Оцена Теме:
  • 0 Гласов(а) - 0 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

17. април 1941.
#15

(10-12-2020, 10:47 PM)Mitic Пише:  Има једна америчка студија која говори да је 17. априла потписано примирје. Баш користе ту реч "Armistice", а то значи примирје. А може да се преведе и као "прекид ватре". На следећем линку погледати Поглавље 9 (VI. Armistice Negotiations, стр. 64-65)

https://history.army.mil/books/wwii/balkan/20_260_2.htm


Ова студија се може наћи и на знаци.нет

Митићу, већ смо много писали о томе. Потписано је примирје, које су Немци уговорно формулисали безусловном капитулацијом. Немачки посланик у Беографу, др Фајн, у Нирнбергу је посведочио да преговарачи нису имали никаква пуномоћја владе. Смиља Аврамов је објаснила да је ратни заробљеник давао својим потчињенима пуномоћја за некакве преговоре - што се сматра ништавним.
Тако да су Немци имали у рукама војску, али нису краља и владу (баш као и у неким другим земљама), па тако је држава наставила континуитет постојања (по угледу на српску државу 1915-1918).
Одговори
#16

Динча, не само да нису имали пуномоћје да потпишу капитулацију, него НИСУ НИ МОГЛИ ДА ИМАЈУ ПУНОМОЋЈЕ да ПОТПИШУ КАПИТУЛАЦИЈУ.
Једноставно, тај појам "капитулација" не постоји у Уставу званом "Октроисани", нити било ком другом закону који проистиче из њега или је усаглашен са њим, па ни према закону о краљевој војсци.
Лично да је Симовић потписао (и то незаробљен, непримораван од друге стране) то не значи капитулацију војске. Сл. Јовановић када вели да се "евентуално може говорити о капитулацију војске" мисли на предају доброг дела војске, али то не значи ништа за даљи ток рата, јер оног тренутка када је именован нови начелник генералштаба, наставља се легалитет војних формација. Чак да је та војска и један једини официр - Дража Михаиловић.
Могло би о овоме још много да се пише, али другачији аргумент не би нашли. Ово што је Петрановић измислио, у дослуху са КОС-ом, о "два покрета отпора", јер им је било јасно да више не могу да бране теорију о капитулацији државе, а би тако и себи одузели сваки легалитет, само је идеолошка конструкција. Опасна јер је погодила у центар, зато што је све послератне сараднике комуниста оправдала у њиховом делању и дала им својеврсни имунитет од моралне одговорности.
На жалост, већина нашег народа, медији и културне установе, а о историчарима да не говоримо, понављају као папагаји мантру о "два антифашистичка покрета", што је имало и има катастрофалне последице по српски народ.
Одговори
#17

Када чујем да је КПЈ била терористичка организација минимум до 1945. године, бићу сигуран да се нешто мења. До тада, мрка капа. Smile
Одговори
#18

[quote='Српска четничка команда' pid='137512' dateline='1607681727']
Не верујем да опет жели у расправу са мном. Скојевац
Напоменуо ми је да сам, ако пратим Погледе, "светлосним годинама удаљен од историјских чињеница".
[/quote
Да га не вређамо, једноставно речено он нема никакве аргументе за ту причу. И не може да их има јер они не постоје.
Али та прича је кичма србијанске политике и сви они који се ње држе имају загарантовано високо место у систему културних и државних установа.
Али, имају и високо загарантовано место у систему који негде ипак записује какве све људе морамо да трпимо изнад себе. Преживели смо и горе, преживећемо и Ристића.
ПС ако њега није срамота после оног сучељавања са Гораном Шарићем, онда не вреди са таквим човеком ништа ни расправљати.
Одговори
#19

(11-12-2020, 12:52 PM)Александар Динчић Пише:  
(10-12-2020, 10:47 PM)Mitic Пише:  Има једна америчка студија која говори да је 17. априла потписано примирје. Баш користе ту реч "Armistice", а то значи примирје. А може да се преведе и као "прекид ватре". На следећем линку погледати Поглавље 9 (VI. Armistice Negotiations, стр. 64-65)

https://history.army.mil/books/wwii/balkan/20_260_2.htm


Ова студија се може наћи и на знаци.нет

Митићу, већ смо много писали о томе. Потписано је примирје, које су Немци уговорно формулисали безусловном капитулацијом. Немачки посланик у Беографу, др Фајн, у Нирнбергу је посведочио да преговарачи нису имали никаква пуномоћја владе. Смиља Аврамов је објаснила да је ратни заробљеник давао својим потчињенима пуномоћја за некакве преговоре - што се сматра ништавним.
Тако да су Немци имали у рукама војску, али нису краља и владу (баш као и у неким другим земљама), па тако је држава наставила континуитет постојања (по угледу на српску државу 1915-1918).


