15-06-2015, 06:35 PM
Расколнички сабор под контролом погрешног Милоја, старог борца против Цркве. Шта `ш.
ЗАБЛУДЕ И АКТИВНОСТИ АРТЕМИЈЕВЕ СЕКТЕ
15-06-2015, 06:45 PM
Баш ме засмејаваш својим "веселим" постовима!
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
15-06-2015, 08:05 PM
ЕКЛИСИОЛОШКО- ХРИСТОЛОШКА ЈЕРЕС МАРКА РАДОСАВЉЕВИЋА, НЕГОСЛАВА НИКОЛИЋА И ДЕЈАНА ВИЛОВСКОГ
У круговима поменуте секте Марка Радосављевића, Негослава Николића и одбеглог Дејана Виловског Литургија се доживљава као својеврсно средство за добијање снаге у подвигу. Читав смисао спасења човека они виде у "удовољавању Господу" подвизима (слично римокатоличкој пракси коју толико осуђују) и "вербалом правоверју" уз острашћену нетрпељивост према Цркви, која је за њих сва, авај, отишла у јерес, па никога не признају нити их ико признаје. Истовремено, с друге стране, они у својој квази-ревности отворено крше бројне каноне Цркве, па тако, донедавни одбегли монах (уз то некдашњи доктор теологије) који се облачио као епископ, рачињеног клирика и монаха поставља за свог "хороепископа", извргавајући руглу целокупно православно предање, о коме са толико жара проповеда.
За њих као да не постоји сазнање да управо на евхаристијској заједници оних који у Цркви приносе дарове и који се освећеним даровима - самим Христом - причешћују темељимо и потврђујемо нашу заједницу у Господу. Свето причешће за ове и овакве увек је било нека врста духовног "витаминског напитка" у циљу бољег подвизавања и веће лојалности своме непогрешивом гуруу, који је њихова основна сотириолошка категорија и једина веза са Богом. Литургија је код њих увек свођена на само једну од дневних служби, па је причешће често препуштано тренутном расположењу, како се коме прохте. Управо је ово одсуство разумевања Цркве, које се развило у отворену еклисиолошку и христолошку јерес, ову групу духовно залуталих људи, наше трагичне бивше сабраће, довело прво до раскола, а потом их коначно извело из спасоносног наручја Цркве на беспућа једне религиозне идеологије "Артемизма".
Колико год је њихово одвајање од Цркве трагично за њих и за нас који их још воле и жале као бившу сабраћу, толико је ипак добро и корисно за Цркву јер барем не ометају изнутра нашу Цркву и већ су се развили у класичну секту, која ће пре или касније морати да се и званично региструје као таква да би правно могла да делује. Расколи и јереси у Цркви увек су били показатељи здравог духа у Цркви, која је стално чекајући покајање заблуделих, само констатовала чињеницу да су се појединци сами својевољно одвојили од заједнице у Христу и утемељили је на својој религиозној идеологији, увек тако неодољиво везаној за своје "непогрешиве" осниваче и вође, по којима је и добијала своје име.
Заправо цео случај око бившег Епископа Артемија почео је као еклисиолошки проблем. Наиме код њега и оних око њега, постојало је уверење да Епархија не зависи од осталих Епархија, иако је део помесне Цркве. Епархија јесте Црква Божија и светотајински она има светотајинску пуноћу, као заједница окупљена око свог Епископа. Међутим, још од самих почетака развоја митрополитанског система, тј. повезивања Епархија у административним областима тадашње Римске империје, имамо врло јасну праксу да Епископи који припадају одређеној области морају бити у сагланости са првим, односно Митрополитом или Архиепископом. Касније се овај систем развио у правцу пентархије, пет православних Патријаршија. У 34. апостолском канону се врло јасно дефинише јединство Цркве на помесном нивоу.
Правило 34: Епископи свакога народа треба да познају првога од њих и да га сматрају као главу, и ништа важнијега да не предузимљу без његовога знања, него сваки нека предузимље само оно што се тиче његове епархије и подручних места. Али ни онај први Eпископ нека не чини ништа без знања свију осталих Eпископа. Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух.
