ВУКОВ ПРЕВОД НОВОГ ЗАВЕТА
Вук Стефановић Караџић је рођен 1787. године у Тршићу, а умро је јануара 1864. године у Бечу. Био је члан десет међународних учених друштава и академија наука, почасни доктор наука, почасни грађанин Загреба и Пореча, почасни члан више универзитета и института и носилац три руска, два аустријска, једног пруског и једног црногорског ордена, као и других признања.
О Вуковом раду, животу и преводу Новога завета много је писано. Сам превод је уско повезан са Вуковом језичком реформом, тако да је Вук, после превођења Новога завета имао више од једног непријатеља: осим што су му се супротстављали поборници старога правописа, превод није био по вољи ни достојницима српске цркве ни државе. Тадашња цензура није допуштала штампање без претходне сагласности црквених старешина, и мада је Вук имао сагласност једног епископа - то ипак није било довољно. Зато је превод чекао на издавање пуних 27 година, а у међувремену је доживео неколико рецензија од стране самога Вука.
На наговор Јернеја Копитара (познатог и као Вартоломеј), са којим се упознао у Бечу 1815. године, и по савету Лукијана Мушицког, који је сматрао да ће народ и српска црква прихватити само превод који подржава Руско библијско друштво, а не енглеско, или неко друго западно, Вук ступа у контакт са Руским библијским друштвом, путује у Петроград, и 1818. године са њим склапа уговор о превођењу Новога завета на српски језик. После само шест месеци рада, Вук је предао рукопис. Превод је начињен углавном са тзв. словенског превода из 1820. године који је био потврђен од црквеног Синода, уз обимне и важне консултације са немачким Лутеровим преводом и руским. Вук у предговору каже да је, понекад, консултовао и десет различитих превода на европске језике. На преводу су му помагали Копитар, и касније Франц Миклошић, нарочито код консултација око тежих места.
"Ја не знам да ли у свему народу нашему, осим цркава, педесет кућа имају Нови завјет; а осим свештенства, које чита у цркви и у другијем различнијем догађајима по служби својој, не знам би ли се могло наћи и пет људи који су Нови завјет сав редом прочитали... Ја се надам да ће књига ова бити на неисказану корист народу нашему. Из јеванђелија ће народ познати како је Христос на овај свијет дошао, шта је учио, и како је са свијета овога отишао..."
Ипак, Руско друштво рукопис враћа 1823. године, незадовољно језиком Вуковог превода, а после негативне рецензије комисије у којој су се налазили митрополит Леонтије Ламбровић, тада бивши српски митрополит, архимандрит Филиповић и Атанасије Стојковић. Комисија је превод почела да исправља по старом правопису, и онда закључила да је то узалудан посао, па је предложила свој превод.
После одбијања Руског друштва да му штампа превод, Вук 1824. године објављује "Огледе Светог писма на српском језику" на двадесет пет страница, јер је желео да јавност види његов рад, као и да Британском друштву учини понуду за штампање његовог превода.
"Огледи" су штампани у Лајпцигу у хиљаду примерака, а садржавали су одломке из Новога завета. Међутим, све је било узалуд. У Србији ни власт (кнез Милош), ни црква, као ни у Аустрији српска црква, нису хтели да дају препоруку за штампање. Са друге стране, Библијско друштво без препоруке није желело да штампа, јер је аустријска цензура изричито захтевала препоруку српских црквених власти.
Зато 1831. године Вук излази са новим предлогом: да се његов превод штампа за "Србе Турскога закона (за Бошњаке)" којих је у Босни тада било више од милион. Међутим, све ово време, Британско библијско друштво је штампало Стојковићев превод (за који исто тако није имало одобрење), па би објављивање Вуковог превода било штетно по овај други.
Вук се 1832. године обраћа Берлинском (пруском) библијском друштву са истим захтевом, али оно захтев враћа лондонској централи. Године 1833. Вук се обраћа Његошу, са којим је тада био у веома добрим односима. Његош му издаје писмену препоруку чија је тежина била у томе што је Његош већ био новопосвећени епископ црногорски и брдски. Према црквеном историчару Радославу Грујићу: "Владика Петар И, заносио се такође мишљу, да народ свој просвети у хришћанском духу, те је 1826. изразио жељу, да се Св. Писмо Новога Завета преведе на српски и у народ рашири". Вук Његошеву препоруку одмах шаље Библијском друштву, али опет нема позитивног одговора. Следеће, 1834. године Вук одлази у Црну Гору са намером да тамо штампа Нови завет, али одустаје због лоших техничких могућности.
И поред многобројних одбијања Вук и даље не одустаје. Преко пријатеља и познаника обраћа се Америчком библијском друштву, односно њиховим представницима који су тада били у Србији. Они су, у разговорима са људима, стекли утисак да је Вуков превод заиста пожељан и такву су препоруку послали у Лондон. Међутим, Библијско друштво 1840. године поново планира (неуспело) издавање Стојковићевог превода.
Зато се, 1847. године, Вук коначно одлучује да објави приватно издање. Година 1847. је и по другим књигама драгоцена за српску књижевност. Исте године излазе и "Песме" Бранка Радичевића и "Горски вијенац" Петра Петровића Његоша.
