(07-01-2014, 06:31 PM)beogradjanin Пише: Nikad ne bih mogao da ucestvujem u ovim tribinama duze od 20 minuta. Svaka cast ljudima koji imaju zeludac da pricaju sa crvenima.Коментарисао сам излагање Радановића и поставио му питање.
Nisam razumeo tj. nisam u toku...Ratko sa foruma je ucestvao na tribini u REX-u?
Цитат:I u ovom nastavku pratimo borbu pobednika protiv poraženih iz redova srpskog nacionalnog korpusa.
I sam armijski đeneral Draža Mihailović, komandant slomljene JVuO, u ovom periodu naći će se na udaru novih vlasti. Sa svega desetak ili nešto više boraca, đeneral se krio prvih dana posle rata u široj zoni istočne Bosne. Njegova mala grupa nailazila je na grupe i grupice lokalnih ostataka JVuO. Titova OZN-a preko svojih organa i doušnika na terenu dobijala je informacije o stanju i sastavu grupe. Ipak, naklonost stanovništva i mere predostrožnosti bile su odličan zaklon za progonjenog Mihailovića.
Ideja o povratku u Srbiju i spremanju ustanka protiv komunista nije napuštala Mihailovića. On je očekivao političko rešenje, referendum, i u tom smislu smatrao da će narod da presudi u korist Kralja. U četvrtoj nedelji septembra 1945. ojačana Mihailovićeva grupa se jednim drskim prepadom prebacila u Srbiju. Đeneral Mihailović se sa grupom kretao po terenu zapadne Srbije, gde je ravnogorska gerila imala tih dana priličan zamah i gde su mnogi komandanti (Račić, Kalabić, Ajdačić, Miloš Marković i drugi) još uvek bili aktivni. Đeneralova grupa je najdalje stigla do ispred Valjeva, a zatim je, u stopu progonjena od Titovih snaga, morala da se vrati u Bosnu. U ovom pokušaju upada, đeneral se osvedočio da je situacija u Srbiji daleko od bilo kakvog oružanog ustanka i verovatno je počeo da shvata da su vesti koje je dobijao iz Srbije bile čiste fikcije. Tako se od novembra 1945. Mihailović duboko "zakonspirisao" u širem reonu Višegrada, često menjajući skrovišta. Prema publicističkim verzijama koje su docnije objavljivali bivši pripadnici OZN-e/UDB-e pod pseudonimima i pravim imenima, infiltracija Titove službe bezbednosti u ravnogorsku organizaciju počela je u oktobru 1945. Sve ove verzije imaju niz problematičnih i suprotstavljenih momenata što otežava tačno utvrđivanje datuma i drugih detalja. Samostalnost dejstva OZN-e za Srbiju i nedostupnost njenih dokumenata još više pojačavaju misteriju. Uhvaćenom Nikoli Kalabiću je, posle obećanja života i njegovog pristanka na saradnju, "dodeljena" grupa od petnaestak istaknutih pripadnika OZN-e za Srbiju, sa zloglasnim Penezićem-Krcunom na čelu. Sastav grupe je bio reprezentativan, a imena mnogo govore za poznavaoce partizanskog pokreta u Srbiji: Krcun, Krstić-Uča, Radenko Mandić, Svetolik Lazarević... U bočnim akcijama su bili angažovani Vladan Bojanić, Jovo Kapičić, Boško Vidaković... Zadatak ove grupe bio je da na svaki način zarobi i dovede đenerala Mihailovića u Beograd. Tek u trećem izlasku na teren, marta 1946, OZN-ina grupa je uspela da dođe u kontakt sa Mihailovićem, čija je okolina bila apsolutno sumnjičava i nepoverljiva. Posle niza prepreka, Kalabić je doveo grupu u Mihailovićevo sklonište u okolini Dobruna i uspeo da bolešću slomljenog i skrivanjem pokolebanog Dražu motiviše na pokret u Srbiju. Tokom noći u pokretu izvršen je prepad, Mihailović je zarobljen, a pratioci, sem jednog, likvidirani. Ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Ranković poslao je maršalu Titu, koji je u to vreme bio u Poljskoj, trijumfalnu poruku. Desetak dana kasnije, Ranković je pred Narodnom skupštinom nove Jugoslavije obavestio javnost o hvatanju đenerala Mihailovića i likvidaciji jednog broja njegovih komandanata.
SKOK KROZ PROZOR
Kad je Tito došao u Varšavu, telefonirao je Staljinu i saopštio mu ovu vest. Staljin je rekao da je zadovoljan, ali već sledeća njegova reakcija je bila ozlojeđenost. Zašto je za ovo saznao od Tita, a ne od predstavnika NKVD-a u Beogradu? Da li zato što jugoslovenske vlasti nisu predstavnika NKVD-a izvestile od tome? A čovek iz NKVD-a je o Mihailovićevom hapšenju prvi put saznao kad je sledećeg dana vest pročitao u novinama. Protestovao je kod Rankovića i rekao mu kako ga je Staljin ukorio. Ranković je ovu žalbu smatrao apsurdnom i rekao: "Pa valjda je ipak glavno da je Draža uhvaćen."