У случају бившег Епископа и монаха Артемија, а сада од Цркве одлученог Марка Радосављевића, постојала је јасна намера да се Епархија Рашко-призренска промовише као својеврсна аутокефална Епархија. Он се није само противио одлукама Синода (позната је његова изјава у медијима: Ја нисам службеник Синода) већ и одлукама Архијерејског Сабора којим председава Патријарх српски. Истовремено, простор Косова и Метохије није само простор који покрива једна Епархија, већ имамо и ставропигијални Пећки манастир, који припада Архиепископу Пећком. Бивши Владика је КиМ третирао као своју неприкосновену територију постављајући се пред народом и међународним представницима као својеврсни етнарх. Архијерејска власт није доживљавана као одговорност пред сабором Архијереја који су му поверили управљање Епархијом, као слично као што је у древном Риму постојало право vitae necisque (pater familias је имао право живота и смрти над својим члановима породице). Слично је и са неким од Епископа у историји Цркве који нису схватили да први значи бити први у служењу, а не, као у овом примеру, да се спречава обнова храмова само зато што то он није хтео јер новац за обнову се не би уплаћивао директно на Епархију. Овде већ имамо проширење еклисиолошких заблуда на простор економије и додатни псевдо-месијански проблем. Ако човек верује да је од Бога позван да спасе неки народ или земљу, онда је све дозвољено, па чак и отворено кршење економских правила пословања које регулише конкретно код нас Устав СПЦ. Зато је управо на овим основама покренута канонска одговорност, не само због финансија, већ пре свега због еклисиолошке заблуде и опасности да једна Епархија отплови путем раскола и за собом повуче цео народ и свештенство.
Ово није ни први ни последњи пут у историји Цркве где видимо да погрешни еклисиолошки и догматски ставови доводе до раскола, а једно одступање доводи до читавог низа других, што је у конкретном случају кулминирало постављањем назови хороепископа. Секта Артемијеваца под сваку цену жели да задржи своје уверење да су управо они СПЦ, а да су сви остали у заблуди. Зато су одбации позиве сличних секти као што су Акакијевци и други тзв. Старокалендарци да са њима уђу у заједницу и да постављају нове ”епископе”. Зато су изабрали идеју хороепископа које поставља само један, у овом случају рашчињени Епископ, доскорашњи монах. Треба напоменути да су хороепископи до 3. века постављани од стране Епископа са пуним епископским правима у руралним просторима око већих градова у којима су седели митрополити (отуда и њихов назив), а после је Анкирским сабором 313. године регулисано да хороепископи не смеју да рукополажу клирике. Сардички сабор 343.г. налаже да се они ни не постављају где год могу да се поставе презвитери, па је ова пракса постепено нестала у овој форми у нашој Цркви. Одлуке сабора су очигледно показатељ злоупотреба. Данас, ако и имамо примере хороепископа (нпр. у Кипарској Архиепископији) они су ништа друго до помоћни епископи тј. викарни епископи, који се постављају одлукама помесних Архијерејских Сабора, а не појединачно од стране једног епархијског Архијереја, поготово не од рашчињеног кога by the way нико не признаје у целој православној васељени. Ово само показује како је идеја аутокефалне епархије доведена до свог логичног степена развоја, претварања у својеврсну квази-помесну цркву. Следећи развој који предвиђам јесте да ће г. Радосављевић извргавајући лакрдији древну праксу постављања хороепископа, ”иштанцовати” још неколико митроносаца и направити свој ”Сабор” а себе начинити неком врстом квази-патријарха. То је већ познат пут грчких старокалендараца, посебно оних који су у недостатку апостоског прејемства, изналазили начине како да постављају нове ”епископе” и продужују наставак свог раскола, односно, већ јасно формиране еклисиолошке јереси. По овој логици Радосављевић ће Негославу дати право да врши "рукоположења" или ће морати да ступе у заједницу са сличном сектом и обезбеде наставак своје заблуде. Једна трагична грешка и логичка бесмислица рађа другу и тако низом, толико пута већ виђено, док не постане традиција која ће се учвршћивати радом на развоју култа зачетника секте након његовог одласка из овог света (дај Боже да не буде тако и да се покаје и врати Цркви).
