[Митић]

Рут Мичел - Четник износи чињенице о борбеним Србима, Михаиловићу и „Југославији”

Књига Рут Мичел, америчке новинарке и сестре генерала Билија Мичела, представља аутентично сведочанство о догађајима из Другог светског рата, виђено очима непосредног учесника и посматрача. Боравећи међу припадницима југословенског покрета отпора под вођством генерала Драгољуба Драже Михаиловића, ауторка пружа драгоцен увид у борбу српског народа, моралне и политичке дилеме епохе, као и сложене односе унутар тадашње „Југославије“.

Снажним новинарским стилом и дубоким осећајем за истину, Рут Мичел разбија митове и приказује личности и догађаје онаквима какви су заиста били – без идеолошких искривљења и историјских предрасуда. Ова књига остаје једно од ретких аутентичних сведочанстава о четничком покрету и његовој улози у борби против окупатора.

Година издавања: 2025
Број страна: 134

https://cigoja.rs/prodavnica/istorija/pu...a-kopiraj/

[Краљевина Шумадија]

Нисам био сигуран где да ово поделим, па сам, најзад овде то поставио.
Недавно је у Крагујевцу била изложба - Породица Стефановић  Успон и пад једне индустрије (1907-1945) -, аутора Славка Степановића историчара Историјског архива Шумадије Крагујевца. Свака част на идеји и реализацији. Најзад се неко одлучио да се захвали и ода признање породици Стефановић, пуној патриота, добротвора и ствараоца једне модерне земље, од којих су нас "ослободили" комунисти, освојивши власт. Ко је био на изложби или прочитао каталог (брошура на 24 стр, одлично илустрована, са свим основним подацима о браћи Стефановић, у 200 примерака), такође је могао да се постиди данашњих тзв. патриота, добротвора и бизнисмена.
Замерка је усмерена на део - Окупација, где јесте набројано коме је све фамилија помагала, само су прескочени били четници или ЈВуО. Потврђујем да у ВА у Београду, има итекако докумената у кутијама о ГКГ и Шумад. гр. корпуса, који сведоче о скоро редовној преписци и помоћи Стефановића и корпуса ЈВуО. Чак је Први шумадијски корпус има свог легализованог наредника М. Теодосијевића (с. М. Пчелице), наводно запосленог код Стефановића. Најчешће храну и остало превозио је четницима Драгослав Симовић Шофер из с. Корићана, а веза је био и учитељ Драги Миленковић, из истог села. Стевина жена је кумовала неколико пута четничким заклетвама и заставама. Када јој је било суђење од комуниста, народ и сиротиња нису се плашили да дођу испред суда и скандирају - Дора је наша мајка. Итд, итд. Мање више ово се и налазило у Стевином (очигледно пребраном) досије у Историјско архиву Шумадије 90 тих год. прошлог века, где, како сам схватио ради историчар Степановић.

[Милослав Самарџић]

Је ли Дора или Дара?
Била је после рата изрека: "Дари и метла добро стоји".
Јер је морала да ради као чистачица.
По доласку цевених била је у женском логору Метино брдо, а била је трудна.

А један писац је по инерцији црвене пропаганде написао да је прве ноћи по доласку цевених била у швалерацији са њиховим командантом, док јој је муж био у тамници.


Последње што знам је да је била чистачица у Хотелу Бристол у БГ и да јој је син живео у Љубљани.

[Краљевина Шумадија]

Даринка Стефановић, р. Бикар, надимак Дора (стр. 16, а тако је и код Ћировића). Последње, од четворо деце је родила 1929., тако да скоро сигурно није била у другом стању, када се налазила у комун. логору Метино брдо.
Иначе, не везано за рат, Стева Стефановић је био толика људина и добротвор, да су му многи гружански сељаци држали слику поред слике свог свеца.
По ортаку његовог оца Светозара Стефановића рентијера и трговца из Београда, Илији Лицикасу индустријалцу, названо је цело насеље (и дан данас се тако зове) Лицика, где већином живе Роми.

[Краљевина Шумадија]

Књига: ВЕРАН ЗАКЛЕТВИ  Ратни пут поручника Арсенија Јовановића, аутор Стеван Смиљанић, Крагујевац, 2025.
Предговор - Верољуб Малетић, рецензија рукописа - Др Немања Девић.

Још једна одлична Стеванова књига.  Ова је о гружанину, подофициру Арси Јовановићу из његовог села, Г. Грбица. До најситнијих детаља о пореклу, школовању и спремању на војну службу Арсе Јовановића, Смиљанић нас је подсетио како је изгледала ондашња сеоска Србија. Пуна младића васпитаваних на војној слави својих очева и дедова из минулих ратова.
Арса Јовановић је био под командом ђенерала Драже Михаиловића, од почетка до краја, а да се на то не поставља питање: зашто?, објаснио је Стеван у својој књизи. Књига је пуна докумената, сведочења, непознатих фотографија и извора из бројне литературе. Смиљанић је на истински историјски начин описао зашто је подофицир Јовановић унапређен у официрски чин и како је постао командант бригаде у јединицама ГКГ, где није било оскудице са активним официрима. Уз све то, приложени су и Оперативни (операцијски) дневници бригада, којима је оф. Арса био командант. На крају, поручник Јовановић и његова супруга Косана отишли су заувек из овоземаљске у небеску Србију, да тамо сачекају Чича Дражу.
Нема сумње да ће од аутора Смиљанића изникнути још пуно оваквих, документованих књига. Кладим се на 10 +
У књизи, на стр. 176, налази се Наредба Бр. 20, од 27. маја 1944, коју је потписао к-т 3. бигаде Горске Гарде, потпоручник Арсеније Јовановић. Реч је о привођењу, испитивању и пресуди Преког војног суда за редова М.М. (с. Рајковац, код Младеновца), за дело "бекство из борбе" против комуниста у с. Дубони. Пресуда је била - смрт стрељањем. У предпоследњем пасусу Наредбе, официр Арса  Јовановић је нагласио: "Скреће се пажња свим војницима ове бригаде, да ће у будуће овако проћи сваки онај војник који побегне из своје јединице, а нарочито онај који побегне из борбе, јер за бегунце неће бити милости."