[Шумадинац]

Ваља подсетити ове ултрамонархисте који толико уздижу Краљевину СХС, тј. предратну Југославију, наиме....

Једнога дана (1920.године) врховни командант, регент Александар, свратио је у канцеларију Главног генералштаба која се тада налазила у згради Војне академије и затражио је да му војвода Живојин Мишић одмах саопшти детаљне податке о некој мало важној ствари. У извесној мери изненађен, војвода је позвао свог ађутанта и издао наређење да му потребни податак пронађе у архиви и достави. Ова Мишићева одлука изненадила је регента, па је он сав црвен од стида у лицу узвикнуо: „Па зар ви о томе не знате?“

Војвода је одговорио: „То је таква капларска ситница да ја њу не само да не могу него и не треба да памтим.“

Изузетно увређен регент Александар је почео да виче: „Зар је то ситница кад ја тражим!“

Мишић је наставио у свом стилу да му пркоси хладнокрвно одговарајући: „Ма ко да је тражи то је ситница, и ја то не знам.“

Регент Александар је пао у ватру и просиктао: „Не знате?! А шта ви знате? Ви ништа не знате! Ништа!“

Војвода Мишић је зачуђено, али опет у свом стилу одговорио:„Ја ништа не знам? Па зар ви то тек сада видите, после Мионице и после Сувоборске и Колубарске битке, после Битоља и Кајмакчалана, после Доброг Поља и заробљавања маршала Макензена и после Словеније. Види се колико сте ви видовит када тек сада запажете да ја ништа не знам. Чудим се и не могу довољно да се начудим што ме још држите и трпите на овом месту. Постарајте се да за ово место нађете погодније лице које више зна, а ја онако мислим да ми овде више није место.

Важно је знати следеће:

Краљ Никола је калкулисао са српством и одумрло му је потомство а краљ Александар је калкулисао са мегаломанством и добио Јасеновац.

[Бенито]

Реци ти овом ултрамонархисти, ма шта то значило, који је извор за ово што си написао?

[Жаре]

Реци ти овом ултрамонархисти, ма шта то значило, који је извор за ово што си написао?

Па, извор су неки другови попови, ово оно. Треба питати Просветара за коментар ође, па да се завршава

[Ултрадесничар]

Зоран Грбић: Секта младих за aлбанска права
28. маја 2018.

Иницијатива младих за људска права је најавила фестивал “Мирдита добар дан“, који се одржава по пети пут. Као и сваке године, део друштва тражи да се фестивал забрани, а СРС најављује протест.

Из Иницијативе кажу да фестивал доприноси “приближавању два друштва“ и служи за “упознавање косовске савремене културне сцене“, што је уобичајена реторика пред организовање сличних дешавања. То уопште не делује лоше. Али кад би организовали представљање културне сцене Мозамбика, Чилеа или Папуа Нове Гвинеје. Упознавање са косовским уметницима у овом тренутку изгледа као послератно признавање окупације.

Фестивал којег организује Иницијатива младих “Мирдита добар дан“ је смислен тачно онолико колико би био смислен фестивал “Бок, Добар дан“ у окупираном Београду Другог светског рата. “Мирдита добар дан“ је као кад би секција културе неке Балканске Хитлер Југенд организације 1943. организовала “Бок, добар дан“, а онда довела младе уметнике из НДХ да у својим уметничким поставкама објашњавају Србима како су они заправо злочинци, и причали им о тешким мукама кроз које пролазе Хрвати.

То је отприлике та врста “уметности“. Овде смо већ имали једну изложбу на којој је приказан терориста Адем Јашари у природној величини. У каталогу изложбе је јасно писало да је Јашари “највећи херој и жртва Косовског ослободилачког рата(!). Рад “Лицем у лице“ је у каталогу изложбе представљен као тужна слика “трансформације из истакнуте и трагичне фигуре у серијализовану и обичну икону масивне потрошње“. Као, бедак, јунак Јашари нам је постао поп-икона. То је само један од драстичнијих примера културе албанског тројанског коња какву нам Иницијатива доноси.

Ове године је рецимо планирана пројекција филма “Албанке наше сестре“. Пола сата глорификовања дезертерства и промоције издаје, уз подсећање на један српски ратни злочин, и ниједан aлбански. А на промо материјалу најављене изложбе фотографија види се група Албанаца на демонстрацијама, са великим постером у првом плану на коме на aлбанском пише “Наша крв није опроштена“. Како заборавити (мада са тим Иницијатива нема везе) и велики домет косовско-албанске уметности оличен у споту “уметнице“ Ере Истрефи, која са својим другарима изводи сатанистички плес у спаљеној цркви Христа Спаса у Приштини. У многим државама се за то иде у затвор. Али ето, они су баш супер, ЛГБТ уметници, ултра-модерни, воле запад и све што воле млади и уживају што могу да атеистички ђускају на том тако ретроградном религијском месту кога су пре тога уметнички “адаптирали“ њихови другари из УЧК.

