.
ГДЕ ЈЕ ЦРКВА?
Православни публициста из Чачка, Владимир Димитријевић, из ове историје закључује: “Дакле, то је механизам: номинални „хришћани”, на челу с папом – убицом и развратником, успевају да убију искреног хришћанина, Саванаролу, и то под изговором одбране „правоверја” од „јереси”. Да је Саванарола пристао на компромис, постао би угледни кардинал, и све би функционисало по устаљеним механизмима. Али, он то није хтео – САМ ПРОТИВ СВИХ, ЖРТВОВАО СЕ И ЗА ОНЕ КОЈИ СУ ГА ГОНИЛИ, дајући им пример ДОСЛЕДНОСТИ. Са овим закључком се слаже и потписник ових редова, али уз неопходно и добронамерно појашњење онима који не умеју да мисле својом главом.
Заиста на први поглед страдање овог фирентинског свештеника, савремени псевдозилоти могу упоредити са “страдањем” бившег епископа СПЦ Артемија, али чим се погледа мало дубље и мало даље видећемо да је Савонарола разликовао службу од личности, грех од грешника. Имао је у виду цркву која трпи због грешних дела папе Александра. Да би ту и такву цркву очистио умро је 23. маја 1498. на ломачи коју су спремили његови непријатељи и папа. Пре смрти се исповедио и причестио у тој истој цркви на чијем је челу био папа Александар.
У савременом тренутку наше Цркве правилно тумачење догађаја и личности, као и њихово гласно и јасно, презентовање црквеној јавности постаје суштински битно за Име и Имање Цркве. Теолошко игнорисање поменутих проблема од стране великог броја епископа, свештеника и теолога ствара слику да у Цркви нико ништа не зна или неће да зна сем владике Атанасија и малобројних свештеника и теолога, спремних да буду јавно нагрђени на псевдозилотским пљувачницама.
Повјест о Савонароли показује да и Владимир Димитријевић, мозак бораца за веру, недвосмислено тврди да је Савонарола искрени хришћанин, без обзира што је римокатолик. Тешко је и њему и мени да кажемо да је припадао Цркви, зато што знамо да је Црква само Једна и зато што знамо да вероисповедне разлике не чине различитим живот људи него само њихова гледишта и “убеђења”. Варијације теолошких формула само стручњаци поседују и о њима расправљају на саветовањима и симпозијумима, измењују научне аргументе и интелектуалне схеме невезане за живот и егзистенцијално искуство људи, али Оно (Онога) што (кога) је знао Савонарола и што никада није доводио у питање представља истину да ван Цркве нема спасења, зато се у тој и таквој цркви причестио. То дакле знају и “јеретици” римокатолици, али не зна Артемије и његови следбеници. Да је њих питао Савонарола за најважнији и последњи духовни савет вероватно би му упутили исте речи којима саветују Милоја Стевановића, осведоченог борца за веру и чувара отачких законоправила: “брату Милоју пред Богом и својом савешћу препоручујемо да истраје на путу светосавког ревновања за очување Светог Предања, а самим тим и поретка, канонског и догматског у нашој Цркви, управо непризнавањем и савршеним игнорисањем суда и пресуда Жичке и било које епархије”.
То што су западни хришћани у свом одвајању од Цркве, установу суда, црквене и братске љубави, претворили у инквизицију не даје за право ни Артемију ни његовим следбеницима да одричу благодатно пројављивање воље Божије и кроз одлуке црквених судова. То да се борци за праву веру одвајају од Цркве, кроз читаву Њену историју, није новина. И монофизити и римокатолици и протестанти и старокалендарци и сад артемити и ко зна какви све “истински правоверни хришћани” неће рећи да је Бог баш са њима, али да ли је то Истина сазнаћемо када Господ дође други пут са славом да суди живима и мртвима отварујући пуноћу Царства, коме неће бити краја. Када Га ми познамо или још боље речено када Он нас позна (или не позна) видећемо реалну вредност наших судова. Дакле свака одлука коју доноси суд епархије жичке није одлука освете Божије, него љубави Божије. Свети Јован Богослов, љубљени ученик Христов, који је теологију црпео директно са прса Христових каже: “Сада је суд свету овоме”.
