20-04-2016, 12:10 AM
Национални идентитет данас
Такозвана елита, а заправо друга генерација комуниста, смишљено мења симболе националног идентитета Срба. Аутор чланка то показује на примеру Ивањице - примеру који мање-више важи за целу Србију
ПИШЕ: Младомир ЋУРЧИЋ
Национални идентитет, о коме је овде реч, у себи садржи и све друге сродне идентитете као делове једног јединственог бића, које представља одређену нацију или неки засебни национални идентитет. Потпуно исти принцип се примењује и код покрајинских идентитета у оквиру или изван неког националног идентитета. Многобројни и разноврсни идентитети, као и разни други спецификуми, креирају јединствени принцип који решава наоко различите проблеме. Тако, један национални идентитет чини скуп: географских, етничких, антрополошких и историјских идентитета, а најчешће различитости у односу на друге, удаљене или блиске, националне идентитете. Тако се доказује, мање или више успешно, национални идентитет и пред собом и пред светом и пред Богом. Тако смо и ми Срби након бројних ослободилачких ратова, кроз Васкрс српске цркве и настанак и вртоглави развој наше науке, успели да, од Карађорђа до Првог светског рата, створимо свој јасан национални идентитет по којем смо препознатљиви у Европи и свету. На основу тог јасног националног идентитета настали су и национални симболи. Њих има много, али их најчешће изједначавамо са државним симболима, који се сврставају у две групе:
1. нематеријални - најчешће државни празници или дани државности,
2. материјални - застава, химна и грб.
Тешко да је ико у нашем окружењу, а чини се и много шире, тако успешно решио питање државних симбола материјалног типа, као што су то Срби урадили у другој половини 19. века.
Бренд је, по некој општој дефиницији, комбинација имена, термина, знака и дизајна у јединствени симбол који идентификује робу или услугу и служи да неки робни производ буде различит од конкуренције. Карактеристике које се везују за успешне, односно вредне брендове, јесу резултат маркетинг вештине, квалитета производа и ефикасног представљања робне марке дуги низ година.
Можемо рећи да је национални идентитет нешто што се формирало код већине старих нација у 19. веку, наравно, вукући елементе и из раније историје. Бренд је почео настајати најмање један век касније. У другом времену и као последица новог и другачијег историјског развоја. Наравно, настајањем нових нација у 20. веку, а најинтензивније у периодима деколонизације и распадом источно-европског комунизма, појавили су се нови национални симболи. Неки су били успешно решени, неки мање успешно, али су ретки примери да су мешани са брендом, као потпуно различитим појмом. Да се, ипак, и то може догодити, пример налазимо у 21. веку, и то у Ивањици, у срцу Србије. О томе је ова прича.
Након „демократских промена“, било да се рачунају од 1990. године или од 5. октобра 2000-те године, по општинама по Србији (бившим срезовима) наступила је мода да се праве нови амблеми-симболи локалних заједница. Да би се подржао тај европски тренд, то су се већином одлучивали за грбове. Требало је изабрати Дан општине, као неки локални дан државности, да би се направио отклон од комунистичких датума.
Ивањица је у томе доста каснила. Њени становници и њихови представници у локалној самоуправи, који су у већини потекли из околних села, надали су се одржању комунизма-социјализма, који их је, бар по њиховом мишљењу, одвојио од „заосталости“ и послао у нови, бољи свет. Пар километара низводно. Одлуку да донесу симболе свога краја донели су пре свега због тога што су други то већ урадили. Па, куд сви Турци... Зато ће и резултати личити на вољу. А и на сцену ће ступити чувена писменост ивањичке културне елите.
Тако је Скупштина општине Ивањице октобра 2012. године донела решење о формирању комисије која је имала задатак да донесе предлог за датум општине и изглед грба. Комисија је именована у следећем саставу: др. Бранко Ракић, предавач на Правном факултету Београдског универзитета; Милица Раичевић, академски сликар; Зорана Гавриловић, архитекта; Зоран Вучићевић, грађевински инжењер; као и двојица историчара: Димитрије Видић и Алаксандар Парпура.
