[пек.]

Михајло Обреновић

[Ђорђе]

Књаз Михаило Обреновић је био Мања док је књаз Милан Обреновић био Миљца, какве надимке им је дао отац, књаз Милош.

[Бенито]

Био је сељаче које је прошло Голготу војске и народа кроз гудуре Албаније. Као и многобројна друга српска деца, и ово српско сироче, послато је у Француску нашколовање, 1916/17. године. За разлику од већине друге деце која су завршила велике школе и вратили се у Отаџбину, овај младић је, такође, завршио престижне школе, али није више имао где да се врати. Остао је у свету, и постао права "светска фаца" у свом добу. Отаџбину није заборавио - помогао је стварање две битне културне установе у Београду:: "Павиљон Цвијета Зузорић и Музеј кнеза Павла. 
Живот га, међутим, није мазио. Био је противник комунистичког режима у Београду, који се натоварио на грбачу српског народа 1944. године. 
Умро је у беди, далеко од отаџбине.
Ко је био овај човек и чиме се бавио?

[Бенито]

Био је сељаче које је прошло Голготу војске и народа кроз гудуре Албаније. Као и многобројна друга српска деца, и ово српско сироче, послато је у Француску нашколовање, 1916/17. године. За разлику од већине друге деце која су завршила велике школе и вратили се у Отаџбину, овај младић је, такође, завршио престижне школе, али није више имао где да се врати. Остао је у свету, и постао права "светска фаца" у свом добу. Отаџбину није заборавио - помогао је стварање две битне културне установе у Београду:: "Павиљон Цвијета Зузорић и Музеј кнеза Павла. 
Живот га, међутим, није мазио. Био је противник комунистичког режима у Београду, који се натоварио на грбачу српског народа 1944. године. 
Умро је у беди, далеко од отаџбине.
Ко је био овај човек и чиме се бавио?

Богомир Аћимовић - Далма (Пљевља, 1899 - Лондон, 1963) био је најпознатији српски сликар у Паризу и Европи између два светска рата. Завршио је Паришку академију сликарства, а потом био најбољи ученик школе Клода Монеа. О Далми се код нас зна  мало, неопростиво мало, због тога што је српска ликовна уметност после Другог светског рата, била окренута дивљењу самима себи. Варка је да је била окренута Паризу, као између два светска рата, не само зато што Париз више није имао такав приоритетан утицај,него пре свега због тога што везе између Београда и Париза нису биле ни приближно онакве као пре доласка титоиста на власт. Млади српски сликари после рата, још од Задарске групе, бежали су у Париз, а и многи после њих, и стварали колонију српских сликара у Француској. То је створило лажну перцепцију да је српско сликарство било окренуто Паризу као и раније, али то није било тачно.
Никога у Србији није ни интересовало шта се дешава са Далмом и његовим бројним сликама. За наше музејске раднике он је и данас енигма. Врло сличан случај као и са Пупином, о коме се за време титоиста знао оскудно, а тек у последњој деценији се о њему озбиљније пише и истражује.
Далма није био те среће, тако да о најутицајнијем српском сликару у Паризу између два светска рата и његовим сликама, знамо недопустиво мало.

[Бенито]

Друго питање из трилинга:
Између два светска рата, била је најпопуларнија слика са мотивима из Првог светског рата. 
О којој слици се ради и ко је насликао?

[Monarhist]

Хм, нешто од Михаила Миловановића?

[Бенито]

Хм, нешто од Михаила Миловановића?

Не.
Зар нико не зна која је најпопуларнија слика, између два светска рата, са мотивом из Првог светског рата.

[sagus]

Уље на платну Албанска голгота можда

[Бенито]

Друго питање из трилинга:
Између два светска рата, била је најпопуларнија слика са мотивима из Првог светског рата. 
О којој слици се ради и ко је насликао?