Иницијатива младих за људска права постоји и у Приштини, Загребу, Сарајеву и Подгорици. То је довољно јасан показатељ да је та организација настала из једног центра. Нису се спонтано окупили. Онај ко их је организовао није имао циљ помирење на Балкану, него активну промоцију неправде, која ће пре или касније довести до новог сукоба. Та активна промоција се види по деловању подружница Иницијативе – само у Србији може да се деси непрекидно подсећање на српске ратне злочине. У другим државама се евентуално само некад изда саопштење против неког националисте, ако и то. Због тога активисти Иницијативе младих за људска права личе на војнике Хашког трибунала. Они су људи на терену, који су ту да спроводе и промовишу политику која је одређена у Хагу.

А то се ради тако што се стално подсећа на ратне злочине које су починили Срби. Иако за то нема разлога. У Србији се (за разлику од других земаља где постоји Иницијатива) друштво оградило од тога и осудило оне који су криви. Политика Хага се спроводи и тако што се стално прозивају Шешељ и Шљиванчанин и називају ратним злочинцима. Иако су своје казне одслужили, иако им у пресудама не стоји да су оптужени за ратни злочин. Политика која је зацртана у Хагу и непознатим центрима моћи се спроводи и тако што шефица Иницијативе младих Анита Митић сматра да је Косово независна држава, нехајно говори о “наводним злочинима почињених над Србима“, заљубљује се у Приштину након што тамо одлази. И после се љуте кад их неко назива издајницима1 и страним плаћеницима.

Или најновији пример исључивости и безумља. Активисти Иницијативе младих за људска права су (и) ове године 25. маја посетили Тузлу, где су одржали комеморацију жртвама злочина на тузланској капији, када је од једне гранате са српске стране страдало седамдесет грађана Тузле. Иницијатива то обележава сваке године. Али ниједне године, баш ниједном, нису се сетили да је само десет дана раније, 15. маја годишњица “Тузланске колоне“, када је гомила дивљака напала колону ЈНА која се по договору мирно повлачила из града. Тог дана терористи су убили 50 војника а ранили 44. Како то да се Иницијатива младих не сети да обележи и тај дан? Који је већи доказ да спроводе селективну политику која се зацртала у Хагу?

Ако по начину деловања подсећају на Хашку војску, која на терену спроводи окупациону политику, по начину прикупљања чланова Иницијатива младих за људска права личи на секту. Сваких неколико месеци, Иницијатива упути позив средњошколцима за учешће на Школи људских права за младе. Школа која траје пет дана је бесплатна, као и трошкови пута и смештаја у Београду, а ученици добијају и оправдање за изостанак са часова. Зар не звучи идеално за средњошколце? Прошлог месеца, Иницијатива је организовала и Путујућу школу о национализму, намењену студентима. Трошкови превоза до Београда су рефундирани, а читаво путовање по Балкану, смештај и храна су бесплатни. Иако је намењена младим студентима из региона, сва предавања су на енглеском језику. То ваљда да се хашки предавачи не муче да уче српски језик.

Ствар је у томе да се овакви позиви промовишу на улици и у школама. Ђацима који нису сигурни у своју будућност, који још увек не знају шта ће са собом, уместо бомбоне понуде се бесплатна путовања уз оправдање за изостанак из школе. И онда их тамо дочекају неки млади насмејани људи, и све им изгледа лепо и дивно, и више не желе да изађу из тог друштва. Слика и прилика праве политичке секте.

Због свега овога, мирни протести против “Мирдита, Добар дан“ и сличних дешавања су оправдани, али то је недовољно. Протести би требало да буду упућени и против ове и оваквих екстремистичких невладиних секти, и да трају целе године. Све док држава не ојача довољно да би им забранила рад, а бављење политиком у потпуности вратила политичким странкама за које су грађани гласали.

1 https://www.merriam-webster.com/dictionary/traitor

Зоран Грбић, Видовдан

[Шумадинац]

Реци ти овом ултрамонархисти, ма шта то значило, који је извор за ово што си написао?

'' Благо потомству, што за њима жали, јер они беху понос своме роду!

