[Ројалист]

Tajkun pokušava da zatre tragove kriminala: Dragan Đilas prodao svoju marketinšku kompaniju bugarskom državljaninu

Bekstvo sa mesta pljačke

Posle nezapamćene monopolske otimačine koju je bivši gradonačelnik Beograda Dragan Đilas izveo uz pomoć sada već propale Demokratske stranke i pokojnog Aleksandra Tijanića na terenu marketinških usluga (čerupajući najviše takozvani nacionalni servis RTS), došao je trenutak da proda svoju firmu Direct Media. Prilike mu, izgleda, više nisu naklonjene. Njegovim kriminalnim apetitima nije došao kraj, ali ni RTS ni B92 niti sve druge televizije na kojima je harao kao apsolutni vlasnik marketinškog prostora, nemaju više šta da mu ponude. Kriza je i njih sustigla. Vođa je, očigledno, abolirao svog bivšeg poslovnog partnera od svake odgovornosti. Upućeni kažu da je Đilas težak preko milijardu evra. Naš ekonomski ekspert Miodrag K. Skulić opisuje Đilasovo zatiranje tragova svojim firmama, kao i propast njegovog poslovnog partnera -Javnog servisa Srbije - RTS

Miodrag K. Skulić

Bivši gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, tajkun koji se obogatio uz pomoć Demokratske stranke i pokojnog Aleksandra Tijanića, nekadašnjeg direktora RTS-a, prodao je svoju firmu Direct Media bugarskom državljaninu za 17.700.000 evra. Za 95 odsto uloga u Direct Media doo, Multikom Groupi plaćeno je 17,7 miliona evra, a pored toga vlasnicima pripada još i 10,5 miliona evra po osnovu neraspoređene dobiti, ostvarene pre kupovine društva!

Ugovorom od 2. aprila 2014. godine, zaključenim između privrednog društva Multikom Group doo iz Beograda i holandske firme Stichting Administratiekantoor SEE Media, koju predstavlja ultimativni vlasnik Krasimir Guergov, državljanin Republike Bugarske, sa prebivalištem u Sofiji, ulica Oborište 19, prodata je firma Direct Media doo, za 17,7 miliona evra. Plaćanje kupljenog udela je ugovoreno u dve rate, prva rata u iznosu od 8,2 miliona evra pri potpisivanju ugovora, a druga rata 9,5 miliona evra je isplaćena na dan 2. jula 2014. godine.

Pored ovog iznosa, ranijim vlasnicima pripada i deo neraspoređene dobiti u iznosu od 10,5 miliona evra. Vlasnici Direct Media doo, bila je 95 odsto Multikom Group, a za ostalih pet odsto ostaju i dalje tri vlasnika udela (Jovan Stojanović i Silvana Pandurović, po jedan odsto i tri odsto Jadranka Drinić). Danas je u Registru APR-a umesto kupca kao vlasnik tih 95 odsto uloga u Direct Media doo upisana holandska firma Ascanius Netherlands B.V.

Poslovanje koje se obustavlja podrazumeva da se Grupa neće u buduće baviti: marketinškim aktivnostima, poslovanjem povezanim sa oglašavanjem klijenata u medijima (televizija, radio, štampa) kupovinom i prodajom televizijskih prava...

Direct Media, je ušla na velika vrata baš obavljanjem ovih aktivnosti, posebno u oblasti Javnog servisa državne televizije. Direct Media je na tim poslovima ostvarivala gosdišnje po 6,5 miliona evra čiste dobiti. Evo tabelarnog prikaza prihoda i iskazane neto dobiti za poslednjih pet godina:

Prihod i neto dobit Direct Media u period 2010 do 2014. godine

godina prihod dinara neto dobit din. % učešća br.zaposl.

2010 5.790.739.000 758.994.000 11,13 62

2011 5.770.662.000 707.671.000 12,26 67

2012 5.116.968.000 775.321.000 15,15 70

2013 4.604.202.000 258.944.000 5,62 66

2014 5.610.334.000 620.485.000 11,06 71

Dakle, čista zarada Direct Media, bila je 964 miliona dinara u 2009 i ranijim godinama, a u periodu 2010. do zaključno sa 2013. godinom bila je 2,5 milijardi dinara ili više od 21 milion evra, a sa dobiti ostvarenoj u prethodne dve godine neto dobit je prelazila 30 miliona evra. Svaki razuman čovek postavlja pitanje zašto se prodaje tako uspešna firma. Mnogi veruju da se bivši gradonačelnik Beograda i prvi čovek propale Demokratske stranke, umorio na tržištu marketinških usluga, a neki zlobnici kažu da nema više lakog prolaza na Javnom servisu.

Ko vedri i oblači na marketinškom tržištu Srbije

Na domaćem tržištu marketinških usluga obrće se godišnje oko 155 miliona evra, ili oko 18 milijardi dinara. Deset vodećih firmi pored Direct Media, doo, koja je na prvom mestu, a sada je prešla u ruke bugarskog državljanina, koji je registrovan u Holandiji. Ostale firme, po obavljenom prometu u 2013. godini su: Media Pool doo iz Beograda u vlasništvu Magna Europe iz Republike Makedonije, imala je prihod od 3,2 milijarde dinara i ostvarenu neto dobit u iznosu od 120 miliona dinara.

Media House doo iz Beograda u vlasništvu 75 odsto Saše Šimića i 25 odsto Sport Marketing Group iz Zagreba imala je prihod od 2,17 milijardi dinara i ostvarenu neto dobit u iznosu od 92 miliona dinara.

Media Point doo iz Beograda u vlasništvu Dragana Ješića, imala je prihod od 910 miliona dinara i ostvarenu neto dobit u iznosu od 58 miliona dinara.

Universal Media doo iz Beograda u vlasništvu Srđana Šapera, tačnije njegove firme Mc Cann Ericson imala je prihod od 1,87 milijardi dinara i ostvarenu neto dobit u iznosu od 77 miliona dinara.

Media S SMVG doo iz Beograda u vlasništvu Ivana Stankovića, imala je prihod od 1,34 milijarde dinara i ostvarenu neto dobit u iznosu od 69 miliona dinara.

Multikom Group doo iz Beograda u vlasništvu 25 odsto Dragana Đilasa i jedan odsto Dragoslava Ilića, te 75 odsto u vlasništvu Multikom Group, što znači da Dragan Đilas ima 96,15 odsto, a Dragoslav Ilić 3,45 odsto. U tom periodu je ostvareno samo 105 miliona dinara, ali je iskazana neto dobit čitavih 532 miliona dinara.

Plus Media doo iz Beograda u vlasništvu Mladena Vukovića, državljanina BiH, imala je prihod od 455 miliona dinara i ostvarenu neto dobit u iznosu od 32 miliona dinara.

One Media doo iz Beograda u vlasništvu je 70 odsto Žakline Nikolić Kušić i 30 odsto Milana Marovića, imala je prihod od 706 miliona dinara i ostvarenu neto dobit u iznosu od 17 miliona dinara.

OMD Media doo iz Beograda u vlasništvu LUNA/TBWA iz Ljubljane, imala je prihod od 607 miliona dinara i ostvarila neto dobit u iznosu od 3,7 miliona dinara.

Šta sve obuhvata kupoprodajni ugovor

Kupacu holandskoj firmi u vlasništvu bugarskog građanina za tih 17,7 miliona evra pripadaju u vlasništvo i sledeća zavisna društva: Direct Media doo Skopje, sa ulogom sto odsto, koje je vlasnik sto odsto udela u Direct Media doo Tirana, Direct Media doo Sarajevo, sa 85 odsto uloga, koje je vlasnik sto odsto udela u društva Direct Media doo, Banja Luka i sto odsto udela u društvu Media Group doo Sarajevo, Direct Media Komunikacije doo, Zagreb, sa 85 odsto uloga Direct Media , doo, Ljubljana, sa ulogom od sto odsto I 50 odsto uloga u Direct Media Komunikacije doo Ljubljana, Direct Media doo Podgorica, sa ulogom od 85 odsto uloga, Spark Event Promoion doo iz Beograda, sa sto odsto uloga, Big Print doo iz Beograda, sa sto odsto uloga i Direct Media Public Relations doo iz Beograda, sa 65 odsto udela.

Šta je Dragan Đilas zadržao u svom vlasništvu?

Dragan Đilas zadržao je u svom vlasništvu Multikom Group doo iz Beograda i dva privredna društva registrovana u Srbiji. Multikom Group, doo čiji su osnivači: Dragan Đilas 25 odsto, Dragoslav Ilić jedan odsto, a pre toga Dragoslav Ilić bio je vlasnik još 41 odsto.

Društvo je pre 2014. godine kupilo za sredstva društva 33 odsto udela, a 2. aprila 2014. godine za 896.175.000 dinara, odnosno za oko 7,4 miliona evra kupilo je od Dragoslava Ilića 41 odsto udela, pa je, nakon te kupovine, samo društvo postalo vlasnik 74 odsto udela u Multikom Group. Nakon toga, praktično proizlazi da je Dragan Đilas vlasnik 96,15 odsto tog društva, a Dragoslav Ilić nakon prodaje zadržao je vlasništvo u tom društvu od 3,45 odsto.

Multikom Group prodala je 2. aprila 2014. godine svoje zavisno društvo Direct Media za 17,7 miliona evra, a ugovoreno je da će holandski kupac po osnovu do tada ostvarene a neraspoređene dobiti uplatiti million evra u 2014. godini, a 9,5 miliona u narednim godinama. Multikom Group-a u prošloj godini je imala 21 zaposlenog. Zakonski zastupnik društva je Dragan Đilas.

Comity Real Estate iz Beograda, društvo za razradu građevinskih projekata, čiji je osnivač Multikom Group. Zakonski zastupnik Gojko Đilas. Društvo nema u 2014. godini nijednog zaposlenog, nije imalo prometa, a iskazalo je gubitak u iznosu od 5,3 miliona dinara.

Frendee doo iz Beograda, društvo za trgovinu na malo, čiji je osnivač 60 odsto Mulikom Group, i po 20 odsto Isidora Trifunović i Vladimir Bjelobrk. U 2014. godini društvo nema nijednog zaposlenog, a iskazan je gubitak u poslovanju u iznosu od 132 hiljade dinara. Usled nemanja sadržaja rada osnivači su odlučili da ovo privredno društvo stave u proces likvidacije i za likvidacionog upravnika odredili Isidoru Trifunović.

Multikom Open, AG, Švajcarska, osnovano sa 3.700.000 švajcarskih franaka, prema Rešenju Kantona Zug od 10. oktobra 2014. godine.

A 1. Teško zemlji u kojoj je i Đilas milioner

Svi su izgledi da će se Dragan Đilas u buduće posvetiti nekretninama. Trgovinom i iznajmljivanjem. Teško je kada neko do takvog savršenstva dovede jednu delatnost, koja dnevni "ispušta" 18.000 evra čiste dobiti, pa ode u druge vode da pliva. Ako neko svakog dana ostvaruje čistu zaradu tešku onoliko koliko košta jedan novi automobil marke Mercedes, jasno je da nam nešto na tržištu nije zdravo, ili nam je pravni sistem naopak, a tužilaštvo za ovu vrstu kriminala potpuno slepo. Bolje rečeno, teško zemlji u kojoj je ovo sve ovako i u kojoj ovaj Đilas i razni drugi đilasi haraju.

