Оцена Теме:
  • 9 Гласов(а) - 4.56 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

27. март 1941: Зашто?

(11-03-2019, 02:09 PM)Бенито Пише:  ЈВуО, ако нађеш времена, дај нам део где описује пуч из 1903. године и како то повезује са 27. мартом. Нису , ваљда, и оно прво извели Енглези?

Буразеру,нисам читао делове везане за 1903. годину. Само ћу око служби и 27. марта да пребацим овде па да ти и ШИкот и остали видите шта се ради и шта је истина а шта неистина, а теби ћу ја да пошаљем целу ту дисертацију на пп, па гледај за мајски преврат. Нисам стварно ни реченицу у вези тога прочитао из ове дисертације. Ево стиже на пп одмах.

Да наставим па се ви укључите.

Цитат:Обавештајна служба САД и њена улога у Двадесетседмомартовском пучу

Сједињене Америчке Државе, за разлику од Велике Британије, до почетка Другог светског рата, нису имале нарочито развијен и добро организован безбедносно–обавештајни систем. Институционализација обавештајних активности датира из времена грађанског рата, дакле из периода шездесетих година XIX века, кад се оснивају прве обавештајне и безбедносне установе, најпре у оквиру оружаних снага, а затим и у министарствима правде и финансија. Међу првим формираним обавештајним службама су Тајна служба (U.S. Secret Service), Војни обавештајни биро (Bureau of Military Intelligence), задужен за прикупљање и обједињавање података, као и за израду обавештајних процена за потребе оружаних снага, затим Поморска обавештајна служба (Office of Naval Inteligence –ONI), са задатком прикупљања података о поморским и војно индустријским капацитетима страних армија и друге. Обавештајне службе су се временом развијале и мењале називе, али све до Другог светског рата није било значајнијих промена на овом плану. Па и сам почетак Другог светског рата обавештајне службе САД дочекале су неспремне, без централизације обавештајних активност и са лошом координацијом обавештајних служби, што ће се одразити на то да 1. децембра 1941. године САД доживе изненадни напад Јапана на једну од својих највећих база, Перл Харбур.( напад на Перл Харбор је био 7. децембра а не првог као што тврди аутор)

Догађај од 27. марта 1941.године посматра се најчешће као дело британске обавештајне службе,што је свакако тачно у мери у којој је она могла да га организује и подржи преко политичара и официра који су јој били блиски.Мање је, међутим, позната америчка улога у припреми и организовању отпора нацистичкој Немачкој на Балкану.
Америка је већ 1940. године формирала радну групу за питања рата и мира у којој су разматране све опције уласка САД у рат,сарадње са снагама и покретима у борби против нацизма као и питања уређења послератног поретка,пошто је Америка била убеђена да ће савезничке земље из сукоба изаћи као победнице.

У јануару 1941. године Енглеска је била једина земља која је пружала оружани отпор Хитлеру. Законом о зајму и најму усвојеном 10. јануара 1941. године први пут је јавно стављено до знања да је Америка заинтересована за сукоб у Европи и да се опредељује против Немачке. Ситуација на Балкану у то време била је у центру пажње, те
председник Рузвелт за њу показује велико интересовање. Он због тога на „балканску турнеју“ шаље свог специјалног изасланика пуковника Вилијама Донована,званог „Дивљи Бил“. Задатак тог председниковог емисара био је: „Испитати ситуацију у тим земљама, а посебно оценити њихове могућности да не попусте пред нацистичким претњама и одупру се нацистичком војном освајању, односно да оне који одлуче да пруже отпор увери да ће добити америчку помоћ.“Поред ове званичне мисије, Донован је имао још једну незваничну-да успостави тесан контакт с круговима блиским западним силама, спремним да ступе у конкретне акције против Осовине.

После посете Бугарској, Донован је 22. јануара 1941. године стигао у Београд. Поводом његовог доласка, министар спољних послова Цинцар-Марковић је од југословенског посланика у Вашингтону тражио детаљна обавештења о пуковниковој личности и позадини његове посете. Донованов долазак на Балкан изазвао је и велику пажњу Трећег Рајха. Тим поводом нацистичка штампа је почела да напада председника Рузвелта јер се ова посета тумачила као акт отвореног притиска на балканске земље да почну борбу против немачког Рајха. Његова балканска турнеја, мада је представљена као „инспекцијска“, била је у ствари деликатна и тајна војна мисија.

Претходно се генерал Душан Симовић упознао и зближио са адвокатом Ђорђем Радином, који је први пут у Београд дошао 1926. године из Америке где је радио као адвокат. У Југославији је наставио да се бави тим послом, и то само из области наследног права, радећи на регулисању запуштених заоставштина Војвођана, исељеника у Америку, и проналажењу њихових сродника у Југославији. Због посла којим се бавио често је поново одлазио у Америку. Оженио се ћерком богатог судије Хаџи-Поповића и купио вилу на Топчидеру у непосредној близини генерала Симовића. После двадесет година проведених у Америци, Радин је тамо створио јаке политичке и друге везе. Разговори које је генерал Симовић водио са Радином нису познати, али се касније у јавности тврдило да је Радин био један од главних Симовићевих инспиратора и да му је у Рузвелтово име обећавао пуну подршку у акцији одвајања Југославије од сила Осовине и њено приближавање западним савезницима.

Вилијам Донован се у Београду срео са свим важним људима, кнезом Павлом, премијером Цветковићем, министром Цинцар-Марковићем, генералима Пешићем, Косићем и Симовићем. Генерал Душан Симовић је предочио своје виђење будућности Југославије у којем је нагласио да нема начина да Југославија избегне увлачење у рат, чак и када буде постигла најповољнији споразум с Немцима. О том сусрету и делу разговора који су водили о војној помоћи југословенској војсци, у својим мемоарима говори и сам генерал Симовић: „Износећи му потом опасност нашег положаја и недовољност наших снага и материјалних средстава за одлучну одбрану, инсистирао сам да нам Америка што пре пошаље помоћ у наоружању и техничким средствима, нарочито у авијацији и оруђима за противоклопну и противавионску одбрану. Климањем главе и изразом лица... је показивао да се слаже са мојим излагањима; али није чинио никакве предлоге, нити је ма шта настојавао...“

