02-06-2026, 11:16 AM
(01-06-2026, 11:51 PM)Бенито Пише:(01-06-2026, 07:38 PM)Бенито Пише: Треће питање из трилинга:
Шта је то "Стојадиновића павиљон"?
Зна ли неко одговор на ово питање?
Или је боље да питам:
Има ли неко храбрости да одговори на ово питање?
Опште је познато да је највећа конкретна заоставштина која је остала иза владавине Милана Стојадиновића био Београдски Сајам. О томе је много писано и поготово је даља судбина Београдског сајма била повод да се о том пројекту стално писало, пише се и данас, а доживећемо изгледа и обнову тог пројекта. Додуше, као Музеј геноцида, јер су Немци управо на том простору, за време Другог светског рата, основали "Радни логор - Земун" , у коме су убијене десетине хиљада Јевреја и Срба.
Но, то није био једини Стојадиновићев инфраструктурни пројекат којим је Стојадиновић желео да определи будућност Краљевине Југославије у културолошком прилагођавању Срба "Новом светском поретку ".
Остваривши одличне везе са Мусолинијевим режимом, посебно са грофом Ћаном, Стојадиновић је поводом отварања југословенског павиљона на Венецијанском бијеналу био на "деветом небу". Био је сигуран да је то само почетак једне велике државничке каријере, остварене сублимацијом његове политичке идеје у општи европски културни поредак. Поготово што је изнад себе имао кнеза Павла, својеврсног патрона његове владе, који је био познат као љубитељ уметности.
Стојадиновић је желео да направи Београдски бијенале по угледу на Венецијански бијенале. И то није била само његова пуста жеља. Њему је то било врло важно, како би се е поставио у центар тог пројекта и на тај начин, у Ћановом стилу, парирао и на уметничком плану свом патрону - кнезу Павлу.
Стојадиновић је направио једну вилу на Сењаку, која је требало да буде само почетак стварања Београдског бијенала. Сењак је, као географски простор, неодољиво подсећао на простор где је настао Венецијански бијенале. Питома шумица, недалеко од београдске вароши, Сењак је тек добио зграду данашњег Архива Југославије, на Топчидерској звезди, задужбину краља Александра Карађорђевића, која је била својеврсни центар даљег развитка Сењака. Сењак је био идеалан као једна велика "Башта културе" града Београда и целе Краљевине Југославије.
Улице Пушкинова и Истарска на Сењаку биле су замишљене као будући Београдски бијенале. Прву вилу, замишљену као уметнички павиљон, изградио је Милан Стојадиновић. Тај павиљон је управо требао бити поклоњен фашистичкој Италији, као захвалница за "Кашанинов павиљон" у Венецији. Зато је та вила и имала надимак "Стојадиновићев павиљон".
"Стојадиновићев павиљон" налазио се у Истарској улици број 27. Убрзо је кнез Павле срушио Стојадиновића са владе, иако је ЈРЗ победила на изборима, извршивши једну врсту мини-пуча. Потом га је ухапсио, а убрзо и протерао из земље, уз помоћ Британаца. Уследио је напад нацистичке Немачке на Краљевину Југославију, који је из земље однео и кнеза Павла и краља Петра Другог, тежак период окупације и троструког грађанског рата, совјетска реокупација и довођење Коминтерниних агената на власт у Југославији.
Управо на том истом Сењаку, Коминтернини агенти предвођени НКВД-ом, започели су своју крваву власт, извршивши прва убијања Срба у "ослобођеном Београду". Уследила је општа отимачина, прекривена општом неутралном формулом - национализација.
Са национализацијом Коминтерниних агената стигла је национализација српске историјске науке. Таква историјска наука имала је само једну агенду - да у историјској памети будућих генерација остави само оно што је у интересу Коминтерниних агената. Тако су многе историјске приче Београда и уопште српског народа остале затамњене и заборављене. Тако је било и са Београдским бијеналом и сећањем на њега.
Национализоване куће и земља на Сењаку били су под комунистичким режимом дељени погодним руководиоцима на коришћење. Уследио је период "приватизације". Тако је било и на Сењаку, које је постало Дедиње 2, најпожељнији крај за живот у Београду, прави мамац за нову неокомунистичку државну елиту.
Судбину комшилука поделио је и "Стојадиновићев павиљон". Необавештени од неокомунистичке српске историографије, данашња државна елита помислила је да је кућа у Истарској 27 била Стојадиновићева кућа. Одлучили су да то место буде својеврсно елитни место за састанке елите и дипломатских представника страних земаља. Дали су да се ту отвори кафана. Тако симболично за један неокомунистички, боље рећи, неоудбашки режим, који су, по узору на своје претходнике, вечито гладни, такође били изузетно заинтересовани за отварање државних кафана.
У "Стојадиновићевом павиљону", у Истарској улици број 27, 12. маја 2026. године, догодио се тежак злочин. Тако је идеја о једном уметничком бијеналу, после много метаморфоза, добила свој коначни облик. Можда га његов стваралац није тако замишљао, али је изгледа све неминовно водило ка таквом исходу.