Jednu od najvećih grobnica srpskog budžeta: Radioteleviziju Srbije, nema više ko da izdržava

Naprednjačka repriza gubitaka

Javni radiodifuzni servis, Radiotelevizija Srbije (RTS), ostaje bez kapitala i sa kumuliranim gubicima iznad vrednosti kapitala od 28 miliona evra i ukupnim obavezama od 91 milion evra i predstavlja problem republičkom budžetu i srpskoj vladi, i pored 6,5 milijardi dinara subvencija iz budžeta. Ovo materijalno, moralno i duhovnu gubilište, koje košta svakog građanina Srbije, ne predstavlja već godinama ni građane ni njihove potrebe nego samo interese prolaznih režima, njihovih tajkuna i mafijaša. Ukoliko se nastavi sa ovakvom "informativnom" politikom, građani imaju puno pravo da bojkotuju takozvani javni servis i da traže njegovo ukidanje, kao što je to Grčka uradila na početku krize.

Kako je poslovala Radiodifuzna ustanova Radio Televizija Srbije u prošloj, 2014. godini, najbolje govore podaci iz njihovih godišnjih obračuna za tu godinu, kada je poslovna imovina iznosila 7.681.150.000, kapital 3.335.566.000 a obaveze 11.016.716.000 dinara.

Prema tim podacima, obaveze koje je Radio Televizija Srbije prenela iz 2014. u ovu 2015. godinu iznosile su 91 milion evra, mada se normalno poslovanje može odvijati u uslovima kada RTS ima ukupne obaveze ne veće od 50 miliona evra. Dakle, Radiotelevizija Srbije je prezadužena za 41 milion evra, ili za oko pet milijardi dinara. Sve dok se iz budžeta Republike ne obezbedi taj iznos bespovratnih sredstava, RTS neće moći normalno da obavlja zakonom utvrđenu delatnost. U tom slučaju RTS -u bi bila potrebna sredstva za finansiranje tekućeg poslovanja u iznosu od devet milijardi dinara, od čega bi republički budžet i pretplata, na jednoj strani i sama Radiotelevizija Srbije, na drugoj strani, finansirali tekuće poslovanje 50:50.

Radio televizija Srbije je u 2014. godini, izgubila ceo ostatak sopstvenog, tj. državnog kapitala. Samo u 2013. godini iskazan je gubitak u poslovanju u iznosu od 1.541.511.000 dinara, ili 13,5 miliona evra. Deo tog gubitka pokriven je iz preostalog kapitala 1,16 milijardi dinara, a deo u iznosu od 335 miliona dinara predstavlja gubitak veći od kapitala.

Treba posebno istaći da je još 19. aprila 2011. godine doneta odluka o pokriću gubitka na teret kapitala, u iznosu od 4.117.511 hiljada dinara. Nakon tog smanjenja kapitala, preostalo je još državnog kapitala 2,7 milijardi dinara, koji je u celini "pojeden" iskazanim gubicima do 2013. godine, da bi se formirao gubitak iznad kapitala u iznosu od 3,3 milijarde dinara, na kraju prošle godine. Prema tome, samo na pokrivanje gubitaka u poslovanju u ovih nekoliko godina otišlo je oko 57 miliona evra, a pored toga ostalo je nepokriveno još 3,3 milijarde dinara, ili još 28 miliona evra.

Iznos subvencije Republike u 2014. godine je 54 miliona evra. U 2014. godini na fakturisanom prihodu od 16,2 milijarde dinara, odnosno od samo 11,3 milijardi dinara naplaćenih prihoda, u kome su državne subvencije bile 6,5 milijardi dinara, iskazan je gubitak u poslovanju te godine u iznosu od 2.156.611.000 dinara.

Sa kumuliranim ukupnim gubicima, Radio televizija Srbije, od 1. januara 2014. godine, postala je jedan od učesnika u rashodima republičkog budžeta. Samo u budžetu za 2014. godinu, u republičkom budžetu planirana je subvencija ovom javnom radiodifuznom servisu, u iznosu od 5,8 milijardi dinara, ili 50,5 miliona evra, a rebalansom budžeta dodat je iznos od još 690 miliona dinara, ili nešto manje od šest miliona evra. Sa tim sredstvima su isplaćene zaostale zarade zaposlenih i spoljnih saradnika, isplaćene zaostale obaveze prema dobavljačima i neke druge kratkoročne obaveze.

Ukupni poslovni prihodi ostvareni u 2014. godini Radio televizije Srbije, sa 3.571 zaposlenih, su fakturisani prihodi 16,2 milijarde dinara, ali su naplaćeni prihodi samo 11,3 milijardi dinara. Iako je fakturisan prihod po osnovu pretplate za prvih sedam meseci 2014. godine u iznosu od 7,2 milijarde dinara, naplaćeno je u toj godini samo dve milijarde i osam miliona dinara. Zakonom o radiodifuziji utvrđena je obaveza plaćanja TV pretplate, kao osnovnog izvora finansiranja delatnosti od opšteg interesa. Pretplata je pokrenuta novembra 2005. godine. Naplaćena realizacija bila je iz godine u godinu sve manja. TV pretplata ukinuta je Zakonom o javnim medijskim servisima donetim 2. avgusta, koji je stupio na snagu 14. avgusta 2014. godine. Cena pretplate nije povećavana od 1. marta 2010. godine. Kako je u 2014. godini naplaćeno u RTS samo dve milijarde i osam miliona dinara, na teret prošle godine otpisana su preostala potraživanja po osnovu pretplate.

Radio Televizija Srbije u 2014. godini iskazala je gubitak od 18 miliona evra, i pored primljenih subvencija iz republičkog budžeta od 54 miliona evra. Kako je poslovala Radiotelevizija Srbije najbolje govore podaci o poslovanju u poslednjih šest godina, na osnovu bilansnih podataka iz godišnjih obračuna za taj period:

godina neto gubitak broj zaposl.

..........................................

2009. 1.506.549.000 4.040

2010. 540.000.000 3.530

2011. 88.843.000 3.266

2012. 1.261.377.000 3.247

2013. 1.541.511.000 3.255

2014. 2.156.611.000 3.571

RTS nema ni dinar svog kapitala, već su obaveze veće od ukupne vrednosti stalne i obrtne imovine za 3,3 milijarde dinara, ili 28 miliona evra. Ukupne obaveze Javnog servisa dostigle su 11 milijardi dinara, ili 91 milion evra, mada ukupna vrednost stalne i obrtne imovine iznopsi samo 64 miliona evra. Dugoročna rezervisanja i obaveze po dugoročnim kreditima su 2,46 milijardi dinara, ili 20,5 miliona evra, obaveze po kratkoročnim finansijskim zaduženjima su 4,8 milijardi dinara, ili 40 miliona evra. Značajne su obaveze iz tekućeg poslovanja 3,7 milijardi dinara, ili 31,5 miliona evra. U obavezama RTS su i pozajmica Ministarstva finansija Republike Srbije, koja je po zahtevu iz 2012 i 2013. godine kada je tražena subvencija, odobrena je i uplaćena pozajmica u iznosu od 2,6 milijarde dinara, ili oko 21,5 miliona evra.

U više navrata RTSA je tražio da Ministarstvo finansija i Vlada otpišu tu pozajmicu, ali se to do danas nije dogodilo. Od potrebnog rasterećenja Radiotelevizije Srbije od najmanje 41 milion evra, ukoliko bi ova obaveza bila od Vlade otpisana, ostala bi prekomerna zaduženost od 19,5 miliona evra.

Jasno je da Javni servis koji na kraju prošle godine raspolaže sa 49 miliona evra vrednosti stalne imovine i 14 miliona evra vrednosti obrtne imovine, odnosno sa ukupnom imovinom od svega 63 miliona evra, pošto je ostao bez dinara sopstvenog kapitala, već ima iskazan gubitak iznad vrednosti imovine za 28 miliona evra, ne može nositi na tako malom obimu poslovanja, ukupne obaveze od 91 miliona evra.

Još u prilog Radio televizije Srbije da prihodi od 94 miliona evra, od čega su prihodi po osnovu subvencija republičkog budžeta 54 miliona evra, ne može podneti teret kamata I drugih finansijskih rashoda za veći deo obaveza od 91 milion evra. Obaveze nose I teret rashoda za kamate i kursne razlike, a često i vrše pritisak na povraćaj samog glavnog duga.

Za stanje u Radio televiziji Srbije nisu krivi niti kadrovi Demokratske stranke, niti Dačićevi socijalisti, koji su upravljali organima ovog javnog servisa ili koristili minutažu za televizijsku propagandu po cenama manjim za više od polovine tržišne cene. Kriva je Srpska napredna stranka, koja je preuzela vlast u Republici, a da nije utvrdila odgovornost prethodne vlade za ukupno stanje u privredi Srbije, a stim u vezi i u samom Javnom servisu Radio televizija Srbije.

[Ројалист]