О посети пуковника Донована председник југословенске владе сведочи овако: „... пуковник Доновен ме замолио да му дозволим да обиђе извесне наше војне установе које га, како ми је рекао, као официра интересују. Дао сам налог министру Војске и морнарице да изиђе у сусрет овом захтеву. Том приликом, пуковник Доновен обишао је извесне војне установе, а нарочито се задржао у Команди ваздухопловства, где је разговарао сагенералима Душаном Симовићем и Боривојем Мирковићем. Ту су се, свакако, и зачели први разговори о државном удару од 27.марта 1941.године.“( овај део са командом ваздухопловства сам увећао због догађања из 1991. године којих се вероватно сви сећате и који су у много чему започињали баш на том истом месту).Приликом одласка пуковника Донована, генерал Симовић је постројио пилоте и људство на аеродрому, а онда је приређен и мали аеро–митинг у којем су пилоти изводили акробације. Донован је отишао задовољан, а Американци су после његове посете полагали велике наде у војску Краљевине Југославије.

Оно што се недовољно зна и о чему се не говори је су везе које је Вилијам Донован у Београду успоставио и са припадницима комунистичког покрета.( да ли је ово истина?)Комисија Стејт дипартмента за питања рата и мира пред његов пут у Европу закључила је да сваки покрет који жели да се бори против нацизма заслужује америчку подршку, па макар он био и комунистички.У својим извештајима, британски обавештајац који је боравио у то време у Београду, Том Мастерсон, наводи да су југословенски комунисти оставили на Донована повољан утисак„одлучне иснажне групације, непоколебљиве у вољи да се боре против фашизма“. „Свака таква група, заслужује спољну помоћ“, закључио је Донован.(како сад ово,када су били на фашистичкој страни као коалициони партнери,вероватно ћемо наћи одговор у изворима где се у једном случају наводи и Грба као извор)Поједине новине у Америци напале су управо Донована да је преко њега америчка Влада директно умешана у пуч у Југославији. „The Saturday Evening Post“ је 27. маја 1941. године оптуживао српске прваке који су извели пуч, ослањајући се на америчка обећања „која су успела тамо где британска нису“, истичући да су та обећања довела до „америчких обавеза на Балкану чије се последице нису могле предвидети“.

Та обећања била су једино што је Америка могла да пружи Краљевини Југославији.

Американци су, међутим, тражили да се Југославија и кнез Павле јасно определе. Они се јесу ослањали на британске интересе и у том смислу, мешавином обећања и притисака,настојали су да дођу до решења које им је највише одговарало. На вечери код америчког амбасадора Артура Блис Лејна, 20. марта 1941. године, на којој су били кнез Павле и књегиња Олга, амбасадор Лејн је изнео читав арсенал аргумената против потписивања пакта. Кнез Павле је тим аргументима супротстављао своје, да би на крају рекао: „Ви, велики народи, тешки сте. Говорите о нашој части, али сте далеко“.У тој реченици је било колико ироније, толико и истине, што ће се временом и потврдити. Притисци на Југославију од стране Америке постајали су све јачи. Сутрадан је амерички дипломата Самер Велс упозорио Југославију да је највише што је Америка могла да прихвати југословенску неутралност, али не и прикључивање Осовини. „Сваки уговор који пружа Немачкој било какве војне повластице, искључиће Југославију из друштва оних којима је склона“, поручио је Велс.

Истога дана када је извршен пуч, 27. марта 1941. године, генералу Душану Симовићу стигао је следећи телеграм: „Сећам се нашег разговора од 24. јануара. Поздрав. Донован“.Њујорк Тајмс је о преузетој обавези и „датој речи“, следећег дана написао: „Вест о догађају у Београду примљена је у САД као блесак муње која обасјава мрачни предео... Огроман је то догађај када један део Европе који није ни богат, ни густо насељен, ни моћан, али пун старославног патриотизма и који поседује неосвојиву душу каже „не‟... Ми имамо обавезу према овом малом народу на Балкану, обавезу која је заснована на поверењу и датој речи. Одлучимо да то поверење и ту дату реч одржимо“.Донован ће касније једном приликом, у контексту америчких „заслуга“ за Двадесетседмомартовски пуч изјавити: „Срби се не могу позвати на 27. март 1941. године, јер смо ми ту револуцију купили...“

Главни извор Др. Милош Миленковић. А ту су као његови извори још и Јакоб Б. Хоптнер,Грба,Драган Бисенић,Велимир Терзић,Васа Казимировић,Драгиша Цветковић и Зоран Д. Кнежев.
Одговори

(11-03-2019, 03:21 AM)Бенито Пише:  Шико, то је уобичајена појава код нас. Ти си супротан пример, јер много више читаш , него што пишеш , а што је основа да би оно што је написано имало било какву вредност. Данас је код нас углавном другачије.

Pa, nije samo kod nas. Ova knjiga koju sam pominjao je od stranog autora.

Što je najcrnje, čovek istoričar, bio i profesor , eminentna faca u akademskim krugovima.. A knjiga - gola publicistika. Izvori iz treće ruke, sve po principu : čitao kod Pere, koji je saznao od Mike da mu je Žika rekao da je sve tako bilo.
Sve posredna saznanja, a zapenio kao da je poradjao dokumenta.

Plus što se ne bakće fusnotama, skoro da ih i nema.

Inače, primetio sam dosta kod zapadnih istoričara da vrlo nekritički pristupaju izvorima, sve uzimaju zdravo za gotovo, kao golu istinu. Još grdje, pišu o Jugoslaviji u ratu na osnovu Dedijerovih dnevnika i Titovih govora. Niko ni zbornike nije proučio, a kamo li nešto dalje.
Одговори

(11-03-2019, 09:17 PM)ЈВуО-КГ Пише:  
(11-03-2019, 02:09 PM)Бенито Пише:  ЈВуО, ако нађеш времена, дај нам део где описује пуч из 1903. године и како то повезује са 27. мартом. Нису , ваљда, и оно прво извели Енглези?

Буразеру,нисам читао делове везане за 1903. годину. Само ћу око служби и 27. марта да пребацим овде па да ти и ШИкот и остали видите шта се ради и шта је истина а шта неистина, а теби ћу ја да пошаљем целу ту дисертацију на пп, па гледај за мајски преврат. Нисам стварно ни реченицу у вези тога прочитао из ове дисертације. Ево стиже на пп одмах.

Да наставим па се ви укључите.

Цитат:Обавештајна служба САД и њена улога у Двадесетседмомартовском пучу

Сједињене Америчке Државе, за разлику од Велике Британије, до почетка Другог светског рата, нису имале нарочито развијен и добро организован безбедносно–обавештајни систем. Институционализација обавештајних активности датира из времена грађанског рата, дакле из периода шездесетих година XIX века, кад се оснивају прве обавештајне и безбедносне установе, најпре у оквиру оружаних снага, а затим и у министарствима правде и финансија. Међу првим формираним обавештајним службама су Тајна служба (U.S. Secret Service), Војни обавештајни биро (Bureau of Military Intelligence), задужен за прикупљање и обједињавање података, као и за израду обавештајних процена за потребе оружаних снага, затим Поморска обавештајна служба (Office of Naval Inteligence –ONI), са задатком прикупљања података о поморским и војно индустријским капацитетима страних армија и друге. Обавештајне службе су се временом развијале и мењале називе, али све до Другог светског рата није било значајнијих промена на овом плану. Па и сам почетак Другог светског рата обавештајне службе САД дочекале су неспремне, без централизације обавештајних активност и са лошом координацијом обавештајних служби, што ће се одразити на то да 1. децембра 1941. године САД доживе изненадни напад Јапана на једну од својих највећих база, Перл Харбур.( напад на Перл Харбор је био 7. децембра а не првог као што тврди аутор)

Догађај од 27. марта 1941.године посматра се најчешће као дело британске обавештајне службе,што је свакако тачно у мери у којој је она могла да га организује и подржи преко политичара и официра који су јој били блиски.Мање је, међутим, позната америчка улога у припреми и организовању отпора нацистичкој Немачкој на Балкану.
Америка је већ 1940. године формирала радну групу за питања рата и мира у којој су разматране све опције уласка САД у рат,сарадње са снагама и покретима у борби против нацизма као и питања уређења послератног поретка,пошто је Америка била убеђена да ће савезничке земље из сукоба изаћи као победнице.

У јануару 1941. године Енглеска је била једина земља која је пружала оружани отпор Хитлеру. Законом о зајму и најму усвојеном 10. јануара 1941. године први пут је јавно стављено до знања да је Америка заинтересована за сукоб у Европи и да се опредељује против Немачке. Ситуација на Балкану у то време била је у центру пажње, те
председник Рузвелт за њу показује велико интересовање. Он због тога на „балканску турнеју“ шаље свог специјалног изасланика пуковника Вилијама Донована,званог „Дивљи Бил“. Задатак тог председниковог емисара био је: „Испитати ситуацију у тим земљама, а посебно оценити њихове могућности да не попусте пред нацистичким претњама и одупру се нацистичком војном освајању, односно да оне који одлуче да пруже отпор увери да ће добити америчку помоћ.“Поред ове званичне мисије, Донован је имао још једну незваничну-да успостави тесан контакт с круговима блиским западним силама, спремним да ступе у конкретне акције против Осовине.

После посете Бугарској, Донован је 22. јануара 1941. године стигао у Београд. Поводом његовог доласка, министар спољних послова Цинцар-Марковић је од југословенског посланика у Вашингтону тражио детаљна обавештења о пуковниковој личности и позадини његове посете. Донованов долазак на Балкан изазвао је и велику пажњу Трећег Рајха. Тим поводом нацистичка штампа је почела да напада председника Рузвелта јер се ова посета тумачила као акт отвореног притиска на балканске земље да почну борбу против немачког Рајха. Његова балканска турнеја, мада је представљена као „инспекцијска“, била је у ствари деликатна и тајна војна мисија.

Претходно се генерал Душан Симовић упознао и зближио са адвокатом Ђорђем Радином, који је први пут у Београд дошао 1926. године из Америке где је радио као адвокат. У Југославији је наставио да се бави тим послом, и то само из области наследног права, радећи на регулисању запуштених заоставштина Војвођана, исељеника у Америку, и проналажењу њихових сродника у Југославији. Због посла којим се бавио често је поново одлазио у Америку. Оженио се ћерком богатог судије Хаџи-Поповића и купио вилу на Топчидеру у непосредној близини генерала Симовића. После двадесет година проведених у Америци, Радин је тамо створио јаке политичке и друге везе. Разговори које је генерал Симовић водио са Радином нису познати, али се касније у јавности тврдило да је Радин био један од главних Симовићевих инспиратора и да му је у Рузвелтово име обећавао пуну подршку у акцији одвајања Југославије од сила Осовине и њено приближавање западним савезницима.

Вилијам Донован се у Београду срео са свим важним људима, кнезом Павлом, премијером Цветковићем, министром Цинцар-Марковићем, генералима Пешићем, Косићем и Симовићем. Генерал Душан Симовић је предочио своје виђење будућности Југославије у којем је нагласио да нема начина да Југославија избегне увлачење у рат, чак и када буде постигла најповољнији споразум с Немцима. О том сусрету и делу разговора који су водили о војној помоћи југословенској војсци, у својим мемоарима говори и сам генерал Симовић: „Износећи му потом опасност нашег положаја и недовољност наших снага и материјалних средстава за одлучну одбрану, инсистирао сам да нам Америка што пре пошаље помоћ у наоружању и техничким средствима, нарочито у авијацији и оруђима за противоклопну и противавионску одбрану. Климањем главе и изразом лица... је показивао да се слаже са мојим излагањима; али није чинио никакве предлоге, нити је ма шта настојавао...“

О посети пуковника Донована председник југословенске владе сведочи овако: „... пуковник Доновен ме замолио да му дозволим да обиђе извесне наше војне установе које га, како ми је рекао, као официра интересују. Дао сам налог министру Војске и морнарице да изиђе у сусрет овом захтеву. Том приликом, пуковник Доновен обишао је извесне војне установе, а нарочито се задржао у Команди ваздухопловства, где је разговарао сагенералима Душаном Симовићем и Боривојем Мирковићем. Ту су се, свакако, и зачели први разговори о државном удару од 27.марта 1941.године.“( овај део са командом ваздухопловства сам увећао због догађања из 1991. године којих се вероватно сви сећате и који су у много чему започињали баш на том истом месту).Приликом одласка пуковника Донована, генерал Симовић је постројио пилоте и људство на аеродрому, а онда је приређен и мали аеро–митинг у којем су пилоти изводили акробације. Донован је отишао задовољан, а Американци су после његове посете полагали велике наде у војску Краљевине Југославије.

Оно што се недовољно зна и о чему се не говори је су везе које је Вилијам Донован у Београду успоставио и са припадницима комунистичког покрета.( да ли је ово истина?)Комисија Стејт дипартмента за питања рата и мира пред његов пут у Европу закључила је да сваки покрет који жели да се бори против нацизма заслужује америчку подршку, па макар он био и комунистички.У својим извештајима, британски обавештајац који је боравио у то време у Београду, Том Мастерсон, наводи да су југословенски комунисти оставили на Донована повољан утисак„одлучне иснажне групације, непоколебљиве у вољи да се боре против фашизма“. „Свака таква група, заслужује спољну помоћ“, закључио је Донован.(како сад ово,када су били на фашистичкој страни као коалициони партнери,вероватно ћемо наћи одговор у изворима где се у једном случају наводи и Грба као извор)Поједине новине у Америци напале су управо Донована да је преко њега америчка Влада директно умешана у пуч у Југославији. „The Saturday Evening Post“ је 27. маја 1941. године оптуживао српске прваке који су извели пуч, ослањајући се на америчка обећања „која су успела тамо где британска нису“, истичући да су та обећања довела до „америчких обавеза на Балкану чије се последице нису могле предвидети“.

Та обећања била су једино што је Америка могла да пружи Краљевини Југославији.

Американци су, међутим, тражили да се Југославија и кнез Павле јасно определе. Они се јесу ослањали на британске интересе и у том смислу, мешавином обећања и притисака,настојали су да дођу до решења које им је највише одговарало. На вечери код америчког амбасадора Артура Блис Лејна, 20. марта 1941. године, на којој су били кнез Павле и књегиња Олга, амбасадор Лејн је изнео читав арсенал аргумената против потписивања пакта. Кнез Павле је тим аргументима супротстављао своје, да би на крају рекао: „Ви, велики народи, тешки сте. Говорите о нашој части, али сте далеко“.У тој реченици је било колико ироније, толико и истине, што ће се временом и потврдити. Притисци на Југославију од стране Америке постајали су све јачи. Сутрадан је амерички дипломата Самер Велс упозорио Југославију да је највише што је Америка могла да прихвати југословенску неутралност, али не и прикључивање Осовини. „Сваки уговор који пружа Немачкој било какве војне повластице, искључиће Југославију из друштва оних којима је склона“, поручио је Велс.

Истога дана када је извршен пуч, 27. марта 1941. године, генералу Душану Симовићу стигао је следећи телеграм: „Сећам се нашег разговора од 24. јануара. Поздрав. Донован“.Њујорк Тајмс је о преузетој обавези и „датој речи“, следећег дана написао: „Вест о догађају у Београду примљена је у САД као блесак муње која обасјава мрачни предео... Огроман је то догађај када један део Европе који није ни богат, ни густо насељен, ни моћан, али пун старославног патриотизма и који поседује неосвојиву душу каже „не‟... Ми имамо обавезу према овом малом народу на Балкану, обавезу која је заснована на поверењу и датој речи. Одлучимо да то поверење и ту дату реч одржимо“.Донован ће касније једном приликом, у контексту америчких „заслуга“ за Двадесетседмомартовски пуч изјавити: „Срби се не могу позвати на 27. март 1941. године, јер смо ми ту револуцију купили...“

Главни извор Др. Милош Миленковић. А ту су као његови извори још и Јакоб Б. Хоптнер,Грба,Драган Бисенић,Велимир Терзић,Васа Казимировић,Драгиша Цветковић и Зоран Д. Кнежев.
Ово да се Донован срео са комунистима и " одушевио се њима" је тотална глупост. Не искључујем да се срео са неким члановима или чланом Коминтерне, односно КПЈ , али не без знања Совјета.
На остатак немам већих примедби, осим погрешног датума напада на Перл Харбор, што је вероватно штампарска грешка, али је недопустиво.
Моје мишљење не иде много далеко од тога да су Американци били изузетно заинтересовани за овај простор и да је Донованова посета Румунији и Југославији била део договора између Рузвелта и Стаљина. А да ли су платили, као што каже Донован, то је , ипак, ствар неког доказивања, а не " врцавих" изјава војних обавештајаца.
Одговори

(12-03-2019, 12:08 AM)Chicot Пише:  
(11-03-2019, 03:21 AM)Бенито Пише:  Шико, то је уобичајена појава код нас. Ти си супротан пример, јер много више читаш , него што пишеш , а што је основа да би оно што је написано имало било какву вредност. Данас је код нас углавном другачије.

Pa, nije samo kod nas. Ova knjiga koju sam pominjao je od stranog autora.

Što je najcrnje, čovek istoričar, bio i profesor , eminentna faca u akademskim krugovima.. A knjiga - gola publicistika. Izvori iz treće ruke, sve po principu : čitao kod Pere, koji je saznao od Mike da mu je Žika rekao da je sve tako bilo.
Sve posredna saznanja, a zapenio kao da je poradjao dokumenta.

Plus što se ne bakće fusnotama, skoro da ih i nema.

Inače, primetio sam dosta kod zapadnih istoričara da vrlo nekritički pristupaju izvorima, sve uzimaju zdravo za gotovo, kao golu istinu. Još grdje, pišu o Jugoslaviji u ratu na osnovu Dedijerovih dnevnika i Titovih govora. Niko ni zbornike nije proučio, a kamo li nešto dalje.
То што нема фус-нота немој да те буни. То је западна школа историографије. Имаш на крају изворе и литературу, па ти проверавај.
Али, ово што користи једног аутора са овог терена је наравно испод сваког стандарда. Наравно, и они имају одређене ауторитете и догме који не смеју да се доведу у питање. Дикина и слично....
Одговори

Цитат:Обавештајна служба СССР и њена улога у Двадесетседмомартовском пучу

Након Октобарске револуције 1917. године у оквиру Сверуског централног извршног комитета (ВЦИК) оснива се Комисија за борбу против контрареволуције и саботаже, која убрзо постаје самостална установа (Всеросийская Чрезвычайная Комиссия по борьбе с контрреволюциейи саботажем–ВЧЕКА/ЧЕКА). Била је то мешавина обавештајне и безбедносне службе, а њени основни задаци били су борба против шпијунаже и контрареволуције. Почетком 1922. године укида се ЧЕКА, а њене функције се преносе на новоосновану Државну политичку управу (Государственное политическое управление–ГПУ) у оквиру Народног комесаријата унутрашњих дела (Нарoдный комиссариaт внuтренних дeл–НКВД), који је био само општа служба безбедности. У периоду до Другог светског рата НКВД је служио Стаљину као механизам којим се разрачунавао са својим политичим неистомишљеницима у земљи и иностранству. За време рата, НКВД је имао значаје успехе у борби против немачких шпијуна, сопствених издајника и дезертера из редова Црвене армије. Реорганизацијом НКВД,у годинама након завршетка рата, образован је КГБ(Комитeт госудaрственной безопaсности), као нова служба безбедности која ће обележити хладноратовску епоху. Треба рећи и да се у оквиру оружаних снага совјетске државе, 1921. године, оснива Главна обавештајна управа (Главное разведывательное управление–ГРУ), која је била прва војна обавештајна установа и која је преживела све реформе обавештајног сектора, тако да и данас постоји. У време Другог светског рата, ГРУ је имала добро организовану обавештајну мрежу по целом свету којом је обезбеђивала драгоцене обавештајне податке.

Совјетски Савез је на разне начине покушавао да утиче на дешавања у Краљевини Југославији. То је остваривао преко свог посланства у Београду, преко КПЈ, и преко својих агената обавештајних служби који су деловали на том подручју. Простор Балкана и Југославије био је интересантан и врло важан за Совјете, уосталом као и за све велике силе тада. Иако су министри иностраних послова Немачке и СССР, фон Рибентроп и Молотов, потписали уговор о ненападању, ни једна ни друга страна нису седеле скрштених руку. Чињеница је да Совјетском Савезу није одговарало да Југославија остане неутрална, већ да и она узме своје учешће у рату који је почео да поприма светске размере. Тако би се Немачка везала за Балкан, а СССР би добио на времену да боље опреми и припреми своју армију. Са становишта реализације тих стратешких планова могу се претпоставити и очекивати деловање совјетских обавештајних служби у Краљевини Југославији у времену које је резултирало насилном променом државног врха и политичког курса који до тада није био у складу са совјетским интересима.

У периоду непосредно пред Други светски рат, подстицана су „романтична пансловенска осећања“становништава у Србији, Црној Гори и међу свим Србима уопште. Активније совјетско мешање у југословенску спољну политику било је, од половине 1940. године, везано за три готово синхронизоване чињенице: успостављање југословенско–совјетских дипломатских односа,повраћај Бесарабије и северне Буковине, чиме је СССР фактички постао и балканска држава и све интензивније немачко–британске борбе у југословенском простору усмерене на стављање Југославије у однос зависности једне или друге супарничке силе.

О учешћу тајних служби СССР-а у догађајима везаним за 27. март 1941. године врло мало се зна. Претпоставља се да је најозбиљнију тајну организацију са циљем да се обори режим, оформљену под окриљем дневног листа „Политика“, организовао њен директор и главни и одговорни уредник Владислав Рибникар још 1928. године, после свог повратка са пута из СССР-а.Просторије „Политике“ коришћене су за илегалан рад Комунистичке партије Југославије, као и за рад совјетске шпијунске организације, којом је из Москве руководио генерал–лајтнант Павел Иванович Берзин, званом „Црвени оркестар“. Неколико година касније, готово целу редакцију „Политике“ сачињавају чланови илегалне КПЈ или њени симпатизери.

Име једног од значајнијих агената совјетске обавештајне службе које се најчешће везује за припрему и организацију двадесетседмомартовског пуча јесте Мустафа Голубић.Голубић је у Београду формирао обавештајни центар и организацију која је носила конспиративан назив „Црвени камерни оркестар“.Тај обавештајни центар, у организацијском смислу,није имао никакве везе са КПЈ. Доласком из СССР-а у Београд јула 1940. године Голубић формира балкански информативни центар и преузима дужност шефа совјетске војне обавештајне службе. Одмах по доласку у Београд Голубић је успоставио контакт са Драгишом Васићем, књижевником и адвокатом и једним од потпредседника Српског културног клуба, који је био у честој вези са совјетским послаником у Београду, Плотњиковим, и који је годинама одржавао контакте са совјетским центром за обавештајну службу у Прагу. Постоје тврдње да је преко Драгише Васића и генерал Симовић имао контакте са совјетским послаником Плотњиковим, који је „био упућен у припремање пуча“.Своју радио станицу са којом је одржавао везу са Москвом, Голубић је, према казивању Дедијера, крио код Драгише Васића.

О Мустафи Голубићу своје сећање бележи и Родољуб Чолаковић, али о месту где се налазила радио станица са којом је одражавана веза са Москвом говори другачије: „Тек послије рата дознао сам да је Голубић био организатор обавештајног центра у Београду који је радио за Црвену армију, тачније за њено IV одељење. Послије нашег виђења у Сарајеву вратио се у Београд и наставио свој посао. Живио је под именом Лука Самарџић, пензионисани учитељ, и његови познаници из тог периода, махом Херцеговци, звали су га чика Лука, иако су неки знали ко је он. Становао је код Тихомира Вишњевца и његове жене Смиље, у чијем је стану имао тајну радио –станицу уграђену у радио –апарат.“

Са ким је све Голубић одржавао везе у Београду, углавном није познато, али је извесно да са главним личностима Комунистичке партије Југославије није уопште дошао у додир. Павле Поповић –Црни је мишљења да је Мустафа Голубић био заинтересован за контакт са пучистима и да је у самој припреми пуча имао изузетно важну улогу. „То је и разумљиво, пошто је све изведено тесном сарадњом Интелиџенс сервиса и НКВД испред кога је деловао Мустафа Голубић...“.Владимир Дедијер је нешто опрезнији и каже „...неке чињенице говоре да су совјетски обавештајци (Мустафа Голубић) били у току припрема завере, па чак и да су давали подршку завереницима.“

Међутим, колика је стварна и права улога совјетске обавештајне службе и самог Мустафе Голубића у припремама и реализацији двадесетседмомартовског пуча, тешко је разлучити.

Поред Мустафе Голубића, постоје још нека имена која се доводе у везу са деловањем совјетске обавештајне службе у догађајима везанима за 27.март 1941. године, али о њима постоји врло мало поузданих података. Једно до таквих имена је и Божин Симић, официр, бивши „Црнорукац“, који је двадесетак година живео у емиграцији и који се тек пред Други светски рат вратио у Југославију, за кога се тврди да је био у вези и са Голубићем и са генералом Симовићем. Да је био у вези са Симовићем и да је имао добре везе у Москви потврђује чињеница да је Божин Симић био члан државне делегације која је у ноћи између 5. и 6. априла 1941. године потписала међудржавни уговор у Москви између Краљевине Југославије и СССР.

Принц Томислав Карађорђевић, брат краља Петра II, изнео је једну верзију према којој је Стаљин, око два месеца пре пуча, имао информацију о његовој припреми од стране једне групе официра који су на чело државе желели да доведу просовјетски оријентисане људе. О конкретним корацима које је, након тих сазнања, предузела совјетска страна принц Томислав каже: „Стаљин је одмах активирао Одељење за међународне везе Коминтерне, које се бавило обавештајним радом, и тражио да се појача пратња југословенских политичара и официра. Шефу НКВД Берији наређују да пошаље за Београд специјално обучене официре, обавештајце. На челу те групе био је пуковник Зубов, кога је Стаљин послао у главни град Југославије као свог личног изасланика. Зубов је од Стаљина добио огромну количину новца којом је требало да додатно ''убеди'' заверенике да је њихова идеја о преврату исправна и да имају чиме да финансирају државни удар.“
Пуковник Зубов је, дошавши у Београд, ступио и у контакт са пуковником Драгољубом–Дражом Михаиловићем, како би добио више информација о пучу.О резултатима тих сусрета принц Томислав каже следеће: „Међутим, Дража Михаиловић му је дао доста обесхрабрујуће податке. Он му је рекао да је упознат с том идејом, али да је реч о групи официра авантуриста који су жељни славе и новца и да они не располажу стварном снагом да ураде нешто озбиљније и да се не налазе на правим командним местима с којих је могуће да се изведе државни удар. ...После неуспеле мисије пуковника Зубова и његовог уклањања, Стаљин шаље за Београд Мустафу Голубића.“

Постоје назнаке и да је пуковник Дража Михаиловић ступио у контакт са совјетском обавештајном службом још за време док је био војни изасланик Краљевине Југославије у Бугарској. Наиме,совјетски војни изасланик, генерал Василиј Тимотијевич Сухоруков организовао је удружење војних изасланика балканских земаља, који би заједнички радили на откривању немачких припрема за рат, чији је и пуковник Михаиловић био члан.О томе је много година касније писао и бивши премијер Милан Стојадиновић: „А од страних дипломата најрадије је ишао у совјетско посланство и радо причао о тим посетама, после којих би се по свршеном официјелном делу, увек нашли један уз другог војни изасланици словенских земаља,рачунајући у ове и совјетску Русију.“

Пошто му је отказано гостопримство у Бугарској, вероватно због обавештајних активности и везама са совјетском обавештајном службом, отишао је на исту дужност у Праг,одакле је такође превремено враћен из сличних разлога. Претпоставља се да је совјетска обавештајна служба са њим поново успоставила активну везу крајем 1940. године у Београду, кад је ГРУ хтео да прикупи више информација и евентуално новчано потпомогне извршење пуча. Међутим, о овој вези са совјетском обавештајном службом недостају писани трагови или чвршћи докази који би боље разјаснили прави однос пуковника Михаиловића са њом.

Према неким казивањима савременика тих догађаја, и начелник Совјетског генералштаба је био упознат са припрема за организацију преврата. О томе говоре следећи редови: „...начелник Совјетског генералштаба Шапошников предложио је југословенском војном аташеу у Москви пуковнику Жарку Поповићу да се успостави стална веза између Совјетског генералштаба и генерала Симовића, како би се југословенска влада срушила чим буде потписала пакт. Пуковник Поповић је овај предлог радо прихватио, те је преко њега успостављена веза између Шапошникова и Симовића. Отуд је Симовић рачунао на моралну и материјалну помоћод стране совјетске владе и Совјетског генералштаба.“ Из овога се може закључити да су се Совјети заиста трудили да буду у току свих дешавања у Југославији.

Причу о совјетској обавештајној служби не треба затворити, а да се не сагледа улога КПЈ у тим догађајима. Најпре, на уму треба имати да је своју спољну политику Стаљин углавном спроводио преко Коминтерне. Руководство КПЈ није смело без сагласности Коминтерне да организује ни једну акцију, која је могла макар и мало одступати од Стаљинове генералне политике у међународним односима. Јосип Броз Тито је половином 1940. године консултовао Извршни комитет Коминтерне о целисходности обарања намесничке владе у Југославији и образовању „истинске народне Владе“ (радничко –сељачке владе), која би руководила отпором народа уколико фашистичке земље поделе Југославију и створе државе под немачким или италијанским протекторатом. Руководство КПЈ је притом рачунало на спровођење „диктатуре пролетеријата“. Извршни комитет Коминтерне одбацио је ову идеју КПЈ, сматрајући да она прецењује своје снаге и да предложеном акцијом може изазвати опасност од изоловања партије и створити основ за мешање страних империјалиста.

Као што је већ поменуто, у том периоду на тлу Југославије била је појачана активност и совјетске војно–обавештајне и уопште обавештајне мреже, како оне која је деловала ван КПЈ, тако и оне која је деловала преко појединих чланова КПЈ који су радили за НКВД, што се у то време сматрало највећим степеном поверења и части у редовима југословенских комуниста. Уз финансијску подршку Коминтерне, Јосип Броз је уз помоћ Јосипа Копинича (Вокшин, Ваздух–псеудоними под којима се водио), његове помоћнице –жене Стеле (комунисте родом из Кавале) и адвоката Владимира Велебита, основао загребачки радио–центар као обавештајни пункт за Југославију и друге балканске и средњеевропске земље.

Јосип Броз је везу са Москвом остваривао и курирским путем.Првог човека Комунистичке партије Југославије, Јосипа Броза Тита, пуч је затекао у Загребу и тек је накнадно допутовао у Београд. Као што Јосип Броз није знао о припреми пуча, ништа о томе нису знали ни други прваци Комунистичке партије, о чему сведочи и сам Милован Ђилас, члан Политбироа ЦК КПЈ.

Извор : Др. Милош Миленковић. Његови извори : Милан В. Петковић, Јован Марјановић,Сеад Трхуљ,Васа Казимировић,Иван Миладиновић,Бојан Димитријевић,Никола Н. Томић.
Одговори

Не могу да верујем шта све овде пише..
Одговори

(12-03-2019, 12:08 PM)Милослав Самарџић Пише:  Не могу да верујем шта све овде пише..

Зато нисам сам убацивао у заграде ништа као у претходна два уписа, само подебљао различите изјаве о истој ствари Дедијера и Чолаковића.Било би лепо да неко извади из текста све што је нетачно и објасни нам о чему се ради.
Одговори

(12-03-2019, 03:44 AM)Бенито Пише:  
(12-03-2019, 12:08 AM)Chicot Пише:  
(11-03-2019, 03:21 AM)Бенито Пише:  Шико, то је уобичајена појава код нас. Ти си супротан пример, јер много више читаш , него што пишеш , а што је основа да би оно што је написано имало било какву вредност. Данас је код нас углавном другачије.

Pa, nije samo kod nas. Ova knjiga koju sam pominjao je od stranog autora.

Što je najcrnje, čovek istoričar, bio i profesor , eminentna faca u akademskim krugovima.. A knjiga - gola publicistika. Izvori iz treće ruke, sve po principu : čitao kod Pere, koji je saznao od Mike da mu je Žika rekao da je sve tako bilo.
Sve posredna saznanja, a zapenio kao da je poradjao dokumenta.

Plus što se ne bakće fusnotama, skoro da ih i nema.

Inače, primetio sam dosta kod zapadnih istoričara da vrlo nekritički pristupaju izvorima, sve uzimaju zdravo za gotovo, kao golu istinu. Još grdje, pišu o Jugoslaviji u ratu na osnovu Dedijerovih dnevnika i Titovih govora. Niko ni zbornike nije proučio, a kamo li nešto dalje.
То што нема фус-нота немој да те буни. То је западна школа историографије. Имаш на крају изворе и литературу, па ти проверавај.
Али, ово што користи једног аутора са овог терена је наравно испод сваког стандарда. Наравно, и они имају одређене ауторитете и догме који не смеју да се доведу у питање. Дикина и слично....
U tome je i problem.
Nemam Smile

Bibliografija je skoro nepostojeća. Desetak radova i to je to.
Одговори

(12-03-2019, 08:20 PM)ЈВуО-КГ Пише:  
(12-03-2019, 12:08 PM)Милослав Самарџић Пише:  Не могу да верујем шта све овде пише..

Зато нисам сам убацивао у заграде ништа као у претходна два уписа, само подебљао различите изјаве о истој ствари Дедијера и Чолаковића.Било би лепо да неко извади из текста све што је нетачно и објасни нам о чему се ради.
Некако је све нетачно. Боље пусти то.
Одговори

27. март 1941: Шта се заиста дешавало?
Зашто је један од најмудријих потеза српске елите икада – пуч од 27. марта 1941, и данас под сумњом? Оно што сви заговорници потписивања Тројног пакта, 25. марта 1941. у Бечу, понављају, то су изјаве званичника, немачких и југословенских, смишљене да би биле прихватљиве српском јавном мњењу. У оно време, маневар није успео
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
ЧЛАНАК:
http://www.pogledi.rs/27-%D0%BC%D0%B0%D1...%BB%D0%BE/
Одговори

Гдин Милослав је дао добро тумачење 27. марта које је поткрепљено аргументима. А данас преовладава тумачење на основу оне крилатице "Шта би било кад би било", јер се гледа кроз призму политичке данашњице.

Треба видети и мемоаре Боре Мирковића. Негде сам чуо да постоје, али мислим да је један примерак у Америци
Одговори

Милославе, уз сво поштовање, ово ти је најслабији текст икад. Много произвољних тумачења и натегнутих закључака. Ево само неколико најважнијих замерки на чланак.

Цитат:Шарена лажа заснивала се на садржају две јавне ноте објављене поводом ступања Краљевине Југославије у Тројни пакт.
У првој ноти писало је да ће Немачка и Италија “увек поштовати суверенитет и територијални интегритет Југославије“.
У другој ноти писало је да владе Сила осовине “за време рата неће упућивати Југославији захтев да дозволи прелаз или превоз трупа преко југословенске државне територије“.

Ово друго, уопште није била јавна, него тајна нота, а била је тајна јер су Немци сматрали да ће изазавти незадовољство код других чланица Тројног пакта којима таква опција није понуђена. Ипак су је наши објавили у средствима јавног информисања, управо да би избегли сумњу да ће се то од нас захтевати, и тиме Немце ставили пред свршен чин.

Цитат:С тим у вези, занимљива је још једна нетачна информација о државном удару од 27. марта: убеђење да је и нова влада прихватила Тројни пакт. Дакле, да је пуч изведен низашто – што је бесмислица попут оне да је Хитлер инсистирао на приступању Тројном пакту, не само низашто, већ због споразума који му, наводно, није ни одговарао.

Заправо, нова влада је применила дипломатки речник, као што су то 25. марта учинили и Немци, када су потписали да ће Краљевина Југославија остати суверена и неутрална. Тако је нова влада, у првом ставу саопштења, нагласила да “остаје верна поштовању закључених међународних обавеза, па према томе и Протоколу у Бечу од 25. марта“. Овде се мисли на јавне ноте: потписано је да остајемо суверени и неутрални и остајемо при томе.

Ово је сада неко ново тумачење. Испаде да пуч није изведен да би се раскинуло приступање Тројном пакту, него да би се остало при њему, али само у вези „јавних нота“. Зашто мислите да у реченици „остаје верна поштовању закључених међународних обавеза, па према томе и Протоколу у Бечу од 25. марта“, Симовићева влада мисли само на оно што је потписано јавно, када пучисти тада нису ни знали да је било шта потписано тајно, а поготово садржај тога.

Цитат:Игра речи крије се и у првом ставу јавног дела Протокола од 25. марта. Немци су се ту обавезали да ће “поштовати“ границе Краљевине Југославије, али не и да ће гарантовати њихову неповредивост. Поштовање граница не обавезује – обавезује гаранција.

Када кажу да ће их поштовати, то значи да гарантују да их они неће мењати, али не гарантују да их неће мењати други.

Цитат:Што се тиче “Независне Државе Хрватске“, Немци су већ били у тајним преговорима са др Влатком Мачеком. Сем тога, за стављање на трон независне Хрватске спремали су Кватерника, док су Италијани, у исто време, спремали Павелића. Да је опстао Тројни пакт, једина непознаница је датум оснивања НДХ, 10. април или неки дан пре или касније.

И ово је нетачно. Немци су Павелића и његове људе одбијали као италијанске пионе, у које нису имали поверење, све док нису видели да од сарадње са Мачеком нема ништа (а са њим су започели преговоре тек након пуча, када су донели одлуку о разбијању Југославије). Мислим да је у историографији сасвим доказано да су Немци у целу причу око „НДХ“ улетели на брзину, и без много опција у рукама.

Цитат:Кључне речи у овде су: “У тој фази рата“. Дакле, када је Краљевина била опкољена. У претходној фази рата, 1940. године, шансе су биле веће. Тада је Италија напала Грчку, па је чак бомбардовала Битољ. Краљевина Југославија имала је уговорну обавезу да ступи у рат на страни Грчке, као и додатни мотив, у бомбама баченим на Битољ. Међутим, војни министар, генерал Милан Недић, одбио је да изврши наређење. Уместо тога, предложио је да Југославија већ исте године ступи у Тројни пакт.

Ово је можда најтањи део текста. Чије наређење је то одбио Недић? Пошто би то било фактички објављивање рата Италији, а објава рата је по Уставу у надлежности краља (у конкретном случају намесништва), претпостављам да му је оно дало то наређење. Који су докази за то?

Друго, ако је он одбио то наређење, па је смењен, зашто наредни министар војни није поступио по њему?

Треће, шта је то тачно требало напасти, које циљеве? То би подразумевало да су израђени војни планови за даље одвијање операција. Где су ти планови? Или је остављено једном министру на вољу да напада шта и где хоће по свом нахођењу?

Да не помињем да је Југославија објавила неутралност још 1939. године, и тиме практично напустила Балкански савез, мада је исту прекршила помажући Грке против Италијана (дозвољено им је да на тлу Југославије организују складишта хране и муниције, југословенска влада је тајно испоручивала материјал из магацина у гарнизонима близу грчке границе, и извоз муниције из фабрике Вистад у Грчку, а одбила транзит немачке помоћи Италији преко своје територије, правдајући то својом неутралношћу).

Уосталом, Италијани су одмах изјавили да је Битољ бомбардован грешком, што није немогуће, с обзиром да се на томе све завршило. Да су хтели тада да уђу у рат против Југославије, предузели би много више од избацивања пар авио-бомби на једно погранично место.

Цитат:Грчка се одбранила сама, а ускоро су Британци почели да јој шаљу своје дивизије у помоћ. Да је Југославија тада ступила у рат, почело би стварање снажних формација Западних савезника на Балкану.
Југословенска војска би прочистила своје редове од непоузданих елемената – пре свега од Хрвата – мобилисала би се на време, увежбала, наоружала и битно повећала борбену готовост.

Потпуно произвољна тврдња. Имамо и другачије примере – Французима ништа није помогао британски Експедициони корпус, иако су имали јачу војску од наше, а и сама Британија је била ближе. Не знам како би се прочистили од Хрвата у војсци у време док су им потпредседник владе и пола министара Хрвати.

Цитат:Слободан Јовановић пише да су тајни преговори о потписивању Тројног пакта почели још од смењивања генерала Милана Недића.

Значи, наредили му да нападне Италијане, сменили га јер то није учинио, па повели преговоре о приступању Тројном пакту?

Цитат:Слободан Јовановић не улази у детаље око овог питања, али, свакако је мислио и на факат да је кнез Павле 1938. године извршио неку врсту државног преврата. Сменио је премијера, иначе шефа коалиције која је победила на изборима 1935. и 1937, др Милана Стојадиновића, па га је потом прогнао из земље. Прогнао је и краљицу мајку Марију, 1938. у Лондон. Био је лош старатељ малолетном престолонаследнику Петру, па је чак спремао измену устава, како би постао краљ.

Писао сам већ да то не може да се назове државним превратом/ударом нити томе слично. Влада Милана Стојадиновића је пала јер су му министри поднели оставку (на наговор кнеза Павла, тачно; али ипак су својом вољом престали да врше министарску функцију). Дакле, нема никакве повреде Устава и закона у том случају.

Такође, приче, а заправо клевета, о Павловом покушају свргавања Петра са трона, па чак и о покушају његовог убиства потичу само из мемоара двојице људи који су га највише мрзели – Стојадиновића, који је био киван због овог претходно описаног, и патријарха Г. Дожића, Стојадиновићевог пријатеља (Стојадиновић ургирао за његово постављење на место патријарха, са образложењем да су Црногорци изгубили краљевску династију, па је ред да бар дођу на чело Цркве).

Дакле, све се своди на реч двојице пристрасних сведока. Никаквих других доказа за ову тезу апсолутно нема.

"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
Одговори

Оставка кнеза Павла на намесничку функцију, писана јануар 1941, никад активирана.
[Слика: Scan_0415.jpg]
[Слика: Scan_0416.jpg]
[Слика: Scan_0417.jpg]
Одговори

Још ће се ломити копља око тумачења 27. марта. А можемо да чујемо у аудио-запису један одломак сведочења Боре Мирковића. Погледати следећи линк, па кликнути на мп3 испод "Слушај"

http://www.audioifotoarhiv.com/Arhiv%20s...cevic.html
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 3 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним