Паз овог дрипца, неуспелог глумца и ништа човека.
Он војвођанин
Татко му из Крушевца, живи у Београду, али ето, он баш хоће да је војвођанин
Пун ми је куфер слинаваца који би да Србску Војводину изместе из Србије.
Ја, Војвођанин
Чедомир Петровић
Добар дан. Добар дан. Изволите. Шта сте хтели? Попис. Ствари? Не. Стоке? Не… Овде при дну, напишите које сте националности? А откуд ја то знам?
Напишите шта год хоћете. Можете бити Индијанац, Еским, Тасманијски ђаво… Војвођанин.
Боже, како се нисам сетио. Па, ја сам одувек волео Војводину. Војводина је у Србији… Је л те?
Ништа ја не знам.
Гледао сам пописивача. Гурао ми је оловку и папир у лице…
Зажмурио сам и прво што сам видео била је равница у разним бојама.
Жута од пшенице и зелена од кукуруза и винограда. Златна од сунцокрета.
Све то полегло од богатог рода и мирише на постељину, кад је мајка опере и окачи на конопац да се суши. Па, као да таласа. Као море, што је ту некад било.
Волим Војводину. Волим Фришку Гору, како је моја супруга и ја зовемо.
Прво ми дође Ириг, па свратим на гробље, до Михиза, попијем и за њега и за мене.
Одем до Бранка на Стражилово. Поседим мало на клупи. Гледам Дунав и Нови Сад у даљини. На лепом је месту и био би права престоница.
Обиђем све манастире.
Обиђем чика Јову Змаја. Па се здраво исплачем рад Ђулића увеока
Кажу Војводина је позната по житу, нафти, шећеру, водама…
Заборављају да је најбогатија у људима.
Поред Срба, којих у Војводини има највише, има Мађара, Словака, Хрвата, Рома, Румуна, Црногораца, Буњеваца, Југословена, Македонаца, као и остале мање етничке скупине у које спадају Украјинци, Муслимани, Немци, Албанци, Словенци, Бугари и други… Укупно има више од 26 нација и националних или етничких група!
Ееееј, па то су једне мале Уједињене нације.
Ту нема округлог стола ни председавајућег.
Ту је велики астал, од неке свадбе заостао. На њему се водила љубав, деца рађала, свиње клале и комшије стављале кад напречац умру. Прекривен је чистим столњацима са шареним цветовима.
Седе један поред другог и мушки и женски и млађи и старији и деца. Сви су једнаки и у јелу и у пићу и у животу.
А, кад дође 21 јануар, кад су мађарски фашисти 42-ге бацали у залеђен Дунав, Србе, Роме и Јевреје, онда се сви некако још више шћућуре један поред другог, као да хоће да се згреју између себе, јер тог дана срца су им хладна и душе. И отопе се ти ледови после друге, треће чаше.
Домаћице се утркују чија је башта лепша? Размењују пелцере и рецепте.
А, на асталу, разни специјалитети. Мађарски гулаш, српска гибаница, румунске мититеи (ћуфте), словачка супа од белог лука, па после мораш отварати све пенџере да се соба добро излуфтира.
Од свачег се узме по оно најбоље.
Та како да не волеш Војводину?
На почетку, ту су ракије од свакојаког воћа, а уз јело вино. Не знаш чије је боље и од које сорте, а мораш пробати од
сваког, јер може комшија да се наљути.
Па, колачи и торте.
Могу једни од других да науче језике, обичаје.
Одлазе у куће једни другима, на верске празнике, на свадбе, рођења, крштења, славе, да изјаве саучешће.
Честитају једни другима пасху, католички и православни божић…
Помажу кад се комшија разболи, па удруже снаге и окопају све што треба.
Позајмљују… Комшија Бугарски… Можете ли нам позајмити ваш млинац сегединац, наш се нешто покварио.
Та како да не волеш Војводину?
Заволе се Јанош и Бисенија и Лаза и Илонка и нема те силе, ни вере, ни језика, ни народности, ни партије, која ће их раздвојити.
Па, дођу деца. Па, ома науче два језика – Лајош, гyере иде… Ружице, вуци се кући.
Па, имена прошарана, па се пева уз тамбурице и бегеш, о девојкама и коњима, а Мика говорио кроз дувански дим, што је полегао као магла по Тамишу.
„Родио те отац. Убио те син. Брат брату о врату и по врату.
А крстови највеће дрвеће. А гробови највеће планине.
Јао равницо! Јао кртицо! Јао безглава тицо!
Јао све моје несито и поносито и напито!
Моја жетво и жито. Моја клетво и туго.
И јао Војводино – гладна годино, и Војводино – дуго!“
Па, тамо где је стао Мика, наставио Ђоле…
Због Ђолета, највише, бићу Војвођанин.
Умро стари алас и пожелео да га спусте у Тамиш. Целог живота сладио се рибом, па је сад ред да и оне њега поједу.
Како онда да не волеш Војводину?
Волим ја и Шумадију и трубе и хармонике. Све је то Србија.
Али, удаљили смо се некако. Власт је скрајнула Војводину, мало у страну, а она искористила то време и оде далеко напред. Сад је касно за бригу. Оде Војводина. Остала је Србија и не може је пратити.
Шта ће бити, рећи ће народ.
И кроз историју било је разлика.
Под Аустријом, имали су Срби могућности и за културу, образовање, науку. Прихватање манира који су владали у Европи. У опхођењу, конверзацији, увид у моду.
Док су у деловима где је владала Турска, Срби били лишени свега.
Прођу Турци, набију те на колац, окрену се и оду.
И све је то остало, негде у времену и преносило се кроз воспитаније и учење, све до данас.
Војвођани се разликују по вероисповести. Има православаца, католика, гркокатолика, протестаната, муслимана…
Убациш у велики лонац све националности и све вере и добро промешаш и то испадне најздравије и најлепше јело на свету, а зове се Војводина.
И како онда не волети Војводину?
Где треба да напишем националност.
Овде, доле.
Ево, пишем… Војвођанин!
Намерно говорим гласно, да ме сви чују.
Комшија који је лежао на вратима и прислушкивао, паде ко свећа.
Комшиница цикну Ијууууу! И остали цикнуше Ијууууу! Маца рече мјаууууу.
Неко из гомиле добаци.
– Па, кажем вам ја да он није Србин. Све ће да буде, само Србин неће.
– Па и те лале, који су ми то Срби? Де су били, кад је густо било.
– И ко су бре ти Војвођани? ‘Оће се оцепљују. ‘Оће ђоку мог.
– И шта траже у нашој земљи, ти који нису Срби? Права? Која бре права ми имамо код њих? Марш у пизду материну.
– Све то треба најурити, тамо одакле су дошли. Требаће нам места за овај наш српски свет.
– Море, лепо је њих Шешељ хтео све да…
– Није касно. Мож и овај Вучић да доврши посо. Овај му некад био газда…
– И онај Вулин. Чист геније. Све уза зид, па кокај.
– Тако јееееее.
Да ли ћемо се опет селити… И где?
Ко ће нам доћи и одакле? Где ћемо их примити и чиме нахранити, кад ни за себе више немамо.
Где ћемо ми отићи и кад ће све то престати… И кад ћемо наћи нашу кућу?
Смрт не постоји. Постоје само сеобе.
Та како онда да не волем и да не будем Војвођанин?
Ви, који сте сада на власти и живите од страхова и ратова, немира, подлости и мржње према свему што није српско, не дирајте у Војводину.
Јер ту ако крене по злу, тешко да ће се икада зауставити.
Аутор је драмски уметник.