Превод докторске дисертације Зорана Ђинђића, која је под насловом "Карл Маркс и проблеми утемељења социјалне критике" одбрањена 1979. године на Универзитету у Констанзу, СР Немачка. У књизи "Ко је ко у Србији", у биографији Зорана Ђинђића, из наслова дисертације изостављено је име Карла Маркса.
Зоран Ђинђић је дао лажне податке о својој докторској дисертацији коју је одбранио у Немачкој.
Ђинђић је у публикацији "Ко је ко" (издање из 1991. године), навео да је одбранио докторску дисертацију на тему "Проблеми утемељења критичке теорије друштва". Међутим, у својој књизи "Јесен дијалектике" (објављеној 1986. године), Ђинђић наводи да је назив његове дисертације "Карл Маркс и проблеми утемељења социјалне критике".
Сакривајући чињеницу да је докторирао на марксизму, Ђинђић је поступио исто као када је сакрио своју припадност терористичкој организацији РАФ "Бадер-Мајнхоф", о чему постоје докази у књизи "Покрштавање петокраке", (издање 1994. године), аутора Ненада Стефановића, који се односи на биографије водећих лидера ДОС-а.
У тим биографијама посебно занимљив је овај детаљ који се односи на актуелног српског премијера Зорана Ђинђића (страна 147): "(Зоран Ђинђић) провео је анархоидну младост на голом асфалту Новог Београда. Отац официр, који је напустио традиционалне вредности, а није прихватио званичне, комунистичке, што значи да је Ђинђић био предодређен за криминалца или левог дисидента. Бистар и брзорек завршава факултет пре рока, постаје омиљени генијалац праксисоваца. За своје духовне менторе узима професоре Мићуновића и Тадића. Хапшен као организатор левичарских група. Стипендиста код Хабермаса. Члан студентских комуна на Западу и повереник марксистичко-терористичке групе Бадер-Мајнхоф за Југославију. Крио их је у Београду кад су се пребацивали у Ирак".
Наиме, ради се о периоду живота лидера ДС који је претходио стварању вишестраначја у Србији, у коме је овај у дужем временском раздобљу формирао своје политичке ставове и остављао јавне трагове о њима у својим научним радовима.
Да би се судило о значају делова Ђинђићеве биографије који се прикривају од јавности (у који спада и поменута сарадња са марксистичко-терористичком групом Бадер-Мајнхоф) погледајмо како изгледа једна од званичних биографија Зорана Ђинђића, на пример, она објављена у лексикону "Ко је ко у Србији" (издање из 1991. године). У тој биографији налазе се и ови подаци:
"Ђинђић Д. Зоран, председник извршног одбора Демократске странке и посланик у Народној скупштини Републике Србије; виши научни сарадник у Центру за филозофију и друштвену теорију Београду и професор на Филозофском факултету у Новом Саду (р. 1. августа 1952., Босански Шамац). Србин, атеиста. Дипломирао на Групи за филозофију Филозофског факултета у Београду (1974.). У периоду 1977-90. боравио у СР Немачкој на више универзитета и института друштвених наука (Констанц, Бон, Франкфурт). Докторирао 1979. одбранивши дисертацију "Проблеми утемељења критичке теорије друштва" на универзитету у Констанцу, где је радио као асистент. (…)".
Чињеницу да се у "Ко је ко у Србији" декларисао још 1991. године као атеиста, Ђинђић је покушао да избрише ових дана: на питање новинара о вези његовог атеизма са честим одласцима у цркву након избора за премијера, Ђинђић је одговорио да су податке о њему као атеисти уредништву лексикона "Ко је ко у Србији" дали људи који нису били упознати са његовим верским опредељењем. Дакле – Ђинђић демантује чињеницу да се 1991. године изјашњавао као атеиста.Ову нашу тврдњу јасно доказује и текст из поменутог лексикона насловљен са "Напомене издавача" у коме се налази и оваква напомена:
«Уважавајући искуства добро уходане светске "Wхо ис Wхо" продукције, одлучили смо да основ за биографску грађу буду упитници, попуњени и потписани од самих личности које смо узели у обзир. (…) Неуспех првог, а потом другог обраћања једном мањем броју личности није нас, међутим, поколебао. (…) Слали смо зато и трећи и четврти допис, а потом се некима и лично обраћали, све док број недостајућих биографија нисмо свели на прихватљивих пет процената.»
Дакле, Ђинђић је попунио упитник и потписао га. У њему је уписао и податак да је атеиста. Ево шта каже о таквом изјашњавању уредништво лексикона: "Зачудио нас је, испрва, број личности које су се декларисале као припадници ове или оне конфесије, но касније смо били склони да верујемо како већину ових исказа не треба схватити буквално, него више као сведочење о жељи за васпостављањем континуитета са традицијом. Исказ "атеиста" разумели смо као свесно изражавање погледа на свет и зато смо га наводили".
Данас, Ђинђићу очигледно смета што је 1991. године атеизам навео као свесно изражавање свога погледа на свет. Тај поглед на свет требало би што пре заборавити да би данашње премијерово задржавање у близини српског патријарха, у свакој погодној прилици, изгледало као искрено! Атеизам треба избрисати из премијерове биографије и због тога да његово залагање за увођење веронауке у школе не би деловало као лажно. При томе, треба избрисати из сећања и чињеницу да Ђинђић пуних једанаест година није ни покушао да демантује ни реч из своје биографије објављене у лексикону "Ко је ко у Србији".
Све ове чињенице сведоче да је Ђинђић, после бучно најављене своје реформаторске улоге у српској историји приликом преузимања премијерске функције (ја сам трећи реформатор у српској историји – тврдио је Ђинђић и пре почетка његових чувених реформи!) која је довела и до реформе изборног система у Србији (народ даје мандате а Премијер их посредством Президијума ДОС-а одузима свакој странци која не подржава владу – ДСС-у их одузима суштински а СРС-у забрањује улазак у Скупштину, што се своди на исто), приступио и наставку реформе своје биографије, реформе започете још 1991. године акцијама које ће у наставку текста бити детаљно описане.
У "Ко је ко у Србији" читамо да је Ђинђић 1979. године на универзитету у Констанцу одбранио докторску дисертацију под насловом "Проблеми утемељења критичке теорије друштва". Такође, читамо и то да је Ђинђић 1986. године објавио књигу "Јесен дијалектике", не наводећи никакву њену везу са поменутом докторском дисертацијом. Важно је напоменути да је Ђинђић за лексикон "Ко је ко у Србији" дао податке из своје биографије у време настајања вишестраначја, када је већина политичких партија демократске оријентације у своме програму имала реформу политичког система у Југославији и раскид са комунистичким наслеђем. Ова напомена може да послужи као кључ за дешифровање читавог низа разлога који су навели Ђинђића да из наслова своје дисертације избаци име филозофа на чијим делима су се учили не само он, већ и већина његових учитеља, укључујући и ментора његове дисертације, професора Албрехта Велмера (Албрецхт Њеллмер).
За почетак приметимо да у "Ко је ко у Србији" није наведен потпуни назив поменуте Ђинђићеве књиге "Јесен дијалектике". Наиме, њен потпуни наслов гласи "Јесен дијалектике – К. Маркс и утемељење критичке теорије друштва". Наравно, Ђинђић је сматрао да у својој биографији треба да прикрије, осим везе ове књиге са марксистичком филозофијом, и њену везу са својим докторатом. Ево, међутим, како изгледа та веза описана у уводној напомени у књизи "Јесен дијалектике…": "Ова књига у основним цртама представља дисертацију коју је, под насловом "К. Маркс и проблеми утемељења социјалне критике", у лето 1979. прихватио Филозофски факултет у Констанцу (СР Немачка). Без свесрдне помоћи ментора, професора Албрехта Велмера, хаотични текст никада не би попримио форму која одговара презентовању научној јавности; захваљујући његовој консеквентној критици био сам принуђен да одустанем од низа поставки које би – сада сам у то више него уверен него пре седам година – непотребно оптерећивале аргументацију". Дакле, нема сумње да књига "Јесен дијалектике – К. Маркс и утемељење критичке теорије друштва", према тврдњама њеног аутора, у суштини представља докторску дисертацију "К. Маркс и проблеми утемељења социјалне критике". Ова чињеница се подвлачи и у овим речима из поменуте напомене из књиге "Јесен дијалектике …": "Институт за филозофију Филозофског факултета у Београду је ово истраживање укључио у један од својих пројеката и тиме финансијски олакшао писање његове српскохрватске верзије". Очигледно – немачка верзија књиге је Ђинђићев докторат. Остаје нејасно како је могуће да Институт за филозофију Филозофског факултета у Београду "укључи у један од својих пројеката" дисертацију која је у том тренутку била стара равно седам година!
Ако оставимо по страни ту загонетку о истраживању већ истраженог и објављеног, Ђинђићева напомена у књизи "Јесен дијалектике – К. Маркс и утемељење критичке теорије друштва" намеће и читав низ других питања. Најважније од њих односи се на избацивање имена К. Маркса из назива дисертације у Ђинђићевој биографији објављеној у лексикону "Ко је ко у Србији". Из поменуте Ђинђићеве напомене види се да наслов дисертације гласи "К. Маркс и проблеми утемељења социјалне критике". Пуким избацивањем имена К. Маркс долази се до наслова " Проблеми утемељења социјалне критике". Јасно је да би такав наслов био довољно неодређен да би га озбиљан научник могао прихватити за своју књигу. Ђинђић, свестан ове чињенице, за лексикон "Ко је ко у Србији" овако добијени наслов, без К. Маркса, фалсификује у наслов "Проблеми утемељења критичке теорије друштва". Дакле, нестаје Карл Маркс а социјална критика из наслова дисертације прелази у критичку теорију друштва! Преправка наслова је урађена маестрално: ко год да чита само наслов Ђинђићеве дисертације у "Ко је ко у Србији" биће уверен да је Ђинђић у њој утемељивао критичку теорију друштва које је у време које је претходило стварању вишестраначја у Србији било у потпуности устројено на марксистичким принципима. Ђинђић је овим фалсификатом стварао лажни утисак да никада није припадао табору марксистичких филозофа! Фалсификат је био потпуно у складу са очекивањима јавности у Србији да су новоформиране странке дужне да заувек раскину са комунистичким наслеђем.
Међутим, овим чином Ђинђић је учинио нешто што се у потпуности коси са моралом који важи у свету науке. Да би се схватило колико се у развијеном свету кажњава непоштење слично овоме које је испољио Ђинђић у прикривању наслова и области истраживања своје докторске дисертације, навешћемо само два примера. Први се односи на чувеног данашњег албанског лобисту Џозефа Бајдена. Бајден је својевремено као председнички кандидат на изборима у САД био принуђен да напусти своју предизборну кампању онога часа кад је један новинар обелоданио да је у једном свом говору Бајден без цитирања изговорио низ реченица из говора једног председничког кандидата, одржаног стотинак година пре Бајденовог. Америчка јавност је сматрала да председнички кандидат који краде реченице из туђег говора неђе моћи да води Америку у даљи прогрес. Други пример је везан за бившег председника Асоцијације америчких психијатара, директора универзитетске психијатријске клинике на Харварду и професора Харвардског медицинског факултета Џона Фрејзијера. Када је Фрејзијеров бивши последипломац Пол Скатена открио да је овај професор публиковао рад у коме је навео без цитирања четири краћа одељка из једног харвардског магистарског рада, Фрејзијер је истога часа поднео три оставке: на функцију председника Асоцијације америчких психијатара, на место директора универзитетске психијатријске клинике и на место редовног професора универзитета. Побегао пред знатижељним новинарима из Харварда и запутио се својој сестри у Тексас! Може ли се замислити каква би била Ђинђићева судбина у САД ако би се јавно доказало да из политичког користољубља фалсификује наслов своје дисертације и прикрива тему њеног истраживања?
У нашој земљи, међутим, пролази као незапажен не само овај скандал, већ и чињеница да у својој веома краткој биографији Ђинђић приказује своју дисертацију и књигу "Јесен дијалектике…" као независне референце. Само овај облик научног непоштења био би довољан да се свуда у свету – у који Ђинђић, судећи по његовим изјавама, жели да уведе Србију – покрене поступак за одузимање звања професора научнику који се тим непоштењем служи.
Неретко се путем медија објављује подаци о Ђинђићевим контактима са чувеним филозофом левичаром Јиргеном Хабермасом у току Ђинђићевог дуготрајног боравка у Немачкој. У већини случајева наводи се да је Хабермас руководио израдом поменуте Ђинђићеве докторске дисертације. Такву наводну везу са Хабермасом Ђинђић никада јавно није демантовао. Међутим, у већ поменутој напомени из Ђинђићеве књиге "Јесен дијалектике…" налази се и ово сведочанство: "Када сам 1977. године дошао у Констанц, са намером да наставим студиј филозофије, моје разумевање социјалне теорије знатно се разликовало од оног формулисаног две године касније у дисертацији. У Алпенштрасе 4, заједници становања и живљења, моје становиште се обликовало под снажним утиском свакодневних дискусија са Иваном Гласером, Дуњом Мелчић, Ернестом Колером, Ролфом Папеом, Алексејем Саизом и Драгољубом Мићуновићем". Дакле, нигде нема ни трага утицаја Јиргена Хабермаса на научни развој младог Зорана Ђинђића. Истини за вољу, Хабермас се у напомени у књизи "Јесен дијалектике…" помиње уз Љубомира Тадића и Иринга Фечера са захвалношћу због "перманентне подршке" коју је пружао Ђинђићу. Очигледно, одсуство демантија на тврдње да је Хабермас био Ђинђићу ментор, последица је Ђинђићеве процене да му таква погрешна тврдња само повећава научни рејтинг. Због овога би Ђинђића свако на западу прогласио неморалним. Свесна замена имена ментора је исто што и свесно кривотворење референци. Међутим, ми живимо у Србији којом данас влада Зоран Ђинђић.
Ђинђић данас са лакоћом јавно гази по марксизму на чијим је крилима узлетео у свет политике, држећи се, као пијан плота, само оног помињаног Марксовог принципа који је истакао на омоту своје докторске дисертације, који прилагођен Ђинђићевом духу гласи: "За новог господара Србије нико ме није поставио, него сам то учинио сам".
Показали смо како је Ђинђић у својој биографији, писаној након успостављања вишестраначја у Србији, фалсификовао наслов своје докторске дисертације одбрањене 1979. године на универзитету у Констанцу. Наиме, из наслова докторске дисертације изоставио је име Карла Маркса и учинио да се уз мале дотатке преосталом наслову стекне утисак како се његова дисертација, која је представљала допринос марксистичкој теорији и пракси, у ствари бави критиком комунистичких друштава. Ђинђић је ту своју дисертацију објавио и у преводу на српски језик, мењајући поново њен наслов, овога пута у "Јесен дијалектике" (НИРО "Младост", Београд, 1987). У поменутом преводу наслов дисертације је остао у незнатно измењеном облику само у поднаслову књиге ("К. Маркс и утемељење критичке теорије друштва"). Стварни превод на српски наслова дисертације, међутим, гласи: "К. Маркс и проблеми утемељења социјалне критике". Њен српски превод ("Јесен дијалектике") објављен је у едицији "Идеје" у којој су, између осталих, објављене и књиге Предрага Раденовића "Идеологија и удружени рад", Давора Родина "Марксова мисао заједнице" и Есада Ћимића "Увод у марксизам".
