(07-09-2020, 04:36 PM)Јеремија Пише: (07-09-2020, 02:38 PM)Бенито Пише: Иначе, нисам напоменуо на почетку: постоји леп обичај у Белој Кући да се по потписивању неког споразума, амерички председник, као домаћин, свим присутнима одужи тако што ће поклонити по једно налив-перо .
То је урадио и овог пута. Баш оно којим је потписао "споразум" поклонио је Гренелу или Пенсу, нисам сигуран, а остала налив-пера свим осталима. Једно од њих и Вучићу.
Међутим, по изласку из Овалне собе, у обраћању српским медијима, Вучић је показао налив-перо и рекао да је управо тим налив-пером Трамп потписао "споразум" и "само сам ја добио оловку".
Ова склоност Вучића као очигледним лажима о сасвим ефемерним догађајима је позната, али заиста забрињавајућа.
Због овог догађаја сам читаву тему овако насловио.
ПС рече ми неко да постоји на јутубу и упоредни снимак дељења оловака и Вучићевог хвалисања. Ко стигне нека окачи тај упоредни снимак.
Не знам зашто нико не помиње оно што је најважније у вези А. Вучића и састанка у Белој кући?
Наиме, по Уставу Републике Србије ингеренције председника су строго дефинисане, па ако их проучимо видећемо да Вучић није имао право ни на какве договоре и потписе у име Србије.
Влада је та која доноси одлуке а председник Владе - премијер може потписивати међународне споразуме или лице које би Влада делегирала за одређени самит..
Сходно томе ово што је урадио Вучић ем је противзаконито, ем Влада може да поништи (правно гледајући) све што је Вучић потписао. Наравно, то се неће десити зато што у Србији не постоје институције па један човек одлучује о свему као да је Србија његово власништво.
Ту долазимо до "лепоте" конфликта унутрашњег и међународног права, а које овај, овај крџ...., председник Републике Србије као правник, јако добро разуме, а то се преплиће са оним што је Бенито написао, тј. шта је написао о разлозима зашто он мора да оде, мора да буде склоњен са места председника Републике и уопште удаљен из политичког живота, по могућству још вечерас.
Наиме, сасвим је јасно да он било какав међународни уговор и самим тим међународно обавезивање за Србију не може да преузме. Његов уговор је ништав са становишта унутрашњег, уставног права. Не ствара обавезу за државу, гледајући из перспективе "државе потписнице", изнутра ка споља. Носилац такве функције према Митровданском уставу је председник Владе.
Ту престаје перспектива из "државе потписнице". Међутим, пошто се међународни уговори тичу још, најмање, једне стране тј. државе, настала је Бечка конвенција о уговорном праву, још 1969. године, које Конвенције смо и ми потписници, коју смо ратификовали. Она предвиђа у једном од својих чланова да на основу својих функција и без обавезе подношења пуномоћја сматрају се као представници своје државе:
шефови држава, шефови влада и министри иностраних послова, за све акте који се односе на закључење уговора. Краљ Милан би волео данашње време.
То може да доведе до ситуације да неовлашћено лице, по унутрашњем, уставном праву, закључи уговор у име Србије са представницима неке друге државе, а да то опет ствара обавезу за Србију и евентуалне импликације на међународном плану, политичком плану итд. Бечка конвенција је баш због тога осмишљена, да штити стране уговорнице, пошто, примера ради, премијер Руанде није дужан и не мора да зна каква овлашћења има премијер Мадагаскара по унутрашњем, уставном праву Мадагаскара. Сада, питање је да ли се Бечка конвенција уопште може применити на приштинску страну, пошто они нису потписали ни ратификовали исту, за разлику од Србије. То све под претпоставком да ово из Вашингтона заправо јесте уговор. Нешто у вези чега ја уопште нисам сигуран и морам сачекати да се огласи некo од наших еминентнијих правника из области међународног и уставног право, да чујем још које становиште. Ето, Чавошки сматра да ово јесте међународни уговор. Чавошки можда јесте са својим дисиденством остао у прогонима на Правном факултету од пре 40 година али не верујем да је толико зглајзнуо.
Због свега тога, Вучић систематски урушава политички систем, институције Републике Србије и у тренутку када шврља по артији ми, захваљујући искључиво њему, немамо владу која може најефективније да изврши контролу његових марифетлука. Парламент је нешто већа скаламерија и не може тако ефективно реаговати. Све то, наравно, под претпоставком да би та влада била од интегритета и радила с најбољом намером.
Вучић је веома, веома разоран елемент на српској политичкој сцени и сасвим је извесно да после њега остају само рушевине које ћемо само чистити један дужи временски период, без да нешто градимо на њима. Убио је државу, толико је једноставно. Сваки тренутак дуже који борави на било каквој функцији, он постаје све већа опасност по све и свакога.
Историја Срба нас учи да када долазе преврати, они долазе због унутрашњих трзавица, нарушавања некаквих устаљених традиција управљања и одлучивања и поремећаја у земљи. Не због спољне политике. Питање уништавања институција у овој земљи и статуса Косова и Метохије су пар екселанс питања унутрашње политике земље. И ако било каква опозиција у овој земљи постоји а то не види, може да се сели на Галапагос. Сутра.
Добро, говори јасно о силазној параболи квалитета људи који би морали бити једни од најбољих представника државе и народа.