(25-06-2026, 10:16 AM)Бенито Пише: Прво:
Много је учинио за свој српски род. Давао му се и преко сваке мере издржљивости, што није био чест случај у његовом времену у његовој средини. Ипак, имао је једну велику фрустрацију. То је било његово породично име. Није се смирио док није нашао начин да га промени. У том науму је и успео. Доживео је пуну афирмацију под новим презименом. Умро је под новим презименом, као жртва своје посвећености професији коју је толико волео и тако је храбро носио, на ползу српском народу.
Ко је био овај човек?
Миладин Свињарев рођен је у Старом Бечеју, 1877. године. Потиче из релативно сиромашне кметовске српске куће. Његов отац је већ успео да се отргне из "канџи сеоског сиромаштва", пошто је изучио занат зидара, па је после деценија вредног рада, доспео до нивоа цењеног мајстора кога су и црквени великодостојници ангажовали на обнови или изградњи торњева или купола на црквама, што се тада сматрало једним од највећих изазова у зидарству. Успео је да сина Миладина, који је од детињства показивао жељу за књигом, да пошаље у Српску гимназију у Нови Сад. Миладин га није разочарао. Био је један од најбољих ученика у својој генерацији и тако заслужио стипендију за студије. Одлучио се за медицину коју је учио у Пешти, а потом и Бечу, да би потом специјализирао гинекологију. Радио је као гинеколог у болници у Новом Саду, а после Првог светског рата, био је и начелник одељења гинекологије у болници у Новом Саду. На том месту остао је до своје смрти.
Био је, од младости, члан Српске народне радикалне странке у Војводини. Група радикала његове генерације била је незадовољна начином на који странку води Јаша Томић, који никада није био званични председник странке, али је био њен несумњиви лидер. Тако настаје струја коју називају "младорадикали". Свињарев, Поповић и остали одлучују да се одцепе од странке и стварају нову политичку странку - Српску народну странку, на Скупштини у Жабљу, 1910. године. Нису били нарочито иновативни приликом избора имена странке, јер је неколико српских странака из Угарске, па и из Аустрије, носило то име.
Међутим, оснивају своје гласило и дају му име "Српство". По том листу су их и препознавали, и дали им име Српстваши. Српстваши су гајили добре односе са водећом мађарском странком, па је "Српство" било последњи српски лист који је финансирала угарска влада. То су, наравно, користили радикали и дали им надимак "подрепаши" или "Тисини каплари".
Младорадикали им нису остајали дужни и оптуживали су радикале да заправо њих протежира угарска тајна политика (полиција), да се безочно богате на рачун српске заједничке имовине у Војводини и тако грубо нарушавају српске народне интересе. Испоставиће се, знатно доцније, да су све оптужбе биле тачне.
До раскида добрих односа Свињарева са водећим круговима међу Мађарима долази у време Балканских ратова. "Српство" безрезервно подржава борбу четири балканске државе за истеривање Османског царства са Балкана, а Мађари ту борбу исмевају. Др Свињарев схвата да му нема више места у Војводини и прелази у Краљевину Србију, где се пријављује у добровољце. Тако чини и велики број младорадикала, за разлику од радикала Јаше Томића, који су младо-радикале називали издајницима.
Др Свињарев пролази читав Први светски рат као лекар у Српској краљевској војсци. Победоносно се враћа у Нови Сад, новембра месеца 1918. године. Један је од иницијатора Велике народне скупштине српског народа Барање, Бачке и Баната, на којој је донета одлука о прикључењу Војводине јединственој држави са Краљевином Србијом.
Међутим, не мења се само држава и њено име.
Мења се и име др Свињарева. Вративши се из рата, он мења своје презиме у Величковић и постаје др Миладин Величковић. Мењање презимена образложио је јавности чињеницом да је за време рата, случајно пронашао порекло, односно село и фамилију из које су његови преци пребегли преко Дунава и Саве. То је била фамилија Величковић, негде у подручју Старе Србије.
Др Миладин Величковић био је, поготово после Првог светског рата, један од најугледнијих људи у Новом Саду. На његову иницијативу основано је Соколско друштво у Новом Саду, 1926. године. Основао је прво Друштво за борбу против рака. Политички се више није ангажовао, јер га је посао у болници потпуно обузео. Страсни лекар, потпуно посвећен свом послу, др Величковић је и преминуо на послу. Наиме, приликом компликоване операције порођаја једне труднице, 02. јуна 1929. године, нестала је струја. Др Величковић се толико узнемирио због тога догађаја,да је добио срчани напад од кога је преминуо. Трудница и дете су спашени правовременом интервенцијом сарадника др Величковића.
Др Миладин Величковић - Свињарев био је један од најугледнијих Срба свога времена на простору Војводине, и био је човек састављен од самих врлина. Имао је, међутим, и једну прикривену слабост - стидео се свог породичног презимена и нашао је начин да га промени и то оправда пред јавношћу.