U međuvremenu, tokom druge polovine 1945, saveznici su novim gospodarima Jugoslavije izručili đenerala Milana Nedića i komandanta Ljotićevih dobrovoljaca đenerala Kostu Mušickog. Nedića je progutao zatvor OZN-e. Po zvaničnoj verziji on treba da je skočio kroz otvoren prozor sa trećeg sprata zatvora.
Hvatanje đenerala Mihailovića i njegova potonja sudska egzekucija za mnoge njegove gerilce, značila je kraj još jedne od nada za uspešan ishod njihovog boravka u šumi. U ovom periodu nova vlast se koristila kombinacijom ustupaka i pritisaka ne bi li rasteretila svoju bezbednosnu situaciju. Prema naredbi Vrhovnog komandanta maršala Tita od 2. marta 1946. "da bi se dala mogućnost pripadnicima neprijateljskih vojnih formacija, koji su bili zarobljeni u toku borbe protiv Jugoslovenske armije ili za vrijeme kapitulacije, a nalaze se bilo u logorima ili na raznim radovima, da dadu dokaza svojoj privrženosti FNRJ i da radom na obnovi zemlje isprave učinjene greške i štete nanete našim narodima. Naređujem da se otpuste iz logora lica jugoslovenske narodnosti, pripadnici neprijateljskih vojnih formacija, osim onih protiv kojih je poveden krivični postupak."
Osokoljena pak uspesima, kakvi su bili hvatanje đenerala Mihailovića, vlast se u ovom trenutku služila i ovakvim naredbama, kojima je bio cilj da što više otežaju kretanje naoružanih ljudi nesklonih vlastima po terenu. "U cilju evidencije, korišćenja i pravilne upotrebe oružja" izdata je naredba o predaji i prijavi oružja, koju je potpisao Aleksandar Ranković 3. maja 1946. Po njoj do 1. juna tekuće godine svi građani su morali predati nadležnim organima unutrašnjih poslova sve oružje koje su do tada držali ili nosili ma po kom osnovu i bez obzira na to da li su do njega došli pre okupacije, za vreme rata ili posle oslobođenja...
U toku 1948. godine u Srbiji je ostala 21 ravnogorska grupa jačine 3-5 boraca i dalji broj pojedinaca. I pored sve bezizlaznijeg položaja izvršene su 62 akcije (od kojih 16 ubistava) protiv vlasti. Na kraju godine iz stroja je bilo izbačeno 211 ravnogoraca (117 ubijenih, 64 zarobljenih i 30 koji su se predali).
Najviše muka u periodu 1949-1951. organima UDB-e koji su se bavili ravnogorcima zadale su grupe okupljene oko Boža Bjelice i Srpka Medenice, koje su uspešno skrivale i mahom bile neaktivne (1946-1949), za tim se aktivirala (1949-50) i drsko dejstvovale na širem prostoru tromeđe Srbije, Crne Gore i Bosne (srezovi Pljevlja, Priboj, Višegrad, Foča, Goražde, Prijepolje, Zlatar, Rača, Užice). Zbog neusklađenosti dejstava, akciju na ove grupe vodila je UDB-a za Jugoslaviju, a na terenu su dejstvovale specijalizovane grupe (jedna sa kasnije stradalim majorom Panom Đukićem Limarom), baš kao i 1945. godine.
Na drugim terenima u Srbiji likvidirano je u to vreme još nekoliko desetina ravnogoraca (Niš, Kraljevo, Valjevo, Užice). U istočnoj Srbiji, u srezovima boljevačkom, borskom, krajinskom, i delovima timočkog i porečkog sreza, grupe četnika su i posle rezolucije IB ubijale aktiviste, palile i pljačkale žito i zaplašivale deo omladine. U srezu boljevačkom, u šumu su se odmetnula dva omladinca, dok su neki sudelovali u pljački i obijanju zadruga, pljačkanju seljaka i pucnjavi. Tek 1950. su organi UDB-e uspostavili situaciju koja je bila promenjena u odnosu na dotadašnju.
