[Бенито]

Ко је био најбољи, најуспешнији и најдуговечнији градоначелник у Краљевини СХС и Југославији, и о ком граду се радило?

То је био Јосиф Михаиловић (1887-1941), дуговечни градоначелник Скопља, који је тај мандат прекинуо само у периоду владе Милана Стојадиновића, када није прихватио да се ради пројекат водовода у Скопљу у складу са интересима једног предузимача блиског влади, већ је инсистирао на пројекту који је урађен у оквиру општине скопске. Био је градоначелник готово читаво време у периоду Краљевине СХС и Југославије.
Урадио је много важних ствари којима је Скопље сигурно поставио као други град по важности у Краљевини Југославији. Највећи проблем имао је 20-их година са искорењивањем тероризма ВМРО-А из Пиринске Македоније. Иако је ту главну реч водила полиција и Козаци који су побегли из царске Русије, па понекад и сама војска, Михаиловић је поставио систем нормалног живота који нису пореметили ни најскандалознији атентати које је спровела ВМРО у Скопљу. Постоје индиције да су и Израелци проучавали понашање цивилне власти у Скопљу у то време, да би 60- их и 70-их година сузбијали страх код становништва после терористичких аката Палестинаца.
Главна његова заоставштина било је његово архитектонско дело. Као потомак Мијака, српског племена са самог југа Старе Србије, Михаиловић је био син тесара и зидара, мајстора који су били познати као чувени градитељи који су нашој култури оставили појам "мијачке куће", а који смо ми хладнокрвно препустили фантазмагоричној култури северно од Македонаца.
Као један од најбољих ђака српске гимназије у Солуну, студент београдског универзитета и постдипломац европских универзитета, Михаиловић је као добровољац и четник у чети Војводе Вука, био тешко рањен у првој борби против Турака у Кумановској битци. Прешао је Албанију и био носилац Албанске споменице, један од оних учених Срба који је скупљао помоћ и добровољце на тлу САД који су помогли у пробоју Солунског фронта и ослобођења земље.
Град Скопље који је створио између два рата нису успели да униште ни катастрофални земљотрес, ни соц-реалистичка архитектура, ни "споменици" које иза себе оставља северно од Македонаца култура...
Његова сахрана, у марту 41, где му је опело служио митрополит Скопски Јосиф Цвијовић, а саслуживало на десетине свештеника СПЦ, била је највећа сахрана у модерној историји Скопља.
Данас је заборављена личност наше историје таман колико и ситан детаљ да је тзв Северна Македонија отета српска земља, а МПЦ  фантазмагорична верска организација коју је признала чак и СПЦ, на срамоту наше историје и културе.

[Милослав Самарџић]

Свака част за ово!

[Бенито]

А тај исти Јосиф, иако је био европски постдипломац и био на прагу велике каријере, мислио је само о свом завичају. Био је један од оснивача једне врло важне, што би данас рекли, "невладине организације". Главни човек тог удружења био је још један његов "земљак". Тај човек био је, својевремено, један од најбогатијих Срба, који је огроман део свог породичног богатства дао на "ползу српском народу". Иако је значајно утицао да се ослободи Стара Србија, данас је после 8 деценија "македонског народа" и ово мало "северно од Македонаца", заборављен у српском памћењу.
О којој организацији се ради?
Ко је човек који је основао то удружење, заборављени Србин кога је познавао цео тадашњи Београд?

[Митић]

А тај исти Јосиф, иако је био европски постдипломац и био на прагу велике каријере, мислио је само о свом завичају. Био је један од оснивача једне врло важне, што би данас рекли, "невладине организације". Главни човек тог удружења био је још један његов "земљак". Тај човек био је, својевремено, један од најбогатијих Срба, који је огроман део свог породичног богатства дао на "ползу српском народу". Иако је значајно утицао да се ослободи Стара Србија, данас је после 8 деценија "македонског народа" и ово мало "северно од Македонаца", заборављен у српском памћењу.
О којој организацији се ради?
Ко је човек који је основао то удружење, заборављени Србин кога је познавао цео тадашњи Београд?