Владимир Бецић (1886-1954) био је хрватски и југословенски сликар, који је дипломирао на Академији уметности у Минхену, а потом се дошколовао у Паризу. Тамо је завршио и фотографски занат, спојио своја знања са одређеним часописима и са њима сарађивао. Гајио је јака југословенска осећања. То га је и довело у контакт са српским сликарима. Учествовао је на изложби српских сликара у Риму, 1911. године.
После победе Краљевине Србије у балканским ратовима, са супругом се преселио у Србију. Министарство просвете и црквених дела даје му запослење наставника сликања у Српској гимназији у Битољу. Ту је живео са супругом и тамо га је затекао почетак Првог светског рата.
Пријављује се у добровољце. Влада и Врховна команда Српске краљевске војске доносе једну од најдалекосежнијих одлука за српску историју. Оформљено је Сликарско одељење Српске краљевске војске још на почетку Првог балканског рата. Велики број сликара, који су се, сви одреда, јављали у добровољце слати су у све команде дивизија СКВ, а неки су задржани у ВК.
Владимир Бецић је распоређен у Штаб Шумадијске дивизије. Велики број фотографија у слика Шумадијске дивизије из Првог светског рата, су Бецићево дело. 
Приликом повлачења према Албанији, Бецић се нашао у колони војске и народа, у којој се у једном тренутку нашао и краљ Петар, коме се покварио аутомобил, па је ишао пешице. Ту се нашла и запрега која је вукла топове, па су ордонанси сместили остарелог краља на волујска кола, јер се доста тешко кретао (имао хронични проблем са кичмом, а и имао је раније један блажи мождани удар).
У Јанковој клисури, 6. новембра 1915. године, Бецић је фотографисао краља Петра Првог на волујским колима. Та фотографија објављена је у I'llustration, 6. јануара 1916. године. Ова фотографија је била толико популарна у Француској и Британији, да је много утицала на наклоност европске јавности према Голготи СКВ кроз Албанију. Уједно, сличну фотографију направио је и један амерички фотограф, који се повлачио преко Албаније, па је сличан утицај његова фотографија имала на америчко јавно мнење.
После Првог светског рата, Владимир Бецић је, на основу фотографије и својих сећања, у уљу насликао слику "Краљ Петар на колима која вуку четири вола" и то је најпознатија уметничка слика чији мотив је везан за догађаје из Првог светског рата.
(Познати српски сликар Живорад Настасијевић, задивљен фотографијом краља Петра на волујским колима,осликао је фреску "Краљ Петар на колима која вуку четири вола" у Главној сали Соколског дома Сокола Краљевине Југославије, у Делиградској улици у Београду. Комунисти су, после Другог светског рата, прекречили белим кречом целу фреску, када су укинули и забранили Соколско удружење, а у истој згради основали ДИФ. Крајем 1989. године, после силног отпора управе факултета за физичку културу и министарства просвете Србије и Југославије, пар ентузијаста је, практично на силу, успело да обнови фреску коју је осликао Живорад Настасијевић и она је и данас највећи украс ове, иначе, прелепе зграде.)

[Бенито]

Треће:
Којег српског сликара су убили "ослободиоци" у октобру 1944. године у Београду?

[Ђорђе]

Бранка Поповића?

[Бенито]

Бранка Поповића?

Наравно, али није то било питање.
Бранка Поповића убила је ОЗН-а, у новембру 1944. године.
Пре тога, приликом самог "ослобођења" (зато сам то нагласио) убили су већ једног српског сликара.
Ко је он био?

[Бенито]

Треће:
Којег српског сликара су убили "ослободиоци" у октобру 1944. године у Београду?

Радојица Живановић Ное (Београд, 1903 - Београд, октобар 1944) био је практично једини српски сликар који је искључиво припадао надреализму. 
Пуцао је на Немце, приликом "ослобођења" Београда, али "ослободиоци" нису хтели да дозволе да било ко осим њих "ослободи" Београд, а поготово не Београђани. Убили су га "ослободиоци" код Бајлонијеве пијаце, на Дорћолу, припадници Црвене армије или домаћи комунисти, који су морали ићи у борбе са совјетском армијом, иако то нису баш радосно прихватали. 
Тако су комунисти и симболично убили српски надреализам да се више никад не јави у српском сликарству и уметности.

[Коле Којот]

Како се зове Загребчанин, кога су током Другог светског рата усташе хапсиле као наводног Јеврејина, а после рата комунистичке власти осудиле због „колаборације“, који је у младости стекао славу једним својим ангажманом пред судом?