Дакле не суди ни Црква нити Христос Милоју и Артемију, нити има било какав интерес да од њих прави “мученике”, они сами себе осуђују, а Црква само препознаје, својим судом, да су и Артемије и Милоје нашли “бољу цркву”, “боље богослужење” и тако обавештава своју децо о тој новости. Њихово неприкосновено право да раздају све своје имање како би купили ново парче (Љуљаци) где је “бисер”, дао им је Бог и нико им га не може узети, али Црква у исто време мора да задржи суд обавештавања своје деце да сви људи, а ту могу бити и Артемије и Милоје, не говоре истину. Много је данас лажних “бисера” на пијацама и тржним центрима светских религија где се своје хвали, а туђе куди како би се боље продало. Зато нам је данас преко потребна божанска мудрост и људска одговорност како би сценографију која личи на Цркву, а није Црква, препознали као лажну. ”Све испитујте, добра се држите, од зла у сваком виду уклањајте се” (1 Сол 5,21-22).
Нека нам и следеће слике са запада буду од користи, у стицању божанске мудрости чији темељ почива на благословеном страху Господњем.
Док с једне стране гледамо ђавоље ликове папа средњег века, са друге стране видимо врхунац уметности ренесансе. Рађа се храм Св. Петра (1506), Микеланђело слика Сикстинску капелу, Рафаело ватиканске дворане, а реформација куца на врата. Савонарола је био знак за узбуну, зло је било у темељу западне цркве: папизам је покварен и није се могао извући из зачараног круга, лоши кардинали су бирали лоше папе, а лоше папе именовале лоше кардинале. Епископи су се заплели у феудалне мреже племства, а нижи клир је живео у беди и сиромаштву. Свет је вапио за Јеванђељем и за Божијом правдом. Нерасположење према званичној цркви запада узимало је све више маха, рађајући љубав према “духовној”, “невидљивој” цркви. Мисао о цркви “Духа Светога” развио је опат Ђовани ди Фиоре (+1202), а фрањевачки спиритисти 13. и 14. века раширили широм света. Та се мисао слила са апокалиптичким очекивањима обликујући индивидуалну побожност која је религиозне потребе задовољавала често изван цркве. Таквој побожности добро је дошао Еразмо ротердамски, краљ хуманизма и нови промотер Библије која је требала да буде темељ реформи цркве и теологије запада, а истовремено одговор на све јачи вапај народне побожности. Он је отворио врата Лутеру и ако је остао његов противник до краја, јер је препознао срж Лутерове “нове теологије”. Остао је веран западној римокатоличкој цркви, а Лутер је створио нову протесантску. Са његовим новим “милостивим Богом”, предавао се и душом и телом СВОМ делу. Остао је религиозни вођа и пророк свог покрета, али светац није био. Што је бивао старији постајао је све раздражљивији, тврдоглавији, а његова непримерена грубост и неосетљивост, којима је сусретао и пријатеље и непријатеље, бацају мрачну сенку на његов значај. Тражио је дрско и безобзирно да му као “новом папи протестантизма” сви признају непогрешив ауторитет у теологији и ако је исти тај ауторитет папи оспоравао. Све што му се противило било је ђавоље дело.
С Лутером основна начела имају Цвингли, Калвин и баптисти, пре свега Свето Писмо и борбу против старе цркве. Једно од најгорих искустава реформације било је да су се из круга присталица Јеванђеља непрестано одвајале групе које су Писмо другачије схватале. И Лутер и Калвин и Цвингли су се огорчено борили против секташа који су Библију тумачили другачије него они позивајући се на “унутрашњи глас” и на “Духа”.
Што би рекао наш народ “оно што посејеш то ћеш и пожњети” или “родило се ваља га љуљати”.