Требало би да је Голуб Јанић. 

Оснивао је више организација: Народна одбрана, Српска браћа итд.

Сва удружења су помагала четничким јединицама.

[Бенито]

Тако је, Митке. Голуб Јанић је оснивач удружења "Сложна браћа". Био је порекло Мијак, као и Јосиф Михаиловић. Голуб Јанић је наследио и проширио велику имовину, кафане, хотеле и трговине у ужем и ширем центру Београда. Никада није са њима радио, већ их је увек рентирао. То му је дало времена и простора да новац који је ту зарађивао готово комплетно уложи у идеју ослобађања Старе Србије. На крају је у томе успео.
Због својих националних заслуга, као и због личне природе, јер је био широке руке за сиротињу и убоге, због тога што својим закупцима није узимао "црно испод нокта" него је гледао да и они зараде, овај човек који у браку није имао деце, и који је умро у својој кући на Теразијама, испраћен је више него долично на онај свет. Његова сахрана била је једна од највећих у међуратном Београду.
Иза њега је остала фондација и силне задужбине које су помагале генерацијама које су дошле после његове смрти. Све док комунисти нису и то, као и друге задужбине, брутално опљачкали и девастирали.

[Бенито]

И треће питање из овог трилинга:
И он је био ђак српске гимназије у Солуну. И он је био студент Филозофског факултета у Београду, што је прекинуо услед ослобађања Старе Србије. И он је био у четничком одреду Војводе Вука као добровољац, и учествовао у Кумановској битци и свим другим борбама четника против Турака до Елбасана. И он је учествовао у биткама у Првом светском рату, 1914 и 1915. године. И он је прешао Албанију.
У Француској је завршио студије и постао дипломирани историчар. Тамо је доцније и докторирао историју. Писао је доста и бавио се просветним радом. Припадао је оној генерације историчара који су у својим историографским радовима, по француском угледу, изнедрили етнологију и антропологију, до тада недовољно заступљене историјске дисциплине, које су доцније прерасли у засебне друштвене науке. Зато га неправилно неки систематичари више стављају међу етнологе него међу историчаре.
Преживео је и Други светски рат и умро је у позним годинама. До краја живота је радио и објављивао у стручним часописима.
Ко је био овај заборављени српски историчар?

[Бенито]

И треће питање из овог трилинга:
И он је био ђак српске гимназије у Солуну. И он је био студент Филозофског факултета у Београду, што је прекинуо услед ослобађања Старе Србије. И он је био у четничком одреду Војводе Вука као добровољац, и учествовао у Кумановској битци и свим другим борбама четника против Турака до Елбасана. И он је учествовао у биткама у Првом светском рату, 1914 и 1915. године. И он је прешао Албанију.
У Француској је завршио студије и постао дипломирани историчар. Тамо је доцније и докторирао историју. Писао је доста и бавио се просветним радом. Припадао је оној генерације историчара који су у својим историографским радовима, по француском угледу, изнедрили етнологију и антропологију, до тада недовољно заступљене историјске дисциплине, које су доцније прерасли у засебне друштвене науке. Зато га неправилно неки систематичари више стављају међу етнологе него међу историчаре.
Преживео је и Други светски рат и умро је у позним годинама. До краја живота је радио и објављивао у стручним часописима.
Ко је био овај заборављени српски историчар?

Тома Смиљанић - Брадина.

[sagus]

Био је познати индустријалац и учесник Церске битке.Ангажовао је инжењера да уради идејно решење за споменик на Церу, а уједно и иницијатор подизања спомен комплекса

Како се звао овај индустријалац?
И друго питање како се звао творац идејног решења спомен комплекса?