Благо и њима, јер су славно пали, за Отаџбину, Краља и Слободу! “

[Шумадинац]

http://www.sedmica.me/hdhd/

[Ултрадесничар]

[img][/img]

Соња Лихт после деле Ордена за зазлуге који јој је уручио немачки амбасадор. А позвао је и госте: Ивана Тасовца ( СНС), Ану Брнбић, Ружицу Ђинђић...

[Громовник]

у држави чије су му границе наметнуте

Није могао да повуче границу источније и да остави Хрвате да се око њихове земље Италијани и Мађари отимају?

Не морам да наглашавам какав би то утицај на даљи однос Србије и једне од ових земаља имала таква одлука, овако имамо непријатељску Хрватску, којој смо ми кумовали независност и слободу

[Бенито]

Мађари нису били опција. Италијани да, али само донекле. Главни проблем је био да не остане Аустроугарска , у било каквом облику. Дакле, да не опстане или да се не створи Југославија, од Хрватске и Словеније, па да буде у некој државној релацији са републиком Аустријом.
А и без обзира на то , никаква проширена Србија није била опција у комбинацијама великих сила. Или заједничка држава или Краљевина Србија.
Али, више је стварно глупо расправљати о томе шта је смислио Добрица Ћосић како је изгледало стварање Краљевине СХС. Ево, препоручујем Ћирилицу у којој је био професор Димић, професор Срђа Трифковић, Нешић, професор Ломпар и професор Чавошки. Ту је речено много о стварању заједничке државе и о позадини, дилемама и дипломатским играма. Готово да се ништа нема додати.

[Громовник]

Значи по теби је било боље примити све острашћене србомрзце, арнауте и угаре у државу, дати им право гласа а официрима пригодне чинове, него имати хомогену државу Србију?

[Бенито]

Ти, очигледно, не разумеш да ја не дајем вредносну оцену , поготово тако компликованог питања. Ради се о једном од периода када је требало донети најтеже одлуке.
Оно што је проблем је што је нашим генерацијама и јавности уопште, питање стварања заједничке државе максимално упрошћено, са нагласком да људи који су донели одређене одлуке нису били свесни шта раде. Документи и чињенице показују супротно. Али, поента је, као и увек, у злоупотреби историје у политичке сврхе.

[Громовник]

Ма разумем ја tebe, да ти појмиш да је Југославија била наша једина опција и могућност, и да би све остале могућности биле лошије по нас, али ја не мислим тако...

Друго син Краља "ујединитеља" је баш онај који нас је издао, тако да ту нема шта посебно да се прича...

[Бенито]

То је сад одвојено питање, али и ту имамо различито мишљење. Овог пута не само са тобом, него вероватно и од изразите већине националних људи код нас.
Чак мислим и да је Дража Михаиловић знао да је краљ морао у том тренутку донети такву одлуку. Хоћу да ти кажем да је тешко из једног сасвим различитог угла коментарисати један догађај који има посебан историјски печат, али и другачији карактер. Дакле, не пишем овде о позадини која је позната, а и јако је важан елемент тог догађаја, него о самом карактеру тог поступка.
У сваком случају, то сад нема никакве везе са питањем стварања заједничке државе. Што се тог питања тиче, а и било ког другог историјског питања се тиче, могућно је , наравно, коментарисати какве је последице одређени историјски догађај имао. Али, то за историчара не сме бити пресудни угао гледања, поготово ако није у сагласју са савременим околностима које су до догађаја довеле. И ту је главни проблем код коментарисања историјских догађаја из 1918. године.

[Ултрадесничар]

Весна Пешић: Србија је болесно друштво јер одбацује Наташу Кандић

Србија не би била пропала земља да није одбила да се суочи са својом лошом прошлошћу

Фашистички прогон Маринике Тепић и ширење ур-фашистичких и мафијашких група у Србији под окриљем власти, о чему је писао Љубодраг Стојадиновић, представља феномен који се не може подвести под рубрику ,,пусти будале, таквих свуда има”. Изгледа, нажалост, да није тако. Ми имамо проблем. То није маргинални феномен, него је сам центар актуелне власти који управља овим друштвом и државом. Садашња атмосфера је за ову власт природни амбијент који она готово аутоматски ствара.

У њему се владајуће личности ове државе најбоље осећају. У том амбијенту су код куће и сами са собом. Њима импонује али им је и много тешко да изигравају саговорнике политичара из Европске уније и других западних земаља. Често отворено кукају жалећи се вољеном народу ,,је л’ ви мислите да је то мени лако”. Њима су Миша Вацић, Заветници, радикали, недићевци, љотићевци и остали домаћи и страни фашисти (и стари и нови) најпријатније друштво. За предстојеће београдске изборе већ је неколико таквих листа пријављено и добило редни број, захваљујући пруженој руци из врхова власти.

