Ајде овако.... Полако.
Дакле, већ од 1938. године и заузимања Чехословачке, али реално и пре тога, потпуно се биле јасне намере Хитлерове Немачке. Европа се поделила на две политичке опције како се Немачкој супротставити. Једни су се одлучили за потпуну предају, а други за отпор. Практично, други су били приморани на отпор.
Међу овима што су били приморани на отпор, јасно је, правили су се неки ратни планови. Ратни планови праве се у односу на сопствене војне могућности, приоритете одбране људи и територије, и слично, али и у односу на снагу и начине ратовања противника.
Начин Вермахтовог напада на друге земље био је познат и они га нису крили, и употребили су тај начин ратовања у свим нападима на друге државе у Другом светском рату. То је чувени Блиц криг.
Блиц криг има своје врлине и своје мане као врста начина напада. У односу на те врлине и мане, домицијалне војске су спремале и одбрану. Највећа врлина ратне тактике Блиц крига је онемогућавање непријатељске логистике, уништење ратне базе противника и прескакање фронта, са чиме се неутралише највећа снага одбрамбених трупа, а то је стабилизација фронта. Највећа мана Блиц крига је и његова највећа врлина, односно како највећу врлину противника претворити у његову највећу ману.
Ако је намера ратног похода одређене земље на другу земљу или територију, окупација и присаједињење сопственој територији или држави, онда је Блиц криг ефикасна ратна тактика само под условом да се супарничка страна збуни, деморалише и преда. Само тако биће потпуно успех Блиц крига у смислу окупације одређене територије.
Али, шта ако се не преда?
На том плану, односно на стварање одређене базе официра и војника који се неће предати Немцима ни под окупацијом и који ће створити герилску војску у позадини непријатељских редова, радиле су све војске које је Вермахт напао, још пре почетка напада Вермахта. Све или скоро све су имале неке планове у вези тога. То је и разлог појаве герилских војски на окупираним територијама, а које су предводили официри растурених и поражених војски домицијалне државе. Тако је било у Грчкој, Пољској, Француској, Југославији....
Само није било у једној јединој држави коју је Вермахт напао, а која није имала тај план.
Наравно, то је био Стаљинов СССР.
Потпуно верујући у Споразум Рибентроп - Молотов, Стаљин није веровао у напад Вермахта на СССР ни кад су му са више страна јављали чак и тачан датум почетка операције Барбароса.
Немачки Блиц криг у операцији Барбароса је неупоредив са било којим другим ратним нападом на другу државу у Другом светском рату, али и у историји. 2000 дивизија Вермахта и њихових савезника насрнуло је на 499 дивизија Црвене армије које су се налазиле на граници СССР и Немачке. Немци су свој план Барбароса планирали и испуњавали у централном заједничком пешадијском нападу на границу СССР по целој дужини и бесомучним бомбардовањем Луфтвафеа позадине фронта, уништење комуникација, интендантуре, складишта оружја и муниције, чак и тешким злочинима над цивилним становништвом и војском која се повлачи. Већ после неколико дана, тај јединствени фронт се у дубини непријатељске територије раздваја у три нападачка главна правца, према: Москви, Лењинграду и Стаљинграду, као главним метама освајања и заузимања европског дела СССР.
Добрим делом, Блиц криг у облику плана Барбароса је успео. Огроман број војника и официра Црвене армије савладао је страх, безнађе и паника, и предавали су се у великим групама Вермахту. Вермахт је, за само првих пар месеци рата, заробио око 3 милиона и 600 хиљада совјетских војника и одвео их у заробљеништво, из којег се преко 2, 8 милиона никада није вратило живо кућама.
Међутим, пошто се ради не само о највећим армијама света тога времена, него и о огромној територији, највећа мана Блиц криг тактике, а то је неусклађена контрола територије са брзином њиховог освајања, показала је своје праве оквире.
Већ средином 1942. године, барем по истраживањима руских историчара, иза леђа Вермахта налазиле су се наоружане групе у снази не мањој од 120 хиљада наоружаних људи који су се налазили у различитим групама, разних величина и на удаљеним територијамс.
До средине 1943. године, они су совјетски партизани на окупираном тлу су нарасли на преко 200 хиљада герилаца у шумама Русије, нарочито Белорусије и Украјине. Њихове међусобне везе су биле или врло слабе или нису постојале. Успели су, појединачно, да успоставе везу са Обавештајном службом Црвене армије, са друге стране ратне линије. Од њих су добијали ратне задатке и помоћ. У једном тренутку совјетски партизани имали су преко 200 радио-станица, преко којих су држали везу са Црвеном армијом.
Али, Стаљин није дозволио да се те снаге партизана, иза непријатељске линије, обједине у јединствен ланац команде и оформе заједнички Штаб који би координирао све акције. Практично, то је значило жртвовање свих тих људи.
Тако се и десило. Немци су, колико су им време и разне прилике дозволили, правили више акција против совјетских партизана и углавном успевали да униште њихов добар део. Совјетски партизани практично су били осуђени на чекање доласка фронта до њих, односно зависили су им животи од напредка Црвене армије. Тако је и највећа група совјетских партизана, слично као и са катастрофом Брозове војске у операцији Шварц, била готово растргана у операцији "Циганска лисица". Један њихов део успео је да се пробије из тог обруча, и састави са Црвеном армијом после победе на Курску.
Резиме:
Совјетски партизани били су највећа герилска група у Другом светском рату у поробљеној Европи. Нису били војска, јер нису имали јединствену и обједињену команду над свим тим герилским групама и јединицама. Међутим, било би срамотно не поменути њихову улогу, не само зато што су знатно утицали на слабљење Вермахових снага, него зато што је управо њихов члан Игор Јегоров симболично и завршио Други светски рат када је ставио совјетску заставу на Рајхстаг.
Највећа герилска војска Другог светског рата била је Југословенска војска под командом ђенерала Драже Михаиловића. Српски данашњи историчари, наследници титоистичке историографије, стално инсистирају на томе да Дража није имао контролу над својим командантима, и то не само западно од Дрине, него уопште, управо да се не би открила истина - Дражина герила није била највећа у поробљеној Европи, али јесте била највећа герилска војска у поробљеној Европи.