У Цркви је све у међузависности и ми као клирици само смо задужени за своје црквене заједнице које су нам поверене. Проблем настаје када се власт схвати као апсолутна власт која не произилази из литургијског контекста заједнице у председавања у љубави, које помиње Св. Иринеј Лионски, а тај проблем посебно се развио у Западној цркви на већ свима познат начин. Чим било која функција у Цркви изађе из овог литургијског и еклисиолошког контекста постоји могућност новог раскола и отпадања од Цркве. Управо саборни карактер Цркве и свега што у Цркви бива даје најбољу заштиту од оваквих аномалија, и управо све аномалије настају када се разбије дух саборности и заједнице, који опет почива пре свега на здравој литургијској свести и начину живота.
Наравно, еклисиолошки проблеми аутоматски су и тридадолошки јер је еклисиологија, барем по мишљењу доброг дела богослова, заснована као и све на тријадологији. Као што од Оца и Син и Дух Свети добијају божанску природу, један по вечном рађању, а други по вечном исхођењу, тако и у Цркви на нивоу Епархије и Помесне Цркве имамо Епископа или Првоначалника помесне Цркве. Тренутно је питање врло озбиљних дискусија да ли се овај принцип односи на универзални ниво Цркве, али то је друга и много озбиљнија тема. У нашем примеру "Артемијеваца", погрешна еклисиологија је довела и до погрешног разумевања осталих црквених учења, конкретно Христологије и самим тим Литургије, о чему сам говорио у претходном одговору.
АРХИМАНДРИТ САВА ЈАЊИЋ
У круговима поменуте секте Марка Радосављевића, Негослава Николића и одбеглог Дејана Виловског Литургија се доживљава као својеврсно средство за добијање снаге у подвигу. Читав смисао спасења човека они виде у "удовољавању Господу" подвизима (слично римокатоличкој пракси коју толико осуђују) и "вербалом правоверју" уз острашћену нетрпељивост према Цркви, која је за њих сва, авај, отишла у јерес, па никога не признају нити их ико признаје. Истовремено, с друге стране, они у својој квази-ревности отворено крше бројне каноне Цркве, па тако, донедавни одбегли монах (уз то некдашњи доктор теологије) који се облачио као епископ, рачињеног клирика и монаха поставља за свог "хороепископа", извргавајући руглу целокупно православно предање, о коме са толико жара проповеда.
За њих као да не постоји сазнање да управо на евхаристијској заједници оних који у Цркви приносе дарове и који се освећеним даровима - самим Христом - причешћују темељимо и потврђујемо нашу заједницу у Господу. Свето причешће за ове и овакве увек је било нека врста духовног "витаминског напитка" у циљу бољег подвизавања и веће лојалности своме непогрешивом гуруу, који је њихова основна сотириолошка категорија и једина веза са Богом. Литургија је код њих увек свођена на само једну од дневних служби, па је причешће често препуштано тренутном расположењу, како се коме прохте. Управо је ово одсуство разумевања Цркве, које се развило у отворену еклисиолошку и христолошку јерес, ову групу духовно залуталих људи, наше трагичне бивше сабраће, довело прво до раскола, а потом их коначно извело из спасоносног наручја Цркве на беспућа једне религиозне идеологије "Артемизма".
Колико год је њихово одвајање од Цркве трагично за њих и за нас који их још воле и жале као бившу сабраћу, толико је ипак добро и корисно за Цркву јер барем не ометају изнутра нашу Цркву и већ су се развили у класичну секту, која ће пре или касније морати да се и званично региструје као таква да би правно могла да делује. Расколи и јереси у Цркви увек су били показатељи здравог духа у Цркви, која је стално чекајући покајање заблуделих, само констатовала чињеницу да су се појединци сами својевољно одвојили од заједнице у Христу и утемељили је на својој религиозној идеологији, увек тако неодољиво везаној за своје "непогрешиве" осниваче и вође, по којима је и добијала своје име.
Заправо цео случај око бившег Епископа Артемија почео је као еклисиолошки проблем. Наиме код њега и оних око њега, постојало је уверење да Епархија не зависи од осталих Епархија, иако је део помесне Цркве. Епархија јесте Црква Божија и светотајински она има светотајинску пуноћу, као заједница окупљена око свог Епископа. Међутим, још од самих почетака развоја митрополитанског система, тј. повезивања Епархија у административним областима тадашње Римске империје, имамо врло јасну праксу да Епископи који припадају одређеној области морају бити у сагланости са првим, односно Митрополитом или Архиепископом. Касније се овај систем развио у правцу пентархије, пет православних Патријаршија. У 34. апостолском канону се врло јасно дефинише јединство Цркве на помесном нивоу.