[Бенито]

Био је познати индустријалац и учесник Церске битке.Ангажовао је инжењера да уради идејно решење за споменик на Церу, а уједно и иницијатор подизања спомен комплекса

Како се звао овај индустријалац?
И друго питање како се звао творац идејног решења спомен комплекса?

Индустријалац је Влада Илић, а инжењер који је направио идејно решење био је Сергеј Багенски, Бели Рус.

[Митић]

После 13 - дневне аустроугарске окупације Београда, српска војска је 15. децембра 1914. ослободила своју престоницу. У извештају ондашњих новина писало је да је први српски војник који је ушао у Београд био поднаредник.

Како се звао тај поднаредник? Покупих са једне историјске странице.

[sagus]

Био је познати индустријалац и учесник Церске битке.Ангажовао је инжењера да уради идејно решење за споменик на Церу, а уједно и иницијатор подизања спомен комплекса

Како се звао овај индустријалац?
И друго питање како се звао творац идејног решења спомен комплекса?

Индустријалац је Влада Илић, а инжењер који је направио идејно решење био је Сергеј Багенски, Бели Рус.

Сергеј Багенски јесте и он је био шеф Хидротехничког завода у Шапцу, али индустријалац који је покренуо иницијативу није био Влада Илић, већ је то био Петар Гроздић
Још мало информација о Петру Гроздићу и његовом брату.

Између два светска рата у Шапцу су живела два брата Гроздића родом из Жагубице. Јанко је био хотелијер и држао је чувени хотел са биоскопом ,,Париз,, који је срушен 1963. а налазио се на месту данашње старе робне куће .

Други брат Петар Гроздић био је индустријалац , који је у Шапцу 1925. године први отворио фабрику за производњу леда . До тада се лед секао током зиме по залеђеним барама, и слагао у ледаре. Вода у барама била језагађена па је такав био и лед .Маја 1925. године ,,Шабачки Гласник,, је објавио чланак индустријалца Петра Гроздића у које се он захваљује шабачком машинисти Милану Николићу , који му је монтирао машине у фабрици : ,,Видевши да је Шапцу од велике потребе једна фабрика за прављење леда, да би се Шабац могао снабдевати чистим ледом и једаред се оканити оног препо – топског прибирања леда из бара у коме је могло бити и заразних бакцила штетних по здравље човечије, решио сам те се сам исту набавио и донео у Шабац…С, поштовањем Пера Гроздић фабрикант леда.,, Да би се хватио значај ове фабрике леда, треба сагледати чињеницу да су се електрични фрижидери у Шапцу почели користити тек после 1960. године . До тада су се кварљиве животне намирнице држале у металним посудама које су биле стављане у веће посуде у којима се налазио дробљени лед.

У периоду између два светска рата лед се зими вадио из бара или Саве, стављао се у дубоке ровове са сламом (трапове ). Ред сламе , ред леда а одозго се набацивао дебели слој земље. Лед прикупљен током зиме , тако се под земљом чувао за летњи период . Kафеџије које су користиле лед за хлађење јела и пића , често су га убацивале у пиће, па је загађени лед из бара изазивао оболевање од трбушног тифуса. Отварањем фабрике леда у граду , Петар Гроздић је учинио велику услугу Шапчанима у очувању њиховог здравља . Поред тога што је био индустријалац Петар је био учесник Првог светског рата , из којег је изашао са чином под пуковника . У рату је три пута рањаван и неколико пута одликован. Био је учесник борби на Церу , Мачковом камену и са српском војском прешао је целу Србију и Албанију .

[Митић]

После 13 - дневне аустроугарске окупације Београда, српска војска је 15. децембра 1914. ослободила своју престоницу. У извештају ондашњих новина писало је да је први српски војник који је ушао у Београд био поднаредник.

Како се звао тај поднаредник? Покупих са једне историјске странице.