На омоту књиге "Јесен дијалектике" штампано је неколико биографских података о Зорану Ђинђићу: наведено је да је рођен 1952, да је завршио гимназију и Филозофски факултет у Београду и да је докторирао 1979. у Констанцу. Интересантно је да се међу овим подацима не налази Босански Шамац, Ђинђићево родно место. Изгледа да је Ђинђић још поодавно почео да гради свој имиџ користећи при томе методе које данас обилато крчми његов Биро за комуникације – њему је још 1987. године било јасно да Босански Шамац није име којим би се могла почети биографија. Схватио је да низ градова Шамац-Београд-Констанц изгледа и лепше и модерније ако се из њега изостави Шамац!
Напор који је уложио Ђинђић да из своје биографије уклони име свога великог учитеља Карла Маркса остаје узалудан за свакога ко има приступ библиотекама. У њима ће се лако наћи понеки примерак књиге "Јесен дијалектике" и у њој, на случајно одабраних пет страна (на пример, странама 13, 27, 67, 108 и 159) име Карла Марка на равно 37 места. Узимајући у обзир чињеницу да "Јесен…" има 194 странице, статистика говори да се Марксово име у њој помиње 1435 пута! Читав Ђинђићев докторат, дакле, посвећен је Карлу Марксу и његовим "филозофско-економским" радовима, чије је резултате Ђинђић, у складу са програмом израде дисертације, покушавао да унапреди у оној мери која је примерена ономе што називамо научним открићима. У то време марскизам је био владајућа наука у области сегмента науке које и данас називамо друштвеним наукама. Имати марксизам за предмет истраживања у докторској дисертацији значило је у времену у коме је настајала Ђинђићева дисертација да докторант за ментора има и Карла Маркса. Ово се односило не само на земље реалног социјализма, већ, захваљујући јаком марксистичком центру на универзитету у Констанцу, и на СР Немачку, бастион капитализма. Пут ка научном успеху је уз марксистичке теме истраживања увек био и простран и широм отворен. Када је припремао за објављивање "Јесен дијалектике" као превод своје дисертације Ђинђић је сматрао за неопходно да на самом омоту књиге истакне из њеног садржаја следедеће своје запажање: "Маркс понекад говори о пролетеријату као партији. Иако је тиме укинуто нормално значење термина партија, најчешће је реч о комунистичкој партији као политичкој репрезентацији социјалне класе пролетеријата. На који је начин дошло до овог значајног односа? На који начин је, коначно, дошло до избора Маркса и Енгелса за заступнике пролетерске партије, дакле, једне политичке организације код које није јасан ни онтолошки статус ни начин конституисања? Уколико на сва друга питања није могућ једноставан и недвосмислен одговор, на ово последње он би морао бити могућ, јер ту се ради о најтривијалнијем облику делегирања. И заиста, Маркс даје такав одговор: "За заступнике пролетерске партије није нас нико поставио, него смо то учинили ми сами’".
Већ у овом цитату јасно се огледа огроман утицај који је марксистичка наука извршила на формирање политичке личности Зорана Ђинђића: позицију у којој се он данас налази изборио је у складу са поменутим "најтривијалнијим обликом делегирања" – није постављен за премијера изборима, него је то сам учинио и при томе довео до на корак до смењивања свога најзначајнијег коалиционог партнера који је изабран од народа на непосредним изборима!
Покушавајући да припреми терен на коме би дао допринос теорији коју је развио самопостављени "заступник пролетерске партије", Ђинђић своју дисертацију почиње описивањем једног догађаја из давне 1846. године у коме су главни судионици били Карл Маркс и Вилхелм Вајтлинг (како Ђинђић наводи – син немачке куварице и француског војника Наполеонове армије који је "свет који се распадао пред његовим очима желео да повеже заједничким средством разумевања, "универзалним језиком" (…), веома утицајан међу радништвом и изузетан говорник на скуповима).
Позван од групе немачких емиграната окупљених око Маркса, Вајтлинг долази у Брисел у циљу "постизања сагласности о заједничкој тактици радничког покрета". Читава ова прича о састанку Маркса и Вајтлинга не би у овом тексту била вредна помена да није суштински повезана са избором теме докторске дисертације Зорана Ђинђића. Ево како је, уз опис сусрета Маркса и Вајтлинга, постепено откривано читаоцу Ђинђићеве дисертације како је данашњи српски премијер дошао до теме којом се она бави. Држећи уводну реч пре Вајтлинговог обраћања присутнима Енгелс је био неочекивано прекинут Марксовим непосредним обраћањем Вајтлингу са захтевом да му овај објасни којим аргументима брани своју револуционарну делатност која је учинила да многи радници у Немачкој остану без посла. Вајтлинг није могао ни да претпостави да Маркс, који га је некада подржавао и у својим радовима, има потпуно нове идеје о методама обраћања радницима, тако да његов одговор није био по вољи Марксу. "Обраћати се немачким радницима без строго научних идеја значи бескрупулозну пропаганду", закључио је Маркс, стављајући Вајтлингу на знање да је састанак завршен. Ова последња Марксова реченица била је повод да се млади марсксиста Зоран Ђинђић упути у обимно истраживање које је имало за циљ да објасни да је у на том састанку први пут експлицитно промовисано оно што се у дугом периоду називало "научним социјализмом". Шта треба разумевати под овом научнућу, питао се Ђинђић. Маркс је морао у години која претходила састанку са Вајтлингом, "стећи нове и одлучујуће увиде који мотивишу радикалну промену курса према другим социјалистичким ауторима", устврдио је Ђинђић и додао и ово: "У врло кратком периоду и на веома жучан начин он (Маркс) дефинитивно прекида односе са свим водећим социјалистима, са којима је претходно сам тражио сарадњу". Шта је то што појам "научног социјализма" чини тако "супериорним и истовремено тако ексклузивним", питао се Ђинђић. "Где и на који начин Маркс пружа доказе да располаже сигурним средством оријентације у конфузном средишту 19. века, препуном привида, варљиве самоуверености и полуистинитих емоција", било је наредно Ђинђићево питање. И ова Ђинђићево примедба о "конфузном средишту 19. века" сведочи о његовим ортодоксним марксистичким уверењима.
Нигде се не може наћи таква оцена о веку у коме је дошло до узлета капитализма, система којим је данас и Ђинђић напунио своја уста, осим код аутора марксистичке провенијенције. Сам Ђинђић сведочи да је овај наш закључак тачан и када, покушавајући да "систематизује одређење социјалистичке науке ("револуционарне теорије")" позива у помоћ и овај цитат из Марксове "Беде филозофије": "Као што су економисти научни заступници буржоаске класе, тако су социјалисти и комунисти теоретичари класе пролереријата. Све док се пролетеријат још није довољно развио да би се могао конституисати као класа, па зато борба пролетеријата против буржоазије још нема политички карактер; све док се производне снаге још нису довољно развиле у крилу грађанског друштва и још нису видљиви материјални услови неопходни за ослобађање пролетеријата и за стварање новог друштва – све дотле су ови теоретичари само утописти који, да би удовољили потребама потлачених класа, смишљају системе и трагају за неком регенерисаном науком. Али, у оној мери у којој историја напредује а са њом све јасније обрисе добија историја пролетеријата, ти теоретичари више не морају да у својој глави траже науку; они треба само да положе рачун о томе шта се збива пред њиховим очима, и да постану његов органон … Од овог тренутка наука (…) постаје револуционарна".
Ђинђић ће потврдити да ово Марксово мишљење преузима као сопствено и када, објашњавајући појам Марксове "револуционарне теорије", у својој докторској дисертацији наводи и ово: "Задатак сваке теорије историје друштва јесте да адекватно изражава интересе социјалне групе коју заступа. Пошто "револуционарна теорија" изражава интересе оног покрета на чијој страни се логика историје ионако већ налази, њен задатак је пуно једноставнији од оних других социјалних теорија: док друге морају да искривљују реалност и затамњују логику историјског развоја, она треба само да положи рачун о ономе што се одиграва пред њеним очима". Дакле, према Ђинђићу, Марксова "револуционарна теорија" има на својој страни историјску логику и она, за разлику од других теорија, не мора да искривљује реалност и затамњује логику историјског развоја! Ко би у овим ставовима могао да препозна Зорана Ђинђића, српског премијера који ових дана предлаже својим суграђанима да, према савету министра за енергетику, продају своје станове и на тај начин обезбеде средства за плаћање рачуна за електричну енергију, јер тако захтевају, како рече, сурови закони тржишне економије – основни закони капитализма за који Ђинђић у својој дисертацији тврди да није на страни историјске логике?
Како се у ствари завршава Ђинђићева потрага за темом истраживања своје докторске дисертације? Одговор на то питање налазимо у самој дисертацији: "У тврдњи да се Марксова теорија заснива на три модела, који су поред заједничке основе у суштини непомирљиви (како сам Ђинђић наводи, први модел односи се на егзотично названу категорију "родне суштине" – означену и као свесна, слободна предметна делатност; други модел је назван социјално-онтолошким а трећи – историјско метафизичким), није ништа речено о фазама Марксовог дела, а поготово не о подели на "рану" и "касну" фазу. Већ у првим релевантним списима (1844-1845) назначава Маркс сва три наведена типа заснивања социјалне критике, и утолико "Капитал" не доноси ништа принципијелно ново. Међутим, исто тако се не може рећи да је у "Капиталу" потиснут неки значајан мисаони мотив из тзв. раних радова. Ово истраживање нема за циљ обнову неког таквог изворног мотива, него представља једноставни покушај са се сви основни правци аргументације у Марксовој теорији разграниче, и да се постави питање о њиховом пореклу (у виду питања о њиховим претпоставкама)". Овим је био и дефинисан предмет истраживања у Ђинђићевој докторској дисертацији. Очигледно, врсни познавалац марсистичке филозофије поставио је себи задатак да у џиновску зграду марсистике теорије узида понеку опеку и да је тиме учврсти и увећа. Све што је надаље у дисертацији урађено сведочи да је она писана у прилог марксизму – свака критика сегмената марксизма у њој (која се јавља искључиво у бенигној форми) имала је за циљ да ту теорију учврсти, а не да је поруши.
Са данашње тачке гледишта запањује трансформација којој се подвргао Зоран Ђинђић. У свет политике ушао је као ватрени марксиста да би се данас представљао, и у Србији и у међународној заједници, као "економиста – научни заступник буржоаске класе, а не као социјалиста и комуниста – теоретичар класе пролереријата" што је недвосмислено био на свакој страници своје докторске дисертације.
Ђинђић без ограда предлаже сецесију дела Србије (одвајање Санџака од Србије и његово припајање БиХ), а потом се показујући савршеним бесконачним лептиром који израста из својих ларви, он је са лакоћом говорио о уједињењу свих српских
На идентичан начин овај "савршени бесконачни лептир", у складу са препорукама "маркетиншке организације", коју одувек носи у себи и која представља саставни део његовог бића, престао је да говори о светској револуцији, слому капитализма, укидању приватне својине, одумирању рада, одумирању државе, престао је да у складу са захтевима марксизма "полаже рачуне о ономе што се одиграва пред њеним очима", и трансформисао се у суровог економисту – "научног заступника буржоаске класе", који са лакоћом говори о општој приватизацији којом се укида друштвена својина и уводи искључиво приватна, који масовно отпушта раднике да би страним партнерима учинио привлачнијим за куповину предузећа у којима су деценијама радили, који следи сваки налог ММФ-а и по цену да се у Србији понове догађаји недавно виђени у Аргентини… Овај "савршени бесконачни лептир" са лакоћом данас јавно гази по марксизму на чијим је крилима узлетео у свет политике, држећи се, као пијан плота, само оног помињаног Марксовог принципа који је истакао на омоту своје докторске дисертације, који прилагођен Ђинђићевом духу гласи: "За новог господара Србије нико ме није поставио, него сам то учинио сам".
Према сазнањима Фајненшел тајмс Ђинђић је умешан у аферу, која би могла да затамни слику о њему као реформатору и демократи. Зоран Ђинђић је још од 1996. године уживао подршку у иностранству, пре свега и виду новца за кампање против Милошевића. Оно што овај прозападно настројени политичар себи до скоро није хтео да призна јесте да је опозиција у то време највероватније узимала новац од црногорско-српске мафије која је контролисала шверц цигарета на Балкану. Станка Суботића, званог Цане, у мају је хрватско Министарство иностраних послова означило као вођу балканске мафије. "Цане ме је у зиму 1996. молио да му дам пола милиона марака за протесте које је Ђинђић организовао", рекао је Фајненшел тајмс Срећко Кестнер, хрватски бизнисмен који тренутно живи у Свајцарској. Суботић чија је имовина процењена на више стотина милиона долара, признао је Трибун де Женев 12. јуна 2001, да је финнасијски подржавао борбу опозиционих партија.
Кестнер је заједно са својим партнером Владимиром Боканом који је убијен, почетком деведесетих година контролисао продају цигарета у Србији и Црној Гори. Државно јавно тужиластво издало је налог за Кестнерово хапшење. Суботића је Кестнер увео у посао 1995.године. Суботић је на крају признао да је за време ратова у Југославији изградио своје "пословне активности у Црној Гори". Чињеница је да је Ђинђић имао везе са шверцом цигарета.
Шверц на велико почео је 1992. са санкцијама Уједињених нација Југославији. "Имамо заједнички циљ", тако је Кестнер описао савез политичара тадасње опозиције са најутицајнијим препродавцима цигарета. "Желимо да сменимо Милошевића". Шеф тајне полиције Јовица Станишић имао је дуплу улогу. Званично, Станишић је сматран Милошевићевим човеком. Међутим, Станишић је у позадини вукао конце и тајно је подржавао Ђинђића. Станишић је сам за време немира утицао на Милошевића да не крене сувише јако против демонстраната 1996. године. Тајни предузимач је у овој напрегнутој ситуацији посредовао између Ђинђића и Милошевића, па је у јануару 1997. дошло до сусрета између њих. Детаљни подаци бившег шефа црногорске мисије у Вашингтону потврђују ово. “Састали смо се 4. априла 1997. у Рич карлтон хотелу у Вашингтону", присећа се Ратко Кнежевић. "Тада ми је Ђинђић причао да је код њега дошао Јовица Станишић у три сата ноћу и одвео га код Милошевића на Дедиње”. Чињеница је да је Ђинђић 4. априла 1997. заиста боравио у Вашингтону где је разговарао са америчким министром иностраних послова Медлин Олбрајт. Своју повезаност са тајновитим Станишићем, Ђинђић није порекао: "Да, састао сам се са Јовицом Станишићем. Већ пет година се састајем са њим", рекао је премијер 9. маја 2002. године : “Не бих био жив да нисам имао подршку у свим овим институцијама". Да ли је познавао криминалце? "Да, познавао сам их". Ово му је очигледно још увек потребно и као премијеру. Готово годину дана после промене режима у Београду стиче се утисак да у земљи постоји корумпирани режим.


