10-12-2017, 03:38 PM
Било бих занимљиво да се види колико пута си определио да дуваш нама од Правосдлављу на форум уместо сам идејучи у Цркви.........а пред кућа ти је!
ЗАБЛУДЕ И АКТИВНОСТИ АРТЕМИЈЕВЕ СЕКТЕ
29-12-2017, 01:37 PM
.
ГДЕ ЈЕ ЦРКВА?
Православни публициста из Чачка, Владимир Димитријевић, из ове историје закључује: “Дакле, то је механизам: номинални „хришћани”, на челу с папом – убицом и развратником, успевају да убију искреног хришћанина, Саванаролу, и то под изговором одбране „правоверја” од „јереси”. Да је Саванарола пристао на компромис, постао би угледни кардинал, и све би функционисало по устаљеним механизмима. Али, он то није хтео – САМ ПРОТИВ СВИХ, ЖРТВОВАО СЕ И ЗА ОНЕ КОЈИ СУ ГА ГОНИЛИ, дајући им пример ДОСЛЕДНОСТИ. Са овим закључком се слаже и потписник ових редова, али уз неопходно и добронамерно појашњење онима који не умеју да мисле својом главом.
Заиста на први поглед страдање овог фирентинског свештеника, савремени псевдозилоти могу упоредити са “страдањем” бившег епископа СПЦ Артемија, али чим се погледа мало дубље и мало даље видећемо да је Савонарола разликовао службу од личности, грех од грешника. Имао је у виду цркву која трпи због грешних дела папе Александра. Да би ту и такву цркву очистио умро је 23. маја 1498. на ломачи коју су спремили његови непријатељи и папа. Пре смрти се исповедио и причестио у тој истој цркви на чијем је челу био папа Александар.
У савременом тренутку наше Цркве правилно тумачење догађаја и личности, као и њихово гласно и јасно, презентовање црквеној јавности постаје суштински битно за Име и Имање Цркве. Теолошко игнорисање поменутих проблема од стране великог броја епископа, свештеника и теолога ствара слику да у Цркви нико ништа не зна или неће да зна сем владике Атанасија и малобројних свештеника и теолога, спремних да буду јавно нагрђени на псевдозилотским пљувачницама.
Повјест о Савонароли показује да и Владимир Димитријевић, мозак бораца за веру, недвосмислено тврди да је Савонарола искрени хришћанин, без обзира што је римокатолик. Тешко је и њему и мени да кажемо да је припадао Цркви, зато што знамо да је Црква само Једна и зато што знамо да вероисповедне разлике не чине различитим живот људи него само њихова гледишта и “убеђења”. Варијације теолошких формула само стручњаци поседују и о њима расправљају на саветовањима и симпозијумима, измењују научне аргументе и интелектуалне схеме невезане за живот и егзистенцијално искуство људи, али Оно (Онога) што (кога) је знао Савонарола и што никада није доводио у питање представља истину да ван Цркве нема спасења, зато се у тој и таквој цркви причестио. То дакле знају и “јеретици” римокатолици, али не зна Артемије и његови следбеници. Да је њих питао Савонарола за најважнији и последњи духовни савет вероватно би му упутили исте речи којима саветују Милоја Стевановића, осведоченог борца за веру и чувара отачких законоправила: “брату Милоју пред Богом и својом савешћу препоручујемо да истраје на путу светосавког ревновања за очување Светог Предања, а самим тим и поретка, канонског и догматског у нашој Цркви, управо непризнавањем и савршеним игнорисањем суда и пресуда Жичке и било које епархије”.
То што су западни хришћани у свом одвајању од Цркве, установу суда, црквене и братске љубави, претворили у инквизицију не даје за право ни Артемију ни његовим следбеницима да одричу благодатно пројављивање воље Божије и кроз одлуке црквених судова. То да се борци за праву веру одвајају од Цркве, кроз читаву Њену историју, није новина. И монофизити и римокатолици и протестанти и старокалендарци и сад артемити и ко зна какви све “истински правоверни хришћани” неће рећи да је Бог баш са њима, али да ли је то Истина сазнаћемо када Господ дође други пут са славом да суди живима и мртвима отварујући пуноћу Царства, коме неће бити краја. Када Га ми познамо или још боље речено када Он нас позна (или не позна) видећемо реалну вредност наших судова. Дакле свака одлука коју доноси суд епархије жичке није одлука освете Божије, него љубави Божије. Свети Јован Богослов, љубљени ученик Христов, који је теологију црпео директно са прса Христових каже: “Сада је суд свету овоме”.
Дакле не суди ни Црква нити Христос Милоју и Артемију, нити има било какав интерес да од њих прави “мученике”, они сами себе осуђују, а Црква само препознаје, својим судом, да су и Артемије и Милоје нашли “бољу цркву”, “боље богослужење” и тако обавештава своју децо о тој новости. Њихово неприкосновено право да раздају све своје имање како би купили ново парче (Љуљаци) где је “бисер”, дао им је Бог и нико им га не може узети, али Црква у исто време мора да задржи суд обавештавања своје деце да сви људи, а ту могу бити и Артемије и Милоје, не говоре истину. Много је данас лажних “бисера” на пијацама и тржним центрима светских религија где се своје хвали, а туђе куди како би се боље продало. Зато нам је данас преко потребна божанска мудрост и људска одговорност како би сценографију која личи на Цркву, а није Црква, препознали као лажну. ”Све испитујте, добра се држите, од зла у сваком виду уклањајте се” (1 Сол 5,21-22).
Нека нам и следеће слике са запада буду од користи, у стицању божанске мудрости чији темељ почива на благословеном страху Господњем.
