[Brigadir]

Написао сам текст о Армији Крајове за српску Википедију. Није нарочито обиман, али мислим да пружа нека основна сазнања о тој војсци.

Армија Крајова - Домовинска армија или АК (пољ. "Armia Krajowa"), представљала је највећи пољски покрет отпора у Другом светском рату. Формирана је у фебруару 1942. године из "Савеза за оружану борбу" (пољ. "Zwiazek Walki Zbrojnej"). Током следеће две године придружују јој се и остали пољски покрети отпора. Армија Крајова била је потчињена пољској Влади у егзилу, и посматрана од исте као војска "Пољске подземне државе". Број њених припадника 1944. био је, према разним проценама, 200000 - 600000 људи, што показује да се налазила међу три највеђа покрета отпора у Европи током Другог светског рата. Расформирана је 20. јануара 1945. пред надирањем Црвене армије, која је , како се показало, Домовинску армију сматрала својим непријатељем.
Током већег дела рата Домовинска армије је саботирала немачке активности на Источном фронту, уништавајући транспорте људства и ратног материјала. Озбиљнији оружани отпор Немачкој, у виду општенародног устанка, одложен је до тренутка када се нека савезничка војска прближи пољским границама (план устанка носио је шифровано име "Операција Темпест"). Најпознатији подухват Домовинске армије је неуспели Варшавски устанак - део Операције "Темпест". Операција "Темпест" није успела због погрешне претпоставке да ће Црвена армија подржати пољске снаге. Улазак Црвене армије у Пољску означио је крај постојања Армије Крајове. Неке јединице Домовинске армије остале су по шумама настављајући да се боре, овог пута против комунистичког режима које инсталиран у Пољској након Другог светског рата, и ти борци су у народу постали познати као "уклети војници".
Садржај

1 Историја и операције
1.1 Други светски рат
1.1.1 Конституисање покрета отпора
1.1.2 Конституисање цивилног крила Домовинске армије
1.1.3 Обавештајни рад
1.1.4 Борбене операције
1.2 Послератни период
2 Припадништво
3 Командна структура
3.1 Команде
3.2 Команданти Домовинске армије
4 Регионална структура
5 Оружје и опрема
6 Односи са другим формацијама
6.1 Односи са литванским паравојним формацијама
6.2 Односи са украјинским паравојним формацијама
7 Резиме
8 Извори
9 Спољне везе

Историја и операције
Други светски рат
Конституисање покрета отпора

Порекло Домовинске армије као покрета отпора у "Служби за пољску победу", коју је 27. септембра 1939. основао генерал Михаил Карашевич - Токаржевски. Седам недеља касније, 17. новембра 1939. године, по наређењу генерала Владислава Сикорског, ова организација бива преименована у "Савез за оружану борбу", из кога, 14. фебруара 1942, настаје Армија Крајова.
Конституисање цивилног крила Домовинске армије

Према директивама пољске Владе у егзилу, АК је аполитични, свенародни покрет отпора, тако да није смела заступати ни једну полизичку организацију. Међутим, наметала се потреба за формирањем цивилног крила организације. Планове АК, по питању цивилно политичког крила покрета отпора, представила је пољској Влади у Лондону њена Канцеларија у отаџбини (пољ. "Delegatura"), која је била званично, али привремено, политичко крило АК до 1940. Те године све политичке партије у земљи постижу договор о формирању велике коалиције која ће заменити Владину Канцеларију у Отаџбини. Према том договору формирано је 1943. "Отаџбинско политичко представништво" (пољ. "Krajowa Reprezentacja Polityczna"), које је 1944. преименовано у "Веће националног јединства" (пољ. "Rada Jednosci Politycznej").
Обавештајни рад

Обавештајни рад АК заслужује посебну пажњу, с обзиром на чињеницу да су 43% свих информација које је британски Интелиџенс сервис добио из Европе послали обавештајци Домовинске армије.
АК је доставила Савезницима информације од изузетног значаја, као што су извештаји о фау - 1 летећим бомбама и концентрационом логору Аушвиц (које су добијене захваљујући Витолду Пилецком, који је добровољно отишао у логор како би известио о стварном стању и дешавањима у конц - логору). Такође, ту су биле и информације о немачким снагама које су транспортоване ка Источном фронту.
Домовинска армија је веома успешно користила своје обавештајце и на унутрашњем плану, и то за вршење атената (који су представљали одмазду за нацистички терор), и за набавку оружја. Међу значајним нацистичким руководиоцима који су ликвидирани од стране обавештајаца Домовинске армије налазе се и Иго Сим и Франц Кутшера.
Значајан је и сихолошки рат против Немаца, који је кулминирао током "Операције Н" (пољ. "Akcja N"), када је Домовинска армија симулирала постојање опозиције Хитлеру у самој Немачкој, издавајући пропагандни материјал у име те "опозиције".
Борбене операције

Најзначајније борбене операције Домовинске армије су:

Операција "Вјењец" (пољ. "Wieniec") - саботаже немачког железничког саобраћаја 1942. године
Замошћки устанак 1942 - 1943. године, када је АК саботирала немачки покушај укључења Пољака у Генерални план "Исток" (нем. Generalplan "Ost").
борбе против украјинских герилаца током Волинског масакра, у циљу заштите пољског становништва у Волину, југозападна Пољска, 1943 - 1944. године
Операција "Ташма" (пољ."Tasma") - серија напада на немачке посаде између "Генералног гувернаторства" и територија анектираних од стране Немачке
Операција "Јула" (пољ. "Jula") - саботаже немачког железничког саобраћаја 1944. године
Операција "Темпест" (пољ. "Tempest") - серија општенародних устанака широм Пољске са циљем да се ослободи што већа територија пре доласка Црвене армије, и самим тим Стаљин и Западни Савезници ставе пред "свршен чин". Најпознатија и највећа битка Операције "Темпест" је Варшавски устанак - покушај ослобођења Варшаве, пољске престонице. Почео је 1. августа 1944. године; пољске трупе преузеле су контролу над великим делом града и пружеле отпор немачким снагама до 2. октобра 1944. године (63 дана, када су оклевање Црвене армије да пређе Вислу, стално пристизање немачких појачања и стравична разарања града коначно угушили устанак. Остали значајнији устанци у оквиру Операције "Темпест" избили су Вилни (данашњи Вилнус) и Љвову, док се од устанака у Кракову одустало. Током овог периода АК је ослободила бројна насеља од Немаца, чак се у Лублину конституисала цивилна власт по мирнодопском моделу и спремао се терен за повратак Владе из Лондона у земљу, али због пребрзог напредовања Црвене армије до тога није дошло.