https://facebookreportermonitor.wordpres...%BE%D0%B3/

---

...

Хрватски магазин Национал открио је 17. маја 2002. да је српски премијер приватним авионом барона цигарета Станка Суботића одлетео за Москву. Ђнђић је најпре одбијао овакве инсинуације. А онда је рекао да је авион био само позајмљен и да је сам платио пут. Суботић је неколико дана касније признао да је Ђинђић "неколико пута" летео његовим авионом. "Нисам тражио да плати ".
Суботић: "Након октобарских дешавања састали смо се још једном у новембру 2000. у Београду. Честитао сам му на победи ДОС". Српска опозициона коалиција ДОС покренула је у јесен 2000. године стотине хиљада људи против Милошевића. "Приликом нашег састанка у Београду рекао сам му да може да рачуна на мене, на моје искуство и везе које имам широм света"; рекао је Суботић.
Оно о чему се, према Суботићевим речцима, разговарало у четири ока новембра 2000. године, попримило је наредних месеци конкретну форму: премијер Ђинђић је 13. маја 2001. године информисао јавност о томе да је његова влада преговарала са БАТ, другим по величини дуванским концерном на свету, о изградњи фабрике цигарета у индустријском граду Крагујевцу који броји 180.000 становника. Овај план је био од нарочитог значаја с обзиром на то да је фабрика аутомобила "Застава" била готово потпуно уништена за време бомбардовања. Проблем у овом пројекту био је што је дувански концерн инсистирао на томе да у Србији стекне двогодишњи монопол над производњом високо квалитетних цигарета.
БАТ централа у Лондону потврдила је Фајненшел тајмс да је регионална фирма "Д-трејд", у којој је и трговац цигаретама Суботић имао удела, учествовала у преговорима. Директор БАТ Едуард Валпен који је учествовао у преговорима присећа се да је Суботић стао испред пројекта као "представник српске владе", а то је пренео и лист Зонтагсблик 26. маја. Демантија том приликом није било. Станко Суботић је играо дуплу улогу и извојевао заједнички договор. Барон цигарета није само утицао на српску владу, већ и на друге стране које су учествовале у преговорима. Портпарол БАТ из Лондона је изјавио да је Суботић био умешан у "почетне дискусије" у вези са поменутим пројектом. "Д-трејд" је допринео да се развије инвестициони план за пројекат у Србији. " Према сопственим изјавама Суботић је од октобра 1999. године имао ексклузиван уговор са БАТ за југословенско тржите.
БАТ концерн, који је 1999. године сарађивао са "Ротмансом", био је забринут због наслова објављеног у швајцарским новинама, почетком године, када је пренета вест о повезаности БАТ са шверцером Срећком Кестнером. У једном писму менаџер и директор продаје и маркетинга "Ротманса" захваљује се Кестнеру на "посети црногорског трзиста". У тексту објављеном 29. септембра 1998. године, на који се позива Фајненшел тајмс, приказан је званичан знак "Ротманса" на писму које је било адресирано на Кестнера односно његову фирму "Ласел универсал инкорпорејшн" која се налази на британским Девичанским острвима. Он је био веома "самоуверен", писао је менаџер и говорио да "са заједничком стратегијом можемо даље да изградимо посао". Кестнер није сматрао овакву изјаву неуобичајеном. То није била "пословна обавеза", изјавио је Кестнер касније. Необичан је, међутим, био зајам који је Кестнер пре две године дао једном пријатељу. У билансу Кестнерове фирме "Ласел универсал инкорпорејшн" из 1999. године био је под бројем 114.134 наведен "зајам Д" у износу од 514.800 долара. Оно што је пикантно јесте да је дотична особа под ознаком Д радила у то време као саветник Ротманса, а до 1994. године је био менаџер продаје концерна.
Владимир Бокан звани Вања имао је 40 година кад је једне суботе испред своје виле у близини Атине убијен 7. октобра 2000. године са десет хитаца из ватреног оружја. Упркос ембаргу УН, Бокан је 90тих година шверцовао бензин и цигарете у Југославију и на тај начин зарађивао дневно 10.000 долара.
Одржавао је добре контакте са опозицијом у Београду и са садашњим премијером Србије Зораном Дјиндјицем. Документа на која се ослања Фајненшел тајмс потврђују да су се политичке узданице на Балкану заплеле у мрежу коју су годинама сами плели, на челу са председником Црне Горе Милом Ђукановићем и српским премијером Зораном Ђинђићем – два политичара које је Запад представљао као гаранте за нови демократски почетак у Југославији. Међутим, готово годину дана након промена у Београду старе банде на Балкану су нетакнуте баш као и у време ратне пометње. Шверц цигаретама сада цвета исто као и раније. Лукративна продаја протежира се са виших нивоа. Неки водећи политичари одржавају контакте са препродавцима који су учесници у организованом криминалу. Иако докази за све ово постоје, политичари са Запада не покрећу ово питање због страха од дестабилизације у региону. "Црна Гора је европска Колумбија" рекао је један стручњак за ово питање који је желео да остане неименован. Гунтер Херман, цариник на царини у Линдау који је већ неколико година на трагу организованог шверца цигаретама тврди да је Црна Гора од 1992. године место гигантских пошиљки цигарета из Европе и САД које су намењене црном тржишту у земљама чланицама ЕУ. Његов аустријски колега Вернер Егер који је у априлу био у Црној Гори додаје: "Режим у Југославији је очигледно и сам умешан у све то." Дуго је црногорски председник Мило Ђукановић могао да се ослони на помоћ са Запада, јер се успротивио Милошевићу.
Заједно са својим пословним партнером Срећком Кестнером, Бокан је контролисао продају цигарета у Србији и Црној Гори. Кестнер, који је према неким подацима трговао једино киселом водом, живео је у Свајцарској. Некада повезан са Ђукановићем због заједничког противника Милошевића, касније је осећао да га црногорски председник "угрожава", изјавио је једном приликом Кестнер. Средином деведесетих, Кестнер и Бокан су куповали цигарете углавном преко офшор фирми код великих произвођача дувана. Упркос ембаргу, они су уносили неоцарињену робу у Србију и Црну Гору, продавали је на домаћем тржишту и у Босни и Херцеговини, Албанији и Македонији. "

[Ројалист]

[Ројалист]

[Ројалист]

Текст - посластица (још једном, али вреди - они који знају нека налазе задовољство у томе да се подсећају!):

Шпијунско-кокаински живот Чедомира Јовановића

Некада сам био Циганин, а сада сам Ром, каква дивна промена у животу мом!
Овај стих, тврде упућени, Брана Црнчевић је посветио тада младом српском политичару Чедомиру Јовановићу, једном од најистакнутијих Рома у Србији.
Чедомир Јовановић је рођен 13. априла 1971. године у Београду. Основну школу завршио је у Београду, а први разред средње започео је у Деветој београдској гимназији, да би се убрзо пребацио у Трећу економску школу. Дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду, 1998. године.
У службеној биографији господина Јовановића забележено је да је био један од лидера студентског протеста 1996/97. када је стекао знатну популарност. Тих дана је наводно извесна студенткиња Миа лансирала и беџ са натписом „Чедо, ожени ме!“ што је Јовановић објашњавао тиме да се људима вероватно допада то што он прича. Студенткињу Миу никад нико није видео, а измислили су је оперативци Државне безбедности Србије, који су тада правили имиџ свом пулену Чеди. Јовановић тврди да је у то време био хапшен и пребијан више пута од стране полиције, мада о томе доказа у полицији, и живих сведока, нема.
По окончању протеста, са Чедомиром Антићем и групом тадашњих истомишљеника основао је Студентски политички клуб који је подржао бојкот републичких избора 1997.