Док с једне стране гледамо ђавоље ликове папа средњег века, са друге стране видимо врхунац уметности ренесансе. Рађа се храм Св. Петра (1506), Микеланђело слика Сикстинску капелу, Рафаело ватиканске дворане, а реформација куца на врата. Савонарола је био знак за узбуну, зло је било у темељу западне цркве: папизам је покварен и није се могао извући из зачараног круга, лоши кардинали су бирали лоше папе, а лоше папе именовале лоше кардинале. Епископи су се заплели у феудалне мреже племства, а нижи клир је живео у беди и сиромаштву. Свет је вапио за Јеванђељем и за Божијом правдом. Нерасположење према званичној цркви запада узимало је све више маха, рађајући љубав према “духовној”, “невидљивој” цркви. Мисао о цркви “Духа Светога” развио је опат Ђовани ди Фиоре (+1202), а фрањевачки спиритисти 13. и 14. века раширили широм света. Та се мисао слила са апокалиптичким очекивањима обликујући индивидуалну побожност која је религиозне потребе задовољавала често изван цркве. Таквој побожности добро је дошао Еразмо ротердамски, краљ хуманизма и нови промотер Библије која је требала да буде темељ реформи цркве и теологије запада, а истовремено одговор на све јачи вапај народне побожности. Он је отворио врата Лутеру и ако је остао његов противник до краја, јер је препознао срж Лутерове “нове теологије”. Остао је веран западној римокатоличкој цркви, а Лутер је створио нову протесантску. Са његовим новим “милостивим Богом”, предавао се и душом и телом СВОМ делу. Остао је религиозни вођа и пророк свог покрета, али светац није био. Што је бивао старији постајао је све раздражљивији, тврдоглавији, а његова непримерена грубост и неосетљивост, којима је сусретао и пријатеље и непријатеље, бацају мрачну сенку на његов значај. Тражио је дрско и безобзирно да му као “новом папи протестантизма” сви признају непогрешив ауторитет у теологији и ако је исти тај ауторитет папи оспоравао. Све што му се противило било је ђавоље дело.
С Лутером основна начела имају Цвингли, Калвин и баптисти, пре свега Свето Писмо и борбу против старе цркве. Једно од најгорих искустава реформације било је да су се из круга присталица Јеванђеља непрестано одвајале групе које су Писмо другачије схватале. И Лутер и Калвин и Цвингли су се огорчено борили против секташа који су Библију тумачили другачије него они позивајући се на “унутрашњи глас” и на “Духа”.
Што би рекао наш народ “оно што посејеш то ћеш и пожњети” или “родило се ваља га љуљати”.
Сагледавши развојни пут наше Цркве као и основне темеље западног хришћанства у средњем веку можемо закључити:
У последња два века утицај римокатоличке и протестантске теологије на нас православне, прети да угрози и теологију наше Цркве. Појава себичности и индивидуализма у начину живота, неминовно преписује рецепте и принципе запада у свему па и у теологији. Једно моралистичко и законско богословље претвара Цркву у једну друштвену идеологију, чије су кобне последице највидљивије и у лицу секте артемита. Западна теологија све више каска за друштвом и његовим сталним променама, а стари етички закон и систем вредности радикално се мења као политика. Под теретом глобализације, кризе економије, питања полности, клонирања, екологије и ми православни смо у опасности да се претворимо у идеолошку секту повучену на руб догађаја, у раван обичаја и традиције у минималан патриотски рам или евентуално једну од хуманитарних организација. Шта друго нуди Артемије и његови следбеници? Имамо ли алтернативу?
Није нимало случајно да се код свих хришћанских, а пре свега код нас православних народа, до дана данашњег употребљава исто име за храм и за Цркву – црква. Пошто је храм место где се окупља Црква, тј сви хришћани једнога места на Св. Литургији ова чињеница је од великог значаја. Ако се зна, да хришћани иду у Цркву пре свега кад иду на Литургију (Службу, Причешће), постаје јасно да је та Служба главни израз Цркве. Такође архитектура, положај (окренута од запада на исток), подела на олтар, лађу Цркве и припрату убедљиво указују на намену – служење Св. Литургије, ради које се и гради храм. Ово је основно знање како би своју ВЕРУ и ЉУБАВ према Богу и ближњима поистоветили са учешћем на Св. Литургији.
Литургија као суштински догађа у току недеље постаје конкретан начин живота, драматичан сусрет Новог које долази и садашњег старог које пролази. Она нам сведочи етику која није историјска еволуција него животна битка која се добија да би се поново изгубила, док се коначно не добије у “последњи Дан”. Савремена логика света ово не може да схвати, јер се ради о искуству вере које “види” Духа Светога. Све док се не причестимо Телом и Крвљу Христовом, а не само хлебом и вином нема преображаја. У исто време ако мотримо и проверавамо иза кога ћемо стати у ред за причешће, зато што се гадимо на брата свога, далеко смо од истинског хришћанског живота и истинске борбе за веру. Такво унутрашње стање нас лако изводи из Цркве како би тражили “чистије” друштво и “чистију” кашичицу. Тражећи такво друштво организовали су се разни “борци за веру”, како би обелоданили “ново Законоправило”, а све зарад преузимања Цркве “невесте Христове”. На њихову велику жалост, заборавилу су да Црква није од овога света и да су на Њој и много већи непријатељи, кроз историју, зубе поломили. Препознати и осветљени, свакодневно показују своје право лице, пљујући јавно, мајку Цркву и Њене епископе, свештенике, монахе и монахиње и армију верујућег народа Божијег из својих катакомбних бункера без стида и срама. Овај узалудни посао преписали су, као понављачи, од политичких странака које своју “позитивну” афирмацију граде управо на такав начин, вербалним блаћењем “конкуретних странака”. Тако су и савремени борци за веру и разни новинари дебеа, лажни епископи и лажни свештенослужитељи поверовали, да ако више и јаче буду пљували по Цркви, да ће Она постати ружна и непрепознатљива. Да ли зато што је доживљавају као конкурента на тржишту треба, просудите сами? Ако нисам у праву, како другачије схватити бестидно отварање трафика за требе и образаца за исте? Како разумети разна “сведочанства о чудима” која су “доказ” Артемијеве изабраности да је баш Он нови Лутер Православља, ако не као маркетинг новорођене парацркве у крилу жичке епархије, али која врло озбиљно намигује и на остале епархије СПЦ. Све ове новотарије не треба да чуде пажљивог читаоца ових редова, јер је Артемије, још док је био пастир Цркве Христове, благосиљао издавање “православних индулгенција” са печатом, како би Син Божији, који се на Светој Служби обраћа Богу Оцу речима “Светиње светима”, знао ко може, а ко не може да се причести.
Силазак Неба на земљу и могућност узношења земље на Небо, отворио нам је Исус Христос, Син Божији и Син Човечији, али ту шансу за нас не може да искористи ни побожна мајка, нити кум свештеник, већ је свако призван и позван да одговори са да или не Богу. У овом распећу између могућности и остварења отвара се невидљива борба где се победа дарује онима који су спремни на херојску аскезу уз допуњавање батерија на Св. Служби која нам увек и наново потврђује Христову победу над грехом и ђаволом. Не вреди само гледати у Крст Христов, мора се и понети, јер без Великог Петка нема ни Васкрса. То је вековни пут Цркве, којој ни врата пакла не могу наудити, а камоли ми мали грешни људи. У исто време благословена мисија Цркве усмерена је на смањење раскорака између 500 чланова Цркве Божије и 60.000 крштених у тој истој Цркви, како града Ужица тако и свих других градова и села Србије.
