[Бенито]

На данашњи дан пре 80 година, Немачка је бомбардовала Краљевину Југославију. Од тада до данас, па иако је Немачка изгубила Други светски рат, Срби се налазе под непрекинутом окупацијом.
Најбољи доказ за то је прича о бомбардовању Народне библиотеке у Београду, на Косанчићевом венцу. И данас слушамо да су приликом бомбардовања, због неспособности тадашње градске власти, пропуштена прилика да се угаси пожар и спасу највреднији српски списи из средњег века.
Крије се, и данас, да је зграда циљано гађана специјалним бомбама које треба да изазову брзи пожар. Али, још више се крије да су најважнији и највреднији експоната из ризнице НБ били похрањени у специјалне сандуке који су се налазили дубоко у подруму зграде на Косанчићевом венцу. Комисија која је касније посетила место трагедије пронашла је ове сандуке целе и закључане. У њима су се налазиле, неоштећене, повеље српских владара из средњег века и други најстарији српски писани документи. Те "ситне књиге" украо је један руски избеглица, бивши библиотекар, који је отпуштен из службе још пре рата, и који је радио за немачку обавештајну службу која је била задужена за отимање и одношење драгоцености са окупираних подручја. Он је ове списе однео у Беч или Берлин, где се, вероватно, и данас налазе.
Тамо треба и да их траже чиновници министарства културе Србије, а на то да им укажу вајни државни српски историчари. Међутим, пошто то нису чиновници свог народа, нити су ови научници, него чавке и папагаји, ми и данас после 8 деценија слушамо бајку о изгорелим повељама, коју су научили као песмицу и понављају је и данас, надајући се некаквом ангажману у оквиру окупационог апарата.

[Митић]

Браво, царе. Овај пост треба да се врти по друштвеним мрежама.

Добро је што си ме подсетио у вези са Народном библиотеком. И на Квизу си писао о томе, па може и тамо да се нађе.

А што се тиче специјалних бомби, нашао сам неке коментаре по интернету, па да Те питам који је твој став




"Biblioteka nije bila cilj, već je stradala od jednog zapaljivog štapa kakve je Luftwaffe tog dana bacao zajedno sa bombama (ne sećam se tačno kako se ta stvar zove, ali može da se izgugla), koji je zalutao i upao u potkrovlje objekta, da bi nakon par sati tinjanja izazvao požar u kojem je izgorela cela biblioteka. Nažalost, biblioteka tog dana nije radila (nedelja), te niko nije primetio požar u nastajanju potkrovlja objekta, koji je kasnije progutao celu zgradu."


"Koliko sam uspeo da saznam o ovoj temi prethodnih godina, biblioteka je zapaljena magnezijumskom bombom za izazivanje požara. Obzirom da je Luftwaffe tokom rata imao samo jedan tip te bombe, njena oznaka je najverovatnije: "B-1E Elektronbrandbombe". Ta bomba izgleda kao štap i ima masu od oko 1kg i sagoreva polako. U podnožju Kalemegdanske tvrđave u blizini biblioteke je do WW2 bila vojna zona jugoslovenske vojske. Nemci su na tu zonu bacili/raspršili te bombe i jedna od njih je završila na krovu biblioteke. Kako je polako gorela, krov se nije zapalio odmah već posle više časova. Biblioteka je bila zaključana jer se očekivalo bombardovanje i nikoga nije bilo da je otključa i da jednostavno ukloni tu napravu. Tokom dana krov je se zapalio i požar je zahvatio celu zgradu. Ne mogu sada tačno da navedem izvore za ovu svoju rekonstrukciju ali to bi bila neka moja interpolacija više članaka/svedočanstava o ovom događaju. Posebno mi je ostalo u sećanju pisanje jedne gospođe na fb ili nekom forumu gde ona tvrdi da je bila u timu arheologa 70tih godina prošlog veka koji su istraživali ostatke zapaljene biblioteke. Ona je navela to da su očevici pričali kako je "fosforni štap" tinjao čitav dan na krovu.
Dakle nije nikakav dive-bobmer Štuka precizno ciljao i bacio 500kg bombu pravo na riznicu srpske istorije. Nemci su uništavali čitav grad sa težištem na vojnim i komunikacionim objektima."

[Бенито]

Немам шта посебно да додам. Ватру питај о карактеристикама тих бомби. Само знам да су они користили те фосфор бомбе.
Што се тиче тога да никог није било, управа НБ је била у ратном стању и самим тим задужена за државну архиву, односно онај део који је био у оквиру библиотеке. Тако су они били у пратњи те грађе, у том тренутку не знам тачно где су се налазили.
Али, све то нема никакве везе, јер су они обезбедили грађу по тада важећим прописима. Најважнији прописи су били, што је логично, везани за евентуални пожар. И показало се да су ти протоколи били добри, јер је зграда изгорела, али је грађа сачувана.
Још само да то схвати овај магарац Ристић и сличне будале које причају о томе.

[Антитоталитаран]

Треба објавити неки текст о стварној судбини српског националног блага из Народне библиотеке.

[Митић]

Одлично, само да што више људи прочита овај Твој пост.


Пошто обележавамо осам деценија од германске окупације, ево нешто је што је нашао Горан Давидовић. Мислим и да је ово веома изузетно.



Цитат:

"На данашњи дан навршава се 80 година од напада нацистичке Немачке и њених савезника на Краљевину Југославију. (1941-2021)

У српској историографији се и даље воде полемике око приступања Тројном пакту (25. март 1941) и извршеном пучу (27. март 1941).

Да ли је Краљевина Југославија могла да избегне рат?

