20-05-2026, 01:13 AM
(19-05-2026, 04:10 AM)Бенито Пише: И ево, коначно, тог трећег питања из трилинга о недовољно познатим темама из српске историје:
Српска црква је, као што је познато, после Османске најезде, делила судбину српске државе и народа. Пошто је окупација потрајала, српска црква у оквиру Османског царства, имала је врло трновит, тежак и мученички пут, пун великих падова и издаје, али и уздизање, па поновног пада, до коначног Васкрса који је доживела тек по завршетку Ослободилачких ратова 192-1920, кад се поново дигла на ниво Патријаршије на читавој својој и васељенској основи сједињена под јединственим именом Српска православна црква.
За све то време окупације, окупатори су користили различите методе да унижавају и уништавају Српску цркву, њене манастире и Лавре. То је чињено да скоро свим српским светињама. Многе од њих падале се у руке Јелина, односно под управу Васељенске патријаршије. У касном периоду Османске власти, посебан проблем стварала је и бугарска Егзархија. Све је то релативно познато и код данашњих Срба, ако их ова тема интересује.
Питање:
Међутим, постојао је један врло занимљив случај, када је, игром историјских околности, управу над једним српским манастиром преузела православна братија једне обичне манастирске келије. Келије су често основали и отпадници или полуотпадници од матичне цркве, који су добијали келије од манастира друге помесне цркве. Сличан случај имали смо и у овом несвакидашњем догађају. То келијаши би за заштитника узимали неког познатог свеца, па би по њему и носили име. У данашње време, они би од матичне цркве били називани расколницима, али то се раније није баш тако строго третирало.
Другим речима, у једном тренутку, једним српским манастиром управљали су расколници.
Који је то био манастир и када се то десило?
Кучук-Каинаџријски мир склопили су Руска Империја и Османска царевина још 1774. године. То је био мировни уговор којим су прописани такви услови, што рече давно један професор историје, као да је цела османска делегација, укључујући и самог падишаха, била на јачим дозама опијума. Углавном, после тог мира, Руска Империја постала је заштитница хришћана у Османском царству. Ни Порта, а ни сам султан нису могли доносити одлуке везане за хришћане, а да претходно не добију одобрење руског Императора, односно његових представника у Цариграду. Овај мир је имао велике последице по даљу историју хришћана у Османском царству, а посебно се то може рећи за Србе.
Но, оно што је најважније знати у вези овог мира је да су Руси, чим су добили овако велику моћ код самог султана, обратили пажњу да њихов утицај буде перманентан у две најважније установе у Османском царству - Порти и Васељенској патријаршији. Од тада, они постепено, а у 19-ом веку све више и више, освајају Атос и враћају стару моћ руског монаштва на Светој Гори.
Овај ритам догађаја пореметио је Кримски рат, средином 19-ог века, а потом и за Русе неповољни Париски мировни споразум, којим су Руси, између осталог, признали да поделе утицај на хришћане у Османском царству са осталим Великим силама. То су Османлије користиле и окретале се Уједињеном краљевству, доцније Аустро-Угарској и Немачкој царевини, али перманентни страх од Руса је остао сталан фактор поступака у Цариграду и то су Руси немилице користили.
Манастир Светог Пантелејмона на Светој Гори, у време када се у њему замонашио Свети Сава, имао је око 800 монаха, добрим бројем Руса. И остали тадашњи манастири на Светој Гори имали су значајан број руских монаха. Онда је дошао период Османског царства и број руских монаха је сведен готово на симболичан број.
У 19-ом веку, после горе набројаних догађаја, број руских монаха стално се повећавао. У време после Берлинског конгреса, манастир Светог Пантелејмона имао је 2080 монаха и сви су били Руси. Манастир Ватопед (у ком је некада значајну историјску улогу одиграо Свети Сава) био је практично руски манастир, а како би се оправдали пред Грцима, они су га номинално пребацили Бугарима. Хиландар је, пре Светог Саве, био метох Ватопеда, па га је Свети Сава добио на управу од Ватопеда и управе Свете Горње, због заслуга за манастир Ватопед. У том смислу, руски монаси из Ватопеда почели су да заузимају и Хиландар, у 19-ом веку, служећи се бугарским монасима. Убрзо, у Хиландару је било мешано братство бугарских и српских монаха.
У исто време, у Руској Империји постојало је више монашких заједница, праваца који се некада нису саглашавали са политиком Синода РПЦ. Онда су они протеривани или су сами одлазили, углавном према југу. Бољег уточишта од Свете Горе нису могли да нађу.
