[Милослав Самарџић]

Колико је Београд имао болничких кревета пре Другог светског рата, а колико има данас?

То ме баш занима. Претпостављам да је у односу на број становника више било онда.

[Бенито]

Колико је Београд имао болничких кревета пре Другог светског рата, а колико има данас?

То ме баш занима. Претпостављам да је у односу на број становника више било онда.

Која си Ти комуњара?!

[Бенито]

Колико је Београд имао болничких кревета пре Другог светског рата, а колико има данас?

Био је један критички текст у Политици, негде 1930-их година, под насловом :" Да ли је могуће да један Београд има само 3000 болничких постеља". После тога је дошло до одређене ревизије и тај број је повећан, али не за више од трећине од већ постојећих капацитета. Дакле, Београд је дочекао Други светски рат са око 4000 болничких кревета.
Данас, Београд само у државним клиникама имао ок 55000 кревета, званично. Од тог броја стална попуњеност, без епидемија и пандемија, је око петине од капацитета.
Дакле, Београд је око пет пута већи град данас, него што је то био пред почетак Другог светског рата. Болничких постеља има више око 14 пута него што је имао пре Другог светског рата.
О чему се овде ради?
Титоизам као сваки комунизам, намеће колективистички дух у односу на индивидуални, како би лакше контролисао све токове у друштву. То је први разлог овакве разлике. Други разлог је апсолутна централизација свих друштвених грана, па самим тим и здравства. Трећи разлог је наметање тзв западне, односно научне медицине као апсолутне догме, која је неупитна и једино релевантна. Четврти разлог је контролисање информација, односно пропаганде, као основне потке, темеља свих тоталитарних система.
Једном речју, комунисти су наметнули становништву једну опасну бољку да иду у болницу за све и свашта. Тако су од једног од најздравијих и најотпорнијих народа у Европи, Срби постали млитави, троми и неотпорни. Комунистичка здравствена мегаломанија довела је не до боље, него до радикално лошије здравствене ситуације у народу. Да не говоримо о погрешној дијагностици, и препуним српским гробљима у којима леже људи који су, у принципу, били здрави.
Срби треба подхитно да у своје руке врате све установе које се баве здравством, почевши од Медицинског факултета у Београду, па Одбора за медицину САНУ, па све до последње амбуланте у неком селу у Црној Трави. Сво здравство треба да буде постављено на новим основама и отргнуто из руку комуниста, јер је оно деценијама било један од најважнијих полигона за контролу српског народа.

[Милослав Самарџић]

Значи да је онда било много масовније кућно лечење, били су породични лекари, итд. Једна од ствари које су комунисти укинули.

[Mitic]

У ком граду у Србији је инсталиран рендген апарат, свега две године након проналаска X-зрака, што је представљало почетак примене нове, револуционарне технологије на подручју Краљевине Србије?

[Бенито]

Значи да је онда било много масовније кућно лечење, били су породични лекари, итд. Једна од ствари које су комунисти укинули.

Покушаји да се врати статус "породичног лекара" завршио се компромисом званим "изабрани лекар", што је променило смисао тог појма и довело до још веће конфузије. Другим речима, не улази се у реформу здравства са Владом која у свом саставу има убеђене комунисте.
Ако би се применио нови начин здравствог система, тада би нестало магле зване "здравствена заштита за све грађане", у којој нико нема адекватну здравству заштиту, осим повлашћених слојева друштва, односно комуниста који се лече практично бесплатно, односно науштрб српске сиротиње. Како си својевремено лепо приметио, здравство у време Броза напредовало је само у области кардио-хирургије, јер је то заправо било потребно комунистичким руководиоцима да би дуже живели. Такве операције у другим земљама коштају на десетине, па и стотине хиљада евра или долара, а они су их овде добијали готово бесплатно.
Ово ми не можемо чути на државним медијима, нити се о томе води полемика, а ради се о једном од најважнијих питања за опстанак нације. Уместо тога слушамо опште мантре о беспрекорном здравствене систему, и сличним Потемкиновим селима.

[ОРЈУНА]

Колико градова у Украјини носи српска имена?

[Милослав Самарџић]

Значи да је онда било много масовније кућно лечење, били су породични лекари, итд. Једна од ствари које су комунисти укинули.

Покушаји да се врати статус "породичног лекара" завршио се компромисом званим "изабрани лекар", што је променило смисао тог појма и довело до још веће конфузије. Другим речима, не улази се у реформу здравства са Владом која у свом саставу има убеђене комунисте.
Ако би се применио нови начин здравствог система, тада би нестало магле зване "здравствена заштита за све грађане", у којој нико нема адекватну здравству заштиту, осим повлашћених слојева друштва, односно комуниста који се лече практично бесплатно, односно науштрб српске сиротиње. Како си својевремено лепо приметио, здравство у време Броза напредовало је само у области кардио-хирургије, јер је то заправо било потребно комунистичким руководиоцима да би дуже живели. Такве операције у другим земљама коштају на десетине, па и стотине хиљада евра или долара, а они су их овде добијали готово бесплатно.
Ово ми не можемо чути на државним медијима, нити се о томе води полемика, а ради се о једном од најважнијих питања за опстанак нације. Уместо тога слушамо опште мантре о беспрекорном здравствене систему, и сличним Потемкиновим селима.