Послератни период

Домовинска армија је званично расформирана 20. јануара 1945. године, како би се избегао сукоб са Совјетима и грађански рат. Међутим, велики део бораца Домовинске армије на ово расформирање гледа као на тактички потез, тако да борбу и даље настављају, и то против просовјетског режима у Пољској и Црвене армије. Другачије нису ни могли да поступе, с обзирома на изјаву високог функционера пољске комунистичке власти, Владислава Гомулке: "Војници Домовинске армије су непријатељски елемент који се мора немилосрдно уништити". Такође, слично је изјавио још један комунистички функционер, Роман Замбровски.
Прва формација која Домовинске армије, створена првенствено због комунистичких претњи је "ЊЕ" (пољ. "NIE"). Формирана је 1943. године, са циљем да на сваки начин успори совјетско напредовање кроз пољску територију, док пољаска Влада не предузме дипломатске мере којима би и званично загарнтовале очување стечених позиција Пољацима. 7. маја 1945. "ЊЕ" је расформиран и претворен у "Делегацију оружаних снага Домовинске армије" (пољ. "Delegatura Sil Zbrojnyich na Kraj"), организацију која је посојала до 8. августа 1945. године када је расформирана, и тада престаје организовани отпор комунистичком режиму у Пољској.
Последња организација настала из АК је "Слобода и независност" (пољ. "Wolnosc i Niezawislosc"). Овој организацији није циљ оружана борба, већ организовање помоћи ухапшеним војницима Домовинске армије, и онима који су се још увек налазили у илегали. "Слобода и независност" обезбеђивала је лађну личну докуметнацију, храну, и друга неоходна материјална средства за наствак борбе. Међутим, НКВД је успео да уништи ову организацију, убедивши њене лидере да је потребна њихова оданост режиму да би сви припадници АК били амнестирани. Организација се распала, и званично је расформирана 1952, године.
Прогони бивших припадника АК само су део стаљинизма у Пољској. У периоду 1944 - 1956. затворено је око 2000000 људи, укључујући и хероја Аушвица, Витолда Пилецког, док је 6000000 пољских грађана (сваки трећи пунолетни Пољак) било обележено као "реакционарни" или "криминални елементи", и било предмет присмотре државних агенција. Многи припадници Домовинске армије послати су у конценрационе логоре, погубљени су или "нестали". 1956. године амнестирано је 35000 припадника АК. Део војника Домовинске армије наставио је оруђану борбу, и они су познати као "уклети војници". Последњи такав борац,Јозеф Франчак звани "Лалек", убијен је 1963. године.
Прогони припадника АК трајали су све до 1989. године, када су, после пада комунизма коначно проглашени војним инвалидима и поништене пресуде изречене од стране комунистичког режима. Данас, име Домовинске армије носе многи споменици и музеји широм Пољске, а АК се посматра као симбол херојског отпора нацизму.
Један од бројних споменика Домовинској армији
Припадништво

У фебруару 1942. године, када је Домовинска армија формирана из "Савеза за оружану борбу", бројала је око 100000 људи. До почетка 1943. године тај број се попео на 200000 војника. У лето 1944, почетком Операције "Темпест", АК је достигла врхунац своје бројности. Зависно од извора овај број се процењује од 3000000 до чак 600000 људи, мада преовлађују тврдње да је Домовинска армија имала око 400000 припадника. У овај број укључени су и припадници других организација које су се придружиле Армији Крајове. 1944. године Домовинска армија је имала око 11000 активних официра, 7500 кадета и 88000 резервних официра. Официрски кадар формиран је од предратних и резервних официра, али су постепено укључивани и "подземни" организатори и елитни оперативци, који су слати са Запада и спуштани падобранима у Пољску.
Основана јединица био је вод, који је бројао 35 - 40 људи; минимална, стајаћа верзија је бројала 16 - 26 војника. У фебруару 1944. године АК је имала 6287 регуларних и 2613 оперативних водова.
Домовинска армија је замишљена као масовна организација окупљена око предатног официрског кора. Војници АК били су подељени у три групе. Прве две су биле "стални припадници": тајни оперативци, живели претежно у градовима, са лажним идентитетом (многи главни официри АК припадали су овој групи)и униформисани герилци, који су живели у пошумљеним областима и отворено се борили против осовинских снага. Почетком 1943. године било је око 40 герилских група са 1200 - 4000 људи, али је овај број значајно порастао пред операцију "Темпест".
Највећу групу чинили су "повремени припадници", са стварним иманима и стварним местима пребивања, нису примали плату од својих команди, нити су позивани у све акције, јер их је АК укључила у план за општи устанак.
Треба напоменути да су Домовинску армију признале све паравојне формације у земљи, сем совјетске "Народне армије" (пољ. "Armia Ludowa"). Организације које су се потпуно или делимично прикључиле Домовинској армији:

"Народни батаљони" (настали од левичарске Народне партије), прикључили се АК 1940 - 1941. године
"Народна гарда" (настала из Пољске социјалистичке партије), придружила се "Савезу за оружану борбу" 1940. године
"Национална борбена организација", придружила се АК 1943. године
"Строј борбене Пољске", придружио се АК 1943. године
"Националне оружане снаге", прикључиле се АК 1944. године