Комисија је, консултујући обимну историјску литературу, дошла до закључка да Ивањица није добила име по ивама, него по Ивањских лилама. Ивањске лиле су стари обичај, који вуче порекло још из паганских времена, а означава паљење бакљи-лила направљених од трешњеве коре, које су се палиле у овом крају у периоду од Ивандана до Петровдана. На тај начин се симболично тражило од богова да се продужи сунчано време, у периоду године када су равнодневнице најдуже. Од настанка цркве Светог Константина и Јелене у Ивањици, као средишње и најстарије грађевине нове варошице, а вероватно и раније, Света Тројица су слава Ивањице. Света Тројица су празник који спада у померљиве празнике и помера се према датирању Васкрса. Пада 50 дана по Васкрсу. Јасно је да, најчешће, празници Свете Тројице долазе управо крајем пролећа, у периоду између средине јуна и почетка јула. Тима је црква давала хришћански, европски, српски карактер старим обичајима из паганских времена. Неко ко је имао везе и са народом и са Богом одредио је овај датум за Славу Ивањице, јер не само да су Тројице велики хришћански празник, него су се временски поклапали са датумом када је кнез Михаило прогласио Ивањицу варошицом, 16. јуна 1866. године ( по старом календару ) и са Ивањских лилама.
Међутим, комисија, иако то можда не спознаје, одлично осећа да је Европа постала постхришћанска, па су и они, тако модерни, одлучили да иду новим - европским путем. Ако већ нису и сами авангарда, јер су се они Бога одрекли и пре те Европе.
Након завршетка рада комисије, СО Ивањица је, маја 2013. године, донела одлуку да је Дан општине 16. јун. То јесте датум када је кнез Михаило Обреновић прогласио општину варошицом, али по јулијанском, а не по грегоријанском календару како то славе ови новопечени традиционалисти. Углавном, предлог комисије везан за паганске обичаје није прихваћен, али није ни узет за Дан општине празник Свете Тројице, тако да су политичари решили да буду чардак ни на небу ни на земљи. Очекујући да нешто падне с небеса, или, европски речено, чекајући Годоа.
Међутим, оно што је урађено са грбом, било је непревазиђени циркус. Комисија је, истом одлуком као и за предлог Дана општине, предложила елементе грба које би овлашћено уметничко лице ставило у складну целину. Елементи грба су били следећи: претежно зелена боја, жута линија, један медвед и једна пастрмка. Жута линија је вероватно требала да покаже верност центарлне власти у Београду, коју је тада оличавала интересна група познатија под надимком жуто предузеће. Зелена боја у хералдици може означавати две ствари: непрегледне ливаде или степе које су изразито доминантне у географији коју грб означава, или да прикаже да је већинско станвништво тога краја религијски везано за ислам. За оне који не познају географију Моравичког краја, довољна илустрација је виц да се ту праве најбољи акумулатори, иако сви знају да у Ивањици не постоји фабрика акумулатора. Напросто, где год да се паркира моторно возило, акумулатор није ни потребан да би се возило поново покренуло. Са друге стране, чак и у три и по века дугој владавини Османске Турске на овом простору, присуство Муслимана у овом крају може се више назвати историјским инцидентом него неком сталном одредницом. Управо због неприступачности самог терена, у овом крају насељавали су се искључиво Срби као грађани другог реда велике царевине.
Мотиви стављања зелене боје у грб су недокучиви, јер их чланови комисије нису објаснили ни на јавној расправи коју су организовали, а на којој су доживели прави фијаско. Једини логичан разлог, познавајући њихов поглед на свет, може бити тај да се избегне постављање у грб тамно плаве, тегет боје, какву дају шуме Мучња, Чемернице, Голије и Јавора у сумраке након дугих летњих дана. Плава боја је симбол монархије и то се требало по сваку цену избећи. Много је примамљивије братство и јединство са онима са којима се не живи, него љубити ближњег свога, тј. онога са којим се живи.