Ипак мислим да оно са 4.000 кревета у болницама у БГ није права референца за стање уочи рата. Јер кад се гледа болнички комплекс у Крагујевцу, негде до рецимо 1978, постојале су само болничке зграде направљене пре Другог светског рата. А број становника је већ био удвостручен.

[Бенито]

Па, и у "кругу болнице" у Београду, већина зграда је направљена пре рата. Какав Ти је то аргумент?
Већина зграда у затвору у Сремској Митровици је направљена пре рата и у њима је боравило између 1700 и 2500 осуђеника пре Другог светског рата. Под комунизмом, већ првих година, тамо је било 17000 затвореника.
Први стационар за срез Моравички отворио је др Божо Спасовић, негде крајем 20-их година прошлог века. Имало је 15-ак болничких постеља, а до рата се повећало на око 25. Попуњеност никада није била 100%. У Ариљу још мањи број, у Гучи слично као у Ивањици. Чачак дабогда да је имао више од 200 болничких постеља... И тако даље.
Уосталом, оно што сам тврдио на почетку кризе са епидемијом ковид 19 је да се драстичне мере утврде како се не би видело у каквом је јадном стању здравствени систем у Србији. Сада не могу да врате те мере, па се очигледно види ово што сам тврдио. То данас виде и немачки медији, пошто је Овај окренуо ћурак од Меркел ка Трампу.
Дакле, кућно лечење кад год може, а у већини случајева може је спас за српски народ у сваком смислу: политичком, економском, културолошком, а пре свега здравственом... Проблем је то само за комунистичку елиту, јер онда за њих нема лечења за Џ, а навикли су да све добију за Џ.

[Милослав Самарџић]

Делује ми превелико повећање са 4.000 на 55.000 болничких кревета у БГ.
На основу КГ примера.
Одакле ти податак да има 55.000 болничких кревета у БГ? И то ми делује превише.

[Бенито]

Било ми је јасно још на почетку зашто уводе полицијски час, али оснивање тзв "ковид болница" на Сајмишту и слично, била је кап која је прелила чашу. Онда сам узео болницу по болницу у Београду и сабрао колико званично имају болничких постеља.
Испоставља се да су и то "Потемкинова села".
По овој логици, Истанбул би требало да има око 400000 болничких кревета, Њујорк, Москва, Лондон...
Токио, Мексико Сити, или Шангај требало би да имају око 750-850000 болничких постеља.
Чисто да би схватио какав дебилизам влада Србијом.

[Милослав Самарџић]

Стварно званично тврде 55.000?
А колико има?

[Бенито]

Једино да кренем од болнице до болнице да бројим кревете. Па, имају ваљда неку унутрашњу службу која се бави тим питањем. Они су им и одобрили да објаве те податке, што би требало да буде гаранција да су тачни.
Врхунац је што Овај најави изградњу још једне болнице са хиљаду кревета.

[Mitic]

У ком граду у Србији је инсталиран рендген апарат, свега две године након проналаска X-зрака, што је представљало почетак примене нове, револуционарне технологије на подручју Краљевине Србије?

У Шапцу је 1897. године инсталиран ренден апарат, свега две године након проналаска X-зрака. Раније је Влад Алекш поставио питање о томе ко је донео први рендген апарат у Србију. То смо одговорили, у питању је Аврам Винавер, отац Станислава Винавера.

После завршетка Првог светског рата, у многим градовима, државне институције и приватне ординације набављају рендгенапарате. Занимљива је историја како је варошица Љуберађа добила 1934. године рендген апарат. Одлична прича како се развијала једна варошица од стране наших предака:

Доктор Драгомир Стефановић из Цариброда (данас Димитровград), у оквиру своје ординације, 1934. године инсталира рендгенапарат и почиње са прегледима болесника. Ординација и рендгенапарат су се налазили у кући Јованче Јовановића.

Немамо податке о типу апарата. Боривоје Младеновић у разговору са аутором 10.05.2004. године износи сећање да је др Стефановић био добар човек и добар доктор, а да је радио преглед плућа и желуца.

Рендгенапарат је био у функцији до капитулације Краљевине Југославије 12. априла 1941. године.

Варошицу Љуберађу и околна села окупирала је бугарска војска, у јесен исте године извршена је анексија овог дела Србије од стране царевине Бугарске. Према казивању Радета Младе-новића, рендген су исте јесени бугарске власти демонтирале и однеле у Софију.

Однос између браће Ракић, из чије се централе ренгенапарат напајао струјом, и др Драгомира Стефановића био је регулисан одговарајућим уговором.

Уговор је важио једну годину и по истеку тог рока је обнављан. Веома је интересантно и хумано да су власници уступали бесплатно струју за коришћење у лекарске сврхе. Према уговору од 7. децембра 1937. године без икакве накнаде др Стефановић може инсталирати и служити се РЕНТГЕН АПАРАТОМ за све време док се налази у Љуберађи.

Текст преузет из рада Томислава Јовановића, "RENDGENAPARAT U VAROŠICI LJUBERAĐA 1934. GODINE", Acta Medica Medianae 2009, Vol.48 (4)

Линк према овом раду

https://publisher.medfak.ni.ac.rs/AMM_1/...055-58.pdf