Правило 34: Епископи свакога народа треба да познају првога од њих и да га сматрају као главу, и ништа важнијега да не предузимљу без његовога знања, него сваки нека предузимље само оно што се тиче његове епархије и подручних места. Али ни онај први Eпископ нека не чини ништа без знања свију осталих Eпископа. Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух.
У случају бившег Епископа и монаха Артемија, а сада од Цркве одлученог Марка Радосављевића, постојала је јасна намера да се Епархија Рашко-призренска промовише као својеврсна аутокефална Епархија. Он се није само противио одлукама Синода (позната је његова изјава у медијима: Ја нисам службеник Синода) већ и одлукама Архијерејског Сабора којим председава Патријарх српски. Истовремено, простор Косова и Метохије није само простор који покрива једна Епархија, већ имамо и ставропигијални Пећки манастир, који припада Архиепископу Пећком. Бивши Владика је КиМ третирао као своју неприкосновену територију постављајући се пред народом и међународним представницима као својеврсни етнарх. Архијерејска власт није доживљавана као одговорност пред сабором Архијереја који су му поверили управљање Епархијом, као слично као што је у древном Риму постојало право vitae necisque (pater familias је имао право живота и смрти над својим члановима породице). Слично је и са неким од Епископа у историји Цркве који нису схватили да први значи бити први у служењу, а не, као у овом примеру, да се спречава обнова храмова само зато што то он није хтео јер новац за обнову се не би уплаћивао директно на Епархију. Овде већ имамо проширење еклисиолошких заблуда на простор економије и додатни псевдо-месијански проблем. Ако човек верује да је од Бога позван да спасе неки народ или земљу, онда је све дозвољено, па чак и отворено кршење економских правила пословања које регулише конкретно код нас Устав СПЦ. Зато је управо на овим основама покренута канонска одговорност, не само због финансија, већ пре свега због еклисиолошке заблуде и опасности да једна Епархија отплови путем раскола и за собом повуче цео народ и свештенство.
Ово није ни први ни последњи пут у историји Цркве где видимо да погрешни еклисиолошки и догматски ставови доводе до раскола, а једно одступање доводи до читавог низа других, што је у конкретном случају кулминирало постављањем назови хороепископа. Секта Артемијеваца под сваку цену жели да задржи своје уверење да су управо они СПЦ, а да су сви остали у заблуди. Зато су одбации позиве сличних секти као што су Акакијевци и други тзв. Старокалендарци да са њима уђу у заједницу и да постављају нове ”епископе”. Зато су изабрали идеју хороепископа које поставља само један, у овом случају рашчињени Епископ, доскорашњи монах. Треба напоменути да су хороепископи до 3. века постављани од стране Епископа са пуним епископским правима у руралним просторима око већих градова у којима су седели митрополити (отуда и њихов назив), а после је Анкирским сабором 313. године регулисано да хороепископи не смеју да рукополажу клирике. Сардички сабор 343.г. налаже да се они ни не постављају где год могу да се поставе презвитери, па је ова пракса постепено нестала у овој форми у нашој Цркви. Одлуке сабора су очигледно показатељ злоупотреба. Данас, ако и имамо примере хороепископа (нпр. у Кипарској Архиепископији) они су ништа друго до помоћни епископи тј. викарни епископи, који се постављају одлукама помесних Архијерејских Сабора, а не појединачно од стране једног епархијског Архијереја, поготово не од рашчињеног кога by the way нико не признаје у целој православној васељени. Ово само показује како је идеја аутокефалне епархије доведена до свог логичног степена развоја, претварања у својеврсну квази-помесну цркву. Следећи развој који предвиђам јесте да ће г. Радосављевић извргавајући лакрдији древну праксу постављања хороепископа, ”иштанцовати” још неколико митроносаца и направити свој ”Сабор” а себе начинити неком врстом квази-патријарха. То је већ познат пут грчких старокалендараца, посебно оних који су у недостатку апостоског прејемства, изналазили начине како да постављају нове ”епископе” и продужују наставак свог раскола, односно, већ јасно формиране еклисиолошке јереси. По овој логици Радосављевић ће Негославу дати право да врши "рукоположења" или ће морати да ступе у заједницу са сличном сектом и обезбеде наставак своје заблуде. Једна трагична грешка и логичка бесмислица рађа другу и тако низом, толико пута већ виђено, док не постане традиција која ће се учвршћивати радом на развоју култа зачетника секте након његовог одласка из овог света (дај Боже да не буде тако и да се покаје и врати Цркви).
