ЧИМ СУ ЕНГЛЕЗИ ИЗБАЦИЛИ СРБЕ ИЗ МУЗЕЈА У ПРИШТИНИ, ВЕЋ ПРВЕ НОЋИ НЕСТАЛО ЈЕ 30.000 ЕКСПОНАТА
Српски културни идентитет на Косову у потпуности је угрожен. Говори се само о црквеној баштини и црквеним споменицима, а чак се и то својата. А шта је с другим наслеђем, пита Бранко Јокић, директор Народног музеја у Приштини, установе која од 1999. делује у Београду. Процес преговора између Србије и Косова у Бриселу и гостовање на загребачкој трибини посвећеној косовским Србима били су повод за разговор са Бранком Јокићем, директором Народног музеја у Приштини, који је 1999. измештен у Београд.
Музеј делује у Београду од лета 1999. године, када смо под претњом оружјем били присиљени да напустимо матичну зграду у Приштини. И после јуна те године, нас неколико остало је у Музеју да чува зграду и експонате. Како би експонати били заштићени, покушали смо да направимо уговор са талијанским карабињерима по коме би они чували зграду, а ми бисмо им уступили канцеларије, но енглески војници су нас крајем јула натерали да напустимо зграду, која је прве ноћи након тога проваљена. Шта је било са 30.000 експоната, нисмо успели да сазнамо, каже Господин Јокић.
Одакле експонати којима Музеј сада располаже?
Неколико стотина музејских експоната коришћено је за изложбе организоване 1998. и 1999. године – „Археолошко благо Косова и Метохије“ и „Накит и златовез Косова и Метохије“. Прва је организована у Галерији САНУ, а друга у музејима широм Србије, Црне Горе, али и у иностранству. Изложбе су биле део редовног програма Музеја, а у реализацији су учествовали и колеге Албанци, па је комесар изложбе о археологији био археолог Кемал Љуци. Били смо мултинационална установа, без икакве дискриминације, на шта можемо да будемо поносни. Осим експоната с изложбе, током година интензивно смо откупљивали експонате по српским енклавама (не волим тај израз, али се одомаћио и сада га сви користе). Збирке су похрањене у београдском Етнографском музеју, а археолошки материјал у депоима Народног музеја.
Спомињу ли се уопште Срби у културним установама на Косову?
Данас је Музеј у Приштини једнонационална институција у којој раде искључиво Албанци: у таквој констелацији односа нисмо били у могућности да заштитимо део културног блага који нам припада по свим конвенцијама и препорукама Савета Европе, нити да се бринемо о сопственој културној баштини. То је нонсенс, с обзиром на све позитивне прописе које савремена Европа популарише и предлаже другима. Осим тога, на Косову и Метохији врши се страшна ревизија историје и историјских чињеница, а у медијима свакодневно можете да читате о својатањима српске културне баштине. То је узело маха и не знамо докле ће да иде. Надамо се да ће се стручна јавност савременог света побунити против нецивилизованог односа према српској баштини. После 1999. имате најезду промене топонима – назива места, градова, села… Најгоре је што смо се са фалсификовањем историје сусретали и пре рата.
На Косову и Метохији врши се страшна ревизија историје и историјских чињеница, а у медијима свакодневно можете да читате о својатањима српске културне баштине.
Мислите ли притом на радове археолога Алија Хадрија, који је био прозван да словенске средњовековне гробове покушава да представи као гробове Илира, односно Албанаца?
Археологија је плодна њива за националистичко деловање. Ту је јако мало писаних споменика, готово су све археолошки предмети које можете тумачити како хоћете, ако имате идеју и аспирацију према том наслеђу. Али Хадри је био и мој професор и његови су ми фалсификати познати јер су део добро познате идеологије, која је пала на плодно тло после формирања Универзитета у Приштини, када нам је онемогућено да се користимо својим језиком.
Од 1968. албанска застава није излазила с Косова и Метохије; све институције су је имале, а избачени су сви симболи који су асоцирали на Србију.
Какво је стање културних споменика и налазишта на терену?
Стање је колико-толико подношљиво за све оно што је под будним оком међународних представника, а ту је реч о четири споменика који су уврштени на листу светске културне баштине или за споменике за које је договорена обнова.
Забрињава то да је оно порушено 1999. и 2004. у највећој мери остало уништено. Неки споменици су потпуно нестали с лица земље: темељи су ископани, грађевински материјал је узет за друге потребе, тако да на лицу места не можете да закључите да је ту некада био споменик из 13, 14. или 16. века. То је случај са 60 до 70 споменика из тог периода, а друго су споменици новијег датума, њих укупно 155.
Мада, СПЦ их третира једнако, као своје светиње. Дакле, мали број споменика се ревитализује, највише их је запостављено, а многи нису чак ни обележени да су заштићени по међународним конвенцијама. По свим међународним конвенцијама, сваки народ има право на заштиту своје културне баштине. Зашто се то право оспорава српском народу, питање је за ширу медијску и културну јавност.