PRATNJA I DO NJIVE
Jula 1950. godine na sastanku UDB-e (za Srbiju) odlučeno je da se preduzmu energičnije mere da se likvidiraju grupe Boža Bjelice i Srpka Medenice. Naime, njihova aktivnost je bila pojačana i vrlo ozbiljna pretnja ugledu vlasti, predstavljajući politički problem. Naime, samo tokom juna i jula te godine ove grupe su likvidirale devet lica iz lokalnih političkih vlasti, a nizu drugih su slali preteća pisma da daju ostavke do određenog roka (jedno od sačuvanih pisama završavalo se sa "smrt Komunizmu - sloboda narodu; smrt krvolocima srpskog naroda, Živeo Nj.V. Kralj Petar II; Živeo nacionalni oslobodilački pokret..." u potpisu Srpko Medenica i pečat Gorski štab 148). Raniji pokušaji ubacivanja saradnika UDB-e u četničke grupe nisu imali uspeha. Iz Beograda je sredinom jula 1950. poslata na teren veća grupa milicije sa dva iskusna oficira UDB-e na teren. Oni su počeli da krstare u manjim grupama po terenu danju, a da postavljaju zasede noću. Posle napada na odmetničku grupu iz jedne takve zasede, mislilo se da je jedan ubijeni četnik vođa grupe Medenica. Međutim, on je samo bio ranjen 11. avgusta 1950. Kako je bio teško ranjen potpuno se pritajio. Preko nekih veza do njega je došao doktor Dragutinović, koji je ustvari bio UDB-in povremeni saradnik za likvidacije, angažovan jer je bio izuzetno precizan i hladnokrvan strelac. Tek posle nekoliko meseci "igre", Medenica je likvidiran januara 1951. u selu Lunići kod Priboja. Kod njega je nađen spisak sa 117 imena za likvidaciju, sa koga je do 1950. bilo likvidirano 11, a samo 1950 - 14 ljudi...
U istom području ostala je aktivna grupa Bože Bjelice, koja je nastavila napade, vršeći i nekoliko višestrukih ubistava maja i juna 1951. Tek iza toga on je bio likvidiran u selu Čagljevina. Kod njega je nađeno pismo upućeno UDB-i koje se završavalo sa "...pobedili ste ali smo mi sebe osvetili još za života", kao i spisak sa 53 imena za likvidaciju. Posle likvidacije ove dva četnička komandanta, stanje bezbednosti se na tom sektoru popravilo, mada je još odmetnika bilo na terenu. Preostali ljudi iz grupa Medenice i Bjelice, prešle su na teren na levu obalu Drine. Tamo su dosta jaka uporišta imale grupice na čelu sa Milanom Matovićem.
Posle likvidacije Srpka Medenice, Bože Bjelice i Mirka Kovačevića u dolini Drine i u području oko tromeđe bilo je još sve u svemu trinaest odmetnika. Jedan od vođa bio je Milan Matović, drugi Ostoja Herin a treći Borivoje Tasić. U proleće 1952. sve te tri grupe nalazile su se na teritoriji Bosne i Hercegovine. Matovićeva i Ivanovićeva grupa uglavnom su se krile u prostoru između Drine i Zelengore, Treskavice i Jahorine, između padina Maglića i pruge Sarajevo-Višegrad, i dalje između Foče, Goražda i Čajniča. U isto vreme Herinova grupa sakrivala se ispod Jahorine i Treskavice u dolini reke Prače, na planini Romaniji i u okolnim predelima. Od sviju njih jedino Tasić i Vladimir Šipčić nalazili su se dotad na teritoriji Srbije i Crne Gore. Celo to područje je bilo vrlo veliko i činilo je problem za službu bezbednosti. Angažovan je veći broj pripadnika milicije i KNOJ-a, a seljacima je razdeljen izvestan broj pušaka. U mnogim zabačenim selima tada su organizovane straže koje su čuvale svoja naselja od upada odmetnika. Sa snagama bezbednosti, ove straže su učestvovale u pretresima, potrebama, zasedama i drugim akcijama. Uglavnom akcije službe bezbednosti bile su dugotrajne i mahom bez uspeha na duže staze. Snage KNOJ-a bile su često na terenu, logorujući baš kao i progonjeni odmetnici. Problem je bio i zaštite saradnika i jataka koji su rešili da progovore o svojim vezama. Ti ljudi su imali stalno obezbeđenje danju i noću, pomoću zaseda koje su stalno boravile u njihovoj kući. Milicioneri su te ljude pratili na njivu, na putu do grad, pijace. Takvo obezbeđenje potrajalo bi i po nekoliko meseci.. Na ovom prostoru odmetnici su bili aktivni i tokom pedesetih, izvodeći manje akcije. Posle nestanka Matovića, najpoznatija je bila Šipčićeva grupa sa sedam ljudi koja je bila aktivna sve do sredine 1957. Tada je Vlado Šipčić bio ubijen. Imao je navodno nameru da se iz Pljevalja prebaci u Grčku.
Tako se završila poslednja etapa postojanja Jugoslovenske vojske u Otadžbini na terenu Srbije. Njeni pripadnici i simpatizeri koji su uspostavu nove (komunističke) vlasti 1944-1945. smatrali samo za jedan period koji je kratkotrajan i koji će ubrzo prestati, pod pritiskom zapadnih saveznika i delova Jugoslovenske vojske koji je bio uz njih. Već posle izbora u kojima je pobeđena Kraljevina i hvatanja đenerala Mihailovića, nade su se izjalovile. Ispostavilo se da je već druga polovina 1945. bila, u stvari, epilog jedne burne ratne drame...