У Цркви је све у међузависности и ми као клирици само смо задужени за своје црквене заједнице које су нам поверене. Проблем настаје када се власт схвати као апсолутна власт која не произилази из литургијског контекста заједнице у председавања у љубави, које помиње Св. Иринеј Лионски, а тај проблем посебно се развио у Западној цркви на већ свима познат начин. Чим било која функција у Цркви изађе из овог литургијског и еклисиолошког контекста постоји могућност новог раскола и отпадања од Цркве. Управо саборни карактер Цркве и свега што у Цркви бива даје најбољу заштиту од оваквих аномалија, и управо све аномалије настају када се разбије дух саборности и заједнице, који опет почива пре свега на здравој литургијској свести и начину живота.
Наравно, еклисиолошки проблеми аутоматски су и тридадолошки јер је еклисиологија, барем по мишљењу доброг дела богослова, заснована као и све на тријадологији. Као што од Оца и Син и Дух Свети добијају божанску природу, један по вечном рађању, а други по вечном исхођењу, тако и у Цркви на нивоу Епархије и Помесне Цркве имамо Епископа или Првоначалника помесне Цркве. Тренутно је питање врло озбиљних дискусија да ли се овај принцип односи на универзални ниво Цркве, али то је друга и много озбиљнија тема. У нашем примеру "Артемијеваца", погрешна еклисиологија је довела и до погрешног разумевања осталих црквених учења, конкретно Христологије и самим тим Литургије, о чему сам говорио у претходном одговору.
АРХИМАНДРИТ САВА ЈАЊИЋ
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
15-06-2015, 09:13 PM
15-06-2015, 09:32 PM
То је само твоје мишљење!
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
15-06-2015, 09:44 PM
Не није моје, то је мишљење свих Православних Цркви на свету,
и сваког озбиљног, одговорног и добронамерног Србина и Православца.
Рецимо Антоније Ђурић, или архимандрит Јован Радосављевић,
једини живи ученик владике Николаја и пријатељ Светог Пајсија Светогорца.
Па на пример јеромонах Герогије румун, ученик старца Клеопе.
и сваког озбиљног, одговорног и добронамерног Србина и Православца.
Рецимо Антоније Ђурић, или архимандрит Јован Радосављевић,
једини живи ученик владике Николаја и пријатељ Светог Пајсија Светогорца.
Па на пример јеромонах Герогије румун, ученик старца Клеопе.
15-06-2015, 09:45 PM
Ацо, видиш ли ти ову заставу у позадини? 
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
15-06-2015, 09:50 PM
Ја видим, али брат смедерево је толико опчињен овим гордим самохвалисавсем да је не види.
Сама чињеница да "грешни" (друг Баћо за старије чланове његове секте)
сам снима, плаћа и објављује филмиће у своју славу довољно говори о човеку.
Али, шта `ш.
Сама чињеница да "грешни" (друг Баћо за старије чланове његове секте)
сам снима, плаћа и објављује филмиће у своју славу довољно говори о човеку.
Али, шта `ш.
15-06-2015, 09:59 PM
А шта тек рећи на ово? Светосавље или прелест? Процените сами.....
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
16-06-2015, 07:08 AM
(15-06-2015, 09:50 PM)aco Пише: Ја видим, али брат смедерево је толико опчињен овим гордим самохвалисавсем да је не види.
Сама чињеница да "грешни" (друг Баћо за старије чланове његове секте)
сам снима, плаћа и објављује филмиће у своју славу довољно говори о човеку.
Али, шта `ш.
Почели сте и снимке да монтитрате!Брука!
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
16-06-2015, 07:26 AM
Миодраг Петровић, стари борац против Цркве,
А главни Баћо седи одмах лево до Марка, чисто да се зна ко је газда целог циркуса.
Да је неки "домаћин" дворио би госте, али...
А главни Баћо седи одмах лево до Марка, чисто да се зна ко је газда целог циркуса.
Да је неки "домаћин" дворио би госте, али...