Командна структура
Команде

Команда АК била је подељена у пет одсека, два надлештва и више специјализованих команди:

1. одсек: општа питања - планови, личности, религија и образовање
2. одсек: информације - шпијунажа и контра - шпијунажа
3. одсек: операције и обука - планирање, припремање и дејства
4. одсек: логистика - информације о фронтовима (мапе), снабдевање
5. одсек: комуникације - унутрашње и оне са Савезницима, ваздушне пошиљке
6. одсек (надлештво): пропаганда
7. одсек (надлештво): финансије, буџет
"Пољски директорат за диверзије" (пољ. "Kierownictwo Dywersji", скраћено "Kedyiw")
"Директорат за подземни отпор"

Команданти Домовинске армије

Команданти Домовинске армије били су потчињени Врховном команданту (генералном инспектору оружаних снага) у пољској Влади у егзилу, док су се у питањима цивилне управе потчињавали Владиној Делегацији у Отаџбини.

Команданти Домовинске армије:
Михаил Карашевич - Токаржевски

Генерал Михаил Карашевич - Токаржевски (пољ. Michal Karaszewicz - Tokarzewski), псеудоним "Torwid", командовао 27. септембра 1939 - март 1940, заробљен од Совјета 1940, придружио се

пољским трупама у склопу западниха армија, емигрирао у Велику Британију

Генерал Стефан Ровецки (пољ. Stefan Rowecki), псеудоним "Grot", командовао 18. јуна 1940 - 30, јуна 1943, откривен и ухапшен од стране Гестапоа, одведен у логор где је и погубљен по личном наређењу Хајнриха Химлера, непосредно након избијања Варшавског устанка
Генерал Тадеуш Коморовски (пољ. Tadeusz Komorowski), псеудоним "Bor", командовао јул 1943 - 2. октобар 1944, заробљен након Варшавског устанка, емигрирао у Велику Британију

Леополд Окулицки

Генерал Леополд Окулицки (пољ. Leopold Okulicki), псеудоним "Niedzwiadek", командовао 3. октобар 1944 - 17. јануар 1945, ухапшен од стране Совјета, погубљен 1946.

Регионална структура

Териотоијална организација Домовинске армије темељила се на предратној админисративној подели Пољске. АК је територијално била подељена на области (пољ. "obszar"). Области су се делиле на подокруге (пољ. "podokreg") или независне области (пољ. "okregi samodzielne"). Најмање јединице су биле инспекторати (пољ. "inspektorat"), којих је било 89, и дитрикти (пољ. "obwod"), којих је било 280 (стање почетком 1944. године).
Територијална организација Домовонске армије 1944. године
Оружје и опрема

Домовинска армија имала веома тешко је успевала да набави оружје и муницију, тако да је велики број припадника био ненаоружан. Оружје и опрема АК претежно су долазили из четири извора: оружје остављено од стране пољске армије на бојиштима после инвазије Пољске 1939, оружје купљено или отето од Немаца и њихових савезника, оружје тајно прозведео од саме Армије Крајове, и оружје из савезничких ваздушних пошиљки.
Ручне бомбе направљене од стране припадника АК

Од оружја скривеног 1939. године АК је преузела 614 тешких митраљеза, 1193 пушкомитраљеза, 33052 аутоматске пушке, 6732 пиштоља, 53 комада противтенковског оружја и 43154 ручне бомбе. Међутим, велики део оружја закопаног 1939. пропао је услед влаге, тако да је 1944. године, када је откопано, свега 30% било употребљиво.
Понекад је оружје набављано на црној берзи, од ососвинских војника који су били вољни да га продају. Највише су га продавали Италијани и Мађари стационирани у Пољској. Временом је то постао најважнији извор снабдевања.
Наоружање је производила и сама АК, али у малим количинама. Производили су се аутомати, пиштољи, експлозив, мине и ручне бомбе.
Задњи извор снабдевања биле су савезничке ваздушне пошиљке. Овим путем је достављано ретко, али веома корисно оружје, попут пластичних експлозива и тешких бацача. Током рата у 485 летова у циљу снабдевања, Домовинској армији је достављено 600 тона опреме.
Упркос свим напорима АК је била веома лоше наоружана. 1944. година, на врхунцу бројности, од 400000 војника свега 32000 је било наоружано. 1. августа 1944, на почетку Варшавског устанка, само је око 5000 људи било наоружано.
Односи са другим формацијама
Односи са литванским паравојним формацијама

Иако су и Пољаци и Литванци иамли заједничке непријатеље - Немачку и СССР - нису сараживали због предратног спора око Вилне (данас Вилнус). Рат између Литванаца и Пољака подстицали су Немци, тако да сукоб кулминира 1944, у покољима литванских и пољских цивила.
Односи са украјинским паравојним формацијама

И Украјинци и Пољаци имали су заједничке непријатеље, међутим, и овде се испречио територијални спор око града Лавова и Волиније, који је довео до рата између АК и главне украјинске паравојне формације - Организације украјинских националиста. Сукоб је кулминирао у фебруару 1943 године, када Украјинци убијају преко 40000 Пољака у Волинији. Пољаци, у знак одмазде, убијају више хиљада украјинских цивила (по украјинским изворима, око 20000). АК формира у јануару 1944.године 27. пешадијску дивизију, ради заштите пољског цивилног становништва од Украјинаца.
Резиме

Многи научници сматрају Домовинску армију највећим покретом отпора у окупираној Европи. То је дискутабилно, али је чињеница да је Армија Крајова нанела велике губитке немачким снагама на Источном фронту, доприневши тако победи Антифашистичке коалиције.
Извори

Rafal E. Stolarski, "The Production of Arms and Explosive Materials by the Polish Home Army in the Years 1939–1945."
Marek Ney-Krwawicz, "The Polish Underground State and The Home Army (1939-45)"
Милослав Самарџић, "Дража и општа историја четничког покрета"
Andrzej Suchcitz, "The Home Army Intelligence Service"
C. Chlebowski, "Wachlarz: monografia wydzielonej organizacji dywersyjnej Armii Krajowej: wrzesień 1941 – marzec 1943"

Ваше мишљење? Иначе, не енглеској Википедији истиче се улога Армије Крајове у прикупљању информација о фау-1 и фау-2 ракетама, као и о неким авио-компонентама које је развијала немачка индустрија. Колика је заслуга Милана Калабића у достављању таквих информација? Мислим, да нису српаке заслуге једним делом приписане Пољацима од стране британске историографије? Такође, на енглеској Википедији се у, тексту о борбама за Лавов, уопште не помиње Сотировић. Да ли је могуће наћи на интернету Сотировићеве мемоаре, односно део где говори о ратовању у Пољској?

[Николај]

Имали смо сличну тему на старом форуму:

ТАКТИЧКА САРАДЊА ПОЉСКИХ ПОКРЕТА ОТПОРА СА НЕМЦИМА

[Brigadir]

Имали смо сличну тему на старом форуму:

ТАКТИЧКА САРАДЊА ПОЉСКИХ ПОКРЕТА ОТПОРА СА НЕМЦИМА

Сећам се те теме, тамо сам, колико се сећам, написао да ћу поставити на српском текст о Армији Крајове. Па, ево, одржах обећање

[Лепи Бора]

Сигурно сам многима лук у очи, али неке појаве не могу а да не критикујем.

Текст као текст је добар, али није свеобухватан. Нећу ни да улазим у разлоге зашто није, свако нек закључи сам.

Мало сликовитије.

Пре свега о сваком пољаку који је видео зла, а невином, мислим само добро.

Историја пољске и Русије (СССР-а) не почиње од 1945, ни 1917...

Римокатоличка пољска је својим ЗВЕРСТВИМА над Русијом, за иста, не довољно кажњена од стране Русије када је била њој присаједињена. Али Бог не дела увек преко једне стране. Ако Цар није био Праведан ка пољској (није осудио како треба), други је то урадио...

1917/8 лењин као бољшевик, у суштини исти ко данас дачи (демократска умоболна лутка), опет прави пољску, која ОПЕТ креће са старим ЗВЕРСТВИМА ка Русији и Русима (без обзира што их неко зове совјети и СССР, злочин је злочин...). И сада је по "некима" требао и Стаљин, да им као и Цар то опрости?



Нек да демократија да им ја будем газда 5 сати, па нека ми после опрашта и не опрашта колико хоће...

Истине ради да наведемо (не сећам се али отприлике овако), пољска је хтела да нападне СССР, али НИЈЕ хтела да на инсистирање енглеске (као и увек: "понекад у 8 енглеска прође, улицом твојом, то ниси ти...") допусти да немачка пређе преко њене територије и нападне СССР. Дал се (беше) нису погодили, или који је ђаво, није ни битно. Битно је да је енглеска своју мезимицу, дала свом мезимцу немачкој и то им (по обичају) наплатила...

Шта је причала пољацима који су се борили за пољску (у стварности за енглеску), није битно...

Битно је да ми као неки Православни Четници (већина), који потичемо из Србије, земље која никада није нападала НИКОГА (сем Бугарске од стране АУ обреновића), стајемо на страну пољака (већине), крвавих римокатоличких зликоваца кроз векове?

Стајемо на њихову страну и то оних који су (за разлику од Драже), се борили против СССР-а (Дража против енглеских титоваца), чије везе са фашистима су ЈАКЕ (за ДОБРУ разлику од Драже) и чија држава је од енглеза ИМАЛА подршку да се одвоји од СССР-ове империје. За разлику од Србије, која НИЈЕ имала подршку од запада у ничему (нарочито не у одвајању - ослобођењу од титове СФРЈ...), сем самодеструкцији и нападима, тог истог запада и демократије до данас.

И шта онда човек да каже?

Ето да обрадујем све вестернизоване четнике.

Другови - гаспари, дачи, вучи, чедолија, тадићија, николија и други поклоници ЕУ, итекако раде на "помирењу" "четништва" и пољске, а кроз ЕУ чланство. Тако да немају разлога за бригу. Само још да пера симић прогура Стаљинизам броза и да прогурају Дражину неспособност да (за разлику од брито - тито), ратује по енглеском ћеифу са немцима.

И ето срба и пољака у љубави са демократијом, у предивним башчама европске демократске цивилизације...

Могу само да кажем, а као неко ко се СТВАРНО борио некада за Истину о Четницима, да ту причу може да прогута, само онај ко је добро и верно служио титовом комунизму и Стаљинизму, а који је западна демократија тако вешто бранила и брани до дан данас.

Жалосно.

Али даће Бог, да можда баш ти Руси (Стаљинови), нас ослободе те 200-годишње љигаве хидре - демократије и да једног дана Сване Сунце Слободе! А ако Неће, значи да и није имао за кога, а титовци ће СИГУРНО ићи где им је место - врло брзо. А и ако се цео свет не извуче из демократије ускоро - неће ни њега бити.

[Brigadir]

Сигурно сам многима лук у очи, али неке појаве не могу а да не критикујем.

Текст као текст је добар, али није свеобухватан. Нећу ни да улазим у разлоге зашто није, свако нек закључи сам.

Мало сликовитије.

Пре свега о сваком пољаку који је видео зла, а невином, мислим само добро.

Историја пољске и Русије (СССР-а) не почиње од 1945, ни 1917...

Римокатоличка пољска је својим ЗВЕРСТВИМА над Русијом, за иста, не довољно кажњена од стране Русије када је била њој присаједињена. Али Бог не дела увек преко једне стране. Ако Цар није био Праведан ка пољској (није осудио како треба), други је то урадио...

1917/8 лењин као бољшевик, у суштини исти ко данас дачи (демократска умоболна лутка), опет прави пољску, која ОПЕТ креће са старим ЗВЕРСТВИМА ка Русији и Русима (без обзира што их неко зове совјети и СССР, злочин је злочин...). И сада је по "некима" требао и Стаљин, да им као и Цар то опрости?



Нек да демократија да им ја будем газда 5 сати, па нека ми после опрашта и не опрашта колико хоће...

Истине ради да наведемо (не сећам се али отприлике овако), пољска је хтела да нападне СССР, али НИЈЕ хтела да на инсистирање енглеске (као и увек: "понекад у 8 енглеска прође, улицом твојом, то ниси ти...") допусти да немачка пређе преко њене територије и нападне СССР. Дал се (беше) нису погодили, или који је ђаво, није ни битно. Битно је да је енглеска своју мезимицу, дала свом мезимцу немачкој и то им (по обичају) наплатила...

Шта је причала пољацима који су се борили за пољску (у стварности за енглеску), није битно...

Битно је да ми као неки Православни Четници (већина), који потичемо из Србије, земље која никада није нападала НИКОГА (сем Бугарске од стране АУ обреновића), стајемо на страну пољака (већине), крвавих римокатоличких зликоваца кроз векове?

Стајемо на њихову страну и то оних који су (за разлику од Драже), се борили против СССР-а (Дража против енглеских титоваца), чије везе са фашистима су ЈАКЕ (за ДОБРУ разлику од Драже) и чија држава је од енглеза ИМАЛА подршку да се одвоји од СССР-ове империје. За разлику од Србије, која НИЈЕ имала подршку од запада у ничему (нарочито не у одвајању - ослобођењу од титове СФРЈ...), сем самодеструкцији и нападима, тог истог запада и демократије до данас.

И шта онда човек да каже?

Ето да обрадујем све вестернизоване четнике.

Другови - гаспари, дачи, вучи, чедолија, тадићија, николија и други поклоници ЕУ, итекако раде на "помирењу" "четништва" и пољске, а кроз ЕУ чланство. Тако да немају разлога за бригу. Само још да пера симић прогура Стаљинизам броза и да прогурају Дражину неспособност да (за разлику од брито - тито), ратује по енглеском ћеифу са немцима.

И ето срба и пољака у љубави са демократијом, у предивним башчама европске демократске цивилизације...

Могу само да кажем, а као неко ко се СТВАРНО борио некада за Истину о Четницима, да ту причу може да прогута, само онај ко је добро и верно служио титовом комунизму и Стаљинизму, а који је западна демократија тако вешто бранила и брани до дан данас.

Жалосно.

Али даће Бог, да можда баш ти Руси (Стаљинови), нас ослободе те 200-годишње љигаве хидре - демократије и да једног дана Сване Сунце Слободе! А ако Неће, значи да и није имао за кога, а титовци ће СИГУРНО ићи где им је место - врло брзо. А и ако се цео свет не извуче из демократије ускоро - неће ни њега бити.

Зверства? Па нападали су се узајамно, то је чињеница. Чињеница је да су Руси одувек били империјалисти, а и чињеница је да су српски ратници створили пољску ударну снагу у сукобу са свим непријатељима, па и са Русима - ХУСАРИЈУ, тешку коњицу, која се одржала, кроз улане, све до краја Другог светског рата. Руси нападну Пољаке, Пољаци нападну Русе - и зашто бих био на било чијој страни? И сигуро нећу у тексту за Википедију, који ора бити енциклопедијски, гурати неку философску причу о "руским ослободиоцима" и српско-руским односима прожетим Православљем. Просто, није место за то, као што ни ова тема није место за овакав твој коментар. Пољаци јесу у рату направили моралну грешку - ушли су у Тешин (мада заиста не знам да ли је Тешин чешко или пољско насеље тада био, али потрудићу се да сазнам), али нису направили ништа слично Катину. Иначе, приметио сам да се често уз Катин помиње и Виница - стратиште украјинских сељака. Стаљин је убијао и сопствено становништво, зато су Украјинци са цвећем дочекали немачке тенкове, јер су се и Немци представљали као ослободиоци (тако су цивили са простора СССРа мислили док се нису уверили у супротно - али о томе на другом месту...). И замолио бих те да не настављаш са оваквом коментарима, јер сам отворио тему о ПОЉСКОМ ПОКРЕТУ ОТПОРА, а ако желиш да расправљаш о пољско-руским односима - и нама у том контексту - замолио бих те да отвориш другу тему. Поздрав

---

И ето срба и пољака у љубави са демократијом, у предивним башчама европске демократске цивилизације...

Узгред, ево шта Пољаци мисле о ЕУ...

[Лепи Бора]

Е сад покушајте да ме схватите добронамерно...

Зверства? Па нападали су се узајамно, то је чињеница. Чињеница је да су Руси одувек били империјалисти, а и чињеница је да су српски ратници створили пољску ударну снагу у сукобу са свим непријатељима, па и са Русима - ХУСАРИЈУ, тешку коњицу, која се одржала, кроз улане, све до краја Другог светског рата. Руси нападну Пољаке, Пољаци нападну Русе - и зашто бих био на било чијој страни?

Руси су по историји, која би требала бити, општепозната. Народ који (као и Срби) НИКАДА нису први нападали и освајали. Ретки изузетци су Петар велики (западнофил 100%) и обреновићи (германофили 100%). Зато приче о Руском "империјализму", никако не треба схватати (што намерно раде), као приче о енглеском империјализму. Русија је постала Велика, у контра ударима на нападаче: монголе, татаре, пољаке, тевтонце, швеђане, турке, итд...

Нису Срби пренели Хусарство пољацима, Срби су пренели коњичке вештине у Православну Украјину, где су се насељавали. Хусарске јединице, су настајале у римокатоличкој мађарској (угарској), а по слому Српске Државе под турцима и истим тим римокатолицима, који су користећи ситуацију (напад турака 1389.) НАПАЛИ и ОПУСТОШИЛИ Србију 1390. а о чему раније нису (као примитивна стока), могли да САЊАЈУ! Није џабе Свети Деспот Стефан био турски вазал и није џабе вук бранковић био издајник. Али популарна историја воли да прави селективне прескоке...

Ако си Србин (значи и Православан), нема потребе причати на чијој страни треба да будеш, дал Руској, или пољској. Покрет несврстаних је (нпр) и имао циљ, да "реалне" и "одмерене" удаљи од СССР-а, а преко тите великог мага енглеских небулоза.

И сигуро нећу у тексту за Википедију, који ора бити енциклопедијски, гурати неку философску причу о "руским ослободиоцима" и српско-руским односима прожетим Православљем. Просто, није место за то, као што ни ова тема није место за овакав твој коментар.

То схватам, али права историја, једино се може добити стављањем догађаја у контекст већих процеса - догађаја. Не може се то добити са (нпр) почетком Руско - пољских односа од 1918, или 1939.

... али нису направили ништа слично Катину. Иначе, приметио сам да се често уз Катин помиње и Виница - стратиште украјинских сељака. Стаљин је убијао и сопствено становништво, зато су Украјинци са цвећем дочекали немачке тенкове, јер су се и Немци представљали као ослободиоци (тако су цивили са простора СССРа мислили док се нису уверили у супротно - али о томе на другом месту...).

Пољаци су познати у Русији и њеној историографији, као: НЕМИЛОСРДНИ КАСАПИ, УБИЦЕ, СИЛЕЏИЈЕ, ПЉАЧКАШИ, РУШИТЕЉИ ХРАМОВА и РУСКИХ ДРЖАВА. Злочини су им равни злочинима њихове ПРАВЕ БРАЋЕ усташа овде. Али, са обзиром да демократија не воли да помиње злочне усташа, иста је ствар и са злочинима пољака. Тај у небеса опевани катин, је само још једна демократска спрдачина, као и сребренички "геноцид".

Сви политичари су убијали своје становништво, па и Стаљин у МАЛОЈ МЕРИ у односу на друге. 150.000 побијених под Стаљином, је смешна цифра наспрам пола од тога што страда у УСА годишње од криминала. Криминала који им, ево већ 200 година ЈЕДЕ опозицију...

Немце су као ослободиоце дочекали украјински римокатолици (унијати), не НИКАКО Православни Украјинци. А то ПРИСИЛНО римокатоличење су одрадили БАШ пољаци!

И нису ту унијати стали. Масовно су се прикључили хитлеру и остали упамћени по невероватним зверствима над Православнима. Попут њихове браће усташа овде, сами немци су се згражавали од таквих злочина...

Претпостављам да је Стаљин требао да их мази, попут тита усташа?

Нравно да је морао гамад да ИСТРЕБИ, ако има трун Правде и Савести у глави - а што је и учинио.

И замолио бих те да не настављаш са оваквом коментарима, јер сам отворио тему о ПОЉСКОМ ПОКРЕТУ ОТПОРА, а ако желиш да расправљаш о пољско-руским односима - и нама у том контексту - замолио бих те да отвориш другу тему. Поздрав

Тема је пољски покрет отпора, коме је циљ био увек Русија, СССР, Православље, а налогодавци римокатолици, енглези и немци...

Узгред, ево шта Пољаци мисле о ЕУ...

Пољаци су у већини рекли шта мисле о ЕУ, тако што су ушли у њу. Има и (зачудо) Православних пољака, али има по неки Србин и у крвацкој (сад исто у ЕУ)...

Поздрав и теби, надам се да се не љутиш на ово писмо. Не би требало да има разлога.

[Милослав Самарџић]

Бригадиру, добро си написао.

Имаш две грешке у куцању:

ни једну полиЗичку организацију.
Значајан је и Сихолошки

Сотировићевих списа нема на нету, а цитирао сам их овде:
http://www.pogledi.rs/poljaci-u-cetnicima/

Иначе, кад смо код ретких списа, имам и доста опширан рад ''Бачка и Барања у отпору ЈВуО'', од др Миодрага Иванова. Писано давно у емиграцији, Јел си чуо за рад или за аутора?

У вези Пољака, види и ово:
http://www.pogledi.rs/intervju-dr-marjan-blazejcik/

http://www.pogledi.rs/cetnici-sa-visle/

Сигурно су и Пољаци јављали у ракетама, али јављали су и наши.
Ко на Википедији пише о Дражи и четницима?

[Вања]

Мајор Јездимир Дангић је био у Армији Крајова, али је заробљен од стране Совјета касније.

[Громовник]

Ко на Википедији пише о Дражи и четницима?

Може ко хоће. А с обзиром да си признат као извор на Википедији, можемо да почнемо са уређивањем

[Милослав Самарџић]

Ајде ти, са`ћу ја...

[Brigadir]

Бригадиру, добро си написао.

Имаш две грешке у куцању:

ни једну полиЗичку организацију.
Значајан је и Сихолошки

Сотировићевих списа нема на нету, а цитирао сам их овде:
http://www.pogledi.rs/poljaci-u-cetnicima/

Иначе, кад смо код ретких списа, имам и доста опширан рад ''Бачка и Барања у отпору ЈВуО'', од др Миодрага Иванова. Писано давно у емиграцији, Јел си чуо за рад или за аутора?

У вези Пољака, види и ово:
http://www.pogledi.rs/intervju-dr-marjan-blazejcik/

http://www.pogledi.rs/cetnici-sa-visle/

Сигурно су и Пољаци јављали у ракетама, али јављали су и наши.
Ко на Википедији пише о Дражи и четницима?

Захваљујем, како на комплименту, тако и на указаним грешкама За рад о Бачкој и Барањи сам чуо, али за аутора нисам. Мислим да је неко помињао тај рад у једном тексту о селу Кнежеви Виногради, али не могу да се сетим детаља. Читао сам те текстове, чини ми се да је овај о "четницима са Висле" био на старом форуму. На Википедији може свако да пише, али изнад свих текстова који се не слажу са комунистичком историјом стоји етикета на којој пише: "Неутралност овог чланка је оспорена...". Довољно је само погледати текст на о НОВЈ (изнад њега нема такве етикете)...

---

Мајор Јездимир Дангић је био у Армији Крајова, али је заробљен од стране Совјета касније.

Не да је био, него је и командовао. Заиста сам се изненадио када сам прочитао овај текст:

ЧЕТНИК У ВАРШАВИ
У познатом и трагичном Варшавском устанку важну улогу играо је и чувени мајор Јездимир Дангић, командант војночетничких одреда у источној Босни

Јездимир Дангић рођен је 4. маја 1897. године у Братунцу, у породици свештеника. Док је похађао гимназију у Тузли, придружио се револуционарној организацији „Млада Босна”, због чега је после Сарајевског атентата изведен на суд и осуђен на три године. Робију је издржао за време Првог светског рата, као и сви истакнути припадници „Младе Босне”. После рата завршио је права и радио у Сарајеву, Тузли и Суботици као полицијски чиновник. Године 1928. преведен је у активну жандармеријску службу са чином потпоручника. Све време истицао се као левичар, спасавао је комунисте од суђења, међу њима и Родољуба Чолаковића.
Наиме, према Закону о заштити јавне безбедности и поретка у држави из 1921. године, Комунистичка партија Југославије је забрањена, као и свака њена активност. Чланство у КПЈ и комунистичка агитација повлачила је кривично гоњење. И поред тога Дангић напредује у служби и постаје мајор у јединици Дворске жандармерије, задуженој за обезбеђење краљевске породице, њихових објеката, као и министара и владиних објеката. У Априлском рату је у краљевој пратњи до Никшића, одакле Петар ИИ одлази у егзил. Мајору је понуђено место у авиону, што је он одбио речима: „Један Србин не би смео да напусти своју земљу у невољи!” Избегава заробљавање и склања се у Београд, повлачи се из службе у жандармерији.
Преко браће Теодоровић, активних мајора, ступа у везу с пуковником Драгољубом-Дражом Михаиловићем, који је с Равне горе почео да организује отпор окупатору. Шеснаестог августа Михаиловић поставља Дангића за команданта војночетничких одреда источне Босне и он се убрзо пребацује преко Дрине и преузима команду над устаничким јединицама.
У почетку устанка постојала је сарадња између четника и партизана у борби против усташа, против којих је углавном и био усмерен устанак западно од Дрине. Успели су да заједно ослободе неколико већих места: Сребреницу, Братунац, Горажде, Чајниче, Олово. После овог раздобља сарадње, као и свуда, долази до разлаза. Комунисти су устанак користили за агитовање и револуционарну борбу, што је Дангић забранио, док су га они оптуживали да рат за слободу претвара у борбу Срба против муслимана. То је био и почетак грађанског рата.

Српска управа у Босни

После немачко-усташке офанзиве на ослобођену територију у јануару 1942. године, Дангићеве јединице трпе тешке губитке, али нису уништене. Тада му немачка команда Окупационе зоне Србије, односно генерал Бадер, као командант Србије, чије су снаге биле у овом делу НДХ, нуди преговоре о положају источне Босне. Дангић их прихвата и, уз посредовање српске Владе националног спаса ђенерала Милана Недића, долази у Београд почетком фебруара 1942. године. Иначе, и раније је имао везу с Недићем, који му је слао помоћ сваке врсте за борбу против усташа и са Српским добровољачким одредима прихватао избеглице које су бежале преко Дрине у какву-такву сигурност Србије.
На преговорима му је понуђено да у источној Босни створи српску управу, у коју усташе не би имале приступ, да се злочини кажњавају, да се води заједничка борба против комуниста који су већ тад обзнанили да им је главни циљ револуција, а главни противници четници. Ипак, преговори су брзо пропали зато што је званични Загреб упутио протест Берлину, уз образложење да се део НДХ не може издвајати.
Хитлер и Рибентроп, министар иностраних послова, наложили су Бадеру да хитно обустави везе с побуњеницима. Одмах после тога Немци и усташе покрећу највећу офанзиву до тада, названу „Операција трио”. Главну ударну снагу чинила је „Црна легија” Јуре Францетића, која је починила масовне злочине над цивилима и заробљеним четницима. Дангић опет одлази у Београд по помоћ, и у повратку свраћа у Ваљево, где држи говор на збору пред начелством. Та вест одлази до Београда, где је цензор некако пропушта до новина. Павелићеви људи само су чекали доказ немачке болећивости и Недићеве подршке Дангићу, опет су се жалили Берлину, овог пута с доказима.
Наредба о хапшењу брзо је стигла, Дангићева веза из Абвера, немачке војне обавештајне службе, шаље курира да га упозори да бежи преко Дрине, али се овај успут запио и заспао у неком селу. Делови 714. немачке дивизије ухапсили су Дангића на спавању у Рогачици, код Бајине Баште, 12. априла 1941. Одмах је пребачен у београдски Гестапо, а одатле у логор Стриј, у пољској Галицији.
И док би за већину људи, који би на таквом месту бројали дане до слободе или смрти, ту био крај приче, за Дангића почиње нова.

Флашама против тенкова

Средином 1943. године бежи из логора, пребацује се у Краков, где преко људи који су га крили ступа у везу с пољским покретом отпора, Отаџбинском армијом, или Армијом Крајовом (АК). То је био широко окупљен покрет отпора основан још пре капитулације Пољске. Армија Крајова још од 1942. године спремала се на општи устанак. Од 1943. на челу АК налазио се генерал Тадеуш Бор-Коморовски. Када су се крајем јула 1944. године совјетске јединице нашле на петнаестак километара од Варшаве, Коморовски је наредио почетак устанка. У том тренутку у Варшави се налазио и Дангић
Тада је у Варшави било свега 13.000 Немаца, укључујући војску, полицију, стражу, трупну школу, особље аеродрома. Због тога што је наредба морала да буде саопштена појединачно сваком устанику, до времена предвиђеног за почетак устанка није стигла до више од половине АК. Због искуства у герилском ратовању, Дангићу је поверена команда над пешадијском бригадом устаника, једном од првих које су почеле напад на Немце.
Иако је Пољака било двоструко више од Немаца, тек је сваки десети био наоружан, док су остали користили мотке, камење, голе руке. Све је то подсећало на почетак Дангићеве борбе у Босни, па је његово искуство дошло до изражаја. Заузет је велики војни магацин, одакле су изнета СС маскирна одела, која су постала устаничка униформа. Разликовали су се од Немаца само по траци у бојама пољске заставе (црвено и бело) на рукаву.
Борци АК држали су центар града и део предграђа, али без мостова преко Висле који су их повезивали. У самом центру још су постојала језгра отпора, телефонска централа, катедрала и Универзитет.
Хајнриху Химлеру, заповеднику СС и шефу Гестапоа, одмах је јављено за устанак, и он је послао веће јединице из Познања, као и бригаду Дирлевангер и Бригаду Каминског, да Варшаву сравне са земљом. У самом граду постављане су барикаде и противтенковске препреке. Немци су довлачили најмодерније оружје које су имали, док су им се устаници супротстављали флашама са запаљивом течношћу: смеша бензина, лож уља и сумпорне киселине, а на зиду флаше причврсти се хартија са калијум-хлоридом. Када се флаша разбије, смеша се измеша и запали сама. Од аутомобилских опруга правили су бацаче флаша, а од баштенских прскалица бацаче пламена.

Совјети ћуте

Средином августа Дангић је своју јединицу водио у највећу победу устаника: заузимање телефонске централе. То је било највеће немачко упориште у центру, масивна зграда од армираног бетона, висока осам спратова, одакле је око двеста одлично наоружаних Немаца под сталном ватром држало околне улице. Пошто су пресекли струју, воду и телефонски кабл, Дангић са својим борцима почиње напад. Покушали су помоћу мердевина и минирања да заузму зграду и дошло је до пушкарања од собе до собе.
Пошто су успели да сруше главни улаз, Дангићева замисао била је да донесу пумпу и њом бензин убацују на горње спратове. Ватра се ширила и завладала је тишина. Ухваћен је један Немац који је покушао да побегне и од њега су устаници сазнали да су његови другови на последњем спрату, одакле се кроз окно лифта спуштају у подрум. Дангић је одмах наредио напад на подрум. Бацачима пламена и бомбама сломљен је отпор, Немци су се предали. Заробљени есесовци и полицајци одмах су стрељани, док су војнике Вермахта узели за заробљенике.
Победа је одјекнула, али су пристигле СС јединице мало помало освајале и рушиле град. Пољаци су тражили помоћ од Совјета, који су били с друге стране Висле, понегде на само триста метара од града. Ови нису реаговали, осим усамљених јединица, које нису могле претерано да помогну. Маршалу Рокосовском Стаљин је наредио да застане у напредовању како би Немци сломили АК, која је била прозападно оријентисана и, као таква, представљала могућу брану совјетском утицају у Пољској, која је на конференцији на Јалти ушла у интересну сферу СССР-а.
Коначно, 2. октобра Бор-Коморовски потписао је часну капитулацију, пошто је немачка команда у међувремену признала АК за регуларну армију. Становништво Варшаве и борци АК изашли су из града, који је спаљен.
Дангић је одбио капитулацију, некако је успео да пређе Вислу, где су га заробили Совјети. Чим су схватили о коме се ради, пребачен је у Лубјанку, злогласно седиште НКВД у Москви. Ту је затворен и држан до успостављања званичних односа нове Југославије и СССР-а када је предат Београду. На монтираном суђењу у Сарајеву осуђен је због ратних злочина и сарадње са окупатором у Босни, иако су се злочини догодили после његовог заробљавања.
Човек који је за живота прошао четири затвора од четири различита режима, више ратова и устанака по целој Европи, стрељан је 1947. године у Сарајеву .

Аутор:
Немања Баћковић

А изненадио сам се јер и сами Пољаци заузимање централе сматрају својим највећим успехом у устанку. Иначе, што се тиче СС шлемова са бело-црвеном траком, постоји мноштво фотографија пољских војника са таквим шлемовима, па се може видети ко је, под Дангићевом командом, заузимао централу. Заизта ми је жао што нисам наишао на овај текст док сам спремао чланак за Википедију.

[Вања]

Изузетно ценим Мајора Дангића. По мени, он је најбољи пример како се требао водити рат у Југославији, док није био ухапшен од стране Немаца.

[ЛукаЛоко]

Пољаци су највећи савезници Америке у источној Европи.
У окупираном Ираку њихове трупе су биле по бројности трећи контингент после американаца и британаца.
Приликом рата у Јужној Осетији они су били најгласнији у Натовим круговима да траже кажњавање Русије.
Довољно је поменути шта је по питању Русије планирао Бжежински, шта је сањао Војтила који је изабран од Американаца.

[Brigadir]

Пољаци су највећи савезници Америке у источној Европи.
У окупираном Ираку њихове трупе су биле по бројности трећи контингент после американаца и британаца.
Приликом рата у Јужној Осетији они су били најгласнији у Натовим круговима да траже кажњавање Русије.
Довољно је поменути шта је по питању Русије планирао Бжежински, шта је сањао Војтила који је изабран од Американаца.

Армија Крајова није ратовала у Ираку. И наравно да су савезници Америке, јер су се Руси одавно декларисали као непријатељи Пољаске и Пољака. Што се тиче Осетијског рата, не подржавам Русију, али ћу о томе отворити нову тему, у којој ћу темељно изложити и образложити свој поглед. Молим да ова тема остане тема о "пољским четницима" - Армији Крајове. И какве везе има Бжежински са пољским народом? Зашто генерализовати? И зашто бих ја пљувао по Пољацима само зато што не воле Русе. Мислиш да би Руси тако упрали прстом у Бугаре само зато што су наши непријатељи? Не буди наиван...