[Ocaus41]

Е мој Zdravko , што је најгоре то пише студент историје...

[Бенито]

Ајде, пошто је очигледно прескочена средња школа. Вероватно екскурзије нису прескочена, али предмет историја јесте. 
Дакле, што се тиче тога која је прва династија у модерном добу, то су наравно Обреновићи, који су то добили и Хатишерифом, и доцније Турским Уставом.
Српски вођи су имали силне проблеме да Коџу Милоша утерају у уставне оквире владавине. На крају су и успели, али он није хтео тако да влада и препустио је владавину свом сину кнезу Михаилу, који је, такође, у свом првом владању имао проблем са тим, па је и он збачен. 
По повратку на трон, доцније и на престо, Обреновићи су били уставни владари, мање -више, али су имали проблем са парламентом. Када су основане и политичке странке, и временом јачале, тако је расла и снажила потреба за парламентарном контролом владара. У тај "тор" Обреновићи никако нису хтели да уђу, и то их је, на крају, и коштало. 
Карађорђевићи у 20 веку, су били краљеви у оквирима парламентарне монархије, осим оне две године када је краљ Александар Карађорђевић увео "лични режим". Али, у те две године није било никаквих ратова. Што се тиче његовог деде, кнеза Александра Карађорђевића, познато је да се то време назива "доба уставобранитеља". Односно, његова власт не само да је била подељена са тројицом уставобранитеља, него је од њих и зависила.
Дакле, Обреновићи су, осим кнеза Милоша родоначелника династије који је владао самосвојно и самовољно, били УСТАВНИ владари, односно последња двојица и краљеви.
Карађорђевићи, Петар Први, Александар и Петар Други, били су ПАРЛАМЕНТАРНИ владари. 
Ако треба да се црта, а очигледно треба, у парламентарним монархијама владају Владе које изабере парламент. У Уставним монархијама владају владари уз помоћ Владе, коју бира или владар сам или уз помоћ парламента, који такође може бити биран уз помоћ владара.
Према томе, када неко види 5 баба и 100 жаба, неће рећи, ако има памети, да је видео 105 баба и жаба него ће рећи да је видео 5 баба и 100 жаба.
Другим речима, Карађорђевићи су били краљеви у државама које су ратовале, али политику тих њихових држава нису водили они него политичари.
А ни ти политичари нису криви за огромне српске жртве, јер нису напали неки други народ, неку другу државу, него су све српске жртве плод незасите германске жеље да Срби не постоје. 
При том, не раздвајам владавину Обреновића и Карађорђевића, јер је то један континуитет. Краљ Милан је мало изашао из тог правца, али не превише. Обреновиће не оптужујем ни за један рат који је Србија водила док су они њоме владали, чак ни за онај са Бугарском.
Ове приче, погинуло за време ових оволико а за време оних онолико, су приче које смишља и пласира, већ неколико деценија, једна установа наше савремене "државе". И већина Срба, који су наравно прескакали часове историје, али су били редовни на екскурзијама на Кадињачи или Козари, прима се лако на те басне. 
А од тога до резолуције о Србима као геноцидном народу је само један корак.

[Monarhist]

Да не кварим тему више...али ћу се увијек укључити кад су у питању Обреновићи , јер је  заиста јадно и биједно да поједини  овде подршку првој  српској нововјековној династији , представљају као заоставштину титоистичких схватања
"Обреновићевци -комунисти"
Јадно и биједно ....

Па Карађорђевићи су прва нововековна династија...
Ако не рачунамо Петровиће.

Није ми ово најјасније. 
Први нововековни краљ Србије је Милан Обреновић, какав Карађорђевић?

Какве то везе има? Кнез од Монака и Кнез од Лихтенштајна нису монарси? Или Велики Војвода од Луксембурга? 

Дакле, Краљ је само једна од титула коју може имати монарх. Монарси, чак и данас (а посебно кроз историју) често имају и више титула. 
Карађорђе је био наследни Велики Вожд и Господар, док је његовом сину у Русији додељена тј. призната наследна племићка титула Кнеза. 
Према томе, Карађорђевићи су наша прва нововековна династија. Ако не рачунамо дом Петровић-Његош, који су поседовали достојанство Кнежева-епископа.

[Ђорђе Ивковић]

[quote pid="177992" dateline="1724721299"]
ЂорђеИ међу својима, како ствари стоје.