Демократској странци господин Јовановић приступио је тек 1998. године! А већ у октобру 2001. изабран је за њеног потпредседника!

Учествовао је у изборним кампањама у септембру и децембру 2000. године. Током кампање налазио се на месту шефа изборног штаба Демократске странке и Демократске опозиције Србије. На републичким изборима децембра 2000. године изабран је за посланика у Скупштини Србије. Чедомир Јовановић брзо напредује до позиције потпредседника ДС-а на коју је изабран 2001. године.
Од јануара 2001. до марта 2003. године био је на функцији шефа посланичке групе, односно ДОС – Реформа Србије. Био је најмлађи политичар на тој функцији у историји Србије. Био је и један од организатора хапшења Слободана Милошевића у марту 2001. године и један од главних преговарача о његовој мирној предаји, и потом његовог изручења Хашком трибуналу, 28. јуна исте године.
У Влади Републике Србије формираној након смрти Зорана Ђинђића, 18. марта 2003. године постао је потпредседник Владе Републике Србије задужен за европске интеграције и координацију реформи.

Године 2008. Јовановић се кандидовао за председника Србије, а након гласања био је пети, са 5,34 одсто освојених гласова. Ожењен је Јеленом Савић, и отац је четворо деце – Михајла Лајфа, Јане Харт, Зоре Фејт и Анђелије Феј.
Не пада ивер далеко од кладе. Мада никада није демантовао да је пореклом Ром, његова нарав и живот то потврђују. „Имам неке другове, познате по томе што презиру Цигане, а поштују Роме„, овим стихом је Брана Црнчевић описао оне који се стиде свог порекла.

Чедомир Јовановић је у политички живот Србије ушао ниоткуда. Мењао је пријатеље, опредељења, ставове и идеје “к’о Циганин коње“. Млади Чедомир Јовановић је, као бруцош, био следбеник Четничког покрета, а потом и Шешељев добровољац на фронту. Ангажовање младог Чедомира на очувању „светих српских територија и српства“ оправдава и његово десетогодишње студирање драматургије на Факултету драмских уметности. Диплому је Јовановићу обезбедио Зоран Ђинђић, када се Чедомир 1998. године учланио у Демократску странку.

Један је Војвода

Војислав Шешељ је једини српски политичар за кога Чедомир Јовановић, минулих година, има лепе речи. Пријатељи Јовановићеви тврде да је Шешељ истински идол Чеди. Док је Шешељ био посланик у Скупштини, Воја је седео у реду иза Чеде, и увек су били у присним односима. Чеда га је ословљавао са Дебели.

Када је неко на вуковарском фронту препоручио пажњи Франка Симатовића младог Шешељевог добровољца, уз одобрење Јовице Станишића почело се са радом на Чедином имиџу. Када је Чеда представљен Станишићевим оперативцима, које је предводио тадашњи начелник Обавештајне управе Драган Филиповић, један од њих је запевушио – Циганче, Циганче, купићу ти златно ланче…
После обуке од инструктора Државне безбедности, Чедомира Јовановића убацују у студентски покрет. Да би га држали под контролом и ослободили урођеног страха од полиције и масе, инструктори Државне безбедности навлаче Чеду на кокаин, којим су га годинама снабдевали.

У време студентског покрета 1996/67. године Чедомир Јовановић је на Факултету драмских уметности био тек на другој години студија. Државна безбедност је, да се студентски покрет не отргне контроли, убацила међу студенте свог човека, Чеду Јовановића. ДБ је измислила студенткињу Миу и беџ са натписом „Чедо, ожени ме!“
Изабраница Чедомира Јовановића изабрана је од оних који су, доласком ДОС-а на власт, из Зорановог утицаја отргли његовог љубимца Чеду. Тадашњег шефа посланичке групе ДОС-а у Народној скупштини Србије преузели су сарадници енглеске обавештајне групе, коју је предводио тадашњи Ђинђићев саветник за безбедност Зоран Јањушевић.

У тој групи је био и педијатар из Бањалуке Мијат Савић, у то време директор Републичког фонда пензионог и здравственог осигурања. Господин Савић је опељешио пензиони фонд, чак је био и под судском истрагом. Његову Јелену препоручили су наркоману Чеди да буде под контролом.
За говорницом Народне скупштине Србије тадашњи шеф посланичке групе ДОС-а Чедомир Јовановић јавно се залагао да нове власти треба да омогуће младима да имају право да уживају лаке дроге! Такав став је, казао је Јовановић за скупштинском говорницом маја 2002. године, и став Демократске странке!
После доласка ДОС-а на власт, боље рећи након 5. октобра 2000. године, Чедомир Јовановић постаје сарадник сурчинског клана, на чијем је челу у то време био пензионисани аутолимар Љубиша Буха Чуме. Он је свакодневно у Шилеровој, у стамбено-пословном здању Душана Спасојевића. Душан га снабдева новцем, дрогом, купује му џипове, одела.

Камере су бележиле Јовановићеве доласке у Шилерову, а он је одлазио и у посету Спасојевићу, док се налазио у притвору у Окружном затвору у Београду, када је депортован из Француске. Осим Душана Спасојевића, долазак банде из ДОС-а у посету бандитима из Шилерове и братске пољупце снимала је и Војна служба безбедности, камерама које су биле постављене на згради Дома здравља.
Тешко је израчунати коју количину новца је Чедомир Јовановић добио од сурчинског и земунског клана. Душан Спасојевић је умео да захвали онима који су покривали његове послове. Спасојевић је за рачун ЦИА шверцовао тоне хероина и кокаина за Европу. Транспорте су обезбеђивале Црвене беретке.

Када је Чеда на почетку свог успона, као шеф посланичке групе ДОС-а, преценио свој утицај и место у сурчинско-земунском клану, Љубиша Буха Чуме запалио му је 2001. године џип који су му мафијаши поклонили. Џип је изгорео код Каленића пијаце. Било је то само мало упозорење Чеди наркоману да зна где је.
Чедомира Јовановића и његов политички пројекат помагао је и Драгољуб Марковић, звани Крмоје, човек који је зарадио милионе на продаји сточне хране, Владимир Беба Поповић, касније шеф ДОС-ове коминтерне, али су га финансијски помагале и поједине личности из Црне Горе, попут Душка Кнежевића, такозваног контроверзног бизнисмена, власника Атлас империје, чија Атласмонт банка има канцеларију у Београду на Тргу Републике. Кнежевић је иначе и власник Атлас телевизије из Подгорице и највероватније власник бројних предузећа у Србији.
Чедомир Јовановић је планирао и киднаповање власника Делта компаније Мирослава Мишковића, за чији откуп је компанија отмичарима морала да исплати пет милиона марака. Као отмичаре полиција је ухапсила Душана Спасојевића и његове мафијаше. Чеда Јовановић је издејствовао да буду пуштени на слободу.
Део новца од отмице бизнисмена Мишковића, на паркингу иза београдског хотела „Хајат“, један од отмичара Дејан Миленковић Багзи је лично предао Чедомиру Јовановићу. Багзи и Чеда изашли су из својих возила, руковали се, Миленковић је предао црну актен-ташну у којој су биле девизе. Све се одиграло муњевито.
На примопредају новца код „Хајата“ Чедомир Јовановић дошао је са два BMW. Једно од та два возила види се на ТВ снимку од 12. марта 2003, кад Зорана Ђинђића одвозе у Ургентни центар. Из тог возила је неко заустављао саобраћај машући знаком „Стоп!“

Колики је мој део?

Након вишегодишњег ћутања у вези са случајем његовог киднаповања и знуђивања вишемилионског откупа, огласио се пре три године у јавности Мирослав Мишковић, власник компаније Делта, и позвао Чедомира Јовановића да одговори на низ питања. Између осталог и на то да ли је дао дозволу, упутство или гарантовао имунитет отмичарима, да ли је узео пет милиона марака као део крвавог новца од отмице, ако је отмичаре посећивао у затвору да ли је утицао на тужиоца и суд да их ослободе притвора, да ли је на било који начин утицао да судски процес због отмице одумре, а да истина о творцима плана, ортаклуку политике и мафије и подели плена заувек остане тајна…

Јовановић никада није одговорио ни на једно од ових питања нити је икада демантовао нити изнео било какав валидан доказ да није узео свој део од откупа Мирослава Мишковића. Напротив, знајући добро да је напад најбоља одбрана, покренуо је медијску хајку на Мишковића и његову компанију не би ли ова непријатна питања била што брже заборављена. У обраћању јавности поводом напада Чедомира Јовановића на њега, Мишковић је први пут јавно испричао да му се покојни премијер Зоран Ђинђић жалио како не може Јовановића да одвоји од мафије.

– Нисам проговорио ни кад ме је покојни Ђинђић, после свега, позвао на разговор. Ја знам шта ми је премијер рекао о отмици, исплати и подели. Ја сам сведок његовог огорчења што не успева – ни казнама, ни претњама, ни прекидом пријатељства и контаката – да себи блиског младог сарадника одмакне од мафије. Име тог ортака мафије је данас стављено пред пороту целокупне српске јавности – испричао је том приликом Мишковић. На оптужбе да је био члан земунског клана, Чедомир Јовановић је одговорио: „Можда су ми руке прљаве, али ми је савест чиста“.

Када је тадашњи премијер Зоран Ђинђић ставио на лед свог пулена Јовановића, он је већ, увелико, био део заверничког тима који му је дошао главе. Чедин таст Мијат Савић био је 12. марта 2003. године саслушаван пред истражним судијом Другог општинског суда у Београду. Замолио је истражног судију да му дозволи да држи укључен мобилни телефон, јер очекује важну вест! Када му је телефон зазвонио, јавили су му да је премијер убијен!

Истог дана уведено је ванредно стање, неколико дана касније Чеда је постао потпредседник у влади Зорана Живковића и један од актера злогласне акције „Сабља„, у којој је ухапшено 13.000 људи. На Јовановићево инсистирање ухапшени су и Франко Симатовић и Јовица Станишић, да не открију истину о њему, као и Аца Томић, бивши начелник Управе за безбедност Војске Југославије. Након укидања ванредног стања, Станишић и Симатовић испоручени су Хагу, а тужитељка Карла дел Понте је касније изјавила да је обојицу експресно оптужила, јер је то тражено из Београда! Када није могао да са својом криминалном групом преузме Демократску странку, Јовановић је основао прво унутар странке фракцију, а потом и своју Либерално-демократску партију.