Уз напред речено верујем да и питање управљања Црквом, из перспективе теологије, постаје посебно важно, како у Србији тако и у дијаспори? Овде бих застао и подсетио на речи Ап. Павла: “И ове постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, затим чудотворце, онда дарове исцељивања, УПРАВЉАЊА, различитих језика”.(1 Кор 12,28). Само онај ко је примио дар управљања може управљати народом Божијим. Народ Божији је поверен епископу, јер је он постављен на служење управљања као пастир добри. Народ не самоуправља, нити је сауправитељ епископа. Активност (служење) народа Божијег, лаика, другачија је од активности (служења) епископа како у Литургији тако и после Ње. Премда не поседују дар управљања “људи Господњи” имају дар РАСУЂИВАЊА и ИСПИТИВАЊА, који означава нарочити вид служења, повереног читавом народу Божијем, свим члановима Цркве у њиховом заједничком делању, а не појединачно. “А пророци два или три нека говоре, а други нека расуђују (1 Кор 14, 29). Народу дакле припада расуђивање и испитивање онога што се чини у Цркви. Епископ управља народом Божијим заједно са презвитерима – не у своје име и не на основу права појединца који је задобио власт од народа, него у име Божије, као онај ко је Богом постављен на служење управљања. Било би погрешно сматрати да је народ своју сагласност изражавао гласањем, као у делегатским установама. Ни воља лаика, ни воља епископа саме по себи нису довољне за деловање у Цркви. Црква живи и делује вољом Божијом, а не вољом људском. Сагласност и рецепција означавале су сведочење Цркве посредством сведочења народа да Предстојатељи делују и управљају у сагласности са вољом Божијом. У овом закључку поставља се оправдано питање како је Артемије вољом Божијом изабран за епископа, а да та иста воља Божија није пројављена када је лишен чина? Како је и када воља Божија из Цркве прешла у Артемија, те би сви ми сад требали да слушамо Њега како би је испунили и угодили Богу? Историјски пут Цркве довео је да се данас епископ види као управник (директор) од стране народа, а као послодавац од стране свештеника и ђакона. Ово неминовно руши литургијску благодатну структуру Цркве и неминовно укида дар слободе расуђивања и испитивања. Ако пак епископ изгуби дар препознавања воље Божије, подвижничким усаглашавањем са гласом Цркве (једним устима и једним срцем), тада смо на прагу западних проблема и увођења институције непогрешивости.
Проверавајући садашње знање, прошетавши кроз кратку историју наше Цркве, упоредивши слике са западним комшијама видим и без очију да се наоблачило и да је пред пред нама велико невреме. И глуви у народу чују звона на узбуну, тако да су и ове речи мали допринос у смислу подизања одговорности народа Божијег у временима која су пред нама.
Чврсто верујући у Бога Оца, држимо се крила Мајке Цркве у заједништву Духа Светога, како би нас Бог одржао у временима зла, чувајући нас од глади, помора, земљотреса, поплава, покоља, најезде туђинаца и међусобног рата. Амин.
Протојереј-страврофор Милић Драговић
ГДЕ ЈЕ ЦРКВА?
Православни публициста из Чачка, Владимир Димитријевић, из ове историје закључује: “Дакле, то је механизам: номинални „хришћани”, на челу с папом – убицом и развратником, успевају да убију искреног хришћанина, Саванаролу, и то под изговором одбране „правоверја” од „јереси”. Да је Саванарола пристао на компромис, постао би угледни кардинал, и све би функционисало по устаљеним механизмима. Али, он то није хтео – САМ ПРОТИВ СВИХ, ЖРТВОВАО СЕ И ЗА ОНЕ КОЈИ СУ ГА ГОНИЛИ, дајући им пример ДОСЛЕДНОСТИ. Са овим закључком се слаже и потписник ових редова, али уз неопходно и добронамерно појашњење онима који не умеју да мисле својом главом.
Заиста на први поглед страдање овог фирентинског свештеника, савремени псевдозилоти могу упоредити са “страдањем” бившег епископа СПЦ Артемија, али чим се погледа мало дубље и мало даље видећемо да је Савонарола разликовао службу од личности, грех од грешника. Имао је у виду цркву која трпи због грешних дела папе Александра. Да би ту и такву цркву очистио умро је 23. маја 1498. на ломачи коју су спремили његови непријатељи и папа. Пре смрти се исповедио и причестио у тој истој цркви на чијем је челу био папа Александар.
У савременом тренутку наше Цркве правилно тумачење догађаја и личности, као и њихово гласно и јасно, презентовање црквеној јавности постаје суштински битно за Име и Имање Цркве. Теолошко игнорисање поменутих проблема од стране великог броја епископа, свештеника и теолога ствара слику да у Цркви нико ништа не зна или неће да зна сем владике Атанасија и малобројних свештеника и теолога, спремних да буду јавно нагрђени на псевдозилотским пљувачницама.
Повјест о Савонароли показује да и Владимир Димитријевић, мозак бораца за веру, недвосмислено тврди да је Савонарола искрени хришћанин, без обзира што је римокатолик. Тешко је и њему и мени да кажемо да је припадао Цркви, зато што знамо да је Црква само Једна и зато што знамо да вероисповедне разлике не чине различитим живот људи него само њихова гледишта и “убеђења”. Варијације теолошких формула само стручњаци поседују и о њима расправљају на саветовањима и симпозијумима, измењују научне аргументе и интелектуалне схеме невезане за живот и егзистенцијално искуство људи, али Оно (Онога) што (кога) је знао Савонарола и што никада није доводио у питање представља истину да ван Цркве нема спасења, зато се у тој и таквој цркви причестио. То дакле знају и “јеретици” римокатолици, али не зна Артемије и његови следбеници. Да је њих питао Савонарола за најважнији и последњи духовни савет вероватно би му упутили исте речи којима саветују Милоја Стевановића, осведоченог борца за веру и чувара отачких законоправила: “брату Милоју пред Богом и својом савешћу препоручујемо да истраје на путу светосавког ревновања за очување Светог Предања, а самим тим и поретка, канонског и догматског у нашој Цркви, управо непризнавањем и савршеним игнорисањем суда и пресуда Жичке и било које епархије”.