NOVI NAČINI BORBE
U Bosni su se nalazile možda najjače snage poraženih vojski. Zone "banditizma" u Bosni i Hercegovini bile su u skoro svim krajevima. Srpske grupe bile su najjače u zonama naseljenim srpskim stanovništvom, kakve su planine Manjača, Majevica, Trebava, Ozren, Foča i zapadni deo republike. U avgustu 1945. bilo je oko 21.000 četnika (deo iz Srbije)... Od srpskih-četničkih grupa likvidirane su do 1949: na Romaniji grupe Save Derikonje i Borote, oko Goražda grupe Neškovića, Kosorića, kapetana Vukovića, oko Višegrada, grupa Budimira Gajića, oko Nevesinja grupe Vidaka Popovića i Samardžića, i u centralnoj Bosni grupa Lazara Tešanovića... U ovim akcijama stradalo je 88 pripadnika Narodne milicije i 26 pripadnika UDB-e...
Snage KNOJ-a i delovi OZN-e (kasnije UDB-e) delovali su po terenu u potrazi za odmetnicima rasuti u grupe, vodove i čete. Na istaknutim mestima, ili kod jatačkih kuća, postavljane su zasede. Potere su vršene ukoliko bi bilo registrovano kretanje grupa na nekoj teritoriji, a u pojedinim slučajevima vršen je i pretres terena. Takve akcije predstavljale su najveće operativne zahvate, vršile su jedinice nivoa bataljona. Sistem je bio takav da je teren bio opkoljavan u formi potkovice, a na otvorenom delu bi postavljane zasede...
Krajem maja 1945. na Manjači se nalazilo oko 800 četnika pod komandom Lazara Tešanovića. Ova je grupa vršila ispade prema reci Sani i napadala manje grupe snaga JA, "osobito kurire". Veće sukobe ova grupa je izbegavala, jer su bili uglavnom slabije naoružani i sa manje municije. Tih dana je protiv ovih snaga dejstvovala grupa divizija (4. i 5. krajiška, 25. srpska i 42. makedonska) koje su se kretale ka Srbiji. Dejstvo nekih ovih snaga učinilo je da se četničke snage "raspršile na sve strane po Manjači". Na prostoru Manjače još neko vreme iza rata snage JVuO zadržale su dosta visoko brojno stanje, sa po nekoliko stotina ljudi u brigadama i regularnu formaciju, kao u toku rata. "Po ovim selima banda se nalazi preko dana, a noći razilazi se po okolnim šumama na spavanje. Izgleda da četnici raspolažu sa priličnim količinama municije, a to se je moglo zaključiti iz poslednjih borbi". U reonu Vrbas - Skender Vakuf bilo je oko 350 četnika. Južno oko Mrkonjić Grada bilo je oko 450 četnika - koji su dobro naoružani vodili napade na komunikacije. U istočnoj Bosni na Majevici se nalazilo do 1000 četnika Radivoja Kerovića, južnije kroz ovaj prostor do 700 četnika bilo je rasuto po manjim ili većim grupama. Grupe su bile aktivni na celoj zoni od Ozrena do Tuzle... U istočnoj Hercegovini bilo je nekoliko stotina četnika...
Na Ozrenu su ostale aktivne snage ranijeg Ozrenskog korpusa JVuO, sad u ilegali. Najveća grupa je bila oko komandanta Cvijetina Todića, a nekoliko manjih su bile pod nekolicinom drugih ravnogorskih komandanata i komandira sa ovog terena (Predrag Krunić, braća Jeremići, Predrag Tripunović...). Deo zarobljenih četnika koji su bili u logoru Prijedoru bio je pušten na slobodu avgusta 1945. pridružio se svojim drugovima u šumi. U jesen 1945. na ovom području bilo je nekoliko sukoba gde su stradali i sa jedne i sa druge strane.
Krajem maja i početkom juna još uvek je bila aktivna Komanda Zapadne Bosne JVUO sa pukovnikom Slavoljubom Vraneševićem, a njegovo pomoćnik bio je Lazar Tešanović, ujedno i komandant Srednje-bosanskog korpusa. Brigade ovog korpusa: Banjalučka, Vrbaska, Teslićka, Motajička, Ljubićka, Derventska, Dobojska i Tešanjska raspolagale su sa 100-400 ljudi, a Vrbaska čak sa 800 boraca, kako navodi jedan izveštaj iz druge polovine juna 1945. U isto vreme i tokom jula meseca, na području Bosanskog Petrovca, Grahova, Mrkonjića, Ključa, Banja Luke operisale su 2. i 3. brigada koje su zajedno imale oko 1000 naoružanih ljudi, organizovanih u 11 podređenih bataljona koji su bili rasuti po selima ovog područja. Ove grupe tokom jula raštrkale su se po terenu, a deo njih je otišao kućama. Uglavnom u pojedinim opštinama i srezovima bilo je i po stotinu naoružanih četnika, koji su svi zajedno brojali značajan broj naoružanih protivnika novih vlasti... Kako je zbog operacija dalje na zapadu, ovaj kraj bio bez jačih vojnih efektiva JA, to je prema naređenju 6. armije tokom juna na (taj ) prostor razmeštena... 39. divizija JA sa zadatkom obezbeđenja saobraćaja, poštanskih veza i hvatanja i uništenja preostalih neprijateljskih grupa.