Сад ћу да одговорим, пошто се одговор на ово питање налази у тексту професорке историје у пензији:

"После 13 - дневне аустроугарске окупације Београда, српска војска је 15. децембра 1914. ослободила своју престоницу. У извештају ондашњих новина писало је да је први српски војник који је ушао у Београд био поднаредник Сава Петровић. 

На ободима Звездаре дочекала га је маса жена и деце, који су њега и његовог коња грлили и љубили, засипали га цвећем и пешкирима, и говорили му: "Живели Срби браћа, јунаци и ослободиоци Српства и српског имена, живео Српски Опанак."

Српска војска неумољиво је наступала ка престоници, док су Аустријанци у паници бежали из града. После жестоких борби у рејону Железника и Жаркова, краљ Петар И је ушао у град тачно у 9:40. У том тренутку су се још водиле борбе, град су потресали звуци заглашујућих експлозија, али то није спречило грађане да изађу из склоништа и побочних улица и поздраве ослободиоце. Краљ се потом одвезао до Саборне цркве, где се захвалио Богу за победу, те у пратњи великог броја грађана кренуо ка двору. Крај присуству окупатора у Београду, обележио је један симболичан краљев потез. Наиме, аустроугарска застава која се до тада вијорила на куполи двора, у борбама је пала на колски пут који је водио ка двору. Краљ је преко ње прво прешао колима, а затим, пошто су је ађутанти прострли на степенице здања, одлучно згазио чизмом на црног царског орла и ушао у свој дом.

Аустроугари су у 10.45 истог јутра дигли у ваздух сва три моста на Сави, све са рањеницима и војницима који су били у паничном бегу и још увек се налазили на њима. Опис панике и опште бежаније која је уследила пренео је дописник "Јунајтед пресс" - а, при Поћорековом штабу: "Пут којим су се Аустријанци повлачили из Србије, представља стазу страхота. То је стаза обележена телима мртвих и умирућих људи који су потпуно полудели услед претрпљених патњи".

Тоном ослобођења Београда, којим се завршила Колубарска битка, заробљено је око 44.000 непријатељских војника и официра. Генерали Поћорек и фон Франк смењени су по кратком поступку.

https://www.facebook.com/photo/?fbid=532...7200007870

Пише: Мирјана Зорић (Војна академија)

Преузето из: Фејсбук група "Чувари историје"

[Бенито]

Митке, напиши Ти тој чуварки историје да су краљ Петар Први, регент Александар и принц Ђорђе заједно, дакле сва тројица, ушли тада у Београд. 
Нема никакве потребе да изоставља ову двојицу.
Када су пролазили кроз Кнез Михаила улицу народ је тек провиривао из подрума и неких привремених склоништа. Када су улазили сва тројица у Саборну цркву, пуцало се још на Калемегдану. Неки метак је погодио изнад њихових глава у зид цркве. Нису се ни осврнули на то.
И тако даље....

[Митић]

Митке, напиши Ти тој чуварки историје да су краљ Петар Први, регент Александар и принц Ђорђе заједно, дакле сва тројица, ушли тада у Београд. 
Нема никакве потребе да изоставља ову двојицу.
Када су пролазили кроз Кнез Михаила улицу народ је тек провиривао из подрума и неких привремених склоништа. Када су улазили сва тројица у Саборну цркву, пуцало се још на Калемегдану. Неки метак је погодио изнад њихових глава у зид цркве. Нису се ни осврнули на то.
И тако даље....

Свака част, царе. Употпунио си цео историјски догађај. А стварно је нејасно што ова професорка није поменула и регента Александра и принца Ђорђа, пошто је цитирала штампу.

Лепо пише у "Политици" од 8. децембра 1914. (Погледати текст "Повратак у Београд" на стр. 2)

https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/Periodika...0/mode/1up

Одмах за Краљем у Београд су били стигли Престолонаследник Александар, Краљевић Ђорђе и Војвода Степа Степановић.