[Николај]

Унутрашње административне границе би остале исте, с тим што би Бановина Хрватска изгубила проширења која је неуставно добила 1939. године (због погрешне процене кнеза Павла да ће се тим поклонима Хрвати одбити од Хитлера). Реч је о Дубровнику и обали даље на југоисток, закључно са Превлаком, затим о Петроварадину и делу Срема, деловима северне Босне, итд.

Цела Бановина Хрватска је неуставно основана, тако да сигурно не би опстала после рата. Вероватно би била нека хрватска федерална јединица, али би прво био промењен Устав. А како би се све те јединице звале, какав би територијални опсег и овлашћења имале, ко то зна.

[Милослав Самарџић]

Нисам мислио на исход рата, него на већи отпор главнине снага ЈВуО која ја у то време већ била јако слаба ,опкољена са свих страна и без икакве логистике.Мислим да је војнички морал у таквој ситуацији био лош и да је то главни узрок што није дошло до неке значајније битке.Одакле вам податак да је Павле имао свега 6.000 војника,мислим који су извори?Пошто већина Историчара прича о много већем броју четника под Павловом командом,говори се о бројци од 20.000-30.000 војника.

Према оригиналним изворним документима је 6.000 војника и 2.000 избеглица. Нисам наишао на те фантастичне цифре.

[Chicot]

али не видим зашто би економске и политичке последице биле драстично другачије после рата? Мени се чини да би после рата ствари ишле својим током као и у другим земљама.

Драстична би била разлика у зависности од исхода.
Узмимо најједноставнију, прву опцију (најмање променљивих за предвидети):

Рецимо до краја 1942 комунисти елиминисани.

Како та чињеница утиче на војну стратегију савезника и на политику према региону са аспекта њихових дилова са Совјетима?

Период до краја рата: Дража остаје са главним унутрашњим непријатељем - усташама. У недостатку комуниста, може се претпоставити да би усташе Немци максимално користили, са истим циљем - да се снаге отпора фокусирају на одбрану, а не на чињење штете Осовини. Са друге стране, Дража би остао при својој стратегији свођења жртава на минимум, те би и антиосовинске акције биле ограничене. Ако би и добијао материјалну помоћ, она би била доста мања, и највише тек довољна да се изврше ограничене операције до финалне фазе рата. Општи напад на Немце се не би предузео пре 1944, што би значило много више труда и жртава Савезника на Медитерану. Дражино опредељење би било да што пре матира Немце, са што мање жртава и присили их на предају. Предаја Немаца на Балкану 1944, Савезницима није пожељна опција, јер терет чувања и храњења заробљеника пада на њихов терет. Лош моменат, док су и сами у г.... до гуше, у Италији или у Арденима
Друго, целу своју опортунистичку стратегију рата би морали да мењају из корена. Не би било простора за хватање кривина, и морали би озбиљно, "у кост". Четници не би могли да им користе на медитерану као комунисти: да немцима буду џак за ударање.

После рата: Британцима је опција са "Титом кога могу да контролишу" и "Титом кога ефективно одвајају из Стаљинових раља" најбоље могуће геополитичко решење за Југославију. То се није десило, али су они веровали да је то изводљиво. Михаиловић је прихватљив само као брана комунизму (читај руском империјализму) и као карта повратка монархије. Није прихватљив зато што је он персонификација тријумфа "српског државотворног политичког концепта". Такав концепт је у оштрој супротности са њиховим геостратешким интересима. Грчка је сачувана од комунизма али политички и економски руинирана како би се ослабила њена отпорност и осигурао пут према блиском истоку. Дакле, у таквој ситуацији форсирала би се резервна опција, Шубашић или Мачек. Са друге стране, од Србије би се захтевао знатно "умеренији" премијер, довољно мекан да прихвати хрватске "специјалне интересе" и статус у новој КЈ, и исто тако, довољно левичар да не смета Стаљину. Рецимо, Савица Косановић

Совјети би интензивно радили на подривању земље и претварању исте у комунистичку колонију.

Америма је и даље боље да са Стаљином тргују на Балкану него на северу и западу Европе па би били склони да подрже тенденције Британаца у вези са хрватским питањем и тенденције Совјета у вези са левом оријентацијом нове владе. Не кажем да би подржали комунизацију, али свакако неку форму најприближнију томе.

То би рецимо била послератна политичка основа. Како то утиче на економију: боље него у верзији Титове Југославије, али и даље знатно лошија основа него у другим некомунистичким земљама. На све то, несразмерно велика ратна штета. Економију би успоравале сталне борбе око прерасподеле и дислокације економских инвестиција и вредности, слично као и после првог светског рата.

Овде се отвара друго питање: каква би била могућност оснивања краљевине Србије под којим условима и са којим границама?

[Мргуд]

Занимљива тема, свакако и за једну књигу или књижицу али то онда свакако не би била књига са научним тезама јер неука и индуктивно и дедуктивно не бави се прогнозама "шта би било кад би било".

Типичан пример за такво нешто је овај део за спорт и фудбал из текста. То су пука нагађања.

Али кажем занимљива тема.

Зашто би то било нагађање? Економски снажне и при томе правно уређене државе имају веће резултате у спорту. Дакле, колико би држава била јача, толико би имала више медаља.

И Аустрија је економски снажна и уређена па нема јаке клубове у фудбалу и није редовни учесник Лиге Шампиона. Значи, то су само пука нагађања која научно нису доказива.

[Сипуљац]

Занимљива тема, свакако и за једну књигу или књижицу али то онда свакако не би била књига са научним тезама јер неука и индуктивно и дедуктивно не бави се прогнозама "шта би било кад би било".

Типичан пример за такво нешто је овај део за спорт и фудбал из текста. То су пука нагађања.

Али кажем занимљива тема.

Зашто би то било нагађање? Економски снажне и при томе правно уређене државе имају веће резултате у спорту. Дакле, колико би држава била јача, толико би имала више медаља.

И Аустрија је економски снажна и уређена па нема јаке клубове у фудбалу и није редовни учесник Лиге Шампиона. Значи, то су само пука нагађања која научно нису доказива.

Нема у фудбалу зато што фудбал и други екипни спортови нису превише популарни у Аустрији. Али су зато доминантни у зимским спортовима.
Уосталом, нема ни Британаца нигде на пољу кошарке или ватерпола, просто зато јер то нису спортови који су им занимљиви.

[мунгос]

Мачек би био премијер, ови из Лондона би се вратили и наставили тамо ђе су стали 1941. а Дража би у најбољем случају био као музејски експонат.
А највјероватније би прошао као Пашић посље ПСР (значи - ногом у тур одма!).

А то лапрдање како би "бановина хрв." била укинута, како би Срби били неко мудо у "новој" југ. нема основу у ничему.

[Милош Шарац]

Нисам мислио на исход рата, него на већи отпор главнине снага ЈВуО која ја у то време већ била јако слаба ,опкољена са свих страна и без икакве логистике.Мислим да је војнички морал у таквој ситуацији био лош и да је то главни узрок што није дошло до неке значајније битке.Одакле вам податак да је Павле имао свега 6.000 војника,мислим који су извори?Пошто већина Историчара прича о много већем броју четника под Павловом командом,говори се о бројци од 20.000-30.000 војника.

Према оригиналним изворним документима је 6.000 војника и 2.000 избеглица. Нисам наишао на те фантастичне цифре.

Поставите ако имате копију бар једног од тих докумената ,било би од великог значаја, јер има много људи који су посвећени овој теми а оригиналних докумената нигде.Објавите и на друштвеним мрежама да би што више људи прочитало.

