Заправо, десило се ово....
Народну радикалну странку су обновили београдски адвокати Вељко Губерина и Мирослав Радић, као и низ потомака угледних припадника Народне радикалне странке пре Другог светског рата. Управо како се удба плашила обнове рада Демократске странке, па је успела у њено руководство да убаци своје људе, тако се, ако не још и више, плашила обнове рада Народне радикалне странке.
На првим вишестраначким изборима, 09. децембра 1990. године, НРС није освојила ниједно посланичко место. Такав лош резултат довео је до разочарења многих чланова странке, јер укупно гледајући, радикали нису освојили мали број гласова. Дошло је седнице Главног одбора НРС, на којем су смењени одређени руководиоци странке.
Од свог оснивања, Народна радикална странка је у свом Статуту, као ниједна друга странка, предвидела да странка има председника и седам потпредседника. Потпредседници су били, заправо, председници Рејонских одбора странке. Тих Рејона, како су они поделили странку на географском простору Србије, било је седам. Дакле, осморица водећих људи у странци, имали су отприлике иста права у оквиру Статута НРС. Ту су, заправо, они ишли на то да врате смисао чувеног Главног одбора старе Народне радикалне странке из 19-ог века. Систем је измишљен како би се странка одбранила од притиска Двора, који се оличавао у лику краља Милана. Тако стара НРС није имала председника странке, него увек председника ГО, који је био увек под контролом осталих угледних чланова ГО. Тако је то и требало да буде и у обновљеној НРС.
Требало је, да није постојала удба....
Наиме, после лошег резултата на првим вишестраначким изборима, неки потпредседници су смењени или поднели оставке, а председник странке остао је Вељко Губерина. Тако је један од потпредседника постао и Томислав Николић, за рејон Шумадија, са центром у Крагујевцу.
Иако нису добро прошли на изборима, удба је одлично знала да ће брзо доћи до нових избора, због бурних политичких и ратних околности, које ће захватити брзо простор бивше СФРЈ. Зато је требало растурити НРС.
Ту се појавио омиљени играч српске удбе - Војислав Шешељ. Шешељ је требало да постане главни опозиционар у Србији. Задатак му је био да напада опозицију, с не напада власт Слободана Милошевића и СПС. Да би га инугурисали као највећег опозиционара, омиљеног режиму и Милошевићу лично, било је потребно направити политичку странку звучног имена, која би стајала иза њега.
Тако је удба смислила да растури НРС, и направи СРС. Искоришћена је "рупа" у Статуту НРС, односно један од потпредседника НРС, сазвао је заједничку Скупштину НРС и Српског четничког покрета, поводом евентуалног уједињења обе организације у једну заједничку странку.
Оснивачка скупштина/ конгрес уједињења НРС и СЧП одржана је у сали хотела "Језеро", у Крагујевцу, у пролеће 1991. године. Пошто су претходно искористили све адуте удбе да Шешеља угурају у Народну Скупштину, о чему је већ писано на овој теми, било је и логично да једини посланик у Скупштини постане и први председник нове странке - Српске радикалне странке.
Наравно, нити Вељко Губерина, нити сви остали потпредседници Народне радикалне странке, нису пристали на ову акцију Томислава Николића. Званично су избацили Николића из НРС, и поднели све могуће тужбе суду и Министарству унутрашњих послова, против бесправног наводног уједињења НРС са СЧП. Добили су они, током следећих година, све те правне спорове, али воз је већ прошао.
Медији под контролом удбе су већ промовисали Шешеља као "вођу српских радикала", што он сигурно није био, а поготово та нова странка никакве политичке и статутарне сличности није имала са некада чувеном Народном радикалном странком. Уосталом, Статут нове Српске радикалне странке, под вођством Војислава Шешеља, написао је проф др Василије Крестић, тада још академик САНУ. Професор Крестић је сигурно највећи стручњак за историју Срба у Хрватској, па и у Угарској, којег смо тада имали. Али, његово знање о старој НРС није било ништа посебно, чак је било знатно скромније од многих других историчара. Посебно треба нагласити да је Крестић у својој аутобиографији, која је изашла пре коју годину, јавно изнео када је почео да ради за удбу. Мислим да је у тој књизи и навео да је писао Статут СРС, а да Шешеља није ни упознао, односно да је тај задатак добио од удбе, а не од органа нове странке каква је била СРС.
Шешељ није желео да у Крагујевац дође "празних руку" пред Николића и један број народних радикала који су требали да постану српски радикали. Зато је одлучио да, осим својих четника из СЧП, поведе још неког. Он је наиме позвао свог старог познаника, удбаша Александра Стефановића из Ваљева, да се и Либерална странка уједини у Српску радикалну странку. Стефановић је узео печат Либералне странке из Ваљева, пошто је био секретар те странке, и без одобрења Главног одбора Либералне странке, дошао у Крагујевац и потписао да се Либерална странка уједињује у нову Српску радикалну странку. Наравно, као и у случају Народне радикалне странке, тако је и Либерална странка одмах оповргла да се ујединила са новом странком. Уследило је избацивање Стефановића из Либералне странке, тужбе и слично. Дакле, исти сценарио као и НРС.
Али, ни у случају либерала, ни у случају радикала, то ништа није значило. Исто као што је Шешељ проглашен у удбашким медијима за "вођу српских радикала", тако је и Аца Стефановић постао секретар СРС, и медији су јављали да је он либерал, постао радикал.
Другим речима, српска УДБА успела је да либерале у радикале споји у једну политичку странку која ће њима бити на услузи.
Да је то чуо неко од либерала и радикала с краја 19-ог и почетка 20-ог века, знајући Ристића и Милојковића са једне, Пашића и Миловановића са друге стране вероватно би се упишао од смеха. Али, удба уопште није правила шалу, иако је створила чисту комендију под именом - Српска радикална странка.