У последњих 13 година појавиле су се младе генерације етнолога, историчара и других стручњака које би требало да занима ваш рад: да ли сте у контакту са њима?
Сваки контакт је прекинут. Дошао сам на место директора Музеја у Приштини 1998, после две деценије боравка у Марибору. За кратко сам време препородио институцију у смислу стручног унапређења рада. То данас у Приштини добро знају, али као по неком правилу престану са сваком комуникацијом чим добију нечије наређење да то мора да се одвија тако и тако. Био сам једном приликом у матичној згради у Приштини: поздравили су се са мном и питали за једну колегиницу. Дао сам им њезин број телефона, али је никада нису назвали. Значи, постоји страх и убеђење да не треба да остварују никакав контакт са српским стручњацима, те да је наш повратак у матичну зграду непожељан.
Какви су односи Музеја са Српском православном црквом?
Имамо редовне контакте и сарадњу, но она је условљена могућностима рада на терену и нашег кретања, јер нисмо слободни да се крећемо и да радимо шта сматрамо да треба. После 2000. имали смо подршку КФОР-а и других међународних институција, но та је подршка опадала како је време одмицало. Ако бисмо и хтели нешто више да урадимо, нисмо у могућности да се бавимо институционалном заштитом споменика. А ако не постоје институције српске културе, не знам како је могуће заштитити баштину.
ВЛАДА СРБИЈЕ У СЕНДВИЧУ ИЗМЕЂУ ЈЕДНОГ БРИТАНСКОГ И ДВА АМЕРИЧКА АМБАСАДОРА
Влада Србије је на седници 11. октобра донела одлуку “о поништавању свих правних последица аката и радњи привремених институција самоуправе у Приштини који се односе на правни и фактички положај Трепче АД”. Речено је да су прихваћене готово све сугестије владине Канцеларије за Косово и Метохију.
Премијер Србије је рекао да је Влада била приморана на овакву одлуку, јер се не слаже са тим да се Трепча затвори или да се са Трепчом, чији је већински власник Фонд за развој Србије, чини било шта, од стране привремених албанских институција на Косову и Метохији, а без сагласности и питања Србије.
Такође је рекао да је он одлучио (тешко да он о било чему одлучује) да се питање имовине Србије на окупираном Косову и Метохији не преноси на Савет безбедности, јер се у Савет безбедности иде само ако постоји претња миру. Иако је потез Албанаца окарактерисао као “опасан”, Премијер Србије сматра да “још увек” мир није угрожен. Те се он тако поставља поново у улогу менаџера кризе – не менаџера који ће кризу да реши, него менаџера који ће кризу да одржава. Он не жели да спречи могуће сукобе, користећи све расположиве механизме. Додао је лаконски да ће Савет безбедности УН ионако о Косову расправљати у новембру, те да је Министар спољних послова добио налог да говори о Трепчи. (ваљда не само о Трепчи).
Премијер је, као покварена плоча, поново говорио да Србија наставља својим европским путем и да неће уводити санкције Русији.
Премијер није могао а да не закука, па се пожалио да га нико није слушао и да је он од почетка Бриселских преговора тражио да се воде разговори о имовини.
Сада је очигледно и да су га и лепо чули и да их лепо није било брига, јер сврха преговора у Бриселу није да се постигне правда, већ да се створи још “бочних” правних услова који криминалној терористичкој самопроглашеној држави Косово лакше осигуравају легалитет и државност. А, бриселска игра са ултиматумом до недеље (прошле), у вези са споразумом о телекомуникацијама, је био још један чин представе са штапом и шаргарепом – што и није тако тешко, када знају ко ће јурцати и за штапом и за шаргарепом.
Изгледа да само касни извештај Европске комисије о напретку Србије у овој години – што не чуди уопште, да бриселска бирократија у нечему касни. Она ионако не служи у сврху ефикасне администрације, већ у сврху правно-политичког криминала и терора, покривеног правно-административним актима, које сада треба прилагодити ситуацији, а не ситуацију правним актима.
Када се ради о криминалу и терору, никада не треба заборавити Велику Британију. Премијер Србије је, истог дана, када је одржавана седница Владе о горућој теми (имовини Србије на окупираној јужној покрајини), примио Амбасадора Велике Британије, Дениса Кифа. Он му је донео писмо британског Премијера Терезе Меј, која му честита на избору за Премијера и на формирању Владе – добро се сетила да у октобру честита.
“Премијер Вучић и амбасадор Киф разговарали су и о ситуацији у региону, као и о сарадњи Србије и Велике Британије у оквиру британског Фонда за добро управљање”, каже Прес служба Владе.
А, британски Премијер Тереза Меј, поред осталог, Вучићу пише:
“...Економске реформе и јачање владавине права, борба против корупције и изградња снажних и независних институција од виталног су значаја за будући просперитет Србије и њен пут европских интеграција, као што је то и нормализација односа са Косовом.Поздрављам Вашу посвећеност да се бавите овим питањима и могу да Вас уверим у то да ће Уједињено Краљевство наставити да вас подржава и кроз техничку помоћ...”
