Ево још једног примера. Јуче читам на Спутњику: "Према мишљењу историчара Александра Животића, ради се о трилеру који је постављен у једну историјску епоху, а по његовој оцени је посебно добро то што аутор не претендује да даје историјске истине, већ у оквиру одређене епохе смешта одређене личности. То је, каже он, добра ствар, јер даје уметничку слободу."
https://rs.sputniknews.com/analize/20191...-dogodilo/
А онда се сетим његовог твита у вези серије Краљ Петар Први, након емитоване прве епизоде: "Уколико руководство Јавног сервиса има зрнце части, одговорности и професионализма, под хитно мора да заустави емитовање ове срамотне серије о краљу Петру, услед грубих неистина, фалсификата и евидентног шарлатанства аутора!"
Прочитао сам раније да је Ристовски млађи изјавио, како је желео да направи српски вестерн. Па се ја сада као лаик питам, како је историјском трилеру дозвољена уметничка слобода у третирању историјских чињеница, а историјском вестерну није?