Да, знам да је о томе већ писано и то аргументовано. Све ми је јасно Smile


Него сам само хтео да додам ову америчку војну студију као још један извор. Чисто, да видимо и њихову тачку гледишта.

Кад има нешто занимљиво о било којој теми, качим линкове
Одговори
#20

(11-12-2020, 01:27 PM)Бенито Пише:  Динча, не само да нису имали пуномоћје да потпишу капитулацију, него НИСУ НИ МОГЛИ ДА ИМАЈУ ПУНОМОЋЈЕ да ПОТПИШУ КАПИТУЛАЦИЈУ.
Једноставно, тај појам "капитулација" не постоји у Уставу званом "Октроисани", нити било ком другом закону који проистиче из њега или је усаглашен са њим, па ни према закону о краљевој војсци.
Лично да је Симовић потписао (и то незаробљен, непримораван од друге стране) то не значи капитулацију војске. Сл. Јовановић када вели да се "евентуално може говорити о капитулацију војске" мисли на предају доброг дела војске, али то не значи ништа за даљи ток рата, јер оног тренутка када је именован нови начелник генералштаба, наставља се легалитет војних формација. Чак да је та војска и један једини официр - Дража Михаиловић.
Могло би о овоме још много да се пише, али другачији аргумент не би нашли. Ово што је Петрановић измислио, у дослуху са КОС-ом, о "два покрета отпора", јер им је било јасно да више не могу да бране теорију о капитулацији државе, а би тако и себи одузели сваки легалитет, само је идеолошка конструкција. Опасна јер је погодила у центар, зато што је све послератне сараднике комуниста оправдала у њиховом делању и дала им својеврсни имунитет од моралне одговорности.
На жалост, већина нашег народа, медији и културне установе, а о историчарима да не говоримо, понављају као папагаји мантру о "два антифашистичка покрета", што је имало и има катастрофалне последице по српски народ.

Не знам да ли је некадашњи борац Ловћенског ПО израз „покрети отпора“ избацио у дослуху са КОС-ом, али знам да је термин „покрет“ направио поприличну пометњу у историографији и, сада већ извесно, остаће још поприлично дуго. Муњевито се раширио обухватајући и војну и политичку комоненту. У документима тадашњег времена не пише да је неко приступио покрету већ организацији. Организација је припрема јединица за одсудну битку када дође до савезничке инвазије.
Покрет отпора сугерише да нема државе, нема војске, већ се неки народ буни против окупације и организује покрет отпора.
Одговори
#21

Како се правно гледа нпр. на герилске формације у Француској? За њих често кажемо - покрет отпора?
Одговори
#22

Они нису имали комунисте као организовану војну снагу и ту је кључни проблем. Где постоји чиста ситуација лакше се догађаји и појмови разумеју. Где је сложена, мењаће се приступи.
Одговори
#23

Мислим да је француски "Покрет отпора" био формализован - по искрцавању у Нормандији - у оквиру француске војске, са посебном командом али потчињен "Слободној француској војсци", такорећи легализован.
Одговори
#24

