[Николај]

Самарџић тврди да „априла 1941. војска није капитулирала, да је то била немачка пропаганда коју су касније комунисти прихватили, јер је генерал Калафатовић био заробљеник и његов потпис је зато био неважећи“. Волео бих да је г. Самарџић у праву, али није. Јер, капитулација јесте највеће понижење за један народ и државу. Из немачких извештаја се види да су немачке трупе 16. априла 1941. заузеле Сарајево и његову околину, где су заробиле нека одељења Врховне команде. По међународном праву правна способност опуномоћеника Врховне команде самим чином заробљавања била је угашена, па акт о „примирју“ не би требало да има било какву правну вредност.

Осим тога, опуномоћеници Врховне команде нису имали право да закључе уговор о примирју, јер је то спадало у искључиву надлежност владе. Но, у акту бр. 1315, од 14. априла 1941. краљ поставља на дужност начелника штаба Врховне команде генерала Данила Калафатовића, а председник владе, односно Министарског савета, генерал Душан Симовић том приликом писмено обавештава генерала Калафатовића да га „Краљевска влада овлашћује да од Немаца затражи примирје и да ће Краљевска влада примити одлуке генерала Калафатовића као своје“ (Изјава Михе Крека Хоптнеру: ,,Краљ Петар Други је 13. априла сазнао од Симовића да ће војска капитулирати”, King Petar II, Kings Heritage стр. 83, записници седница владе 12. и 13. април, архива Колумбија универзитета). Из садржаја 18 одредби уговора о „примирју“ свако онај ко је интелектуално и морално поштен видеће да је то диктат о безусловној капитулацији југословенске војске, уз разоружавање и одвођење у заробљеништво.

Разуме ли неко шта је он сад овде хтео да каже. Прво рече, потписана је важећа капитулација, онда каже да заробљеник не може пуноважно да потпише било шта, онда опет наводи да се из одредби уговора о „примирју“ види да је то капитулација...Овај је у свађи са самим собом.

[Громовник]

Ћути, бар је исказао одређен ниво поштовања за Милослава у уводу

[Ненад СРС]

Лупа Лазански као Максим по дивизији. Што је најгоре може му се. Политика, као црвене новине ће следећи Самарџићев одговор ставити у фиоку, а новим генерацијама средњошколаца ће, као и мени, настављати да у уџбенике турају Ослободилачки рат народа Југославије, Србију у рату и револуцији и сличне сплачине...

[Милослав Самарџић]

Дакле....Милославе спремај одговор на његов неодговор!

Послао сам јуче одговор.

[ПРОСВЕТАР]

Разуме ли неко шта је он сад овде хтео да каже. Прво рече, потписана је важећа капитулација, онда каже да заробљеник не може пуноважно да потпише било шта, онда опет наводи да се из одредби уговора о „примирју“ види да је то капитулација...Овај је у свађи са самим собом.

Без обзира да ли је капитулације било или не, Србски Мученик Драгољуб је ЈУНАК, који је рекао "НЕ ПРИЗНАЈЕМ КАПИТУЛАЦИЈУ!", не једном него

Т Р И

пута!

Први пут кад је стигла вест о "примирју" Калафатовића, други пут кад је слабашни Краљ Пера предао Четнике под команду и на милост и немилост комуно-сатанистима, и трећи пут кад је рат званично завршен, успостављањем партизанске окупације у Београду!

ТРИ ПУТА, МАЛО ЛИ ЈЕ?!

Сваки други народ би био поносан на таквог јунака ал'у титовској и про-западној Србијици у огромној већини живи неки чудан свет који налази некакво болесно задовољство у бесконачном самопонижавању!

Шта'ш....

[Шумадинац]

Очекујемо ревизију погледа на свет г. Лажанског!

''Не жали труда- па да видиш чуда!''

[Милослав Самарџић]

Коментари на сајту ''Политике'' су негде пола-пола, али види се да су за њихову половину заслужни ботови из разних ''антифашистичких'' организација:
http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&...mID=328487

[херцеговац]

Постави одговор.

[Милослав Самарџић]

Не могу док не објави ''Политика''.

[Романија]

С претпоставком да полемишете око капитулације КЈ због легитимности четника тј. нелегитимности партизана:
и кад држава капитулира (под притиском освајача) зашто не може после неког времена, иако траје окупација, да има легитимну војску (када се опорави и подигне устанак).
-КЈ је (ако јесте) капитулирала под притиском Рајха а после створила легитимну војску и дигла устанак. Не знам у чему је ту проблем.

[ПРОСВЕТАР]

Коментари на сајту ''Политике'' су негде пола-пола, али види се да су за њихову половину заслужни ботови из разних ''антифашистичких'' организација:
http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&...mID=328487

Гос'н Самарџићу крајње је време да се бар ви ослободите илузија о Ново-Србијици и Ново-Србима који њоме владају!

КАКВИ ЦРНИ ПОЛА-ПОЛА КАД ОНИ КОЈИ ИМАЈУ ШТА ДА КАЖУ ЈЕДНОСТАВНО НЕ ДОБИЈАЈУ ПРАВО ГЛАСА!

Ми смо јопет покушали да коментаришемо али...јок! Не дају као што нам не дају свуда на свим форумима и новинама! Наравно кад пробе ради ублажимо наше ставове и уподобимо се "мејн стриму" онда дају!