16-06-2015, 03:09 PM
СВ. КИПРИЈАН КАРТАГИНСКИ: О РАСКОЛУ И ЈЕДИНСТВУ ЦРКВЕ
''Такви, (=расколници) ако пострадају и дoк испoведају Име (Христово) (ништа им не помаже), (јер) та се љага не може спрати ни крвљу. Тежак је и неoпрoстив грех раскола и он се не може очистити ни мучеништвом. Не мoже да буде мученик онај кo није у Цркви нити мoже доћи у Царство (Божије) онај ко напусти oну (Цркву) кoја ће тамо царевати.
Христос нам је даo мир и заповест да будемo слoжни и једнoмислени. Заповедио је да имамо неoскврњену и непорочну свезу љубави и пажње. Онај ко није љубио браћу не мoже бити мученик.
.... Не мoже достићи (Царство) онај ко је нарушио љубав Христову неверним расколом. Онај ко љубави нема, ни Бoга нема. Ово је реч блаженoга Апoстoла Јована: "Бoг је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему" (1 Јн 4,16). Не мoгу са Бoгoм oстати они кoји нису хтели да буду истог ума у Цркви Бoжјoј. Чак и да изгoре у огњу и живот свoј пoлoжиле предани oгњу или бачени пред звери, тo неће бити венац вере већ казна за неверје. То неће бити славни свршетак у сили вере већ разорење oчаја. Такав мoже да буде пoгубљен, али oвенчан не мoже бити. Представља се као хришћанин на исти начин каo штo и ђавo честo лажно представља да је Христос. Сам Гoспoд oпoмиње унапред и каже: "Мнoги ће дoћи у мoје име говорећи: ја сам (Христос). И мнoге ће преварити" (Мк 13,6). Каo штo ђавo није Христос, иакo вара Његoвим именoм, такo не мoже да буде хришћанин онај ко не oстане у истини вере и еванђеља Христoвог.''
.
''Такви, (=расколници) ако пострадају и дoк испoведају Име (Христово) (ништа им не помаже), (јер) та се љага не може спрати ни крвљу. Тежак је и неoпрoстив грех раскола и он се не може очистити ни мучеништвом. Не мoже да буде мученик онај кo није у Цркви нити мoже доћи у Царство (Божије) онај ко напусти oну (Цркву) кoја ће тамо царевати.
Христос нам је даo мир и заповест да будемo слoжни и једнoмислени. Заповедио је да имамо неoскврњену и непорочну свезу љубави и пажње. Онај ко није љубио браћу не мoже бити мученик.
.... Не мoже достићи (Царство) онај ко је нарушио љубав Христову неверним расколом. Онај ко љубави нема, ни Бoга нема. Ово је реч блаженoга Апoстoла Јована: "Бoг је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему" (1 Јн 4,16). Не мoгу са Бoгoм oстати они кoји нису хтели да буду истог ума у Цркви Бoжјoј. Чак и да изгoре у огњу и живот свoј пoлoжиле предани oгњу или бачени пред звери, тo неће бити венац вере већ казна за неверје. То неће бити славни свршетак у сили вере већ разорење oчаја. Такав мoже да буде пoгубљен, али oвенчан не мoже бити. Представља се као хришћанин на исти начин каo штo и ђавo честo лажно представља да је Христос. Сам Гoспoд oпoмиње унапред и каже: "Мнoги ће дoћи у мoје име говорећи: ја сам (Христос). И мнoге ће преварити" (Мк 13,6). Каo штo ђавo није Христос, иакo вара Његoвим именoм, такo не мoже да буде хришћанин онај ко не oстане у истини вере и еванђеља Христoвог.''
.
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
17-06-2015, 05:41 AM
Пази....и снимке монтирамо.....Шта рећи?
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
17-06-2015, 04:58 PM
Ацо, приметио сам како поједини Артемити нећеју уопште да иду у Саборну градску цркву у Крагујевцу, нити у друге околне цркве и манастире, већ само у цркву Св. Јоаникија Девичког....ваљда због недостатка ''новотарија'' тј. служи се по ''старом''? Чудно је то да се бирају Светиње зарад својих уверења и потреба! Каква ли је то прелест....и то од ''скора''......
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
« Старије Теме | Новије Теме »
Корисника прегледа ову тему: 2 Гост(а)