Borci ove divizije (20. brigada) "prvi put se susreću sa ovakvim načinom borbe protiv neprijatelja". U početku četničke snage su ponegde primale borbu, ali pošto su uvideli da je reč o jačim snagama prešli su u gerilu i izbegavanje dejstava pred poternim odeljenjima. Ove grupe napadale su manja odeljenja i usamljene pojedince, dejstvujući iz zaseda i odmah se povlačeći. Tako su se pripadnici ovih Titovih snaga našli u situaciji da dejstvuju na isti način kao i četničke snage...
AKTIVNI MIRNI VOJVOĐANI
Sredinom jula 1945. po naređenju štaba 39. divizije preduzete su šire akcije čišćenja čitavog terena divizije od neprijateljskih formacija. Intenzivnost akcija, učinila je da nacionalne snage budu potisnute, ali ne i kako se očekivalo s obzirom na napore i pripreme. Zbog toga je komanda 39. divizije donela 10. avgusta 1945. naredbu kojom se naređuje da se sa jačim snagama preduzme "najenergičnije čišćenje planine Manjače, a da se sa ostalim snagama produži dalje uništavanje bandi na prostoriji divizije". Prema ovom naređenju 13. brigada je preduzela čišćenje Manjače, 15. na svom sektoru, a 20. brigada osiguranje železničke pruge Srnetica - Dragnić Podovi. Pored posada na železničkim objektima, stanicama i duž pruge, na svaki voz se ukrcavalo 30 vojnika.
Na sektoru sreza Grahovo bilo je početkom jula 100 četnika... Raznim aktivnostima na terenu, do sredine oktobra broj četnika je pao na oko 30, kojima je komandovao Đoko Marić. "Njihova aktivnost svodi se na pljačku naših simpatizera i (da) tuku naše pristalice, te prete da se ne sme ići na izbore." Slično je bilo i na terenu Glamoča gde je od oko 60 četnika u julu, broj aktivnih samo na oko deset u oktobru pod komandom Radete Rada. Na sektoru sreza Mrkonjić Grada, u julu je bilo aktivno preko 500 četnika! U oktobru tu su bili "ostaci tri četničke brigade" pod komandom Trivunčića. Ova grupa je uspela da preživi akciju čišćenja Manjače, i da ponovo deluje u njenom zahvatu. Kao i drugde "aktivnost ove grupe svodi se na pljačku i prete da se ne sme ići na izbore..."
Nacionalne grupe su razvile posebnu aktivnost pred novembarske izbore. "neodrživost sadašnjeg režima, na skori sukob Zapadnih saveznika i SSSR-a"... No, posle izbora ovakva njihova aktivnost je gotovo "sasvim prestala, a sami izbori protekli su u miru..." Ipak podaci su govorili da je krajem novembra 1945. na sektoru samo 20. brigade ostalo 76 četnika i 10 križara. Njihova likvidacija potrajala je i u 1946. godini.
U istočnoj Bosni stanje sa odmetnicima (mahom četnici) bilo je poprilično problematično. Septembra 1945. po naređenju komande 6. armije, u ovaj kraj stiže 10. crnogorska brigada. Ona je posela zonu Goražde - Čajniče - Rogatica - Višegrad, i do marta 1946. likvidirala je oko 200 odmetnika. Samo je 1. bataljon iz ove jedinice u srezu Fočanskom i okolini likvidirao u decembru 1945. i januaru 1946. godine 44 odmetnika. Ponekad su četničke snage Leke Damjanovića silazile sa Majevice čak do Drine. Tako se 5. novembra 1945. u reonu Zvornika pojavila grupa od oko 150 četnika ovog komandanta, i tada je došlo do sukoba sa snagama JA. Sutradan neki četnici su se prebacili prema Srbiji ka selu Tršiću. Posle novembarskih izbora 1945. nastala je obimna potera i tada su mnogi četnici bili pohvatani i mahom odmah potom likvidirani.
Snage vojvođanske divizije KNOJ-a imale su u zadatku krajem 1945. i kroz 1946. godinu borbu protiv ostataka ustaša-križara na prostoru zapadnog Srema i Istočne Slavonije, zatim protiv četnika i ostataka muslimanskih milicija - zelenokadrovaca u istočnoj Bosni. Ova divizija je formirala septembra 1945. Izviđački bataljon od četa iz svake brigade i uputila na teren u Istočnu Bosnu. Bataljon se kretao na području srezova Tuzla, Brčko, Gradačac, Modriča. Na taj teren su kasnije došle i jedinice 16. divizije. Bataljon je kod Žabara razbio grupu od oko 30 četnika Pavla Gajića... u Požarnici, na Majevici, razbijena je grupa četnika Miloša Erakovića; u Porebricama je likvidiran "čuveni četnički koljač" zvani Kajica i još dvojica njegovih pratilaca. U novembru 1945. izviđači vojvođanske divizije pomerali su se u brčanski srez boreći se za četnicima na Majevici, a zatim su prešli u gradačački srez. Tamo su se sukobili sa četnicima oko sela Slatine, koje je vodio Luka Mikić...
Čišćenje terena od odmetničkih bandi, prema izveštajima štabova jedinica, vršeno je postepeno, ali ponekad i relativno brzo, "tako da je u 1945. godini više od polovine grupa razbijeno, pohvatano ili se predalo, a u 1946. godini ovaj broj sveden je na trećinu, s tim što su grupe tada bile znatno manje. Od tada su operativne jedinice Armije uglavnom prestale da se angažuju na ovom zadatku", a nastavile su ga jedinice KNOJ-a i organi UDB-e. U delu akcija učestvovali su i pripadnici kontraobaveštajne službe JA. Najviše kroz aktivnost KNOJ-a, ali i otkrivajući veze "neprijateljski nastrojenih pojedinaca i grupica" iz sastava JA i "bandi na terenu"...
U toku 1946. na području Bosne i Hercegovine ostalo je oko 800 četnika, gde su postojale i 4 veće grupe sa preko 150 ljudi u grupi! Na tlu Bosne bilo ih je teško goniti zbog teritorijalne rasutosti u 33 sreza. Njihovo pojedinačno uništavanje uveliko je otežano i godinama izvođeno, zahvaljujući iskustvu odmetnika, vezama sa jatacima i zimskim skloništima.
U svojim akcijama protiv ravnogorskih snaga, KNOJ-evci su se često prerušavali u četnike, najprostijim skidanjem petokraka i stavljanjem kokardi. Juna 1946. snage bezbednosti bile su na tragu ranijeg komandanta 1. sarajevske brigade Save Derikonje. Međutim, bolestan sklanjajući se od potere, on je umro septembra 1946. Neki njegovi članovi grupe otkriveni su i likvidirani tek u leto 1952. godine, a tek u periodu 1953-1955. nestalo je četnika na Romaniji.
USPEŠNA "AMNESTIJA"
U drugoj polovini 1946. likvidirana je grupa Milana Đurića, a zatim i braće Predragovića koja je delovala na prostoru srbačkog, prnjavorskog i laktaškog sreza. Na širem prostoru Banja Luke, neko vreme je zatim delovala grupa Mila Glamočanina. On je vešto koristio greške organa i vlasti, okomivši se u prvom redu na agrarnu reformu i nacionalizaciju. Za vreme njegovog odmetništva samo na terenu sreza Laktaši ubijeno je 17 građana, odbornika i članova Partije. Za razliku od drugih odmetnika, on nije saradničku mrežu jataka razvijao među istomišljenicima. On je saradnike nalazio među pojedinim članovima Partije, SKOJ-a ili lokalnih vlasti, usluge je kombinovao sa ucenama. Tako su ga u UDB-i smatrali za opasnijeg i od Lazara Tešanovića, poznatog vođe na tom terenu. Prilikom njegove likvidacije u nekakvoj magazi, ranjen je bio i istaknuti oficir UDB-e Ratko Ilić, poznat po svojim akcijama likvidacija četnika. Za Glamočninom likvidiran je i Petar Savić, koji se sa osmočlanom grupom kretao u istoj zoni. Pojavljivao se usred dana, vršio kontranapade na poterna odeljenja i zadavao strah i trepet lokalnim organima partije i stražama. U ovim slučajevima, odlučujuće uloge imali su ljudi koji su izdavali boravišta odmetnika UDB-i. U drugim slučajevima organi bezbednosti imali su podosta teškoća u hvatanju. Na primer, tek dve godine posle završetka rata, 17. jula 1947. posle izdaje nekih rođaka, uhvaćen je i sam Cvijetin Todić, četnički komandant Ozrena i odmah zatim likvidiran. Zasluge za njegovu likvidaciju pokupio je lokalni šef maglajske UDB-e Jure Bilić. Samo je jednom ozrenskom komandantu, kapetanu Cvijetinu Đuriću, suđeno pre streljanja jula 1946. Decembra 1946. u Bosni i Hercegovini bilo je registrovano 776 četnika...