То што су западни хришћани у свом одвајању од Цркве, установу суда, црквене и братске љубави, претворили у инквизицију не даје за право ни Артемију ни његовим следбеницима да одричу благодатно пројављивање воље Божије и кроз одлуке црквених судова. То да се борци за праву веру одвајају од Цркве, кроз читаву Њену историју, није новина. И монофизити и римокатолици и протестанти и старокалендарци и сад артемити и ко зна какви све “истински правоверни хришћани” неће рећи да је Бог баш са њима, али да ли је то Истина сазнаћемо када Господ дође други пут са славом да суди живима и мртвима отварујући пуноћу Царства, коме неће бити краја. Када Га ми познамо или још боље речено када Он нас позна (или не позна) видећемо реалну вредност наших судова. Дакле свака одлука коју доноси суд епархије жичке није одлука освете Божије, него љубави Божије. Свети Јован Богослов, љубљени ученик Христов, који је теологију црпео директно са прса Христових каже: “Сада је суд свету овоме”.
Дакле не суди ни Црква нити Христос Милоју и Артемију, нити има било какав интерес да од њих прави “мученике”, они сами себе осуђују, а Црква само препознаје, својим судом, да су и Артемије и Милоје нашли “бољу цркву”, “боље богослужење” и тако обавештава своју децо о тој новости. Њихово неприкосновено право да раздају све своје имање како би купили ново парче (Љуљаци) где је “бисер”, дао им је Бог и нико им га не може узети, али Црква у исто време мора да задржи суд обавештавања своје деце да сви људи, а ту могу бити и Артемије и Милоје, не говоре истину. Много је данас лажних “бисера” на пијацама и тржним центрима светских религија где се своје хвали, а туђе куди како би се боље продало. Зато нам је данас преко потребна божанска мудрост и људска одговорност како би сценографију која личи на Цркву, а није Црква, препознали као лажну. ”Све испитујте, добра се држите, од зла у сваком виду уклањајте се” (1 Сол 5,21-22).
Нека нам и следеће слике са запада буду од користи, у стицању божанске мудрости чији темељ почива на благословеном страху Господњем.
Док с једне стране гледамо ђавоље ликове папа средњег века, са друге стране видимо врхунац уметности ренесансе. Рађа се храм Св. Петра (1506), Микеланђело слика Сикстинску капелу, Рафаело ватиканске дворане, а реформација куца на врата. Савонарола је био знак за узбуну, зло је било у темељу западне цркве: папизам је покварен и није се могао извући из зачараног круга, лоши кардинали су бирали лоше папе, а лоше папе именовале лоше кардинале. Епископи су се заплели у феудалне мреже племства, а нижи клир је живео у беди и сиромаштву. Свет је вапио за Јеванђељем и за Божијом правдом. Нерасположење према званичној цркви запада узимало је све више маха, рађајући љубав према “духовној”, “невидљивој” цркви. Мисао о цркви “Духа Светога” развио је опат Ђовани ди Фиоре (+1202), а фрањевачки спиритисти 13. и 14. века раширили широм света. Та се мисао слила са апокалиптичким очекивањима обликујући индивидуалну побожност која је религиозне потребе задовољавала често изван цркве. Таквој побожности добро је дошао Еразмо ротердамски, краљ хуманизма и нови промотер Библије која је требала да буде темељ реформи цркве и теологије запада, а истовремено одговор на све јачи вапај народне побожности. Он је отворио врата Лутеру и ако је остао његов противник до краја, јер је препознао срж Лутерове “нове теологије”. Остао је веран западној римокатоличкој цркви, а Лутер је створио нову протесантску. Са његовим новим “милостивим Богом”, предавао се и душом и телом СВОМ делу. Остао је религиозни вођа и пророк свог покрета, али светац није био. Што је бивао старији постајао је све раздражљивији, тврдоглавији, а његова непримерена грубост и неосетљивост, којима је сусретао и пријатеље и непријатеље, бацају мрачну сенку на његов значај. Тражио је дрско и безобзирно да му као “новом папи протестантизма” сви признају непогрешив ауторитет у теологији и ако је исти тај ауторитет папи оспоравао. Све што му се противило било је ђавоље дело.
С Лутером основна начела имају Цвингли, Калвин и баптисти, пре свега Свето Писмо и борбу против старе цркве. Једно од најгорих искустава реформације било је да су се из круга присталица Јеванђеља непрестано одвајале групе које су Писмо другачије схватале. И Лутер и Калвин и Цвингли су се огорчено борили против секташа који су Библију тумачили другачије него они позивајући се на “унутрашњи глас” и на “Духа”.
Што би рекао наш народ “оно што посејеш то ћеш и пожњети” или “родило се ваља га љуљати”.
Сагледавши развојни пут наше Цркве као и основне темеље западног хришћанства у средњем веку можемо закључити:
У последња два века утицај римокатоличке и протестантске теологије на нас православне, прети да угрози и теологију наше Цркве. Појава себичности и индивидуализма у начину живота, неминовно преписује рецепте и принципе запада у свему па и у теологији. Једно моралистичко и законско богословље претвара Цркву у једну друштвену идеологију, чије су кобне последице највидљивије и у лицу секте артемита. Западна теологија све више каска за друштвом и његовим сталним променама, а стари етички закон и систем вредности радикално се мења као политика. Под теретом глобализације, кризе економије, питања полности, клонирања, екологије и ми православни смо у опасности да се претворимо у идеолошку секту повучену на руб догађаја, у раван обичаја и традиције у минималан патриотски рам или евентуално једну од хуманитарних организација. Шта друго нуди Артемије и његови следбеници? Имамо ли алтернативу?
Није нимало случајно да се код свих хришћанских, а пре свега код нас православних народа, до дана данашњег употребљава исто име за храм и за Цркву – црква. Пошто је храм место где се окупља Црква, тј сви хришћани једнога места на Св. Литургији ова чињеница је од великог значаја. Ако се зна, да хришћани иду у Цркву пре свега кад иду на Литургију (Службу, Причешће), постаје јасно да је та Служба главни израз Цркве. Такође архитектура, положај (окренута од запада на исток), подела на олтар, лађу Цркве и припрату убедљиво указују на намену – служење Св. Литургије, ради које се и гради храм. Ово је основно знање како би своју ВЕРУ и ЉУБАВ према Богу и ближњима поистоветили са учешћем на Св. Литургији.
Литургија као суштински догађа у току недеље постаје конкретан начин живота, драматичан сусрет Новог које долази и садашњег старог које пролази. Она нам сведочи етику која није историјска еволуција него животна битка која се добија да би се поново изгубила, док се коначно не добије у “последњи Дан”. Савремена логика света ово не може да схвати, јер се ради о искуству вере које “види” Духа Светога. Све док се не причестимо Телом и Крвљу Христовом, а не само хлебом и вином нема преображаја. У исто време ако мотримо и проверавамо иза кога ћемо стати у ред за причешће, зато што се гадимо на брата свога, далеко смо од истинског хришћанског живота и истинске борбе за веру. Такво унутрашње стање нас лако изводи из Цркве како би тражили “чистије” друштво и “чистију” кашичицу. Тражећи такво друштво организовали су се разни “борци за веру”, како би обелоданили “ново Законоправило”, а све зарад преузимања Цркве “невесте Христове”. На њихову велику жалост, заборавилу су да Црква није од овога света и да су на Њој и много већи непријатељи, кроз историју, зубе поломили. Препознати и осветљени, свакодневно показују своје право лице, пљујући јавно, мајку Цркву и Њене епископе, свештенике, монахе и монахиње и армију верујућег народа Божијег из својих катакомбних бункера без стида и срама. Овај узалудни посао преписали су, као понављачи, од политичких странака које своју “позитивну” афирмацију граде управо на такав начин, вербалним блаћењем “конкуретних странака”. Тако су и савремени борци за веру и разни новинари дебеа, лажни епископи и лажни свештенослужитељи поверовали, да ако више и јаче буду пљували по Цркви, да ће Она постати ружна и непрепознатљива. Да ли зато што је доживљавају као конкурента на тржишту треба, просудите сами? Ако нисам у праву, како другачије схватити бестидно отварање трафика за требе и образаца за исте? Како разумети разна “сведочанства о чудима” која су “доказ” Артемијеве изабраности да је баш Он нови Лутер Православља, ако не као маркетинг новорођене парацркве у крилу жичке епархије, али која врло озбиљно намигује и на остале епархије СПЦ. Све ове новотарије не треба да чуде пажљивог читаоца ових редова, јер је Артемије, још док је био пастир Цркве Христове, благосиљао издавање “православних индулгенција” са печатом, како би Син Божији, који се на Светој Служби обраћа Богу Оцу речима “Светиње светима”, знао ко може, а ко не може да се причести.
Силазак Неба на земљу и могућност узношења земље на Небо, отворио нам је Исус Христос, Син Божији и Син Човечији, али ту шансу за нас не може да искористи ни побожна мајка, нити кум свештеник, већ је свако призван и позван да одговори са да или не Богу. У овом распећу између могућности и остварења отвара се невидљива борба где се победа дарује онима који су спремни на херојску аскезу уз допуњавање батерија на Св. Служби која нам увек и наново потврђује Христову победу над грехом и ђаволом. Не вреди само гледати у Крст Христов, мора се и понети, јер без Великог Петка нема ни Васкрса. То је вековни пут Цркве, којој ни врата пакла не могу наудити, а камоли ми мали грешни људи. У исто време благословена мисија Цркве усмерена је на смањење раскорака између 500 чланова Цркве Божије и 60.000 крштених у тој истој Цркви, како града Ужица тако и свих других градова и села Србије.
Уз напред речено верујем да и питање управљања Црквом, из перспективе теологије, постаје посебно важно, како у Србији тако и у дијаспори? Овде бих застао и подсетио на речи Ап. Павла: “И ове постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, затим чудотворце, онда дарове исцељивања, УПРАВЉАЊА, различитих језика”.(1 Кор 12,28). Само онај ко је примио дар управљања може управљати народом Божијим. Народ Божији је поверен епископу, јер је он постављен на служење управљања као пастир добри. Народ не самоуправља, нити је сауправитељ епископа. Активност (служење) народа Божијег, лаика, другачија је од активности (служења) епископа како у Литургији тако и после Ње. Премда не поседују дар управљања “људи Господњи” имају дар РАСУЂИВАЊА и ИСПИТИВАЊА, који означава нарочити вид служења, повереног читавом народу Божијем, свим члановима Цркве у њиховом заједничком делању, а не појединачно. “А пророци два или три нека говоре, а други нека расуђују (1 Кор 14, 29). Народу дакле припада расуђивање и испитивање онога што се чини у Цркви. Епископ управља народом Божијим заједно са презвитерима – не у своје име и не на основу права појединца који је задобио власт од народа, него у име Божије, као онај ко је Богом постављен на служење управљања. Било би погрешно сматрати да је народ своју сагласност изражавао гласањем, као у делегатским установама. Ни воља лаика, ни воља епископа саме по себи нису довољне за деловање у Цркви. Црква живи и делује вољом Божијом, а не вољом људском. Сагласност и рецепција означавале су сведочење Цркве посредством сведочења народа да Предстојатељи делују и управљају у сагласности са вољом Божијом. У овом закључку поставља се оправдано питање како је Артемије вољом Божијом изабран за епископа, а да та иста воља Божија није пројављена када је лишен чина? Како је и када воља Божија из Цркве прешла у Артемија, те би сви ми сад требали да слушамо Њега како би је испунили и угодили Богу? Историјски пут Цркве довео је да се данас епископ види као управник (директор) од стране народа, а као послодавац од стране свештеника и ђакона. Ово неминовно руши литургијску благодатну структуру Цркве и неминовно укида дар слободе расуђивања и испитивања. Ако пак епископ изгуби дар препознавања воље Божије, подвижничким усаглашавањем са гласом Цркве (једним устима и једним срцем), тада смо на прагу западних проблема и увођења институције непогрешивости.
Проверавајући садашње знање, прошетавши кроз кратку историју наше Цркве, упоредивши слике са западним комшијама видим и без очију да се наоблачило и да је пред пред нама велико невреме. И глуви у народу чују звона на узбуну, тако да су и ове речи мали допринос у смислу подизања одговорности народа Божијег у временима која су пред нама.
Чврсто верујући у Бога Оца, држимо се крила Мајке Цркве у заједништву Духа Светога, како би нас Бог одржао у временима зла, чувајући нас од глади, помора, земљотреса, поплава, покоља, најезде туђинаца и међусобног рата. Амин.
Протојереј-страврофор Милић Драговић
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
29-12-2017, 10:23 PM
.
СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О БИВШЕМ ЕПИСКОПУ РАШКО-ПРИЗРЕНСКОМ АРТЕМИЈУ
![[Слика: IMG_6325.jpg]](https://s17.postimg.org/er2wivae7/IMG_6325.jpg)
Часна браћо у Христу,
Синодска одлука донета на седници 14. марта, и писмо Архиепископа Пећког, Митрополита Београдско Карловачког и Патријарха Српског Иринеја (No. Ref. 1404/16.2.2011) у вези недавно покренутог питања о бившем Рашко Призренском епископу Артемију, поздрављамо одлуку (No. 66/161/14.5.2010) Светог Синода која је донета на седници, а са освртом на писмо његовог блаженства Патријарха, којом је Свети Синод, у складу са чланом 111 Устава (Спц) коначно разрешио дужности високопреосвећеног епископа Рашко Призренског Артемија.
Горе поменута Одлука је прихваћена једнодушно и на разговорима у манастиру Шишатовцу у Сремској Епархији.
Артемије је преко разних медија и интернет сајтова водио кампању која је неприхватљива и неприлична црквеном етосу, а која је достигла свој врхунац његовим писмима објављеним између 13.9.2010. и 13.10. 2010. у којима је он (Артемије) одбацио одлуке Светог Синода Српске Цркве. Изразио је кајање због његовог ранијег прихватања поменутих Синодских одлука, и изразио став да је он „доживотни епископ Рашко Призренски“, изјављујући да „неће поштовати будуће одлуке Светог Синода“.
Из тог разлога Свети Синод га је привремено ставио под забрану свештенослужења до заседања Светог Архијерејског Сабора, прошлог новембра.
За време рада Светог Архијерејског Сабора, дошло је до покушаја насилног преузимања манастира епархије Рашко Призренске од стране Артемијевих следбеника. Такође смо обавештени да је (Артемије) у манастиру Дубоки Поток, иако под забраном свештенодејства, служио свету Литургију, користио фалсификовани печат и противканонски објављивао епархијске „одлуке“.
С тим у вези, Свети Архијерејски Сабор Српске Цркве који је заседао од 19.10. до 6.11. 2010. је са дубоком тугом али и са одлучном бригом за свето јединство Цркве, издао одлуку (No. 20/54) којом је епископ Артемије лишен владичанског чина и враћен у ред монаха.
Међутим, упркос овим канонским одлукама, он је (Артемије) нажалост остао у непослушности и наставио са служењем Литургија у селу Љуљацима, у епархији Жичкој.
Последњи пасус је боље парафразирати јер дослован и смислен превод није могућ
Дакле:
Света Грчка Црква прихвата све поменуте одлуке. Помињу се клеветничке и лажне оптужбе које износи Артемије, као и Артемијева ватрена пропаганда против Српске јерархије, Патријарха лично и појединих епископа, а која се пласира у Србији, Русији и Грчкој.
У Господу, искрено и с љубављу
Следе подписи тринаест чланова Светог Синода Грчке Цркве на челу са Архиепископом Атинским Јеронимом као председавајућим, као и Серафимом Пирејским!!!
ЈЕРОНИМ Aрхиепископ Атински и Грчки
ЈЕВСЕВИЈЕ Митрополит Самоски и Икаријски
СЕРАФИМ Митрополит Касторијски
ДАНИЛО Митрополит Кесариани, Виронос и Имиту
ТЕОКЛИТ Митрополит Флорински и Преспанско Еордески
НИКОДИМ Митрополит Касандријски
ЈЕФРЕМ Митрополит Идраски, Спетсонски и Егински
СЕРАФИМ Митрополит Пирејски
ТЕОЛОГОС Митрополит Серски и Нигритски
ДОРОТЕЈ Митрополит Сира, Тина, Андра, Кеа и Мила
МАКАРИЈЕ Митрополит Сидирокастријски
ХРИЗОСТОМ Митрополит Халкидски
СИМЕОН Митрополит Нове Смирне
Секретар Синода
Архимандрит Марко Василакис
СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О БИВШЕМ ЕПИСКОПУ РАШКО-ПРИЗРЕНСКОМ АРТЕМИЈУ
Часна браћо у Христу,
Синодска одлука донета на седници 14. марта, и писмо Архиепископа Пећког, Митрополита Београдско Карловачког и Патријарха Српског Иринеја (No. Ref. 1404/16.2.2011) у вези недавно покренутог питања о бившем Рашко Призренском епископу Артемију, поздрављамо одлуку (No. 66/161/14.5.2010) Светог Синода која је донета на седници, а са освртом на писмо његовог блаженства Патријарха, којом је Свети Синод, у складу са чланом 111 Устава (Спц) коначно разрешио дужности високопреосвећеног епископа Рашко Призренског Артемија.
Горе поменута Одлука је прихваћена једнодушно и на разговорима у манастиру Шишатовцу у Сремској Епархији.
Артемије је преко разних медија и интернет сајтова водио кампању која је неприхватљива и неприлична црквеном етосу, а која је достигла свој врхунац његовим писмима објављеним између 13.9.2010. и 13.10. 2010. у којима је он (Артемије) одбацио одлуке Светог Синода Српске Цркве. Изразио је кајање због његовог ранијег прихватања поменутих Синодских одлука, и изразио став да је он „доживотни епископ Рашко Призренски“, изјављујући да „неће поштовати будуће одлуке Светог Синода“.
Из тог разлога Свети Синод га је привремено ставио под забрану свештенослужења до заседања Светог Архијерејског Сабора, прошлог новембра.
За време рада Светог Архијерејског Сабора, дошло је до покушаја насилног преузимања манастира епархије Рашко Призренске од стране Артемијевих следбеника. Такође смо обавештени да је (Артемије) у манастиру Дубоки Поток, иако под забраном свештенодејства, служио свету Литургију, користио фалсификовани печат и противканонски објављивао епархијске „одлуке“.
С тим у вези, Свети Архијерејски Сабор Српске Цркве који је заседао од 19.10. до 6.11. 2010. је са дубоком тугом али и са одлучном бригом за свето јединство Цркве, издао одлуку (No. 20/54) којом је епископ Артемије лишен владичанског чина и враћен у ред монаха.
Међутим, упркос овим канонским одлукама, он је (Артемије) нажалост остао у непослушности и наставио са служењем Литургија у селу Љуљацима, у епархији Жичкој.
Последњи пасус је боље парафразирати јер дослован и смислен превод није могућ
Дакле:
Света Грчка Црква прихвата све поменуте одлуке. Помињу се клеветничке и лажне оптужбе које износи Артемије, као и Артемијева ватрена пропаганда против Српске јерархије, Патријарха лично и појединих епископа, а која се пласира у Србији, Русији и Грчкој.