Одакле толика количина новца Чедомиру Јовановићу?
Од када је у браку са Мијатовом кћерком Јеленом, Чеда се дневно саветује са тастом, који на његово деловање има пресудан утицај. Чеда је свом тасту успео да обезбеди куповину многих предузећа, без накнаде. Велики финансијери Чедомира Јовановића су Милан Беко, Миодраг Костић и Викторија група, преко директора Зорана Митровића. Велику количину новца добијао је и од Станка Суботића Цанета, док се није разишао са Бебом Поповићем. Бизнисмени Беко и Костић обезбеђују Јовановићу велике количине новца. Чедомир је постао власник стана од 140 квадрата на престижној локацији код хале Лимес. Његов стан је на трећем спрату, а Колетов на првом. Зграда има портира, а Јовановић поред полицијског, има и приватне чуваре. Чедомир Јовановић и његов ЛДП осигуравају интересе Бека и Костића. Ко би угрозио њихове интересе, Јовановић и његови посланици залајали би на сав глас!

Пре више од годину дана Чедомира Јовановића напустио је Владимир Беба Поповић, прекинувши све контакте са њим, описујући га као као наркомана и лудака. Тиме су прекинути и Јовановићеви контакти са енглеском обавештајном службом. Захваљујући непостојању институција и расулу у земљи, које је створио Борис Тадић, Чеда је још на слободи.
Велики Чедомиров донатор је и Викторија група, са чијим директором Зораном Митровићем је Чеда у великом пријатељству. Викторија група обрће стотине милиона евра, које узима из државних фондова. Директор Викторија групе Зоран Митровић је отац троје деце, а оженио се другом женом која има четворо деце. У овој компанији је дошло до сукоба међу власницима, јер је један од власника, Станко Поповић, напустио Нови Сад и вратио се у Шабац.

Чедомир Јовановић је у лошим односима и са Ружицом Ђинђић, која не жели да га види због његовог учешћа у атентату на њеног мужа Зорана! На летовање у Грчку Јовановић са породицом путује авионом који је изнајмио од Пинк компаније. Два комбија, којима управљају полицајци МУП-а Србије, из Београда крећу за Грчку, возе Чедин мотор и друге потрепштине. Министарство спољних послова Србије дипломатским путем обезбеђује Јовановићу заштиту и на мору, јер један наоружани полицајац, Грк, такође води рачуна о Чединој безбедности. По повратку са одмора, Јовановићи доносе скупоцена пића, потроше стотине хиљада евра на разне предмете. У кафанама, у којима Чеда даноноћно шенлучи, за њега и његово друштво точе се чивас, дон перињон, служе се кавијар, лососи…

Чедина супруга Јелена има необичан хоби. Свакога дана посећује педикире, маникире. Обожава да купује ципеле. Има их више од Имелде Маркос, супруге бившег филипинског диктатора Маркоса. Своје дадиље, међутим, Чеда лоше плаћа.
Госпођа Јелена Јовановић је 9. новембра прошле године у предузећу „Нова Фиделинка“ поново укључила млинове, пошто је претходно потписан уговор између стечајног управника те фирме и предузећа „Агропослови“, на чијем челу је супруга председника ЛДП-а Чедомира Јовановића. Та фирма, чији је оснивач у Лондону, нови је закупац „Фиделинке“. Јелена Јовановић је у фабрици са представницима локалне самоуправе Суботице и руководством предузећа свечано покренула производњу у млину, која је друга кћерка фабрика компаније „Фиделинка“, издата у закуп за 15.000 евра месечно. У „Агропословима“ су раније одбацили гласине да је прави власник те фирме управо породица Јовановић. Супруга Чеде Јовановића, који је иначе крајем октобра прошле године одбио да јавно коментарише пословне потезе своје лепше половине, изјавила је тада да иза ње „стоји 120 јаких људи“, не наводећи њихова имена.

Лидер ЛДП-а ни своје најближе сараднике не сматра вредним поштовања. Ни Зоран Остојић, осим посланичке плате, нема никаквих других прихода. Чедомир плаћа само своје окружење. Његову партију су напустили глумац Бранислав Лечић, Горан Петровић, бивши шеф Државне безбедности Србије, Весна Пешић…Прва двојица јавно су описали Јовановића као криминалца, наркомана и преваранта. Али, Чедомир Јовановић иде даље. Њему је упала секира у мед. И он ће тај мед лизати све док му секира, уместо у мед, не западне за врат. А много је оних који би Чеди откинули главу. Много је оних који су због свих његових заокрета и преокрета остали без имовине, који су били киднаповани, осрамоћени.

Сиромашни Ром Чеда Јовановић данас живи као лорд. Он и његова супруга Јелена путују по белом свету, и годишње на проводе троше око два милиона евра!

[Ројалист]

ДЕМОКРАТЕ НЕКАД И САД

Љуба Давидовић нема ничег заједничког са данашњим демократама. Зато они не само да га не славе него га уопште и не спомињу. Вероватно га се и плаше. Да је жив гледао би на њих ко на смрдљив сир и био би им највећи политички противник, док би га они највероватније и ухапсили и осудили на догогодишњу робију.

Заједничка им је само реч демократија што доказује да једна те иста реч у различито време и код различитих људи може да има потпуно другачији садржај. Није ли данас у Србији демократија најотрцанија, најофуцанија и најизанђалија реч која одмах изазива код људи подсмех, иронију, сарказам као и сумњу у зле и подмукле намере, реч која се користи за манипулацију и која је одавно у служби туђе, непријатељске, западњачке пропаганде?

Цео текст на сајту Српског Културног Клуба:
http://www.srpskikulturniklub.com/demokr...3%D0%B1%29

[Ројалист]

Да ли ће на ред за хапшење доћи и "крупне рибе" жутих или је све ово само "бацање прашине у очи"???

Где је главница пара, милијарде долара и евра државних пара???

Кад ће на "ред" доћи БоТа, Ђидо, Цветковић, Шапер, Влаховић и остали "жути бумбари", за које и мала деца знају да су отели државни новац?!

[Ројалист]

[Ројалист]

[Бенито]

Друг Борко Стефановић вели да се ДС распада због " прародитељског греха", јер су оснивачи странке " због свог антикомунизма склизнули у национализам" Какве се све будале баве политиком у Србији, то је заиста фасцинантну.

[Ројалист]

Друг Борко Стефановић вели да се ДС распада због " прародитељског греха", јер су оснивачи странке " због свог антикомунизма склизнули у национализам" Какве се све будале баве политиком у Србији, то је заиста фасцинантну.

Интересантно је да је тај исти друг Борко Стефановић деведесетих ишао на Равну Гору и грлато певао четничке песме, као члан СПО, да би се касније преобратио у ватреног левичара...

[Ројалист]

Рођени ујак Бориса Тадића је оснивач усташке Црне Легије, Јуре Францетић!



Борис Тадић је рођен 15. јануара 1958. године у Сарајеву (БиХ) од оца Љубе Тадића и мајке Невенке Францетић. Касније је овај детаљ, да му је мајка из усташке породице Францетић, промењен од стране безбедносних служби, за које је Борис ради(о), у Кићановић. Има и рођену сестру Вјеру.

Отац Бориса Тадића је из рата изашао са чином капетана ОЗН-е (Одељење за заштиту народа, претеча свих каснијих безбедносних служби СФРЈ, прим. ред.) и сејао је смрт међу Србима Пивљанског краја, те као носилац Партизанске споменице ускоро добија и чин пуковника ОЗН-е!

Друг Љуба се повлачи из Сарајева у Београд, где га шаљу да учествује у писању новог програма партије (КПЈ). По успешном завршетку писања новог програма, а на препоруку другова Едварда Кардеља и Вељка Влаховића, Љуба постаје редован професор филозофије, политике и права (касније преиначено у социологија) на Филозофском факултету у Београду. Супруга Невенка се запошљава као неуропсихијатар у Палмотићевој улици у Београду.

Младог Бориса уписују у школу „Перо Поповић Ага“ (садашња ,,Мика Алас,,), у Господар Јовановој улици. Због проблема са физичким здрављем, никада није успео да се оствари на спортском пољу.

Као дете веома утицајних родитеља, млади Борис се уписује у Прву мушку гимназију „Моша Пијаде“ и ту се дешава нешто сто ће имати далекосежне последице не само за Бориса…

У његов разред долази млади и згодни Небојша Крстић у ког се Борис Тадић заљубљује! Њих двојица ступају у хомосексуалну везу. У трећем разреду гимназије, школска „теткица“ затиче Бориса како ради фелацио Небојши и шокирана оним што је видела, све пријављује директору Прве мушке гимназије „Моша Пијаде“. Тадашњи директор, иначе сарадник војне обавештајне службе КОС-а, забрањује „теткици“ да о томе било шта прича због утицаја Борисових родитеља, док истовремено то пријављује својим надређенима у КОС-у.

Тамо су одмах препознали његов „потенцијал“ и са компромитујућим информација са лакоћом га врбују да ради за њих. Један од првих задатака био је да шпијунира своје родитеље, у првом реду оца Љубу, који се у то време интензивно виђао са „дисидентима“ Загорком Голубовић, Драгољубом Мићуновићем, Небојшом Поповим итд…

Агенти КОС-а саветују Борису да макар формално нађе неку девојку, јер ће се приче о његовим склоностима проширити, и на тај начин упропастити планове које је Служба имала са њим. Пошто је био потпуно незаинтересован за супротан пол, „набацују“ му ћерку познатог „Политикиног“ спортског новинара, извесну Олгицу С., касније дипломирану правницу. Они се, као, „забављају“ и то је једна једина девојка коју је Борис Тадић имао до своје женидбе са Веселинком Веселом Заставниковић, револуционарком из Осјека.

До женидбе са Веселом долази из два разлога. Први је што је Небојша Крстић постао звезда СФРЈ као певач групе „Идоли“. Небојша је имао много мање жеље за везом са истим полом од Бориса, и покушао је да се дистанцира од њега песмом, ондашњим великим хитом, „Ретко те виђам са девојкама“.

Тако разочараног Бориса агенти КОС-а упознају са Веселом. Прави циљ им је био да га преко Веселе убаце у једну дисидентску „револуционарну групу“. Весела је изабрана као потпуно асексуална особа и у том погледу идеална жена бисексуалном Борису. Била је само три године старија од њега, али далеко изнад њега у свему. И од осталих из групе се издвајала чињеницом да је била најрадикалнијих идеја.

Весела је одушевљена својим дечком и упознаје га са Владом-Револуцијом Мијановићем, Павлушком Имшировићем и осталим члановима те групе. Нико и не сања да је меду њима „информатор“ КОС-а који је до тада успешно „безбедносно обрадио“ и сопствене родитеље, до те мере да су му оца Љубу суспендовали са Филозофског факултета. На наговор КОС-овог официра, Борис радикализује свој положај напуштајући стан својих родитеља, и са својом новопеченом женом изнајмљује стан у улици Коче Капетана број 47 који му „налази“ КОС, напуњен микрофонима!

