14-06-2022, 02:44 PM
(08-06-2022, 10:20 PM)Ведран Гагић Пише: РЕШЕЊЕМ МАКЕДОНСКОГ РАСКОЛА, СПЦ ЗАЦЕЛИЛА РАНУ НА ТЕЛУ ЦРКВЕ
Прво да кажем да је са јеванђелског становишта полазиште текста г. Гагића исправно. Ми смо, бар би тако требало, првенствено Христови, а тек после Срби. С те тачке гледишта, решавање деценијског спора којим тело Цркве расте, па макар и на нашу умишљену или стварну националну штету, може да се узме као полазни аргумент за исправност саборске одлуке.
Међутим, ако је и полазиште добро, то не значи да је и расуђивање до краја испало исправно. Врло брзо, на самом почетку, аутор лицемерно и једним софизмом, користећи Јеванђеље, покрива политички натурену одлуку са Запада о додели македонске аутокефалије, испоручену од стране фанариотског патријарха. Српска црква је имала два избора: да се с том одлуком сложи, или да је одбије; уз наравно нијансе и наглашавања таквог чина, којима би своју одлуку појаснила, првенствено свом народу, па онда и налогодавцима и спроводитељима ове одлуке, те осталим помесним православним црквама. За разлику од г. Гагића, ја сматрам да СПЦ није смела ни требала да призна МПЦ на овакав начин.
У свом уводу, г. Гагић прозива стварне и имагинарне непријатеље Цркве, што је увредљиво за нас који се редовно молимо, идемо у цркву на богослужења, постимо, исповедамо и причешћујемо се. Ниподаштавајуће је да се верујући људи који су, с правом, у најмању руку опрезни поводом ове немуште одлуке, која је наводно једногласно и једнодушно донесена на Сабору, а да се при том није ни појавила у званичном саопштењу на његовом завршетку, сравњују у исту раван са непријатељима цркве.
Не нападамо ми Патријарха ни Сабор, него тражимо званично појашњење, а и не волимо да нас неко, попут г. Гагића, прави блесавима.
Доделу аутокефалије Гагић брани лапидарном одговором, у пасиву: да је "раскол тиме уклоњен". Као да се он десио попут неке природне непогоде, на пример ударио гром у коприве, па смо ми сада тај раскол уклонили и константовали једну васколику радост. Ваљда постоји генеза тог раскола, како се он десио, ко га је узроковао, покајао ли се тај? Кад је тако лако било уклонити га, за свега двадесет дана, зашто га наши блаженопочивши архијереји - гг. Герман, Павле и Иринеј - нису раније "уклонили" упркос великим напорима и покушајима, него се се мучише скоро шездесет година?
Па зато што спор није ни био по јеванђељском учењу и потребама Цркве, те се његово разрешење и не може бранити Јеванђељем. Него је спор у својој генези и даљем развоју увек био и остао политички, па ћемо га и политички сагледавати, а јеванђељских се цитата оставити и поменути их се у синтези на крају овог текста.
Г. Гагић се затим дотиче Срба у Македонији који су "на нивоу статистичке грешке", "између осталог, и због вишедеценијског раскола", а сада када се ставља "мелем за рану", појављају се лажни дужебрижници. То је Гагићева перспектива. Ми се питамо за малобројне, али сасвим конкретне вернике наше аутономне ПОА, који нису удостојени ни да се помену на овим "љубавним" литургијама и саопштењима. До јуче законити наш архиепископ охридски и митрополит скопски, г. Јован, скрајнут је да не случајно нигде не саслужује са "новоизмиреном" браћом, а таман посла да га Патријарх ослови по титули, него га помену као "блажењејшег свима вама добро познатог Јована".
Даље, г. Гагић хвали СПЦ што је "упркос небивалим потешкоћама у међуправославним односима и невиђеним притисцима и мешањима у питања Цркве учинила самосталан, крајње канонски и еклисиолошки исправан потез." Логички закључак је управо супротан. Чињеница да је СПЦ наврат-нанос, за двадесетак дана, доделила аутокефалију МПЦ коју је одрицала преко пола века, сведочи о несамосталној одлуци, донесену пред притиском колонијалне домаће управе и америчког, тј. западњачког фактора.
А да је такав потез био "крајње канонски и еклисиолошки исправан" је бесмислица, јер се и супротна одлука, тј. да се аутокефалија није доделила, може исто тако квалификовати ако је урађено по канонима. Другим речима, ако је нека одлука правнички правилно одрађена, не значи да је таква одлука сама по себи добра и исправна.
Г. Гагић сматра да "је пак СПЦ чекала, Цариград би доделио аутокефалију не питајући нас ништа што би био канонски преступ, али уколико бисмо ми пристали на то били бисмо они који неканонско поступање легитимишемо, а ако не бисмо пристали имали бисмо пред собом још једно урушавање и овако пољуљаних међуправославних односа."