Муслиманима и Хрватима, да.
[/quote]

Није то тако једноставно питање. Било је Хрвата, а нарочито муслимана који су били против АУ монархије. Али, било је и те како много, боље рећи недопустиво много, Срба из БиХ (о Србима из "хрватских" крајева да не причамо) који јесу свим срцем и телом били вјерни ћесару. Та оданост је међутим варирала - док је Херцеговина била (највећим делом) настројена и против турске и против аустријске владавине, како се иде на запад ситуација се мења на горе. Последица је била та да Срби из БиХ никада нису постигли јединство у одбрани националних циљева. Оно "Не дај Боже да се Срби сложе", заправо се односи на БиХ.
У Србији јесте постојао сукоб између про-аустроугарских Обреновића који би, ван сваке сумње, да су остали на власти утопили Србију у АУ, и Карађорђевића који су били франкофилски и русуфилски опредељени и, изнад свега, посвећени уједињењу Срба у Велику Србију. Такође, присутна је била и оштра међупартијска борба. Међутим, када је требало бранити државу и српство, одзив на мобилизацију је увек био преко 100% о чему друге државе нису могле ни да сањају. У БиХ напротив тај национални осећај је пропадао. Тако имамо парадокс да је у Бањој Луци одзив на мобилизацију 1914 био највећи у Монархији, и да је Бања Лука имала сразмерно највише погинулих на страни Монархије у Првом св. рату. Не може се сматрати да су Босанци били против АУ, кад су тако масовно гинули за њу, па и борећи се против Србијанаца.

[Митић]

ТИТУЛА „вожд“ је постојала у средњовековној српској традицији, али је тешко веровати да је одатле обнављана. Вероватно су и Срби, због сукоба идеја о избору српског наследног владара, или његовог постављања од руског цара, узимале титулу „вожд“. Он је био владар у рангу краља, по наслеђу, или биран од скупштине. Народна скупштина 14. децембра 1808. Карађорђу је признаје титулу „првог и врховног српског предводитеља“, а он је признао Правитељствујушчи совјет за највишу судску власт и није могао издавати никаква наређења без посредовања преко њега.

На заседању Народне скупштине у Београду 8. до 11. јануара 1811. уведено је ново уставно уређење. Карађорђе је постао наследни „Верховни Народа Сербскога Вожд“. Морао је доносити одлуке са Правитељствујушчим совјетом, кога ће једним указом претворити у владу са министарствима, по руском обичају званим попечитељима.

https://www.novosti.rs/c/drustvo/feljton...gatih-pasa

[Monarhist]

ТИТУЛА „вожд“ је постојала у средњовековној српској традицији, али је тешко веровати да је одатле обнављана. Вероватно су и Срби, због сукоба идеја о избору српског наследног владара, или његовог постављања од руског цара, узимале титулу „вожд“. Он је био владар у рангу краља, по наслеђу, или биран од скупштине. Народна скупштина 14. децембра 1808. Карађорђу је признаје титулу „првог и врховног српског предводитеља“, а он је признао Правитељствујушчи совјет за највишу судску власт и није могао издавати никаква наређења без посредовања преко њега.

На заседању Народне скупштине у Београду 8. до 11. јануара 1811. уведено је ново уставно уређење. Карађорђе је постао наследни „Верховни Народа Сербскога Вожд“. Морао је доносити одлуке са Правитељствујушчим совјетом, кога ће једним указом претворити у владу са министарствима, по руском обичају званим попечитељима.

https://www.novosti.rs/c/drustvo/feljton...gatih-pasa

Сјајно си ово извукао Митке.

Елем, да себи допустим да изнесем ситније корекције апропо нобилијарног и династичог питања. Карађорђе је и пре 1808. био монарх што се између осталог, јасно види и по томе да извршавао и користио своје владарске прерогативе, пре свега у додељивању племства и племићких титула. Племство се додељује само у монархијама, изборним или наследним, и у аристократским републикама (што Србија свакако није била). Примера ради титулу Војводе доделио је Душану Вулићевићу (јуначки страдалом 1805. године), старијем брату Вујице (по нобилијарном праву, којег Србија тада није законодавно дефинисала али је постојао по угледу на све европске системе племства), титула или племићко достојанство се по смрти носиоца који није имао пушкога потомства, преноси на његовог најближег мушког сродника. Тако је овај постао Војвода.

1809. године Карађорђе је поново искористио своје право па је племићку титулу Војводе доделио Обир-Кнезу Иви од Семберије. И таквих је случајева још пуно, нарочито након 1810. године када су додељиване и дипломе.

Што се тиче Карађорђеве титуле, Врховни Вожд би требао бити еквивалент Великог Војводе, што је заправо и најлогичније. Професор Екмечић је у праву да је титула Вожд била је у рангу краљевске, управо јер је Карађорђе био монарх. Тако је Велики Војвода од Луксембурга по достојанству једнак Краљу Шпаније, упркос чињеници да се та титула налази испод краљевске на титулатурној лествици.

Хатишериф нема никакве везе са овим, па бих Бениту мало касније одговорио.

[Митић]

Одлична је расправа, а ја се убацим чисто да надопуним.

И ови претходни постови би требало да нађу пут до уџбеника из историје.

[Милослав Самарџић]

Плате у Краљевини, код Тита и данас:

[Шумадинац]

Данас је најмања куповна моћ уопште, не рачунајући '93 годину. Плата у страним компанијама је од 40 - 60 'иљада плафон.

[Милослав Самарџић]

[Милослав Самарџић]

[Милослав Самарџић]

[Бенито]

Е, сад си готов !

[Шумадинац]

Све похвале за емисију!!! Одлична тема. Јер "Најтеже је за истину у време када све може да буде истина."