Захваљујући Међуопштинском историјском архиву Чачак (МИАЧ), који је недавно откупио веома вредна документа значајна за српску историографију, ексклузивно објављујемо ортофото снимке и планове Немачке из 1940. године за бомбардовање српских градова – Суботица, Нови Врбас, Крагујевац, Бачко Градиште.

(Извор: МИАЧ, Збирка откупа)

Извор: Фејсбук страница "Историја Чачка"

https://www.facebook.com/%D0%98%D1%81%D1...305849861/

[Бенито]

Оно што морамо увек да нагласимо је да су стари професори историчари са Филозофског факултета у Београду, попут Владимира Ћоровића, Виктора Новака и осталих инсистирали, неколико година пре рата, да се ураде преписи свих најстаријих списа коју је поседовала Народна библиотека. То је била једна традиција која је почела још у време Стојана Новаковића, незаменљиве личности наше културе.
Ове 52 најстарије повеље и других списа чији су оригинали нестали 1941. године, су сачуване у преписима. Преписи су се налазили, тог 6.априла 1941. године, у трезору зграде Народне банке. Неко их је склонио пред сам долазак Немаца. То је, већ, неистражена прича, или ја о томе не знам ништа.
Оно што знам је да су медијавелисти у Србији те преписе користили као изворе за своја дела, после рата. И користе се и данас. Тако да, у том смислу, крађа оригинала није имала толику штету. Али, оригинал је увек оригинал и зато, ако смо народ који има своју државу, ми морамо да трагамо за тим оригиналима. Односно они који за то добијају државну апанажу. А не да лажу овај народ, за ко зна чије интересе, да су оригинали изгорели.

[Митић]

Оно што морамо увек да нагласимо је да су стари професори историчари са Филозофског факултета у Београду, попут Владимира Ћоровића, Виктора Новака и осталих инсистирали, неколико година пре рата, да се ураде преписи свих најстаријих списа коју је поседовала Народна библиотека. То је била једна традиција која је почела још у време Стојана Новаковића, незаменљиве личности наше културе.
Ове 52 најстарије повеље и других списа чији су оригинали нестали 1941. године, су сачуване у преписима. Преписи су се налазили, тог 6.априла 1941. године, у трезору зграде Народне банке. Неко их је склонио пред сам долазак Немаца. То је, већ, неистражена прича, или ја о томе не знам ништа.
Оно што знам је да су медијавелисти у Србији те преписе користили као изворе за своја дела, после рата. И користе се и данас. Тако да, у том смислу, крађа оригинала није имала толику штету. Али, оригинал је увек оригинал и зато, ако смо народ који има своју државу, ми морамо да трагамо за тим оригиналима. Односно они који за то добијају државну апанажу. А не да лажу овај народ, за ко зна чије интересе, да су оригинали изгорели.

Потписујем од речи до речи.

[Бенито]

Оно што је невероватно је да, у време данашњих технолошких иновација, ми нисмо добили једну или више компјутерских анимација које би показале како је изгорела зграда Народне библиотеке на Косанчићевом венцу.
Али, да би се то урадило, ми морамо имати експерта или више њих који о тој згради знају сваки детаљ. Где се налазила која просторија, где је била јавна библиотека, где спомен-библиотеке (Вука, Текелије...), где су били депои, где радне просторије, где јавне читаонице и тако даље...
Ево, нека Ристић нацрта зграду и покаже где је била која просторија, нека објасни где се шта од библиотечке грађе налазило. Да видимо да ли зна, када већ гура себе као највећег познаваоца ове проблематике.
Па, да видимо како је могло или како јесте шта изгорело у пожару у односу на оно како су пожар описали сведоци из тог доба.
Да се разумемо, не минимизирам значај пожара. Огромна библиотечка грађа, многи стари рукописи и старе књиге су изгореле. Али, од тог великог дима ми и даље не видимо да су Немци извршили још једну непојамну пљачку културне баштине, што су чинили у свим земљама Европе које су окупирали.
Разлика је у томе, да само ми, 8 деценија после тога дана, не потражујемо оно што нам је отето из зграде Народне библиотеке на Косанчићевом венцу. И то је најбољи показатељ ко влада српском културом, и самим тим српском државом.

[Александар Динчић]

Поручниче, мноштво драгоцених списа из библиотеке у Београду доспело је и код Бугара.

[Бенито]

Поручниче, мноштво драгоцених списа из библиотеке у Београду доспело је и код Бугара.

Тако је. И код Италијана, а вероватно и Мађара.

[Антитоталитаран]

Да ли постоји нешто из Народне библиотеке што је неповратно изгубљено?

[Бенито]

Много је изгорело, то је неспорно... Било је преко 2000 старих рукописних књига, неке од једне, неке од више страна, затим те спомен собе су комплет изгореле, цела библиотека Саве Текелије и тако даље... Штета је НЕНАДОКНАДИВА...
Али, тиме не треба затрпавати крађу. У томе је поента.

[Антитоталитаран]

То треба добро истражити, да се јасно открије шта је страдало, да ли је страдало и како је страдало. Могућности за то постоје, али потребни су воља и жеља.

[Бенито]

Попис је направљен још 1941. године, али је волшебно нестао.
Онај познатији, који су радили после Другог светског рата, није релевантан, јер су они једноставно написали да је све изгорело. А то није тачно.
Неће бити новог пописа, јер се државни историчари држе пописа после 1945. године као појани плота. Другим речима, историчари у Србији нису историчари него су гласноговорници комунистичке партије и брозовске власти.
Да није тако, они би одавно покренули процес за поновни попис. Ако су школовани за то, али очигледно је да су они школовани за нешто друго. И тако се и понашају.