У Господу, искрено и с љубављу
Следе подписи тринаест чланова Светог Синода Грчке Цркве на челу са Архиепископом Атинским Јеронимом као председавајућим, као и Серафимом Пирејским!!!
ЈЕРОНИМ Aрхиепископ Атински и Грчки
ЈЕВСЕВИЈЕ Митрополит Самоски и Икаријски
СЕРАФИМ Митрополит Касторијски
ДАНИЛО Митрополит Кесариани, Виронос и Имиту
ТЕОКЛИТ Митрополит Флорински и Преспанско Еордески
НИКОДИМ Митрополит Касандријски
ЈЕФРЕМ Митрополит Идраски, Спетсонски и Егински
СЕРАФИМ Митрополит Пирејски
ТЕОЛОГОС Митрополит Серски и Нигритски
ДОРОТЕЈ Митрополит Сира, Тина, Андра, Кеа и Мила
МАКАРИЈЕ Митрополит Сидирокастријски
ХРИЗОСТОМ Митрополит Халкидски
СИМЕОН Митрополит Нове Смирне
Секретар Синода
Архимандрит Марко Василакис
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
30-12-2017, 12:48 PM
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
14-01-2018, 04:29 PM
15-01-2018, 08:46 PM
(30-12-2017, 12:48 PM)Шумадинац Пише: http://anti-raskol.blogspot.rs/2011/05/b...t.html?m=1
Двојица без душе, један без главе - крилатица која је стара колико и љуидски закони.
Артемије није безгрешан, као што ни један човек није, али монтирани процес против њега подсећа на времена брозовштине.
Наравно да ће све помесне цркве бирократски одговорити на бирократску поруку СПЦ, па тако имамо саопштења која си навео.
Међутим, питање свих питања је: Коме је требао удар на Артемија и то баш на Косову и Метохији?
Србској цркви није, али како се у патријаршији не доносе одлуке већ у разно - разним кабинетима (Београд - Брисел) то је и Артемијев прогон политичке природе а не црквене.
Баш ме занима шта ће сад урадити поводом Амфилохија?
Хоће ли и њега расчинити, размонашити или анатемисати?
Неће!
Знају сви да после Амфилохија СПЦ губи Црну Гору и да ће се десити оно што није после Другог св. рата када су комунисти растакали СПЦ.
Не ваља посао братац. Због млакости и грамзивости појединаца Црква нам је на ивици тоталног хаоса (погледај дијаспору од Америке до Немачке).
То треба и Тебе да забрине као и све вернике много више него сувопарне преписке њихових преосвештенстава.
15-01-2018, 09:11 PM
Када си толико био при цркви како не научи да не наседаш на антицрквене пропаганде?
Какав "удар" на Артемија? Какав "монтирани процес"?
Црква није предузеће.
Ко живи у Цркви и при Цркви он не наседа тако олако на разне тлапње бивших удбаша око јадног Марка Радосављевића.
Притом треба знати да је раскол гори од јереси. А ти недоучени што шире такве неистине су и расколници и јеретици(еклисиолошко- христолошка јерес)
Какав "удар" на Артемија? Какав "монтирани процес"?
Црква није предузеће.
Ко живи у Цркви и при Цркви он не наседа тако олако на разне тлапње бивших удбаша око јадног Марка Радосављевића.
Притом треба знати да је раскол гори од јереси. А ти недоучени што шире такве неистине су и расколници и јеретици(еклисиолошко- христолошка јерес)
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
16-01-2018, 08:33 PM
Шумадинац због ви сте новокомповани Православац.......ви бранити и оно што је добро у Српској Православној Цркви.............али што овсте не сваћаш браниш и оно што је лошо.
Твој лични проблем, и што нас Рођени Православци ”забрињава”, је што ти браниш те прекршаја у СПЦ.
Тих греха.......А ИМА ЊИ МНОГО......више него ти си овште свестан.
Шумадинац имаш више атрибјуте неко ко је рођен и одгајан у КОМУНИЗАМ, и то ти изађе као ауторефлекс што никако немужеш да кријеш! Нити си овсте светан да то радиш. Чак имаш и психичких елемент у томе што си врло успешно доказао у својим сликама!
Рад Христа и Првих Апостола њихова Писање је разлог зашто СПС и овсте постојих.
Ви сте толико се утопили у бјурократије и администрације СПЦ, ви сте овсте заборавили да оно мора да испуњава Рад Христа и писање Апостоле!
Док смо на бјурократије и администрације
Кад ће те изаћити из ЈЕРЕЦНУ ОРГАНИЗАЦИЈУ World Council of Church, у коме сте учлањеним из 1960тих?
Збило кад је та одлука била доњетак да се повућете из те организације?
Твој лични проблем, и што нас Рођени Православци ”забрињава”, је што ти браниш те прекршаја у СПЦ.
Тих греха.......А ИМА ЊИ МНОГО......више него ти си овште свестан.
Шумадинац имаш више атрибјуте неко ко је рођен и одгајан у КОМУНИЗАМ, и то ти изађе као ауторефлекс што никако немужеш да кријеш! Нити си овсте светан да то радиш. Чак имаш и психичких елемент у томе што си врло успешно доказао у својим сликама!
Рад Христа и Првих Апостола њихова Писање је разлог зашто СПС и овсте постојих.
Ви сте толико се утопили у бјурократије и администрације СПЦ, ви сте овсте заборавили да оно мора да испуњава Рад Христа и писање Апостоле!
Док смо на бјурократије и администрације
Кад ће те изаћити из ЈЕРЕЦНУ ОРГАНИЗАЦИЈУ World Council of Church, у коме сте учлањеним из 1960тих?
Збило кад је та одлука била доњетак да се повућете из те организације?
16-01-2018, 09:25 PM
Најбоље је да као паразит овога форума одеш код Папе Артемија да те поново крсти, овако остајеш у Скандалима, Информеру, Трећем Светском Рату, Теоријама Завера, Масонерији....
Да се подсетимо твојих злих духова:
1. Трачеве из Информера
2. Теорије завере из разних Таблоида
3. Суботарско ишчекивање 3. св. рата
4. Елементарно непознавање наше историје
5. Елементарно непознавање друштвених и дневно-политичких збивања у Србији
6. Склоност ка зилотизму према нашој Цркви
7. Несвесно робовање комунизму
8. Болесна критика Запада
Да се подсетимо твојих злих духова:
1. Трачеве из Информера
2. Теорије завере из разних Таблоида
3. Суботарско ишчекивање 3. св. рата
4. Елементарно непознавање наше историје
5. Елементарно непознавање друштвених и дневно-политичких збивања у Србији
6. Склоност ка зилотизму према нашој Цркви
7. Несвесно робовање комунизму
8. Болесна критика Запада
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
29-01-2018, 04:26 PM
![[Слика: IMG_0537.jpg]](https://s9.postimg.org/ssijsbben/IMG_0537.jpg)
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
29-01-2018, 04:35 PM
Министар вера Радомир Наумов изјавио је данас у Грачаници да је са владиком рашко-призренским Артемијем потписао уговор о непосредним улагањима и помоћи Србије Српској православној цркви (СПЦ) на Косову и Метохији.