Халабука коју медијска машинерија Александра Вучића производи на окованом медијском небу Србије, по старом добром обичају, не прави галаму за џабе. Што он више прети и дере се, то значи да мање може да учини. Када се много дере, онда неће ништа урадити. А када директно прозива, још мање ће урадити. Да ли му се само “омакло” да јавно пита Албанце да ли све ово раде због “унутрашње политичке ситуације”. Да ли то значи да он признаје да Косово може имати своје “унутрашње проблеме”? И, да ли он, у ствари, признаје као легално, разбојништво на Косову, које спроводе Албанци и Вучићеви директни шефови? Али, то је било прекјуче, после, је, како каже холивудски карактер Скарлет О'Хара, дошао нови дан.
А, када је дошао нови дан, и нови радни рад у Немањиној 11, Александар Вучић је наставио по старом – после једног британског амбасадора 11. октобра, двојицу америчких је, у Влади Србије, примио 12. октобра.
Седница Владе од 11. октобра се нашла у сендвичу између једног британског и два америчка амбасадора.
Тако Прес служба Владе Србије саопштава да се Премијер 12. октобра састао са бившим и садашњим амбасадором Сједињених држава (одвојено). Садашњи, Скот, је био у својству дипломатског представника окупатора, Сједињених држава, које се еуфемистички зову “партнер”. Други, бивши, Камерон Мантер, је са Премијером разговарао као представник Ист-вест института из Њујорка (East West Institute).
Премијер је са Скотом разговарао о успону билатералних односа, Генералној скупштини УН, интересу америчких компанија за Србију и, наравно, о актуелној ситуацији у региону – што је еуфемизам који Американци користе у подручјима у којима управо изазивају неке циркусе, али га је очигледно прихватила и Прес служба Владе Србије.
Премијер је са Мантером разговарао о регионалној ситуацији и будућој сарадњи Србије и Ист-вест института - то неће бити неки проблем, имајући у виду да су: један потпредседник Владе Србије, Зорана Михајловић, министар Ана Брнабић, и не само оне, директни заступници атлантистичких интереса у Влади. Обе су у локалној испостави Ист-вест института, Ист-вест бриџ (East West Bridge). Иако им је чланство званично замрзнуто због јавних функција, то их сигурно не спречава да у Влади раде оно за шта их је Ист-вест институт обучавао.
Мантер је похвалио Вучића и његово предавање на Ист-вест институту у Њујорку – тамо је Вучић имао заказано, док је у име Србије ишао у Уједињене нације на Генералну скупштину. Мантер зна да Премијер Србије воли да буде похваљен.
Сва тројица директно, и Тереза Меј индиректно, морали су мало да га преслишају, пре него што се данас састане са Едијем Рамом, албанским Премијером, који стиже у Београд. Медијима ће бити дозвољено да мало сликају окупљање тих важних државника и будућих незаобилазних историјских фигура, Вучића и Раме. (а треба да буду срећни ако их Палма стави у јагодински Музеј воштаних фигура).
Састанак ће, иначе, бити затворен – да ли ће у Палату Србија Скот и Киф да уђу на задња врата или ће имати видео линк, то није познато, али оба пулена англо-америчке окупације, криминала и терора су добро, као добре слуге, припремљени да мало одглуме државе, а да посао заврше за своје газде. С тим, да Рама, као озбиљан пословни сарадник Атлантиста на црним тржиштима свега и свачега – од хероина до људских органа и малолетника - има много бољу почетну позицију, што се дâ приметити на основу третмана држава, Србије и Албаније у ЕУ, а посебно на основу упорне силе, коју Запад спроводи да би јужна српска покрајина, српска древна земља, постала и званично албанска дилерана, амерички тренажни центар за поремећене плаћене убице и енглеско-амерички транснационални концерн за разне бизнисе.
Тако да, може српски Премијер да се буса у Трепчу, а посебно у Телеком на Косову и Метохији, али питање је шта ће Премијер рећи члановима своје партије, како да гласају, ако се на дневном реду Парламента нађе “резолуција о Србији и Косову”, коју је, истог дана, када је Влада имала седницу (11. октобра), поднела једна од најопскурнијих политичких групација у српском парламенту, иначе, као и Напредњаци, пуки извршитељи западних интереса, за одређену надокнаду. У Србији се каже: Чега се паметан стиди, будала се поноси. Тако се може окарактеристи и резолуција Либерално демократске партије, чији је председник у приличној финансијској дубиози (и не само финансијској), али налази начине да, уз помоћ својих “западних пријатеља” још увек не буде у затвору, за разна дела и још притом има прилику да делује кроз Парламент и у политичко-парламентарни живот Србије уноси још небулозних предлога.
Читав политички циркус и србовање Владе, које траје већ неколико дана, може лако да остане само циркус, ако српски Парламент уопште дозволи да се овакав сраман акт нађе на дневном реду било које будуће седнице, икада. Осим ако то све мало не “погурају”, ка још већем циркусу, директно заинтересовани – Весли Кларк заинтересован за руднике и Медлин Олбрајт, заинтересована за телеком послове на Косову и Метохији.