Наравно да новопечени пар није имао новца, па су на суму коју је Борис добијао од КОС-а морали још да се довијају. Тако долазе на идеју да започну свој бизнис, и то са прављењем и продајом луткица, али је и то пропало. Захваљујући информацијама достављеним својим шефовима, цела група, укључујући ту и сопствену супругу Веселу, бива ухапшена. За време хапшења, Борис је био са својим „пријатељем“ Небојшом Крстићем на крстарењу плавим Јадраном, међутим да не би дошло до провале, шефови зову Бориса да хитно дође назад у Београд, где онда и он бива ухапшен и осуђен на 45 дана „Падињака“ због његовог „протестовања“ поводом хапшења његове жене и њених револуционарних компањона.

Борис Тадић убрзо после овога (1985) одлази на одслужење војног рока у Сарајево, где први пут доживљава нервни слом и тиме отпочиње јавна манифестација његовог поремећеног менталног здравља.

Шефови КОС-а ово вешто прикривају, а мама Невенка преузима на себе лечење јаким лековима. Видевши да од пара које је као доушник КОС-а добијао није могуће да живи, у ситуацији када је комунизам почео да се урушава широм света, Борис се обраћа свом тати, који је у међувремену постао важна фигура нове политичке стварности у Србији.

Као суоснивач Демократске странке и лични пријатељ земљака Драгољуба Мићуновића, тата Љуба без проблема убацује свог сина у новоосновану странку. Борис нема проблема ни са својим старешинама из КОС-а, који су и сами желели да убаце свог човека у једну од највећих опозиционих странака.

Борис постаје секретар главног одбора, а потом и потпредседник Извршног одбора ДС-а. Приватни живот је такође почео да се мења. Због познатих догађаја деведесетих, са једног јадранског острва се враћа у Београд и његов „пријатељ“ Небојша Крстић, где је радио као лекар. Са друге стране, породица (која никада није волела Веселу) и нови председник странке Зоран Ђинђић, врше притисак на Бориса да се ратосиља Веселинке.

Борис је, наравно, морао да пита и газде из КОС-а који су схватили да им Веселинка више не треба и да ће њихов штићеник направити много бољу каријеру са неком згоднијом и мање компромитованом женом. Осим тога и сама Весела више није имала илузија о свом браку.

Ментални проблеми њеног супруга све више су долазили до изражаја. Све чешће је испољавао свој психопатски карактер кроз премлаћивање своје супруге. Осим тога, све мање је крио пред женом природу своје везе са Небојшом Крстићем. Схвативши да је своје најбоље године провела уз психопату, који је одржавао противприродне односе са својим најбољим другом, и на све то сарадника КОС-а који је, не само откуцавао своју жену и њене пријатеље већ и довео до њиховог хапшења, бива потпуно згађена тим чињеницама и одлази у манастир где налази свој душевни мир и постаје калуђерица. На тај начин, путеви метеорског успона Бориса Тадића постали су широм отворени…

Ко је Јуре Францетић, ујак Бориса Тадића?

Јуре Францетић рођен је 3. српња 1912. у Оточцу. Пучку школу завршава у Оточцу, а гимназију похађа у Сењу и Оточцу. Студиј права на загребачком свеучилишту уписује 1931. и исте године приступа усташком покрету. Због усташке промиџбе је ухићен и изгнан из Загреба на пет година.

У ожујку 1933. одлази у емиграцију у Италију. Наредне четири године проводи у Аустрији, Италији и Мађарској гдје полаже усташку присегу у логору Борготаро (Италија), дана 24. травња 1933. Одлази у Мађарску као нека врста побочника Вјекослава Серватзyија који је именован заповједником логора Јанка Пусти. Након атентат на краља Александра интерниран је на Сардинији. Проглашењем амнестије у Краљевини Југославији, враћа се из Италије у Хрватску у студеноме 1937. Ухићен је и прогнан у родно мјесто. Сљедеће године долази у Загреб намјеравајући наставити студиј права. Прекида га позив на служење војног рока. У Нишу је положио испит за причувног дочасника. Поткрај 1940. у Загребу је ухићен због брзојавне честитке што ју је у име хрватских националиста упутио предсједнику новоосноване Словачке Републике др. Јозефу Тису. Враћају га у Оточац, а 12. сијечња 1941. бјежи у Њемачку како би избјегао ухићење због промиџбенога говора одржана на новогодишњој ђачкој приредби у Оточцу.

Након успоставе Независне Државе Хрватске враћа се у домовину. Именован је усташким повјереником за Босну и Херцеговину. У Сарајеву успоставља власт и оснива прве постројбеУсташке војнице за борбу против устаника у источној Босни. Из чина усташког доводника промакнут је 20. липња у чин сатника ПТБ-а. Средином рујна оснива и води Бојну групу Францетић познатију под називом Црна Легија. Зиму 1941./42. проводи заповиједајући постројбом у борбама око Сарајева, у потхватима на Озрен и Романију те Хан Пијесак. Чин бојника ПТБ-а добива 15. студенога 1941., а допуковника ПТБ-а 6. ожујка 1942.

Поткрај ожујка, на челу Црне легије, продире у источну Босну и избија на Дрину. Тим потхватом је постао национални јунак, а 24. травња одликован је Војничким редом жељезнога тролиста ИИИ. ступња с храстовим гранчицама. Поткрај свибња борави с И. бојном Црне легије у Макарској и Вргорцу, затим одлази у Мостар и због талијанског притиска враћа се у Сарајево.

Промакнут је у чин пуковника ПТБ-а 24. липња 1942. С дијелом Легије судјелује у борбама на Козари, а средином српња пребацује се у Доњи Вакуф и укључује у борбе за Бугојно. Након протјеривања партизанских бригада из долине Врбаса судјелује у потхвату пуковника Шимића према Ливну и Томиславграду. Из Купреса одлази 7. коловоза ради селидбе усташке бојне из Фоче у Имотски. Заповједништво И. сдруга предаје пуковнику Стипковићу, јер је 25. коловоза именован заповједником стајаћих здругова Усташке војнице. Именовање га је затекло у њемачко-хрватском потхвату на Шековиће гдје је водио усташке бојне.

Као представник Усташке војнице у пратњи поглавника Анте Павелића, посјетио је 24. рујна постројбе хрватске 369. појачане пјешачке пуковније у Русији а дан прије био је у изасланству које је посјетило Адолфа Хитлера у Виници. У листопаду води усташке бојне на Ливно у операцијиДИНАРА, а половицом студенога је на подручју Калника.

Летио је у Госпић 22. просинца 1942. гдје је требао преузети дужност заповједника Оперативног подручја Лика. Зракоплов којим је управљао заставник Мијо Абичић се присилно спустио у село Мочила код Слуња. У сукобу са сеоском партизанском стражом и сељацима тешко је рањен у главу. Када су у партизанском штабу сазнали је у зракоплову био Францетић, премјестили су га у самостан у Слуњу и покушавали залијечити с циљем да га размјене за велики број заробљених другова. Оперирали су га др. Франц Клеинхаппел и др. Бошко Божовић, али Францетић није преживио.

Умро је у слуњској болници (27?) 28. просинца 1942., а гдје је сахрањен није познато. Два дана након Нове године и у Загребу је објављено да је Јуре Францетић нестао, а да је погинуо службено је потврђено тек 30. ожујка 1943.

Посмртно је, 27. ожујка 1943., одликован Златном колајном за храброст поглавника Анте Павелића с правом на наслов витеза, а пригодом прославе двогодишњице НДХ, 8. травња 1943., промакнут је у чин дјелатног усташког крилника. У његову је част, 31. ожујка 1943., 7. пјешачка пуковнија добила име 7. домобранска пјешачка пуковнија усташког пуковника витеза Јуре Францетића.

Србија данас
http://www.vaseljenska.com/misljenja/rod...francetic/

[Ројалист]

Pedersku zajednicu u DS-u muči nedostatak ''jačeg pola''

Jeremija nema topa

Srbijom upravlja, teroriše je i pljačka nekoliko stotina pedera iz vrha Demokratske stranke. Dok građani muku muče kako da oteraju ovaj okot s vlasti, njih more druge brige. Nedostaju im topdžije, koji bi mogli da ih zaskoče otpozadi, da ih učine srećnim. Ali, Jeremija nema topa, pa se ne trese ni ta Evropa. Pomada koja iza njih ostaje, daleko se oseća. Od nje se dave i u Evropi, a Evropa zbog te njihove pomade davi nas, obične građane...

[Ројалист]

Gazeći ustav Srbije, Boris tadić je gazio sve što je bilo pod njim. Nekoliko desetina mladića podvođeno je srpskom predsedniku. Njegov šef kabineta imao je i zadatak da obezbedi predsedniku ''mlado meso''.

Svakog jutra, evnuh iz tadićevog harema telefonirao je mladim momcima: "Gospodine, molim Vas da budete spremni, popodne će doći kola po Vas, predsednik želi da Vas pojebe. Plaćamo 500 evra. Može se desiti da predsednik nije uspešan, tako da možete dobiti propisne batine. Ali, naši lekari su spemni da Vam pomognu. Budite srećni što imate tu čast da spavate sa predsednikom. I ponesite vazelin po vašem izboru.''

Seksualni život srpskog dikatora plaćan je parama poreskih obaveznika. Boris Tadić je poluimpotentan tip. Oboleo od raznih bolesti. Kada je izabran za predsednika lekari na VMA ustanovili su da boluje od lupusa. Ova sistemska bolst je teška, ali je on nastavio da živi raspusnim životom i uz bahanalije.

Sledeći svog partijskog vođu, mnogi mlađi ljudi iz DS-a naprasno su se propederisali. Odlučili su da zarad ostanka na funkciji, koja im je omogućavala da nekažnjeno kradu i pljačkaju, ''daju dupe pod kriju''.

Bezbedonosne službe su sabrale da u gornjoj strukturi rukovodstva Demokratske stranke, a oni su raspoređeni na sve značajnije državne i rukovodne funkcije u zemlji, ima oko 650 homoskesualaca!

Velika nevolja ove pederske oligarjije leži u činjenici da od ove brojke njih 580 su pripadnici ''nežnijeg pola''. Njih, u žargonu, zovu još i furundžije. Imaju žensku psihologiju, partnerima ispunjavaju seksualne želje. One koji zadovoljavaju ovu grupaciju zovu topdžije .

Jedan od najpromiskuitetnijih pedera je Bojan Pajtić, predsednik Izvršnog veća Vojvodine. Gospodin Pajtić spada u topždije, mada njegov ''top'' nije dugačak. Partneri na svojim fejsbuk stranicama opisuju Pajtićevu muškost dužine od 7,5 santimetara.

Bojan Pajtić oponaša svog gazdu Borisa Tadića. I on je perverzan, razvratan, probirljiv i galantan. Svoje furnudžije Bojan Pajtić traži među studentima. Kada ih isproba, čašćava ih postavljjanjem na uticajne položaje, sa velikom platom i privilegijama. Tako je Nebojšu Malenkovića (24) postavio za direktora Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine! Jedan od njegovih dečaka već je koordinator za kapitalna ulaganja. Treći dečak gospodina Pajtića je direktor Fonda za izbeglice, četvrtom je organizovao izložbu vozova...

Ovaj pirgavi skot parama građna Srbije i Vojvodine plaća svoja seksualna zadovoljstva, postavljaući potpune diletante da rukovode fondovima, bankama i javnim preduzećima u kojima se obrće budžetski novac.