Али, тек са животињама је наступио прави крешендо. По одлуци комисије, пастрмка је изабрана као аутохтона врста рибе која живи у Студеници, у горњем току Моравице. Обашка што је нико одавно није видео, због загађења у којем су у деценијама комунизма биле изложене ове две прелепе реке. У хералдици пастрмка нема посебну симболику. Уопштено, рибе су у старој келтској митологији представљале богове. Тако је био и ред да чланови комисије окамене себе и своје налогодавце као вечне симболе Ивањице.
Комисија је, чак, и за медведе рекла да су аутохтоне животиње које живе у густим шумама овог краја. Током 2015-те године, рецимо, ловци су дали податак да на подручју општине живи девет медведа, али да није сигурно где се неки од њих у том тренутку налазе. Другим речима, могу бити на Голији, али и на Рогозни, Радочеву, Чемерну, Копаонику или, са друге стране, негде око Нове Вароши, па чак и до Дрине. У хералдици медвед симболише немилосрдност у заштити потомства. Није нимало случајно што су чланови комисије баш медведа изабрали за животињу која треба да стоји на грбу.
Један високи српски званичник, карактеришући српску позицију као пацифистичку, недавно рече: „Србија нема непријатеља, само мањих или већих пријатеља!“ Ту политику која се некад звала капитулантском, управо симболише прича о борби и заштити породице, која је, у суштини, само параван за невиђено себичњаштво и према сународницима и према нацији и према држави. Да ли медвед симболише историју Срба Моравичког краја? Да ли медвед симболише Моравичане који дадоше свој живот штитећи своје сународнике, своју нацију и своју државу на Јавору, па на Церу, Гучеву, Мачковом камену у Албанији, на Солуну?
Представља ли медвед браћу Василијвиће-Ђидовиће из Шареника, њих четворицу, које су побили комунисти и оставили без гроба, или њихову мајку, што их је погрешним млеком задојила, да не проживе живот чувајући само своју задњицу?
Симболише ли медвед Дражу Михаиловића, Ивањичанина који је тако назадно, тако анахроно, поштовао своју заклетву и наставио да служи својој држави која није капитулирала, тако што је отишао у шуму да сакупља распаднуту војску, уместо да је био модеран и пресвуко се у цивилно одело, па отишао у своју кућу, у Брегалничкој улици број 24 у Београду, да чува сукњу својој жени и глади увојке својој деци?
Преци су нам оставили знакове поред пута које треба да пратимо да се на историјском путу не би изгубили. Знакове смо уклонили, а узели неке друге. То ће нас одвести у беспуће из којега се више нећемо извући. Свака нација се препознаје и цени по њеној сопственој аутентичности, а не по жељи да не личи на себе.
Дубоки су корени и озбиљни разлози који су упутили интелектуалну елиту Ивањице да крене странпутицом. Међутим, то је друга тема. Резултати су сами по себи довољно инспиративни за овај текст. Грб без јасно (на хералдичким принципима) формулисаног штита, без крста, без иједног објекта који карактерише Ивањицу, нашао се у предлогу. Грбови представљају људе који су одредиште одређеног подручја и њихову историју. Због њих се грбови праве. А на овај, комисијски грб, није могао ни стари једнолучни камени мост, ни Римски мост у Куманици, ни црква Светог Константина и Јелене, ни манастири Ковиље или Придворица, ни крајпуташи-споменици ратницима погинулим далеко од куће. Да не говоримо да је лик Светог Саве први требао да краси грб Ивањице, јер је мали Растко провео део детињства на Голији, а стари Свети Сава је читав овај крај обишао и оставио неизбрисив траг. Сувислих предлога било је још, али то није дотицало чланове комисије. Зашто? Зато што су се они одавно одрекли националних симбола и изабрани су у комисију не да би изабрали грб као национални симбол, него да би га представили као бренд.