Тамо нису могли постати део братства манастира Светог Пантелејмона, јер братство није хтело да их прими, сматрајући их сектом. Под њиховим утицајем, нису били примљени ни у један други манастир на Атосу, јер то није дозволила управа Свете Горе. Међутим, добили су дозволе да остану, ако им неко манастир додели своје упражњене келије.
Хиландар је био најслабији манастир по броју монаха, а имао је несразмерно више земље него што су могли да обраде његови монаси. Не без утицаја руског монаштва из Светог Пантелејмона, Хиландар је свих седам келија које је имао дао на коришћење овим монашким групама.
Једна од тих група били су и руски монаси Светог Јована Златоустога. Они су основали највећу келију од свих на Светој Гори. У Хиландару је било не више од 15-ак монаха, пола Бугара, пола Срба, и тај број је опадао. У једном тренутку, у Хиландару је било свега четири српска монаха. Келија Светог Јована Златоустога нарасла је на 108 руских монаха. Било је јасно да Хиландарци више њима не могу наређивали, на шта не само да су имали право, него и обавезу, према Уставу Свете Горе. Златоустовци нису изражавали намеру да управљају Хиландаром, јер су знали да им то неће дозволити други манастири, али су почели да траже од Хиландарског братства да им омогући да оснују скит.
За то време, на Балкану се дешавају другачији процеси. После Српско-турских ратова 1876-78, Срби на Берлинском конгресу добијају независност и међународно признање своје кнежевине, увећане за Нишки, Топлички, Врањски и Пиротски округ. Из тих округа иселили су се Арнаути, које је Османско царство, пола века, плански насељавало на том подручју. Огорчени Арнаути нису отишли далеко, практично су само прешли нову границу. Кривце за своју злехуду судбину нашли су у Србима на подручју Подујева и Гњилана. Много Срба из Гњилана и околине настрадали су од Арнаута у том периоду.
По сазнању ових догађаја, и остали Арнаути да подручја Косова, и нарочито Метохије, кренули су у погром Срба. Османске власти нису имале снаге да се супротставе Арнаутима, нарочито ван вароши. Био је то велики погром Срба који је потрајао до краја 19-ог века. По неким прорачунима, Арнаути су убили неколико хиљада Срба са Космета, а иселило се пут Србије и преко 60000 Срба.
Логично, судбину српског народа делиле су и њихове светиње. Пећка патријаршија и Високи Дечани некако су се и држали, али остали манастири су или било без братства, потпуно празни, или су били пред напуштањем. Српска влада је водила велику акцију, још од почетка последње деценије 19-ог века, како би спасила Србе у Старој Србији, а нарочита пажња је обраћана према цркви као стожеру целог народа.
После силних покушаја и велике акције Стојана Новаковића и његових дипломата, тек 1897. године, Срби су добили митрополита у Скопљу. Међутим, Руси из Цариграда, који су пресудно допринели овој одлуци Васељенског патријарха, нису дозволили да се Фирмилијан произведе и званично у скопског митрополита све док из Србије коначно не оде екс-краљ Милан, као експонент Беча. Тек 1902. године, Фирмилијан је и званично постао Скопски митрополит.
У међувремену, српска дипломатија успева да добије и владичанску столицу рашко -призренску. На њу ступа Дионисије, један доброћудни и средовечни монах без великог искуства управе, а затиче га толико компликована ситуација коју тешко да је могао и замислити. Између осталог, и отворено питање управе над манастиром Високи Дечани. Из поштовања према старом Јоаникију, који га је замонашио у манастиру Тумане, Дионисије предлаже Јоаникија код митрополита Михаила Јовановића, за новог архимандрита манастира Високи Дечани. Остарели Михаило то прихвата, управо негде пред упокојење, и Јоаникије долази у Дечане.
Није прошло много, и монаси из манастира, и Срби из Метохије и сам епископ Дионисије увидели су са ким имају посла. Јоаникије ступа у тајне везе са римокатоличким агентима из Скадра, који су радили на проширењу утицаја Беча на Новопазарски санџак и Косовски вилајет, како би се докопали главног циља бечке спољне политике - Вардарске долине. Они подбадају Арнауте, углавном Малисоре, да нападају Србе и сам манастир. Јоаникије позајмљује новац од Арнаута, под зеленашким каматама, уз обећање да ће све то вратити Краљевина Србија. Поврх свега, почиње да отуђује реликвије из манастира и продаје их на црном тржишту Османског царства. Врхунац је био када су Дечанске војводе (Дечани су плаћали Арнауте, углавном из Дечана, за заштиту манастира) убиле тројицу Малисора који су дошли у Дечане да траже новац. У све је био умешан Јоаникије. Напрасно умире епископ Дионисије. На његово место долази нови епископ Нићифор. Он коначно удаљава Јоаникија из Дечана.