После одобрења бечке цензуре, Вук рукопис предаје штампарији у Јерменском манастиру у Бечу (мехитариста), са којима је и раније сарађивао. Први тираж је био две хиљаде примерака, а Вук је написао предговор и приложио лист са новом српском азбуком. Реакција је била брза. По захтеву српске цркве, кнежевска Попечитељства (министарства) просвете и финансија су забранила увоз Вуковог превода у Србију. У образложењу је стајало да је "друга страна" штампала Нови завет, при чему се очигледно мисли на јерменски манастир, што је протумачено као деловање римске папске Пропаганде. Међутим, Библијско друштво из Лондона 1850. године откупљује од Вука хиљаду примерака. Том приликом је склопљен уговор по којем Вук пристаје да се из будућих издања друштва уклони његов предговор, као и да се превод може даље штампати и у другом писму и величини - формату. Први тираж је распродат до 1853. године.
Према сачуваним рукописима можемо да реконструишемо обим рада и ревизија које је Вук начинио на Новом завету од првог рукописа 1819. године до првог штампаног издања 1847. године. Прво је за потребе Руског друштва начинио екавски превод 1819. године. Затим је даље радио и преправљао га за издање Огледа 1824. године, исто тако на екавици. У рукопису из 1829. године приметно је враћање на славјано-серпску ортографију. Рукопис из 1835. године (вероватно припреман за штампање у Црној Гори) поново се враћа Вуковом правопису, али је на ијекавици. У рукопису из 1845. године учињене су мање исправке, па је та верзија и предата у штампу 1847. године.
Први критичари Вуковог превода били су заслепљени страхом и мржњом. Књаз Милош је сматрао да представља напад на православну веру:
"Он превиђа да ће тежње такове којима је Вук пристао, тежње реформизма ако им се за време не стане на пут у данашња наша згодна и незгодна времена, само раздор у наш народ уселити, јер он зна и то шта је крви Немачку стало, док је превод Новог Завјета, док је реформација продрла куд је наумила."
Књажев саветник Петронијевић је написао да је књига штампана од стране Пропаганде, да је штетна по православље, а сличне ставове изнео је и секретар српскога митрополита и цензор књига и новина Василије Лазић, са којим је Даничић полемисао преко новина. Године 1850. владика Јевђевије Јовановић (који је наследио Мушицког, после његове смрти) објавио је књигу: "О преводу Новога Завјета..." Други су у нападима говорили о томе да је Вук у вези са лутеранском црквом - вероватно због коришћења Лутеровог превода на немачки. Говорило се да је Вук плаћени агент католичке или протестантске пропаганде. Напади су стигли и из Русије, где је Вуков правопис схваћен као увођење латинског правописа, само привидно задржавајући спољни изглед руских слова, итд. Један од последњих напада догодио се само две године пре Вукове смрти у часопису Световид. Тада је нападнут како је од немачких лутерана примио паре, штампао Нови завет у Берлину (издање 1857.), а да је у Београд примерке донео човек "друге вере" - протестантски пастир, који је, у ствари, био легитимни представник Библијског друштва! Вука је највише бранио његов ученик и следбеник Ђура Даничић, који је постао чувен по свом спису "Рат за српски језик..." у коме је бранио и одбранио Вуков правопис. Даничић је водио многе расправе са Вуковим критичарима, и углавном их је ућуткивао, користећи научни метод компарације и аналогије.
Занимљиво је да је већ године 1853. у Прагу, у једном издању изабраних стихова из Еванђеља по Јовану на више језика, осим грчког, латинског, боемијског (чешког), пољског, руског, словенског (вероватно црквено-словенског), употребљен и превод на српскохрватском језику. Књигу је припремио Ј. Розум а налази се у Староческој библиотеци. Како је ово издање само шест година после појаве Вуковог Новога завета, реално је претпоставити да се уредник послужио најновијим преводом - односно Вуковим, с обзиром да се користио фондом Библијског друштва из Лондона.
У међувремену Вук се бранио, писао утуке на утуке, одговоре, молбе, жалбе и "љубезна писма", и радио на ревизији превода, припремајући друго издање. Оно је објављено 1857. године, штампано у Берлину, у тиражу од пет хиљада примерака.
"Ово издање представља Вукову задњу ревизију његова Новога завјета. У текст су унијете само неке мање измјене и исправци. Технички, издање је скоро сасвим истовјетно с оним из 1847. године"
Вуков најозбиљнији и најбољи критичар у то време био је Никанор Грујић, владика пакрачки, члан Матице српске и Српског ученог друштва. Он је 1852. године у Земуну објавио књигу "Примјетве Никанора Грујића, архимандрита кувеждинског, на превод Новога Завјета, који је господин Вук С. Караyић писао" у којој је набројао око три стотине примедби на превод. Вук је обратио пажњу на ове критике, иако се о њима у писму Платону Атанацковићу лоше изјаснио, и у издање из 1857. године унео је осам исправки.
Следеће, треће издање, штампано је после Вукове смрти, 1864. године, у тиражу од пет хиљада примерака, а редослед посланица је промењен у данашњи. Ово издање, као и остала до 1871. године спадају у лошија, јер је исправке и корекције чинио Ђура Даничић, који је, уносећи их, учинио низ других грешака.
"И тако све хотимичне измјене у свијем издањима Вукова Новога Завјета од г. 1864. до г. 1871. иду на рачун Даничићев, као што на његов рачун иду и све нехотичне штампарске погрешке које су се у тијем издањима поткрале."
Наука се о овим исправкама веома неповољно изразила, па је зато 1974. године Просвета штампала критичко издање, а 1987. године издавачке куће Просвета и Нолит штампале су издање из 1847. године у (за наше услове великом) тиражу од 14 хиљада примерака.
Године 1868. Вуков правопис је званично прихваћен у Србији и уведен у школски систем. Те исте године, објављено је први пут на српском језику Свето писмо Старога и Новога завета.
БРАНКО БЈЕЛАЈАЦ ''СВЕТО ПИСМО У СРБА'' одломак
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