Ravnogorski podzemni front, iako je bio na prioritetnoj listi UDB-e za uništenje nije jenjavao ni 1947. godine. U tu godinu "ušla" su 922 odmetnika. Mnoge ravnogorske grupe i dalje su izvodile prepade na organe vlasti ili njene istaknute lokalne pojedince, zatim akcije zastrašivanja protivnika i onih koji zbog svoje bezbednosti nisu hteli da ih pomažu, ili prosto pljačke (308 akcija). Registrovano je odmetanje 30 seljaka ili dezertera u šumu ravnogorcima. Ipak, organi bezbednosti su u toj godini izbacili iz stroja 648 ravnogoraca (238 ubijenih, 192 zarobljenih i još 218 koji su se predali).
U prnjavorskom srezu bile su do svoje likvidacije aktivne grupe Ilije Malića, Velimira Petrovića, Vlade Vinčića i Miloša Kondića sa oko 30 članova. Sa svojom grupom je povremeno upadao i major Bogdan Vujičić. One su imale izraženiju jatačku podršku i vršili su likvidacije odbornika Partije i lokalnih vlasti po selima. Usledile su likvidacije grupe Kondića i Vinčića. Od januara 1947. UDB-a je krenula u lov na opreznog Iliju Milića, koji se slabo i samostalno kretao po terenu, mahom organizujući svoje ljude na povremenim sastancima. (Posle njegovog ubistva deo njegovih ljudi se predao, a deo je pod vođstvom Popovića ostao likvidiran do kraja 1948. U jednoj dramatičnoj akciji zatim, likvidiran je i Neđo Petrović, jedan od najpokretljivijih četničkih komandanata na tom terenu. Dvadeset drugog. marta 1947. godine likvidiran je i najugledniji četnički vođ na terenu severno od Banja Luke, major Bogdan Vujičić. Posle likvidacije grupe Vujičića i njegovih četiri pratioca na ovom terenu su ostala dvojica braće Stojkovića, poznatih po likvidacijama mnogih protivnika još iz doba rata, sve do kraja 1949. godine.
Južno od Banja Luke od jeseni 1947. godine UDB-a je krenula u lov na Savu Ponjevića koji je u srezu Jajce vodio grupu od 15 četnika, i bio u vezi sa grupama Noktaša oko Mrkonjić Grada i Lazića, koji se kretao po Manjači. Tokom decembra preduzete su veće akcije u kojima su snage Narodne odbrane i milicije pretresale teren oko Jajca. U jednoj fazi te potere, Ponjevićeva grupa se raspala, a on sam je sa ženom izvršio samoubistvo u jednoj pećini. Posle toga se najveći deo njegove grupe predao. Ostala je samo jedna aktivna trojka.
Amnestija proglašena decembra 1947, bila je "najuspešniji potez", jer je posle nje na terenu Bosne i Hercegovine, ostalo samo do 300 četničkih gerilaca. Tokom 1948. ove grupe su izvršile oko 40 ubistava, 20 pljački i nekoliko manjih napada na armijske ili milicijske izdvojene delove. Tokom te godine likvidirani su četničke vođe Nešković i Kosorić. Za 1948. godinu ostalo je još 274 odmetnika na terenu.
U Crnoj Gori na prelazu iz 1946/1947. četničke snage rasute na terenu su dostigle brojku od oko 400 ljudi. Različitim merama gerila je suzbijena: jedan deo je pobijen, drugi deo se predao, a deo (najistaknutija grupa Bože Bjelice) prikrio se na tromeđi Srbije, Bosne i Crne Gore do daljeg.
U Hercegovini je tokom 1949-50. likvidacijama četničkih komandanata Samardžića, Vidačića i Vidaka Kovačevića "banditizam ... praktično likvidiran". Međutim, u Bosni je na prostoru Romanije, Devetaka i Zvezde ostalo sedam aktivnih grupa sa oko 50 ljudi, a na prostoru Kalinovika, Foče i manje oko Višegrada još oko 30 ljudi.
Krajem 1951. godine, na široj teritoriji oko Romanije, na delovima bivšeg sarajevskog sreza, zatim oko Vareša, Sokolca, Rogatice, Olova, Kladnja i Vlasenice, nalazilo se 14 odmetnika. Bili su podeljeni u tri grupe koje su predvodili Đurko Rajić, Arsen Petrušić i Sreta Erić... Sve tri grupe vršile su prepade na usamljene kuće, prodavnice i blagajne šumskih gazdinstava. U jednoj akciji izvršen je atentat na majora JA koji je jednom mesečno iz Sarajeva nosio plate za garnizon u Kalinoviku i nekom obližnjem radilištu. Napad je izvršen u selu Dobro Polje, uz pomoć kafedžije koji je bio i jatak četnicima. Ove grupe imale su jednom godišnji kontakt sa grupom Matovića na tromeđi. Likvidacija grupe uz mnogo teškoća izvršena je tokom pedesetih godina.