[Милослав Самарџић]

али не видим зашто би економске и политичке последице биле драстично другачије после рата? Мени се чини да би после рата ствари ишле својим током као и у другим земљама.

То би рецимо била послератна политичка основа. Како то утиче на економију: боље него у верзији Титове Југославије, али и даље знатно лошија основа него у другим некомунистичким земљама. На све то, несразмерно велика ратна штета. Економију би успоравале сталне борбе око прерасподеле и дислокације економских инвестиција и вредности, слично као и после првог светског рата.

А зар није после 1. св. рата управо политичка ситуација довела до стварања авио индустрије у Србији?
У сваком случају мислим да треба поћи од оног што је извесно: Авној у једном случају и Светосавска резолуција у другом. Дакле у старту дупло већа територија под српском управом. То је основна разлика у вези овог питања. Друга разлика је број становништва. Драстично већи број становника у другом случају јер нема масовних ликвидација, утамничења и бекства из земље.
Трећа разлика: има / нема демоктратије. У другом случају дакле има, после рата су избори и победник даје премијера. Тако да типови попут Косановића немају шансе.

[Милослав Самарџић]

Занимљива тема, свакако и за једну књигу или књижицу али то онда свакако не би била књига са научним тезама јер неука и индуктивно и дедуктивно не бави се прогнозама "шта би било кад би било".

Типичан пример за такво нешто је овај део за спорт и фудбал из текста. То су пука нагађања.

Али кажем занимљива тема.

Зашто би то било нагађање? Економски снажне и при томе правно уређене државе имају веће резултате у спорту. Дакле, колико би држава била јача, толико би имала више медаља.

И Аустрија је економски снажна и уређена па нема јаке клубове у фудбалу и није редовни учесник Лиге Шампиона. Значи, то су само пука нагађања која научно нису доказива.

Није важан један спорт, већ маса медаља. Аустрија их има много више. Што се тиче фудбала, ми смо пре рата освајали медаље, па би и после, тј. тај спорт је у принципу важнији нама него Аустријанцима.

[Милослав Самарџић]

Нисам мислио на исход рата, него на већи отпор главнине снага ЈВуО која ја у то време већ била јако слаба ,опкољена са свих страна и без икакве логистике.Мислим да је војнички морал у таквој ситуацији био лош и да је то главни узрок што није дошло до неке значајније битке.Одакле вам податак да је Павле имао свега 6.000 војника,мислим који су извори?Пошто већина Историчара прича о много већем броју четника под Павловом командом,говори се о бројци од 20.000-30.000 војника.

Према оригиналним изворним документима је 6.000 војника и 2.000 избеглица. Нисам наишао на те фантастичне цифре.

Поставите ако имате копију бар једног од тих докумената ,било би од великог значаја, јер има много људи који су посвећени овој теми а оригиналних докумената нигде.Објавите и на друштвеним мрежама да би што више људи прочитало.

Како нема? Ено их у Војном архиву. Тачне ознаке дао сам у књизи Дража 5, а има и овде на сајту, линк Историја / Четници / Команданти / Ђуришић.

[Милош Шарац]

Добро,Хвала!Све једно колико је Дража имао војника у одлучујућим тренутцима ,када се решавала судбина Српског Народа!Требао је да организује јединице са којима је располагао, за борбу против комуниста који су уз помоћ усташа успели да их опколе!Није битно колику војску имаш, него каквог је кова.Како је на пример Леонида са својих 300. Спартанаца измлатио Персијску војску од 200.000 војника.Дража је могао по угледу на Британце да направи круг од својих бораца и да се бори до последњег човека ,могао је да нареди да се ископају ровови,па удри до задњег метка и бомбе а после зна се на бајонет.Никако ми се не допада одлука коју је донео да се деле на тројке ,па свако својим путем!