Сагледавши развојни пут наше Цркве као и основне темеље западног хришћанства у средњем веку можемо закључити:
У последња два века утицај римокатоличке и протестантске теологије на нас православне, прети да угрози и теологију наше Цркве. Појава себичности и индивидуализма у начину живота, неминовно преписује рецепте и принципе запада у свему па и у теологији. Једно моралистичко и законско богословље претвара Цркву у једну друштвену идеологију, чије су кобне последице највидљивије и у лицу секте артемита. Западна теологија све више каска за друштвом и његовим сталним променама, а стари етички закон и систем вредности радикално се мења као политика. Под теретом глобализације, кризе економије, питања полности, клонирања, екологије и ми православни смо у опасности да се претворимо у идеолошку секту повучену на руб догађаја, у раван обичаја и традиције у минималан патриотски рам или евентуално једну од хуманитарних организација. Шта друго нуди Артемије и његови следбеници? Имамо ли алтернативу?
Није нимало случајно да се код свих хришћанских, а пре свега код нас православних народа, до дана данашњег употребљава исто име за храм и за Цркву – црква. Пошто је храм место где се окупља Црква, тј сви хришћани једнога места на Св. Литургији ова чињеница је од великог значаја. Ако се зна, да хришћани иду у Цркву пре свега кад иду на Литургију (Службу, Причешће), постаје јасно да је та Служба главни израз Цркве. Такође архитектура, положај (окренута од запада на исток), подела на олтар, лађу Цркве и припрату убедљиво указују на намену – служење Св. Литургије, ради које се и гради храм. Ово је основно знање како би своју ВЕРУ и ЉУБАВ према Богу и ближњима поистоветили са учешћем на Св. Литургији.
Литургија као суштински догађа у току недеље постаје конкретан начин живота, драматичан сусрет Новог које долази и садашњег старог које пролази. Она нам сведочи етику која није историјска еволуција него животна битка која се добија да би се поново изгубила, док се коначно не добије у “последњи Дан”. Савремена логика света ово не може да схвати, јер се ради о искуству вере које “види” Духа Светога. Све док се не причестимо Телом и Крвљу Христовом, а не само хлебом и вином нема преображаја. У исто време ако мотримо и проверавамо иза кога ћемо стати у ред за причешће, зато што се гадимо на брата свога, далеко смо од истинског хришћанског живота и истинске борбе за веру. Такво унутрашње стање нас лако изводи из Цркве како би тражили “чистије” друштво и “чистију” кашичицу. Тражећи такво друштво организовали су се разни “борци за веру”, како би обелоданили “ново Законоправило”, а све зарад преузимања Цркве “невесте Христове”. На њихову велику жалост, заборавилу су да Црква није од овога света и да су на Њој и много већи непријатељи, кроз историју, зубе поломили. Препознати и осветљени, свакодневно показују своје право лице, пљујући јавно, мајку Цркву и Њене епископе, свештенике, монахе и монахиње и армију верујућег народа Божијег из својих катакомбних бункера без стида и срама. Овај узалудни посао преписали су, као понављачи, од политичких странака које своју “позитивну” афирмацију граде управо на такав начин, вербалним блаћењем “конкуретних странака”. Тако су и савремени борци за веру и разни новинари дебеа, лажни епископи и лажни свештенослужитељи поверовали, да ако више и јаче буду пљували по Цркви, да ће Она постати ружна и непрепознатљива. Да ли зато што је доживљавају као конкурента на тржишту треба, просудите сами? Ако нисам у праву, како другачије схватити бестидно отварање трафика за требе и образаца за исте? Како разумети разна “сведочанства о чудима” која су “доказ” Артемијеве изабраности да је баш Он нови Лутер Православља, ако не као маркетинг новорођене парацркве у крилу жичке епархије, али која врло озбиљно намигује и на остале епархије СПЦ. Све ове новотарије не треба да чуде пажљивог читаоца ових редова, јер је Артемије, још док је био пастир Цркве Христове, благосиљао издавање “православних индулгенција” са печатом, како би Син Божији, који се на Светој Служби обраћа Богу Оцу речима “Светиње светима”, знао ко може, а ко не може да се причести.