TRAGALI I ZA MRTVIM
U toku 1952. godine UDB-a je preuzela odlučnije gonjenje tri četničke grupe koje su operisale na širem prostoru Romanije, krećući se kroz srezove Sarajevo, Vareš, Rogatica, Kladanj, Vlasenica i Sokolac. Na ovom terenu od kraja rata delovalo je uglavnom neometano nekoliko četničkih grupa. Izvodili su svoje akcije prilično osiono, jer se stvorila situacija da im nove vlasti ne mogu ništa već godinama. U 1952. godini to su bile grupe Đurka Rajića, Svete Erića i Ostoje Mačara - koja se kretala oko Pala i Sarajeva. Vremenom su uspeli da potpuno razobliče saradnike UDB-e i da ih uglavnom ili likvidiraju ili preobrate da jatakuju za njih. Đurko Rajić je likvidiran 10. septembra 1952, a zatim i Sveto Erić. Južnije na prostoru Foče, Goražda i Kalinovika, dejstvovala je grupa Milana Matovića, koja je u 1952. imala 12 ljudi. Za tih sedam godina aktivnosti ova grupa je izvršila oko 50 ubistava odbornika, partijaca i drugih njihovih protivnika. Grupa je prelazila povremeno u Srbiju ili Crnu Goru, i time otežavala potragu, često je menjala taktiku dejstva, a vešto se kretala i birala jatake i saradnike. U maju i julu 1953. likvidirano je nekoliko pripadnika ove grupe, a grupa je likvidirala je jednog kapetana JNA. Matović je umro od upale pluća, a njegova grupa se rasturila na manje i prešla u potpunu ilegalu ili normalan život. To u UDB-i nisu znali pa se za ovim odmetnikom tragalo sve do 1955. godine
Borba oslobodilaca protiv odmetnika, posle 1945. godine u Jugoslaviji, poznavala je najraznovrsnije metode: proširivan je krug informatora, raseljavana čitava sela, streljani najozloglašeniji jataci, zabranjivano noćno kretanje u određenim rejonima, uskraćivano sledovanje hrane sumnjivim zaseocima ili selima, kao i pojedincima na koje se sumnjalo da su u vezi sa banditima; tekla je mobilizacija seoskog stanovništva i ustanovljivane seoske straže. Poznate su pored pomenutih ekonomskih sankcija i kazne konfiskacije imovine. Deoba žita znala se uslovljavati prethodnim hvatanjem zlikovaca, kako primećuje Branko Petranović. Strahovanje novog režima je bilo razumljivo: odmetničke grupe mogle su biti onaj upaljač buduće eksplozije, ako dođe do spoljne intervencije. Titova služba bezbednosti OZN-a/UDB-a je prilikom progona ostataka nacionalnih snaga i hvatanja dezertera koristila je više metoda. Ta taktika obuhvatala je ubacivanje posebnih prerušenih grupa bezbednosti u odmetničke redove, zatim držanje zaseda na terenu i drugo. Organi bezbednosti uspevali su da pridobiju i pokojeg pripadnika neprijateljskih grupa za rad, uz obećanje života ili druge naknade. Mnogo puta korišćen je metod pritiska na odmetničke porodice, ili jatake, kako bi se prodrlo u grupe na terenu. Jedan od metoda za lova na unutrašnjeg neprijatelja, bio je i korišćenje lažnih predstavnika iz inostranstva, koji su služeni za namamljivanje šumaca u zatvore. Kako je vreme prolazilo posle rata nasilni i oružani metodi su manje korišćeni, a sve više su operacije na progonu unutrašnjeg neprijatelja po terenu bile manje ili veće obaveštajne akcije. Ipak, jedan od glavnih principa je bio da se isti operativni metod ne koristi dva puta u istom kraju, ili prema istom objektu. U celom periodu posle rata, posebno 1945. a i kasnije po unutrašnjosti. UDB-a je imala praksu da javno izloži telo likvidiranog odmetnika - najčešće ravnogorca ili šiptarskog odmetnika, posebno ako je dotični nanosio dosta muke poternim organima. Tako bi udaljena sreska mesta znala da osvanu sa izloženim pobijenim "narodnim neprijateljima", koji bi svojim telima "krasili" trgove i pijace, i uterivali strah "reakciji", odnosno razuveravali sve "kolebljivce" čija je pobeda. Uz to na taj način je narodu pokazivano da je odmetnicima došao kraj...
(26-02-2014, 03:39 PM)Коча Пише: G. Milanovac: Nađene ljudske kostiBRDO (NE)MIRA GORNJI MILANOVAC: EKSKLUZIVNO SVEDOČENJE DRAGANA HADZIĆA BIVSEG ZATVORSKOG STRAŽARA OZN-e O STRELJANJIMA 1944. (jun, 2012)
Milorad Bošnjak | 25. februar 2014. 21:20 | Komentara: 4
Tokom seče 1.013 stabala kod Spomen-kompleksa u Gornjem Milanovcu nađene ljudske kosti. Pretpostavlja se da je reč o posmrtnim ostacima žrtava koje su streljali komunisti
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/rep...dske-kosti
