са човјеком кога цитираш. Ако нема економске исплативости или ако постоји боља варијанта, не треба нешто радити само ради: видила жаба да се коњи кују па и она дигла ногу.

Занимљиво је мишљење да је у тај пројекат укључена српска индустрија, онда би вјероватно то имало смисла, макар више смисла него овако. Чини ми се да израда вјетрењача нису толико комлесан производ да њихову производњу не би могле заокружити српске фирме: Север, Икарус, Раковица ..., ако то није распродато и ко зна чиме се сада баве.

[Ђорђе Ивковић]

ТОМИСЛАВ ЛОВРЕКОВИЋ, СУПЕРБОТ

Томислав Ловрековић у својој маскуларној фази

Супербот није глуп. Он има стил, креативан је, уме да се изражава. Будући вешт са речима, сваком политичком трешу који промиче ингениозно ће дати привид смислености. Тако поставља нове стандарде ботовштине. Супербота ћете препознати по томе што не брани политичара који га је унајмио, већ напада његове противнике. Свог старосту помиње овлаш, остављајући нациљаном конзументу да својом памећу схвати колико је староста у ствари прави народни вођа са ставом и визијом.

У својој авангардној модификацији супербот је разбарушен, ван друштвених шаблона. То је самосвојни ботовски Мајаковски. Изградио је имиџ антисистемског диверзанта, скандал-мајстора спремног да за своја слабо плаћена уверења допадне и затвора.

Попут савременог Дантона, оног анфантерибла Француске револуције, супербот може да гордо ускликне „Продајем утробу, али срце никад!“ . Зато што је тако принципијелан и уједно искусан, он је најпозванији да суди о моралним вредностима, мушкој части и сличним стварима. Једино што се Дантон храбро уздигао пред гиљотином, суперботу су довољне две „заушке“ у бајбоку да му се пресложе кликери у глави.

Суперботови су, коначно, особито презрени од нормалних ботова.

У ту сорту авангардних суперботова спада Томо Ловрековић.

Пошто још није доспео до „Википедије“, не знамо у којој је револуционарној средини Томо Ловрековић поникао и како се калио у време чедности. Истраживати у колико је партија био члан, ћорав је посао. То ни он не зна због помућеног памћења. Оно што знамо је да је правовремено, за студентских дана, запловио ботовским водама као искушеник.

Некоћ, далеке 2010-те године, Томо Ловрековић је жустро бранио педерску „параду поноса“ са таласа „Пешчаника“. У то име позвао је на забрану и брисање из регистра осведочених клерофашистичких организација и екстремистичких групација радикално десних идеолошких позиција.

Седам година касније поводом једног од хапшења Томе Ловрековића у његову одбрану се ставио Покрет 1389.: „Један од лидера покрета СНП 1389 и блиски пријатељ и сарадник Ловрековића – Михаило Јањић, рекао је за ”ИнфоСрб” да се ради о харанги коју су оркестрирале структуре бившег ДОС-а.“

Да је истрајавао на про-педерској парадигми, не би га подржавали бар вербално декларисани десничари.

Управо сада (септембар 2018.), у време содомских Ида у Београду, више нема став. Сад није ни за ни против, то су за њега беспослице, он је заузет крупним државним питањима.

У међувремену, у својој мушкобањастој фази, Томо је више него убедљиво размишљао овако :

„Ретко сам се радовао туђој несрећи, а у категорију несреће свакако спадају и батине. Па, ипак, омакло се по који пут- рецимо, када је Теофил Панчић ономад фасовао у „вугла“ у троли, са нескривеном слашћу сам написао текст -Једна шипка није била довољна- који је и данас предмет судског спора. Сличну, или за нијансу већу радост осећао сам и на отварању -Сербиш паба- у Новом Саду када је власник тог објекта одржао педагошку лекцију Сергеју Трифуновићу наставно-васпитним средством званим песница,на радост већине званица. О том догађају нисам писао,како не бих кварио његову лирску лепоту,али сам неретко размишљао о њему, схватајући да је Сергеју очигледно прекопотребан континуирани рад те врсте и трајна посвећеност педагога.“

Иначе, тада је хапшен је због лапрдања по друштвеним мрежама у стању свести када није упутно јавно промишљати. Гласници су јавили да је Ловрековић приведен по тужби посланице Нове странке Маринике Тепић.