Наумов је новинарима рекао да уговор има за циљ да рашко-призренска епархија не осети одсуство државе Србије са Косова и Метохије. Министар је додао да је са владиком Артемијем договорио да држава и СПЦ заједно покрену тужбе против свих земаља чији су војници били задужени 17. марта 2004. године да штите цркве и манастире на Косову и Метохији.
Наумов је нагласио да ће то бити један од приоритета Правног тима Владе Србије који је јуче формиран.
Владика Артемије је рекао да је на састанку са министром констатовано да меморандум о обнови цркава и манастира који је СПЦ потписала са Саветом Европе и привременим косовским институцијама више не важи.
“Са новим косовским институцијама, које не признајемо, нисмо потписали никакав уговор па самим тим и претходни меморандум не важи”, рекао је он и додао да ниједна црква ни манастир који су били обухваћенимеморандумом нису обновљени.
[b]
Владика је рекао да са представницима међународне заједнице треба покренути нове разговоре о обнови порушених верских објеката тако даобнову врше институције Србије и СПЦ док би међународна заједница само надгледалаизвођење радова[/b].
Бета 28 .02.2007.
Наумов је новинарима рекао да уговор има за циљ да рашко-призренска епархија не осети одсуство државе Србије са Косова и Метохије. Министар је додао да је са владиком Артемијем договорио да држава и СПЦ заједно покрену тужбе против свих земаља чији су војници били задужени 17. марта 2004. године да штите цркве и манастире на Косову и Метохији.
Наумов је нагласио да ће то бити један од приоритета Правног тима Владе Србије који је јуче формиран.
Владика Артемије је рекао да је на састанку са министром констатовано да меморандум о обнови цркава и манастира који је СПЦ потписала са Саветом Европе и привременим косовским институцијама више не важи.
“Са новим косовским институцијама, које не признајемо, нисмо потписали никакав уговор па самим тим и претходни меморандум не важи”, рекао је он и додао да ниједна црква ни манастир који су били обухваћенимеморандумом нису обновљени.
[b]
Владика је рекао да са представницима међународне заједнице треба покренути нове разговоре о обнови порушених верских објеката тако даобнову врше институције Србије и СПЦ док би међународна заједница само надгледалаизвођење радова[/b].
Бета 28 .02.2007.
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
29-01-2018, 04:52 PM
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
29-01-2018, 04:58 PM
(29-01-2018, 04:52 PM)Шумадинац Пише: http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti...nog-dejana-
Бла, бла, трућ..
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
30-01-2018, 09:10 PM
.
"Епископ Артемије није показао очинску и пастирску љубав ни на Ђурђевдан 2006.г. када је од стране једног Србина, припадника косовске полиције који је касније осуђен, пуцано на свештеника Срђана Станковића, секретара ЕУО Епархије Рашко-Призренске, и његову малолетну децу и то истог дана када је отац Срђан пред Епископом Артемијем потврдио спремност да сведочи пред Синодском комисијом о неправилностима у Епархији. Истрага је утврдила да је Србин Бојан Дисић пуцао са циљем да застраши свештеника, иако су могуће жртве пуцања избегнуте само брзим маневром возила о. Срђана. Дисић је избегао затвор бегом са Косова и случај никада није у потпуности расветљен. Отац Срђан је пре тога као секретар ЕУО Епископу Артемију јасно скренуо пажњу на финансијске малверзације Протосинђела Симеона, али Епископ Артемије није реаговао на тако озбиљну пријаву од стране свога секретара, који је имао најпотпунији увид у пословање Епархије. Отац Срђан је, након тога, са петорицом архијерејских намесника потписао писмо Епископу Артемију од 2. маја 2006.г., али и тражио разрешење због проблема које је створио Епископ Артемије са Симеоном. Све је то било довољно да се Епископ Артемије очински и пастирски не осврне на покушај убиства и касније проблеме свога свештеника због тога, а посебно није показао пастирску пажњу према свештениковој малолетној деци и супрузи, који су претрпели шок услед очигледног покушаја убиства."
текст је из: Акт о канонској одговорности рашчињеног Епископа Артемија, мај 2010. год.
http://www.spc.rs/sr/akt_o_kanonskoj_odg...j_2010_god
"Епископ Артемије није показао очинску и пастирску љубав ни на Ђурђевдан 2006.г. када је од стране једног Србина, припадника косовске полиције који је касније осуђен, пуцано на свештеника Срђана Станковића, секретара ЕУО Епархије Рашко-Призренске, и његову малолетну децу и то истог дана када је отац Срђан пред Епископом Артемијем потврдио спремност да сведочи пред Синодском комисијом о неправилностима у Епархији. Истрага је утврдила да је Србин Бојан Дисић пуцао са циљем да застраши свештеника, иако су могуће жртве пуцања избегнуте само брзим маневром возила о. Срђана. Дисић је избегао затвор бегом са Косова и случај никада није у потпуности расветљен. Отац Срђан је пре тога као секретар ЕУО Епископу Артемију јасно скренуо пажњу на финансијске малверзације Протосинђела Симеона, али Епископ Артемије није реаговао на тако озбиљну пријаву од стране свога секретара, који је имао најпотпунији увид у пословање Епархије. Отац Срђан је, након тога, са петорицом архијерејских намесника потписао писмо Епископу Артемију од 2. маја 2006.г., али и тражио разрешење због проблема које је створио Епископ Артемије са Симеоном. Све је то било довољно да се Епископ Артемије очински и пастирски не осврне на покушај убиства и касније проблеме свога свештеника због тога, а посебно није показао пастирску пажњу према свештениковој малолетној деци и супрузи, који су претрпели шок услед очигледног покушаја убиства."
текст је из: Акт о канонској одговорности рашчињеног Епископа Артемија, мај 2010. год.
http://www.spc.rs/sr/akt_o_kanonskoj_odg...j_2010_god
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
« Старије Теме | Новије Теме »
Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)