То "пола-пола" је дакле уметнички спиновано док пучина (коју Срби воле да зову "наааааааааарод"), уопште не учествује у овим коментарима и масовно гласа за Тита и после Тита и за "усе, насе и подасе"!

Погледајмо онај филм у 6 делова о 27-ом марту, иста пучина која је "пронашла своју душу" и одушевљено клицала Краљу, неколико година касније је клицала Титу и играла крваво козарачко коло испред Позоришта!

"Пучина је стока једна грдна, добре душе кад јој ребра пучу!"

Његош

[ЛукаЛоко]

Састанак Павелићевог личног изасланика Николе Рушиновића са Титом јануара 1943.

Тај Рушиновић беше такође усташки незванични амбасадор у Ватикану, зар не? То је занимљиво!

Јесте, то је тај. Смиља Аврамов пише да то има везе са Титовом посетом Ватикану 1944...

Пазите, ја сматрам то откриће Смиље Аврамов од капиталне важности, не само зашто открива везе између римско-католичке Цркве и Тита по питању Хрватске, него по мени одаје можда праву суштину лика југословенског диктатора.
Зато папа Пије Дванаести је познат по свом непомирљивом антикомунизму. Он сматрао да има мисију да се бори против комунизма и, иако незванично, уствари католичка Црква, то јест један велики део ње је подржао „крстарећи рат“ против Совјетског Савеза.
Какав је био папа, најбоље описује неколико примера.
Један пут изгледа да немачком министру Рибентропу, током једне посете, у Ватикану жестоко је замерио потписивање пакта ненападања са Совјетским Савезом. Кажу да се Рибентроп увредио и напустио састанак без одговора.
Други пут, после немачког напада на Совјетски Савез и затим да су западни Савезници склопили савез са Стаљином, папа је упутио једно писмо Рузвелту којим му је замеравао тај савез. Рузвелт је морао да му одговори стрпљиво објашњајући да демократска Америка не воли комунизам, али да у том историјском тренутку сматрала да је приоритет за читаво човечанство да се заустави нацизам.
Трећи пут је то када после рата одржали су се први избори у Италији и постојао је велики ризик да комунисти дођу на власт. Комунисти су били у савезу са социјалистима, док су демохришћани били са либералима. Тада је папа наредио лидеру италијанских католика Де Гасперију да прими у коалицију и бивше фашисте. Де Гаспери то није желео, ем по томе што су католици били такође антифашисти, ем по томе што би се на тај начин искомпромитовао испред бирача. Де Гаспери који је био политички и верски одан католицизму још од када је био посланик у аустријском парламенту, и као такав није подржао рат Италије против Аустрије, и током Другог светског рата скривао се од фашиста радећи управо у Библиотеци Ватикана, ипак одолео је притисцима папа, за које можете мислити колико су били јаки за једног католика. Заиста била би велика грешка компромитација са фашистима јер комунисти би се представили једини као „чисти“ и добили монопол антифашизма. Папа у свом слепом антикомунизму није схватао да је то била предност која се пружала комунистима. Срећно, у изборима демохришћанска опција је победила и без савеза са бившим фашистима али се однос између папе и политичког лидера италијанских католика заувек покварио, папа није му опростио то непослушање у борби против комунизма.
Папа је био дакле човек који није прихватао било који уступ, било који корак натраг у борби против комуниста, а камо ли договор са њима. Зато изгледа невероватно да се састао са једним комунистичким лидером и иако спреман сам да поверујем Аврамовој, томе се и даље чудим! Заиста то је чињеница која је потпуно непозната италијанској јавности, јер је сама по себи за неповеровање!
Зато усуђујем се да кажем да, ако је тачно оно што она тврди, по мени Тито није био онакав који се нормално сматрао. Ако је био комуниста, дефинитивно (већ тада) није био Стаљинов човек. Морали су да га Савезници доведе до Ватикана, јер сигурно није могао да дође по Стаљиновој препоруци, и друго морали су да Савезници пруже папи опипљиве доказе и озбиљне поводе да поверује да он није опасан комуниста и да ће одбранити хрватске интересе, с обзиром да папа сваки уступ, сваки састанак са комунистима, претпостављам, сматрао као губитак душе.

[Вукашин Петковић]

Лазански јуниор и Лазански сениор са кокардом.

[мунгос]

Друго, учитавање пројекта Велике Србије тамо где му није место. Иако је тачно да би победом четника српски национални интереси били далеко, далеко више заштићенији и обезбеђени истина је да је четничка политика била политика владе у Лондону (док је она била у легитимним рукама) а не политика неке велике Србије данашњих националних душебрижника. Дакле, званична (и незванична) политика јесте била борба за очување предратног поретка. Након рата би се у демократском процесу одлучило о судбини земље и њеним бановинама. Није чудо што су четнике комунисти називали "реакционарима". Да, они јесу били реакционари, реаговали су на комунистичку револуцију.

Изванредно. Политика тзв. владе у Лондону је била политика штете за српске националне интересе на свакоме кораку. То је била политика прикривања хрватски злочина над Србима. То је била политика која је припремила терен за оно што се дешавало 1941-1945., политика којој би било "мало" још пар стотина иљада српски глава "ако је за југославију".
Политика жртвовања бесмисленог српски живота и српски простора. Политика која би довела Мачека за премијера (творца српске апокалипасе 1941), политика која би "демократсаки" (Не питају се жабе, кад се затрпавају баре!") ријешила српско питање свуда око неке фантомске, непостојеће Србије.

У иеботе, Тито изгледа као мало цвијеће према томе.