Посланица Мариника је саопштила да је поднела пријаву полицији због организованих претњи и позива на убиство. Такође посланица Мариника захтева забрану деловања поректа Мише Вацића „Национални српски фронт“.

Адвокат Мироје Јовановић је међутим објаснио политичку позадину шикане којој је изложен Томо Лврековић :

...Подсећам да је због новинарског ангажмана Томи Ловрековићу ЗАБРАЊЕН УЛАЗАК У ЦРНУ ГОРУ на 5 ГОДИНА!!!

Такође подсећам, да Тома спада у ретке новинаре северно од Саве и Дунава који су:

– отворено и критички писали о идеологији тзв „Друге Србије“;
– констатнтно били друштвено ангажовани у критици НАТО пакта и његових експонената;
– нескривено критиковали режим Мила Ђукановића у Црној Гори;
– се брутално новинарски подсмевали концепту србофобије и русофобије;
– промовисали ћирилично писмо;
– често узимали у одбрану особе које су „мејнстрим медији“ прогласили за непожељне и унапред кажњене;
– друговали са дисидентима свих режима;
– подсмешљиво критиковали тзв „Западне“ амбасаде и њихово мешање у унутрашња питања Р. Србије;
– отворено подржавали референдум народа на Криму и враћање те области у оквир Русије;
– неговали сећање на српске жртве у ратовима 90-их година;

ТОМИСЛАВ ЈЕ ЗБОГ ГОРЕ НАВЕДЕНОГ У ПРИТВОРУ!...

Нема збора, Мироје га је украсио највишљим одликама које би сваки поштени србски клерофашиста пожелети могао.

Посебан однос владао је између Динка (судски доказано не Сабахудина) Грухоњића и младеначког Тома Ловрековића. Томо беше Динков новинарски „ђојлен“ (тја, у преводу са турског „милосник“, „даире-дечак“). Зато је срчано скочио у Динкову одбрану против Горана Давидовића, са којим се није било шалити, па отписа Горану у далеки Трст (не знамо како би било да је Горан ближе) :

„У демократским земљама и системима, овакве поруке бисте могли да шаљете једном недељно, писменим путем и то тек пошто прође строгу цензуру затворске управе. Срамота сте за српски род и срамота је за Србију да данас, на прагу 21. века, један тако миноран, неедукован, плитак и дубоко умно поремећен елемент као ви игра битан фактор, а бојим се штета и за Динка што свој неоспорни таленат и вихорну енергију мора да троши упозоравајући на такве бедне појаве.“

Пошто младенац, макар и у продуженој адолесценцији, у процесу сазревања мора да одбаци амбивалентни однос према ауторитету, и Томо је морао да одвоји новинарско дупе од Динка и његове „вихорне енергије“.

Тако је Томо је постао љути непријатељ Динка Грухоњића. Са једне трибине робустно обезбеђење Динка и Недима без фесића ишутирало је Тому ванка. Томо се није дао покорити већ је оштро захтевао од УНС и НУНС да се огласе и осуде фашистичко понашање организатора трибине.

Коначни раскид са прошлошћу се догодио када је Томо ухапшен због претњи Динку и Недиму.

У свим његовим раскидима са својим прошлостима један је ипак пресудан.

Ловрековић је особито скренуо позорност на себе у емисији на једној новосадској телевизији јер се херојски испрсио и показао мајицу са натписом „Вучићу педеру“. Када направимо музеј полтронства на екс- YU простору, ова мајица мора заузети важно место.