Кад се каже ,,стране амбасаде”, не мисли се на руску, иранску или кинеску, већ су то менталитетске шифре под којима се подразумевају западне амбасаде као непријатељи српског народа и Србије. Из једне такве земље коју српски фашисти највише мрзе, а то је Америка, стигао је неочекивани ударац, право у главу. Двојица високо рангираних америчких политичара – сенатор Роџер Викер, председавајући Хелсиншке комисије и Елиот Енгел, представник у америчком Сенату и председник Дома за спољнополитичке послове – номиновали су Наташу Кандић и Фонд за хуманитарно право за Нобелову награду за мир за 2018. годину.

Та наша заслужна и храбра грађанка, чија је животна мисија да се свака жртва у минулим ратовима забележи а сваки починалац казни, на коју бисмо морали бити поносни, прошла је кроз пакао увреда и претњи. Нападима у таблоидима (,,Подржала терористе, сада јури Нобела”, ,,Шиптарија: Амерички конгресмени предлажу Наташу Кандић за Нобела”), придружио се и Шешељ који је рекао ,,да је Кандићка за колац, а не за Нобела”, као и Заветници који су вређали Наташу и демонстрирали пред Кућом људских права, верујући да она ту ради.

Е да је то само ,,неколико будала” не би био проблем. Србија не би била пропала земља да није одбила да се суочи са својом лошом прошлошћу, без чега не може постати цивилизована земља у којој постоји владавина права. На Наташином примеру се показало да је велики део овдашње јавности затрован погрешним мишљењем о ратовима из деведесетих, како о суштини политике због које су ратови вођени, тако и о масовности и тежини злочина које је починила српска страна. Та затрованост се појачавала у последњих пет година због превласти једног менталитетског загађења које производе радикали у изведби Српске напредне странке. Пронашла сам један цитат о томе како је Зоран Ђинђић схватао Српску радикалну странку. Све што је о њој рекао слика и прилика је њене близнакиње Српске напредне странке. Ево његових речи:

,,Што се Српске радикалне странке тиче, ту заиста нећу много да говорим. Покушаћу да се ограничим на три или четири реченице, користећи ауторитет из историје и из литературе, јер то није политички феномен. Српска радикална странка је менталитетски феномен. Она је озбиљан проблем нашег друштва. Она није политички феномен. Најмање је политички феномен”. Позивајући се на речи Јована Дучића, Ђинђић каже да није ствар у ,,томе што се они ничега не плаше, јер су кукавице, него што се ничега не стиде. Они ниво јавног и политичког живота спуштају на такву дубину да пристојни људи из те политике беже. И онда ћете имати политику на најнижем могућем цивилизацијском нивоу, где се разлика, граница између части и бешчашћа, између истине и лажи, између чињеница и клевета, између онога што је срамотно и онога што је пристојно у потпуности брише. Онда сте до грла у блату, а они кажу: Дођите да расправљамо. Дођите да дискутујемо на нашем терену – у блату до грла. То је Српска радикална странка на нашој политичкој сцени, у нашој историји, у нашој судбини. Она није политички противник ни мени, ни било коме од људи који се пристојно баве политиком. Она је вирус. Као што за један организам вирус није противник, тако ни Српска радикална странка није противник, али је проблем, али је болест. Када кажу, а то им је један од главних аргумената, да ја радим за стране обавештајне службе, да сам лопов, криминалац, да су ми родитељи друге националне припадности и не знам шта све кажу, углавном то је главно – стране заставе, стране обавештајне службе, издаја, ја онда кажем: у земљи у којој постоји Српска радикална странка, чист луксуз је да било који непријатељ уложи и динар за њено разбијање. Док је Српске радикалне странке са овом снагом у Србији, сви непријатељи Србије могу мирно да спавају. И они то и чине.”

Ово објашњење важно је за садашњу Србију. Та менталитетска ,,странка” је тровачница ур-фашизмом, блесавим русофилством и мржњом према западу. Откуд нам Заветници, Руска странка, Ултра десничарска странка Мише Вацића, енглески фашисти-прогонитељи Маринике Тепић, све феле националиста који вређају Наташу Кандић, Шешељ који би да набија на колац, паралелне мафијашке структуре које врше ликвидације, сијасет лажних странака и огромна егзистенцијална стрепња – објашњено је радикалском болешћу, једном нашом болешћу. Добро је Ђинђић то разумео. Остаје нам велики проблем и задатак: да се изборимо за пристојну политику и ослободимо се радикалског болесника који ствара ово патолошко стање.

Аутор Весна Пешић

Извор Пешчаник