Силазак Неба на земљу и могућност узношења земље на Небо, отворио нам је Исус Христос, Син Божији и Син Човечији, али ту шансу за нас не може да искористи ни побожна мајка, нити кум свештеник, већ је свако призван и позван да одговори са да или не Богу. У овом распећу између могућности и остварења отвара се невидљива борба где се победа дарује онима који су спремни на херојску аскезу уз допуњавање батерија на Св. Служби која нам увек и наново потврђује Христову победу над грехом и ђаволом. Не вреди само гледати у Крст Христов, мора се и понети, јер без Великог Петка нема ни Васкрса. То је вековни пут Цркве, којој ни врата пакла не могу наудити, а камоли ми мали грешни људи. У исто време благословена мисија Цркве усмерена је на смањење раскорака између 500 чланова Цркве Божије и 60.000 крштених у тој истој Цркви, како града Ужица тако и свих других градова и села Србије.
Уз напред речено верујем да и питање управљања Црквом, из перспективе теологије, постаје посебно важно, како у Србији тако и у дијаспори? Овде бих застао и подсетио на речи Ап. Павла: “И ове постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, затим чудотворце, онда дарове исцељивања, УПРАВЉАЊА, различитих језика”.(1 Кор 12,28). Само онај ко је примио дар управљања може управљати народом Божијим. Народ Божији је поверен епископу, јер је он постављен на служење управљања као пастир добри. Народ не самоуправља, нити је сауправитељ епископа. Активност (служење) народа Божијег, лаика, другачија је од активности (служења) епископа како у Литургији тако и после Ње. Премда не поседују дар управљања “људи Господњи” имају дар РАСУЂИВАЊА и ИСПИТИВАЊА, који означава нарочити вид служења, повереног читавом народу Божијем, свим члановима Цркве у њиховом заједничком делању, а не појединачно. “А пророци два или три нека говоре, а други нека расуђују (1 Кор 14, 29). Народу дакле припада расуђивање и испитивање онога што се чини у Цркви. Епископ управља народом Божијим заједно са презвитерима – не у своје име и не на основу права појединца који је задобио власт од народа, него у име Божије, као онај ко је Богом постављен на служење управљања. Било би погрешно сматрати да је народ своју сагласност изражавао гласањем, као у делегатским установама. Ни воља лаика, ни воља епископа саме по себи нису довољне за деловање у Цркви. Црква живи и делује вољом Божијом, а не вољом људском. Сагласност и рецепција означавале су сведочење Цркве посредством сведочења народа да Предстојатељи делују и управљају у сагласности са вољом Божијом. У овом закључку поставља се оправдано питање како је Артемије вољом Божијом изабран за епископа, а да та иста воља Божија није пројављена када је лишен чина? Како је и када воља Божија из Цркве прешла у Артемија, те би сви ми сад требали да слушамо Њега како би је испунили и угодили Богу? Историјски пут Цркве довео је да се данас епископ види као управник (директор) од стране народа, а као послодавац од стране свештеника и ђакона. Ово неминовно руши литургијску благодатну структуру Цркве и неминовно укида дар слободе расуђивања и испитивања. Ако пак епископ изгуби дар препознавања воље Божије, подвижничким усаглашавањем са гласом Цркве (једним устима и једним срцем), тада смо на прагу западних проблема и увођења институције непогрешивости.
Проверавајући садашње знање, прошетавши кроз кратку историју наше Цркве, упоредивши слике са западним комшијама видим и без очију да се наоблачило и да је пред пред нама велико невреме. И глуви у народу чују звона на узбуну, тако да су и ове речи мали допринос у смислу подизања одговорности народа Божијег у временима која су пред нама.
Чврсто верујући у Бога Оца, држимо се крила Мајке Цркве у заједништву Духа Светога, како би нас Бог одржао у временима зла, чувајући нас од глади, помора, земљотреса, поплава, покоља, најезде туђинаца и међусобног рата. Амин.
Протојереј-страврофор Милић Драговић
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М