Тада, 2015. Године, под насловом „Терор се наставља“ извештени смо да „Новинар Томислав Ловрековић ухапшен је данас због снимка који је снимио и поставио на Јутјубу. Он је снимио видео у ком критикује власт, а „великог вођу“ назива „помахниталим и поремећеним издајником. Он у видеу упозорава да ће СНС проћи као Мусолини.“

Како поменусмо, не треба таквима ни „штангла у 'вугла'“, некмоли далеко било гиљотина, већ су довољне две „клемпе“ да схвате неке ствари. Тако је Томо почео са својим великим самоисцелитељским преиспитивањем. Наравно, на себи својствен начин. Сада је штампа забележила његов несвакидашњи перформанс испред америчке амбасаде када је уприличио „штрајк преждеравањем“ све док амбасадор Кајл Скот не прими и њега, како је рекао, међу „издајнике као што су Јанковић, Јеремић, Бошко Обрадовић, Динко Грухоњић и други на платном списку те амбасаде“. Клицао је Томо: „Примите и мене у издајнике, нисам шугав!“.

Сетићете се сами које издајнике под паском исте амбасаде је пропустио да помене.

Са тако изграђеном репутацијом Томо Ловрековић у својој зрелој ботовској фази нас сад учи изражавајући се на господственој латиници (нап.: посрбљавање наше) :

ОВАКО ЋЕ РУШИТИ ВУЧИЋА У 6 ТАЧАКА: Ахилова пета!

...На неформалном састанку руководства Савеза за Србију окупљеног око жутог тајкуна Драгана Ђиласа, уз присуство маркетиншких магова, ветерана Отпорових манипулативних кампања и ведета CANVAS, али и уз присуство одређених страних елемената, начелно су договорени координисани напади не само на власт председника Србије Александара Вучића, него и стабилност држава и то у шест тачака. Окидач за ову акцију је чињеница да Србији није сломљена кичма за исхитрено признавање квази творевине Косово у оштрој блицкриг кампањи америчке дубоке државе и других моћних савезника косовских терориста, а Недељник “Афера” први и ексклузивно открива где су дириговани опозиционари тражили “Ахилову пету” актуелне власти и шта нас чека.

ТАЧКА 1: Вучић је издајник!
ТАЧКА 2: Вучић је кукавица!
ТАЧКА 3: Вучићев брат је рекеташ и криминалац!
ТАЧКА 4: Вучић нема подршку најугледнијих институција!
ТАЧКА 5: Србија нема углед у свету!
ТАЧКА 6: Вучић ће покрасти изборе!

Затим ће – закључује после разраде свих шест тачака за државу забринути Ловрековић – неваљалци из опозиције на улице извести плаћену и „(не)контролисану“ руљу да сруше Вучића и са њим државу Србију, а све зарад тога да се дочепају фотеља...

Паметноме доста.

Е мој Томо, пређи ти на Badel Brandy, не скрнави више часно име Вињака.

[Бенито]

Чекај, Ловрековић је штрајковао испред америчке амбасаде у Београду тако што се преждеравао хамбургерима?
Па, то је генијално. Одавно нисам чуо ништа оригиналније.

[Ђорђе Ивковић]

ПОМЕН ЖИВОТИ

Мислим да је на данашњи дан било, пре сто година. Ако грешим, смањио сам грешку у датуму на минимум. Дакле 48ч +-. У командованом јуришу Српске војске у пробој Јужног (Солунског) фронта кренуо је и Живота, припадник коњичког ескадрона Дунавске дивизије. Када су почеле припреме за ратове, био је први позив. После је био други позив, а на крају није било позива, него оно што је остало, јурнуло је заједно.

Како год, на Добром Пољу груну бугарска топовска гранта. Не, није убила Животу. Само га је шутом и камењем затрпала. То је горе од смрти, јер био је жив закопан. После битке прошао санитет, сахранио мртве и збринуо рањене. Животу нису нашли јер је био у несвести, под камењем.

Тако 36 сати. Случајно, туда пролазила комора. Војници дремуцкали. Да су били у гласном разговору, вероватно не би чули тихо јечање. Тако је Живота спашен. Остатак живота Живота провео је тешко покретан, уз велике болове, јер су му од контузије сви унутрашњи органи били оштећени. Од државе није тражио ништа. Одужио је само свој дуг. Умро је од последица ратовања десет година после рата.

Слава мом деди Животи Ивковићу и свим његовим саборцима!

Мени на образ што трпим ову гамад аустроугарску што ништа српско не поштује.

[Милослав Самарџић]

Слава му!