Манастир и даље остаје под све жешћим притисцима Арнаута. Епископ Нићифор сам одлучује да доведе Златоустовци са Свете Горе и насели их у манастиру. Са том својом идејом упознаје и српске конзуле у Приштини и Скопљу који одмах траже од Владе да им изда упутства. То је била 1902. година и на Влади је био кабинет Михаила Вујића, радикала и професора Правног факултета у Београду. Они саветују Нићифору на који начин да састави уговор са Златоустовцима. Међутим, Нићифор није чекао та упутства. Доводи монаха Кирила са Свете Горе и још десетак руских монаха Златоустоваца и са њима сачини један уговор због којег се брзо покајао.
Златоустовци, чим су ушли у Високе Дечане, улазе у сукоб са српском монашком братијом. Њихов однос био је изузетно турбулентан. Највећи ауторитет по питању Дечана у Краљевини Србији био је чувени Сава Дечанац. Он је један од првих који се јасно успротивио давању Високих Дечана били којем монашком братству, осим српском.
У међувремену, у Краљевини Србији долази до династичке промене. Краљевина Србија се све јасније политички окреће према Руској Империји као заштитници. Нићифор из Приштине, Сава Дечанац из Београда и монах Гаврило Дожић из самих Високих Дечана воде сталну акцију да се руски монаси избаце из Дечана. Међутим, српска дипломатија оклева да не би дошло до кварења односа са Руском Империјом. Ситуацију посебно усложњавају Арнаути, који подбадају Србе да истерају Русе из манастира, сами Златоустовци који траже скит на Хиландарском имању као накнаду да напусте Дечане, сами Срби из Пећи и Дечана који су се поделили на две струје....
Да не дужим. Много перипетија и папира је потрошено. Овим питањем бавили су се све сами великани српске и руске дипломатије, али Златоустовци остају до краја Првог балканског рата у Високим Дечанима. Метохија, после Балканских ратова, улази у састав Краљевине Црне Горе и долази под јурисдикцију пећког митрополита на чије место седа неко други но Гаврило Дожић, некадашњи сабрат манастира и највећи противник Златоустоваца. Међутим, управо Дожић одобрава да они ипак остану у манастиру Високи Дечани.
Тако је било све до пред крај 1915. године, када се Српска краљевска војска повлачи преко Албаније. У Дечане прво долази арнаутски башибозук, и убијају све српске и црногорске војнике које су затекли у путу,а Србе који су се сакрили у оквиру манастира бивају одведени у непознатом правцу. За њима долазе Бугари и наређују Златоустовцима шта све да упакују на њихове камионе како би то однели из манастира. Између осталог, изнели су и сребрни саркофаг у којем је био Свети Краљ Стефан Дечански. Тројица Златоустоваца крећу за тим камионом певајући тропар. Међутим, камион се напрасно покварио и није могао даље. Срби су се побожно крстили и молили Светог Краља да их не оставља, што је заплашило бугарске војнике и официре.
У међувремену, стижу и припадници "просвећене Европе", официри аустроугарске војске. Они оштро коре Бугаре због пљачке и терају их одатле. Златоустовцима наређују да све реликвије врсте у манастир и постављају војну стражу испред манастира како га не би Арнаути похарали. После неколико дана поново долазе и приморавају Златоустовце да им покажу где се налазе тајне одаје манастира, у којима се чувају реликвије. После пар дана, Златоустовци су похапшени и одведени у Угарску, у један логор за православне свештенике и монахе. Потом, Аустријанци девастирају и пљачкају манастир. Гаврило Дожић је , после рата, наводио тачна имена официра који су покрали манастир Високи Дечани, а из њега, између осталог, однели и црквене драгоцености непроцењиве вредности за српску, али и светску културну баштину.
Следеће три године, до пробијања Солунског фронта и повратка Српске краљевске војске на тле окупиране земље, манастир Високи Дечани остао је без богослужења, што је био и најдужи период у целокупној историји манастира Високи Дечани без богослужења.
Остаће запамћено да су, у периоду између краја 1902. године и краја 1915. године, управу и братство манастира Високи Дечани чинили руски монаси следбеници култа Светог Јована Златоустога. Тај необични случај у српској историји назива се "Дечанско питање".
ПС овај термин, после много деценија, у нашу културну и историјску сцену вратио је историчар Душан Т. Батаковић, својим изванредном монографијом "Дечанско питање", која је изашла у Београду, 1989. године. Ко жели нешто да сазна не само о "Дечанском питању" него и о историји самог манастира, Метохије тог времена, као и односа између српске, руске и осталих дипломатија везаних за Источно питање, ваљало би да прочита ову сјајну књигу. У њој ће наћи много више имена, детаља и појединости везаних за тему овог питања.