[Chicot]

А зар није после 1. св. рата управо политичка ситуација довела до стварања авио индустрије у Србији?
У сваком случају мислим да треба поћи од оног што је извесно: Авној у једном случају и Светосавска резолуција у другом. Дакле у старту дупло већа територија под српском управом. То је основна разлика у вези овог питања. Друга разлика је број становништва. Драстично већи број становника у другом случају јер нема масовних ликвидација, утамничења и бекства из земље.
Трећа разлика: има / нема демоктратије. У другом случају дакле има, после рата су избори и победник даје премијера. Тако да типови попут Косановића немају шансе.

Хрвати и Словенци су у међуратном периоду кукумавчили надпропорционалне инвестиције и издвајања у развој индустрије, стално суптилно подсећајући на тобожњу српску хегемонију и недемократичност. И имали симпатије запада.

Постоји битна разлика у односу на ситуацију од Првог рата: Срби у другом светском рату нису имали савезника. Амери гурали Шубашића, Енглези Мачека и Тита, Совјети - Тита.. Сви ишли на хрватске опције, свако из својих разлога.
Правила би се Југославија са два народа са подједнаким утицајем (по сваку цену избећи превласт Срба).
Амери су видели нову Југославију као "федерацију која наставља пут децентрализације инициране српско-хрватским споразумом из 1939".

Њима Шубашић, Мачек и Тито, нама Косановић и Симовић. Равноправно

[Милослав Самарџић]

Добро,Хвала!Све једно колико је Дража имао војника у одлучујућим тренутцима ,када се решавала судбина Српског Народа!Требао је да организује јединице са којима је располагао, за борбу против комуниста који су уз помоћ усташа успели да их опколе!Није битно колику војску имаш, него каквог је кова.Како је на пример Леонида са својих 300. Спартанаца измлатио Персијску војску од 200.000 војника.Дража је могао по угледу на Британце да направи круг од својих бораца и да се бори до последњег човека ,могао је да нареди да се ископају ровови,па удри до задњег метка и бомбе а после зна се на бајонет.Никако ми се не допада одлука коју је донео да се деле на тројке ,па свако својим путем!

На шта мислиш кад кажеш ''одлучни тренуци''?

[Милослав Самарџић]

А зар није после 1. св. рата управо политичка ситуација довела до стварања авио индустрије у Србији?
У сваком случају мислим да треба поћи од оног што је извесно: Авној у једном случају и Светосавска резолуција у другом. Дакле у старту дупло већа територија под српском управом. То је основна разлика у вези овог питања. Друга разлика је број становништва. Драстично већи број становника у другом случају јер нема масовних ликвидација, утамничења и бекства из земље.
Трећа разлика: има / нема демоктратије. У другом случају дакле има, после рата су избори и победник даје премијера. Тако да типови попут Косановића немају шансе.

Хрвати и Словенци су у међуратном периоду кукумавчили надпропорционалне инвестиције и издвајања у развој индустрије, стално суптилно подсећајући на тобожњу српску хегемонију и недемократичност. И имали симпатије запада.

Постоји битна разлика у односу на ситуацију од Првог рата: Срби у другом светском рату нису имали савезника. Амери гурали Шубашића, Енглези Мачека и Тита, Совјети - Тита.. Сви ишли на хрватске опције, свако из својих разлога.
Правила би се Југославија са два народа са подједнаким утицајем (по сваку цену избећи превласт Срба).
Амери су видели нову Југославију као "федерацију која наставља пут децентрализације инициране српско-хрватским споразумом из 1939".

Њима Шубашић, Мачек и Тито, нама Косановић и Симовић. Равноправно

А јел се слажеш у вези ове три основне ставке које сам написао?
Ја се слажем да би постојала тенденција форсирања Хрвата, али ипак тој тенденцији би сметао геноцид у НДХ, који би практично одмах изашао на видело (као и холокауст). Друго, граница између Срба и Хрвата је била утврђена, то је велики корак у односу на 1918. годину, када је све изгледало мутно по том питању. Не заборави да су ту границу признавали и Британци.