Ево, коначно, и првог политичког аргумента против непризнавања: да се не урушавају пољуљани међуправославни односи. Тај је аргумент врло слабачак. Прво, пољуљани односи су такви какви су захваљујући већим и тежим руско-украјинско-јелинским споровима; наше чињење аутокефалије Македонцима их неће побољшати, а нечињење би бар истерало на чистац цариградског патријарха, који је ту главни кваритељ. Друго, тиме што се ОА признаје у нашем томосу као МПЦ-ОА, кваре се односи са грчком патријаршијом, како нам они већ спочитавају у своме саопштењу. Треће, ако МПЦ-ОА добије, како тражи, "томос после томоса", од фанариота поврх нашег већ урученог, такав дуализам духовне власти ће додатно закомпликовати и покварити односе међу нашим црквама.
Гагић најважнијим сматра да би евентуално "цариградско (једнострано) мешање у македонски спор отворило врата за потпуно распарчавање СПЦ на чисто политичким основама, без наше моћи да било шта по том питању учинимо с обзиром на пристанак да нам неко други одређује статус на нашој територији."
Ово је потпуно накарадно схватање. Ми наш духовни суверенитет над једном територијом не изражавамо тиме што смо признали аутокефалију на другој територији, побогу. Фанарско мешање или немешање ту је сасвим небитно, и не одређује било какав статус на нашој територији. Ако се деси, ми га можемо прогласити ништавним и имати подршку најважније православне цркве - руске, а можда и осталих негрчких цркава.
Дакле, ако је тако као што г. Гагић даље вели, да је "пуноћа СПЦ је једина инстанца која одлучује о статусу својих делова и то искључиво на канонским и еклисиолошким и пастирским принципима", зашто се та пуноћа СПЦ не простире и на територију Македоније, какво је и било канонско стање пре доделе нашег томоса МПЦ?
Може колико хоће да се СПЦ заклања иза пастирских и осталих принципа, али је чињеница је да су главни разлози за овакву одлуку геополитички, и да ће они опет играти улогу када буде било време за то. Г. Гагић сасвим сигурно може да схвати да није Косово следећа станица, него "Православна митрополија црногорско-приморска", која има све атрибуте за аутокефалност и исту генезу идентитетског проблема као и МПЦ. Само је потребно да се реши до краја идентитетско питање, тј. да Црногорац не само да није Србин, него да је анти-Србин, као што се довело до краја питање македонског идентитета.
Последњи Гагићев пасус је прилично индикативан, јер њиме побија све своје раније аргументе једноставним промишљањем логичног одговора СПЦ, а то је да једноставно игнорише све евентуалне фанариотске махинације по овом питању.
Вероватно зато Гагић се враћа опет на јеванђељски терен, правдајући супротно чињење српске цркве и ту му се нема шта приговорити. Али и ми мирјани умемо да читамо Свето Писмо, па нека ми се дозволи да и ја у томе тону завршим ово писаније. Прича о блудноме сину јесте у Јеванђеље у малом, и може се, у општим цртама, применити и на овај македонски расколнички случај. Покајање, опроштај и љубав су основа наше хришћанске вере.
Има ли покајања и љубави међу нама и нашом браћом Македонцима? Ми смо нашу љубав показали на делу, дајући им све наше, од наших верника преко наших јереја до наших многобројних светиња у Македонији. Покајнички смо им експресно дали томос под именом како они сами себе зову, признајући нашу заблуду која је трајала више од пола века.
А Македонци? Можда у целој причи највише боли то. Ја код њих не видим братску љубав, него гордост која је дошла да покупи све што може од нас. Аферим, што би рекао Владан Вукосављевић.
П.С. Фер би било да дам и своје виђење решења македонског раскола, ако се већ са спроведеним не слажем. Треба поћи од тога да су македонске трауме велике: све суседе доживљавају као грабљивце, који им нападају на име, језик, цркву, територију, па и биолошко постојање. Али ни српске трауме нису ништа мање: распад велике државе, која је обухватала територију Македоније, за коју су пале велике жртве; растакање српског етничког корпуса и идентитета на нове нације, од којих је једна и македонска; на тај наш идентитет Македонци насрћу, од песама о Краљевићу Марку до прекречавања ктитора српских светиња.
Зато би боље решење била симболична аутономија која је практично аутокефалија, уз статус кво и поновно лигургијско општење, да се на тај начин прими српски идентитет као изворни македонском, а не да се македонски идентитет потврђује негирањем српског, као што је сада случај. Допуштам да то Македонцима не би било довољно и онда се са њима треба правилно омеђити. Аутокефалија МПЦ би се морала потврдити враћањем свих значајних немањићких манастира и цркава у епархију СПЦ на територији Македоније, где би се ухлебило свештенство наше ПОА. Реципрочно би се могла основати македонска епархија у Србији и уступити цркве коју су етнички Македонци или бугараши градили, ако таквих има.