Дубоко у себи, бренд садржи лаж, или, макар, прећуткивање неке истине. Бренд има интерес, а национални симбол га нема. Ту је суштинска разлика. Када се прави бренд неког краја или неког народа, који искључују националну посебност, долази се до погрешних закључака, па и комичних ситуација, где је све у служби бренда, а науштрб или потпуно супротстављеној историјској истини. Долази до злоупотреба историје зарад комерцијализације, као својевремено, у доба када су крсташи заузели Цариград и основали Латинско царство и када је дошло до масовног лажирања хришћанских светиња зарад трговине. Сличан пример постоји и у Ивањици где извесни Слободан Коцић, власник дућана за продају сувенира, тврди да се Дража родио баш у кући у којој се налази дућан. За такву тврдњу не постоји ниједан материјални доказ. Напротив, стари Ивањичани знају да се Дража родио на потпуно другом месту. Но, сналажњиви трговац се досетио да уз сувенире са Дражиним ликом продаје и оне који имају лик Јосипа Броза, па коме се како свиђа. Има и других примера који су слични овом. Међутим, нису ови људи криви што се овакве ствари догађају.
Кривци се налазе у културној елити Срба, а сходно томе и у Ивањици, који су показали велику виталност само у једној особини. Не постоји крај поткупљивости данашње српске елите. Нема краја глупостима које политичари могу да досегну, а да их културна елита у томе не подржи. Иако су апанаже све мање и мање. Ивањици и Србији нема националног препорода док год културна елита не буде несреброљубљива и самостална. Тек када се то буде десило она ће себи моћи да истински припише назив елите. Очигледно је да се то неће десити са овом генерацијом Срба. Овај текст је нада да ће нове генерације бити боље од нас.
(Српске новине, гласило ОСЧ ‘’Равна Гора’’, Чикаго, април 2016.)
http://www.pogledi.rs/nacionalni-identitet-danas/
Такозвана елита, а заправо друга генерација комуниста, смишљено мења симболе националног идентитета Срба. Аутор чланка то показује на примеру Ивањице - примеру који мање-више важи за целу Србију
ПИШЕ: Младомир ЋУРЧИЋ
Национални идентитет, о коме је овде реч, у себи садржи и све друге сродне идентитете као делове једног јединственог бића, које представља одређену нацију или неки засебни национални идентитет. Потпуно исти принцип се примењује и код покрајинских идентитета у оквиру или изван неког националног идентитета. Многобројни и разноврсни идентитети, као и разни други спецификуми, креирају јединствени принцип који решава наоко различите проблеме. Тако, један национални идентитет чини скуп: географских, етничких, антрополошких и историјских идентитета, а најчешће различитости у односу на друге, удаљене или блиске, националне идентитете. Тако се доказује, мање или више успешно, национални идентитет и пред собом и пред светом и пред Богом. Тако смо и ми Срби након бројних ослободилачких ратова, кроз Васкрс српске цркве и настанак и вртоглави развој наше науке, успели да, од Карађорђа до Првог светског рата, створимо свој јасан национални идентитет по којем смо препознатљиви у Европи и свету. На основу тог јасног националног идентитета настали су и национални симболи. Њих има много, али их најчешће изједначавамо са државним симболима, који се сврставају у две групе:
1. нематеријални - најчешће државни празници или дани државности,
2. материјални - застава, химна и грб.
Тешко да је ико у нашем окружењу, а чини се и много шире, тако успешно решио питање државних симбола материјалног типа, као што су то Срби урадили у другој половини 19. века.
Бренд је, по некој општој дефиницији, комбинација имена, термина, знака и дизајна у јединствени симбол који идентификује робу или услугу и служи да неки робни производ буде различит од конкуренције. Карактеристике које се везују за успешне, односно вредне брендове, јесу резултат маркетинг вештине, квалитета производа и ефикасног представљања робне марке дуги низ година.
Можемо рећи да је национални идентитет нешто што се формирало код већине старих нација у 19. веку, наравно, вукући елементе и из раније историје. Бренд је почео настајати најмање један век касније. У другом времену и као последица новог и другачијег историјског развоја. Наравно, настајањем нових нација у 20. веку, а најинтензивније у периодима деколонизације и распадом источно-европског комунизма, појавили су се нови национални симболи. Неки су били успешно решени, неки мање успешно, али су ретки примери да су мешани са брендом, као потпуно различитим појмом. Да се, ипак, и то може догодити, пример налазимо у 21. веку, и то у Ивањици, у срцу Србије. О томе је ова прича.
Након „демократских промена“, било да се рачунају од 1990. године или од 5. октобра 2000-те године, по општинама по Србији (бившим срезовима) наступила је мода да се праве нови амблеми-симболи локалних заједница. Да би се подржао тај европски тренд, то су се већином одлучивали за грбове. Требало је изабрати Дан општине, као неки локални дан државности, да би се направио отклон од комунистичких датума.
Ивањица је у томе доста каснила. Њени становници и њихови представници у локалној самоуправи, који су у већини потекли из околних села, надали су се одржању комунизма-социјализма, који их је, бар по њиховом мишљењу, одвојио од „заосталости“ и послао у нови, бољи свет. Пар километара низводно. Одлуку да донесу симболе свога краја донели су пре свега због тога што су други то већ урадили. Па, куд сви Турци... Зато ће и резултати личити на вољу. А и на сцену ће ступити чувена писменост ивањичке културне елите.
Тако је Скупштина општине Ивањице октобра 2012. године донела решење о формирању комисије која је имала задатак да донесе предлог за датум општине и изглед грба. Комисија је именована у следећем саставу: др. Бранко Ракић, предавач на Правном факултету Београдског универзитета; Милица Раичевић, академски сликар; Зорана Гавриловић, архитекта; Зоран Вучићевић, грађевински инжењер; као и двојица историчара: Димитрије Видић и Алаксандар Парпура.
Комисија је, консултујући обимну историјску литературу, дошла до закључка да Ивањица није добила име по ивама, него по Ивањских лилама. Ивањске лиле су стари обичај, који вуче порекло још из паганских времена, а означава паљење бакљи-лила направљених од трешњеве коре, које су се палиле у овом крају у периоду од Ивандана до Петровдана. На тај начин се симболично тражило од богова да се продужи сунчано време, у периоду године када су равнодневнице најдуже. Од настанка цркве Светог Константина и Јелене у Ивањици, као средишње и најстарије грађевине нове варошице, а вероватно и раније, Света Тројица су слава Ивањице. Света Тројица су празник који спада у померљиве празнике и помера се према датирању Васкрса. Пада 50 дана по Васкрсу. Јасно је да, најчешће, празници Свете Тројице долазе управо крајем пролећа, у периоду између средине јуна и почетка јула. Тима је црква давала хришћански, европски, српски карактер старим обичајима из паганских времена. Неко ко је имао везе и са народом и са Богом одредио је овај датум за Славу Ивањице, јер не само да су Тројице велики хришћански празник, него су се временски поклапали са датумом када је кнез Михаило прогласио Ивањицу варошицом, 16. јуна 1866. године ( по старом календару ) и са Ивањских лилама.
Међутим, комисија, иако то можда не спознаје, одлично осећа да је Европа постала постхришћанска, па су и они, тако модерни, одлучили да иду новим - европским путем. Ако већ нису и сами авангарда, јер су се они Бога одрекли и пре те Европе.
Након завршетка рада комисије, СО Ивањица је, маја 2013. године, донела одлуку да је Дан општине 16. јун. То јесте датум када је кнез Михаило Обреновић прогласио општину варошицом, али по јулијанском, а не по грегоријанском календару како то славе ови новопечени традиционалисти. Углавном, предлог комисије везан за паганске обичаје није прихваћен, али није ни узет за Дан општине празник Свете Тројице, тако да су политичари решили да буду чардак ни на небу ни на земљи. Очекујући да нешто падне с небеса, или, европски речено, чекајући Годоа.
Међутим, оно што је урађено са грбом, било је непревазиђени циркус. Комисија је, истом одлуком као и за предлог Дана општине, предложила елементе грба које би овлашћено уметничко лице ставило у складну целину. Елементи грба су били следећи: претежно зелена боја, жута линија, један медвед и једна пастрмка. Жута линија је вероватно требала да покаже верност центарлне власти у Београду, коју је тада оличавала интересна група познатија под надимком жуто предузеће. Зелена боја у хералдици може означавати две ствари: непрегледне ливаде или степе које су изразито доминантне у географији коју грб означава, или да прикаже да је већинско станвништво тога краја религијски везано за ислам. За оне који не познају географију Моравичког краја, довољна илустрација је виц да се ту праве најбољи акумулатори, иако сви знају да у Ивањици не постоји фабрика акумулатора. Напросто, где год да се паркира моторно возило, акумулатор није ни потребан да би се возило поново покренуло. Са друге стране, чак и у три и по века дугој владавини Османске Турске на овом простору, присуство Муслимана у овом крају може се више назвати историјским инцидентом него неком сталном одредницом. Управо због неприступачности самог терена, у овом крају насељавали су се искључиво Срби као грађани другог реда велике царевине.
Мотиви стављања зелене боје у грб су недокучиви, јер их чланови комисије нису објаснили ни на јавној расправи коју су организовали, а на којој су доживели прави фијаско. Једини логичан разлог, познавајући њихов поглед на свет, може бити тај да се избегне постављање у грб тамно плаве, тегет боје, какву дају шуме Мучња, Чемернице, Голије и Јавора у сумраке након дугих летњих дана. Плава боја је симбол монархије и то се требало по сваку цену избећи. Много је примамљивије братство и јединство са онима са којима се не живи, него љубити ближњег свога, тј. онога са којим се живи.
Али, тек са животињама је наступио прави крешендо. По одлуци комисије, пастрмка је изабрана као аутохтона врста рибе која живи у Студеници, у горњем току Моравице. Обашка што је нико одавно није видео, због загађења у којем су у деценијама комунизма биле изложене ове две прелепе реке. У хералдици пастрмка нема посебну симболику. Уопштено, рибе су у старој келтској митологији представљале богове. Тако је био и ред да чланови комисије окамене себе и своје налогодавце као вечне симболе Ивањице.
Комисија је, чак, и за медведе рекла да су аутохтоне животиње које живе у густим шумама овог краја. Током 2015-те године, рецимо, ловци су дали податак да на подручју општине живи девет медведа, али да није сигурно где се неки од њих у том тренутку налазе. Другим речима, могу бити на Голији, али и на Рогозни, Радочеву, Чемерну, Копаонику или, са друге стране, негде око Нове Вароши, па чак и до Дрине. У хералдици медвед симболише немилосрдност у заштити потомства. Није нимало случајно што су чланови комисије баш медведа изабрали за животињу која треба да стоји на грбу.
Један високи српски званичник, карактеришући српску позицију као пацифистичку, недавно рече: „Србија нема непријатеља, само мањих или већих пријатеља!“ Ту политику која се некад звала капитулантском, управо симболише прича о борби и заштити породице, која је, у суштини, само параван за невиђено себичњаштво и према сународницима и према нацији и према држави. Да ли медвед симболише историју Срба Моравичког краја? Да ли медвед симболише Моравичане који дадоше свој живот штитећи своје сународнике, своју нацију и своју државу на Јавору, па на Церу, Гучеву, Мачковом камену у Албанији, на Солуну?
Представља ли медвед браћу Василијвиће-Ђидовиће из Шареника, њих четворицу, које су побили комунисти и оставили без гроба, или њихову мајку, што их је погрешним млеком задојила, да не проживе живот чувајући само своју задњицу?
Симболише ли медвед Дражу Михаиловића, Ивањичанина који је тако назадно, тако анахроно, поштовао своју заклетву и наставио да служи својој држави која није капитулирала, тако што је отишао у шуму да сакупља распаднуту војску, уместо да је био модеран и пресвуко се у цивилно одело, па отишао у своју кућу, у Брегалничкој улици број 24 у Београду, да чува сукњу својој жени и глади увојке својој деци?
Преци су нам оставили знакове поред пута које треба да пратимо да се на историјском путу не би изгубили. Знакове смо уклонили, а узели неке друге. То ће нас одвести у беспуће из којега се више нећемо извући. Свака нација се препознаје и цени по њеној сопственој аутентичности, а не по жељи да не личи на себе.
Дубоки су корени и озбиљни разлози који су упутили интелектуалну елиту Ивањице да крене странпутицом. Међутим, то је друга тема. Резултати су сами по себи довољно инспиративни за овај текст. Грб без јасно (на хералдичким принципима) формулисаног штита, без крста, без иједног објекта који карактерише Ивањицу, нашао се у предлогу. Грбови представљају људе који су одредиште одређеног подручја и њихову историју. Због њих се грбови праве. А на овај, комисијски грб, није могао ни стари једнолучни камени мост, ни Римски мост у Куманици, ни црква Светог Константина и Јелене, ни манастири Ковиље или Придворица, ни крајпуташи-споменици ратницима погинулим далеко од куће. Да не говоримо да је лик Светог Саве први требао да краси грб Ивањице, јер је мали Растко провео део детињства на Голији, а стари Свети Сава је читав овај крај обишао и оставио неизбрисив траг. Сувислих предлога било је још, али то није дотицало чланове комисије. Зашто? Зато што су се они одавно одрекли националних симбола и изабрани су у комисију не да би изабрали грб као национални симбол, него да би га представили као бренд.
Дубоко у себи, бренд садржи лаж, или, макар, прећуткивање неке истине. Бренд има интерес, а национални симбол га нема. Ту је суштинска разлика. Када се прави бренд неког краја или неког народа, који искључују националну посебност, долази се до погрешних закључака, па и комичних ситуација, где је све у служби бренда, а науштрб или потпуно супротстављеној историјској истини. Долази до злоупотреба историје зарад комерцијализације, као својевремено, у доба када су крсташи заузели Цариград и основали Латинско царство и када је дошло до масовног лажирања хришћанских светиња зарад трговине. Сличан пример постоји и у Ивањици где извесни Слободан Коцић, власник дућана за продају сувенира, тврди да се Дража родио баш у кући у којој се налази дућан. За такву тврдњу не постоји ниједан материјални доказ. Напротив, стари Ивањичани знају да се Дража родио на потпуно другом месту. Но, сналажњиви трговац се досетио да уз сувенире са Дражиним ликом продаје и оне који имају лик Јосипа Броза, па коме се како свиђа. Има и других примера који су слични овом. Међутим, нису ови људи криви што се овакве ствари догађају.
Кривци се налазе у културној елити Срба, а сходно томе и у Ивањици, који су показали велику виталност само у једној особини. Не постоји крај поткупљивости данашње српске елите. Нема краја глупостима које политичари могу да досегну, а да их културна елита у томе не подржи. Иако су апанаже све мање и мање. Ивањици и Србији нема националног препорода док год културна елита не буде несреброљубљива и самостална. Тек када се то буде десило она ће себи моћи да истински припише назив елите. Очигледно је да се то неће десити са овом генерацијом Срба. Овај текст је нада да ће нове генерације бити боље од нас.
(Српске новине, гласило ОСЧ ‘’Равна Гора’’, Чикаго, април 2016.)
http://www.pogledi.rs/nacionalni-identitet-danas/