Апсолутно тако.
Одговори
#25

Ниси му добро објаснио.
Постојао је комунистички покрет отпора у Француској, али знатно слабији од овог "републиканског". Тамо је постојао други проблем, а то је ко има легитимитет да буде командант војске у изгнанству, пре свега, великим континентима мезаробљене војске у северној Африци. Када је Де Гол успео да победи у тој борби, преузео је и контролу над покретом отпора у Француској. Други проблем је подела Француске, овог европског дела, на део који је био под немачком окупацијом и део који је има квинслишку владу у Вишију, под командом генерала Петена.
Главна разлика између француског и југословенског случаја је државно уређење. То што је потписао ђенерал Петен је катастрофална одлука и да није било генерала Де Гола и његових сарадника, ко зна како би се све завршило после рата. Захваљујући одлучности Де Гола, Француска је на крају рата била чак и сила победница. Касније, оснивач УН и стални члан Савета безбедности УН и тако даље...
У нашем случају, то што су потписали ђенерал Калафатовић и ђенерал Јанковић нема никакве важности за статус државе у међународним односима, што су и доказали догађаји у даљем току рата... Све док Черчил није сазнао да Југославија треба да припадне Совјетима. Тада је кренуло силовање Југославије. Али то како је уништена војска једне међународно признате државе, и то великим ангажовањем других држава, и хватање и убиство њеног начелника генералштаба није главно питање у вези формирања нове државе-Републике Југославије.
Главно питање је КРАЉ. И то је и данас највећи проблем које не може да објасни српска званична историографија, јер то питање не објашњава на основу историјских извора, него на основу потребе владајуће касте да она поседује историјски и државни легалитет и сакрије да се радило о револуцији.
Да би се то питање објаснило апсолутно је неважно да ли је у држави постојао комунистички покрет отпора или није. Па, чак и да су већина држављана Југославије желели да они дођу на власт, што је, иначе, званична српска историографија покушавала да докаже деценијама, то је секундарно и неважно питање.
Кључно питање Краљевине Југославије је питање КРАЉА, као што то лепо каже име те државе. Он је суверен, носиоц суверенитета те државе, а не народ, било који, па ни српски. За разлику од француског републиканског случаја.
Да ли је краљ дао сагласност да се прогласи република?
Наравно, није. И ту се свака прича завршава.
Краљевина Југославија није капитулирала ни 41, ни 44/45. Она је прво окупирана, па је под заштитом окупације и страних сила победница извршена насилна промена власти и државног уређења. То се у науци зове револуција. И тачка.
Одговори
#26

Сада ми је јасно. Ристић је мислио на овлашћења која је Калафатовић дао Јанковићу и Марковићу иако је био заробљеник, али он ту не види ништа спорно. На крају ми је препоручио управо Петрановића.
Одговори
#27

(11-12-2020, 08:45 PM)Бенито Пише:  Ниси му добро објаснио.
Постојао је комунистички покрет отпора у Француској, али знатно слабији од овог "републиканског". Тамо је постојао други проблем, а то је ко има легитимитет да буде командант војске у изгнанству, пре свега, великим континентима мезаробљене војске у северној Африци. Када је Де Гол успео да победи у тој борби, преузео је и контролу над покретом отпора у Француској. Други проблем је подела Француске, овог европског дела, на део који је био под немачком окупацијом и део који је има квинслишку владу у Вишију, под командом генерала Петена.
Главна разлика између француског и југословенског случаја је државно уређење. То што је потписао ђенерал Петен је катастрофална одлука и да није било генерала Де Гола и његових сарадника, ко зна како би се све завршило после рата. Захваљујући одлучности Де Гола, Француска је на крају рата била чак и сила победница. Касније, оснивач УН и стални члан Савета безбедности УН и тако даље...
У нашем случају, то што су потписали ђенерал Калафатовић и ђенерал Јанковић нема никакве важности за статус државе у међународним односима, што су и доказали догађаји у даљем току рата... Све док Черчил није сазнао да Југославија треба да припадне Совјетима. Тада је кренуло силовање Југославије. Али то како је уништена војска једне међународно признате државе, и то великим ангажовањем других држава, и хватање и убиство њеног начелника генералштаба није главно питање у вези формирања нове државе-Републике Југославије.
Главно питање је КРАЉ. И то је и данас највећи проблем које не може да објасни српска званична историографија, јер то питање не објашњава на основу историјских извора, него на основу потребе владајуће касте да она поседује историјски и државни легалитет и сакрије да се радило о револуцији.
Да би се то питање објаснило апсолутно је неважно да ли је у држави постојао комунистички покрет отпора или није. Па, чак и да су већина држављана Југославије желели да они дођу на власт, што је, иначе, званична српска историографија покушавала да докаже деценијама, то је секундарно и неважно питање.
Кључно питање Краљевине Југославије је питање КРАЉА, као што то лепо каже име те државе. Он је суверен, носиоц суверенитета те државе, а не народ, било који, па ни српски. За разлику од француског републиканског случаја.
Да ли је краљ дао сагласност да се прогласи република?
Наравно, није. И ту се свака прича завршава.
Краљевина Југославија није капитулирала ни 41, ни 44/45. Она је прво окупирана, па је под заштитом окупације и страних сила победница извршена насилна промена власти и државног уређења. То се у науци зове револуција. И тачка.

Хвала. Слажем се. Објашњено.

Јачи-па тлачи - политика тог "силовања" југ.суверенитета након преласка на реализацију плана "Б" (блеф искрцавање, како би Немци стално држали своје трупе, са преласком заштите Средоземља преко поседања Грчке).
Штета што то наша наука мало више не узима у разматрање.
Одговори
#28

Када је онда Дража изјавио да не признаје капитулацију?
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним